Pod oba Sunca

01.03.21 Polja

Romani Ognjena Spahića nose egzotične i zagonetne naslove (Masalai, Calypso, Hansenova djeca) koji provociraju čitaoca da istraži smisao tih reči i pre nego što počne sa čitanjem. Nije, međutim, drugačije ni sa naizgled jednostavnijim naslovom novog romana ovog crnogorskog pisca. Pod oba sunca zvuči jednostavno i jasno, ali već na sledećem koraku, u pokušaju da objasnimo koja su to oba sunca, nailazimo na razuđenost mogućih konotacija i naslućujemo višeznačnost priče koja se pred nama otvara. Istovremeno objavljen u Crnoj Gori, Hrvatskoj i Srbiji, roman Pod oba sunca opet samo na prvi pogled deluje nekako prozračnije, lakše nego Spahićeva proza koju smo do sada čitali. U svom središtu, međutim, ona je turobna i mračna, pa se njena jednostavna narativna struktura i dramska postavka, kao i sveden, štedljiv izraz nameću kao kontrapunkt crnilu koje kulja iz svake naprsline ove povesti.

U jednom intervjuu Ognjen Spahić uporedio je svoj postupak oblikovanja likova, pejzaža pa i same priče sa mikelanđelovskom vizijom oslobađanja skulptura iz kamena. Postupajući tako stihijski i instinktivno, veli Spahić dalje, pisac izvlači junake i prizore iz jednog velikog zajedničkog, slovenskog jezika. U tom jeziku ocrtavaju se obrisi vremena i prostora, koordinata iz kojih izranjaju četiri lika. Njihova priroda, pokazaće se već na početku romana, okviri njihovog sveta, dometi njihovog pamćenja – sve je to sadržano u jeziku. Zato će verovatno pisac i odlučiti da svakom od junaka dâ glas. Prisustvo četiri narativna glasa, uz petog sveznajućeg pripovedača, imaće ulogu u osvetljavanju njihovih priča koje prethode žižnoj tački u romanu. Njihovim glasovima takođe, oblikuju se četiri sveta kontrapunktirana polom, prošlim traumama, porodičnim i kolektivnim istorijama, a zatim spojena u mitolikom prostoru podno svetionika na Jadranu.

Struktura romana Pod oba sunca svedena je, dakle, skoro pa aristotelovskim jedinstvima na mali prostor, u okvire svega nekoliko dana i u jednostavnu narativnu liniju. Taj kamerni svet predstavlja doduše samo odraz teških priča koje svaki od junaka vuče u svom prtljagu. Smenjivanjem poglavlja, glasovi likova umnožavaju se i vode naraciju u više smerova istovremeno: retrospektivno, dijahronijski, a povremeno i sinhronijski, funkcionišući po principu rašomonijade. Napomenimo, međutim – nije umnožavanje perspektiva jedini pa čak ni dominantni osnov za uvođenje višeglasja u ovom Spahićevom romanu. Više tačaka gledišta obično imaju efekat osvetljavanja događaja na različite načine, što proizvodi i drugačije utiske o samom predmetu prikazivanja. Ovde nije tako. Reklo bi se čak da je upravo suprotno. Kontrapunkt, antipodi, to su izrazi koje smo već upotrebili opisujući junake romana. Ovom dualnom principu valja pridružiti još i paralelizam kao jedan od ključnih kompozicionih postupaka. Priča o dva bračna para, sučeljena kao u ogledalu, razdvojena generacijski i idejno, ali povezana tragičnim sudbinama i bljutavom egzistencijom u kojoj opstojavaju ima jedno isto ishodište, bez obzira na perspektivu iz koje polazimo. Kraj je isti sa svih strana, mrak je isti pod oba sunca.

Nije svim likovima romana Pod oba sunca posvećena jednaka pažnja, kao što bi se možda dalo pogrešno zaključiti iz tumačenja kompozicije. Dominantnu poziciju zauzima Branimir Bato Lončar. On je bivši kapetan JNA, koji je nakon ražalovanja dobio mesto čuvara svetionika. Ova kazna usledila je nakon njegovog protivljenja maltretiranju trojice mladih Hrvata, ratnih zarobljenika, od strane crnogorskih pripadnika Jugoslovenske narodne armije u logoru Morinj, u Boki. Noć posle koje su mladići nestali promeniće Batov život nepovratno, s jedne strane u vidu osvete saboraca zbog nepristajanja na zločin, a s druge u vidu sopstvene nečiste savesti zbog pristajanja na zločin. Opet, dakle, dva kontrapunkta vode u isti mrak. Roman, inače, otvara unekoliko zagonetna epizoda u kojoj Bato spasava tri ruska davljenika. U njoj se očituje njegova potreba za uravnoteženjem, mahnita čežnja za logikom i pravilnošću u svetu lišenom poretka i smisla. Izraz „tri za tri“, kojim se Bato umiruje, sadržava njegovu nadu da će ova tri spasena života nekako nadoknaditi, namiriti njegov dug zbog tri izgubljena života hrvatskih mladića. Kada se kasnije, u jednom od poglavlja ispripovedanih njegovim glasom, odmota scena tragične noći u Morinju, i u njoj prikaže njegova uloga u zločinu koji se tad desio, postaće očita matrica Batove tragične krivice. On se prema mladićima postavlja najpre očinski, trudeći se da time zaceli nemuštu i iracionalnu krivicu zbog gubitka sopstvenog deteta. Međutim, do tražene ravnoteže ne uspeva da dođe, a ta izneverena potreba kod njega će inicirati životinjski bes, upravo jedan očaj zbog nemoći, nepravde i jada. U toj sceni kapsuliran je krug koji Bata vodi od griže savesti, preko potrebe za iskupljenjem, do nove krivice. Žrtve njegovog gneva biće uvek nevine – zarobljeni mladići, njegova žena, pas. Istu putanju ovaj junak preći će više puta u romanu, i svaki put pokrenuće ga nada u iskupljenje: retka, ali žilava zverka.

Svaki lik u romanu kreiran je delimično i na osnovu nekoliko antipoda. Tako bismo za Lončarove antipode mogli uzeti s jedne strane njegovu ženu Danicu, a s druge mlađeg muškarca, kampera Mitra, koji sa svojom ženom Nevenom dolazi do Batovog svetionika u potrazi za odmorom u netaknutoj prirodi. Daničin glas kontrapunktiran je Batovoj burnoj naravi, Neveninoj sporadičnoj histeričnosti, Mitrovoj nervoznoj nesnađenosti. Ona je pomirena i nalazi se gotovo u rezonerskoj poziciji one koja svoju nesreću oblikuje u mudrost. Njena ljubav je iskupljenje koje Bato traži, to je njegova ravnoteža i nagrada. Ta ljubav nije ni slepilo ni mazohizam – Danica jasno vidi: postoje dva Bata. Jednog voli, drugog trpi. Bato svet vidi kao hijerarhiju u kojoj vladaju jasni i jednostavni principi potlačenosti i tlačenja. Celog života bivajući u jednoj ili drugoj ulozi i zasnivajući svoj moralni kodeks na njima, on je i u relaciji s Danicom u poziciji tlačitelja, što mu se čini kao sigurno i mirno mesto. Dualni princip u ovom odnosu osnova je krhke, samodovoljne ravnoteže koju će poremetiti dolazak drugog para. Njihov odnos određen je kamernom prirodom mesta na kojem se nalaze, gde ih više niko ne posećuje. Zarasli u drače, trnjem odvojeni od sveta, Danica i Bato žive svako svoju verziju života nakon traume. Jedna je tragedija privatna, njihova zajednička, a malo više Daničina. Druga je kolektivna, opet zajednička, a malo više Batova. Ona je svoju prihvatila s trajnom tugom i pomirenošću, dok se Bato, zapravo, stalno bori s nadom. Svaki uzlet doneće dublji pad u razočaranje. Iz tog dualizma Batove prirode rodiće se gnev koji vodi do raspleta.

Drugom paru, Mitru i Neveni, posvećen je srazmerno manji prostor u radnji romana, ali se njihova pojava uvodi kao zamajac u priči koja je do tog momenta napeta do pucanja, ali okamenjena. Narativna linija se do dolaska mlađeg bračnog para praktično ne pokreće, samo se razvija u pravcima koji motivišu ono što će uslediti tek u raspletu. Spahić i ovde koristi jezik kao osnovni instrument karakterizacije. Životne priče ispričane glasovima ova dva lika, u poređenju s Batovom i Daničinom pričom, pokazaće se lišene duboke tragike, gotovo karikaturalno isprazne i banalne. Postaviće pred čitaoca, međutim, ovaj paralelizam još jedno pitanje. Kako brak Danice i Bata opstaje posle svih muka i zala, dok brak Nevene i Mitra preti da se raspadne svakog trenutka zahvaljujući pukoj dosadi i nezadovoljstvu? Donekle stereotipna tema o dolasku mladog para koji unosi život u mračnu svakodnevicu staraca, u romanu Pod oba sunca dovešće do obrta. Radnja koja se do trenutka zajedničke večere razvlačila u razasutim nitima, odjednom se kondenzuje, skuplja u klupko nabijeno zlom slutnjom, patnjom i tragikom svih aktera. Razgovor koji se vodi za stolom kreira atmosferu iz koje će biti moguće izvući divlji rasplet koji sledi. Istina, on je, mereno instrumentima realističke naracije, nemotivisan i nagao. Nije sasvim jasno zašto je neprijatnost za večerom pokrenula Danicu, posle celog veka pretrpljenih muka. Nije dovoljno opravdana ni iznenadna promena Batovog raspoloženja, Mitrova neobična drskost i Nevenina obamrlost. Međutim, ništa od toga i ne treba da bude jasno, opravdano i motivisano. U mraku u koji su upali nema više pravila i jedina logika koju sledi svaki od junaka nakon što ustane od tog stola, biće logika sopstvenog jada. U njemu nema više pogrešnih izbora, krivice i iskupljenja. Tama je sigurno ishodište svakog od njihovih puteva.


Jelena Angelovski