Početak bune protiv dahija

23.10.10

Kad god se pojavi neka pozorišna predstava ili knjiga u kojima se mogu prepoznati neporecive istorijske činjenice, odmah se začuju povici: „Brutalno! Brutalno”! Nije mi bila namera da pišem srpsku istoriju, nego roman o srpskoj istoriji – kaže Svetislav Basara
Miloševićev režim – ta nakaradna mešavina boljševizma i nacionalnog romantizma, prividno modernizovana podgrevanjem u mikrotalasnoj peći – nikada, zapravo, nije srušen. Miloševićev režim je istrulio. Ovo je citat iz novog romana Svetislava Basare „Početak bune protiv dahija”, koji je objavio Grafički atelje „Dereta”, autora kultnih knjiga „Fama o biciklistima” (sedam izdanja, 14.000 primeraka), „Na Gralovom tragu”, „Mongolski bedeker”, „Peking by night”, „Srce zemlje”, „Dnevnik Marte Koen”... I u novom romanu „Početak bune protiv dahija” Svetislav Basara (1953) nastavlja da razbija neke naše tabue, poigravajući se sa istorijom od Prvog srpskog ustanka do današnjih dana.
Sve je počelo s Aganlijom, Kučuk Alijom, Mula Jusufom i Mehmed-agom Fočićem, kao u narodnoj pesme. A dokle smo stigli?
Nismo baš mnogo odmakli. Bolje nam je išlo u XIX veku. Iz prostog razloga što smo u to doba, više intuitivno, nego planski, bili u sazvučju sa svetskoistorijskim tokovima. Da se podsetimo: to je doba nacionalnih romantizama i stvaranja nacionalnih država. Već u vreme sticanja potpune nezavisnosti, Srbija je bila realna evropska država. Prilično siromašna, nedovoljnoprosvećena, ali u značajnoj meri deorijentalizovana. Onda su stvar u svoje ruke preuzeli serpstvujušči koji su mislili da je najbitnije teritorijalno proširenje, a da uređenje države dolazi na kraju. Vremenom se Srbija značajno uvećala, potom se ponovo smanjila, a njeno uređenje nismo dočekali. Konfuzija u kojoj se trenutno nalazimo opasno je slična konfuziji koja je prethodila devetnaestovekovnim ustancima.
Tada su dahije Srbiju podelile na „četiri ravne časti”, a svaki od tih delova na mnoštvo spahiluka. I danas se Srbija deli na spahiluke?
Ne znam za tu podelu. Ali, u svakom slučaju, veoma je podeljena. Nikada nije ni bila jedinstvena. Pišući „Dahije”, pročitao sam mnogo knjiga o Prvom i Drugom srpskom ustanku i shvatio da su te podele počele drugog dana Prvog ustanka. Upravo onako kao što je kontrarevolucija iz 2000. – počela 6. oktobra. Shvatio sam još jednu stvar: da su nama spoljašnji neprijatelji potrebni samo kao paravan za prikrivanje unutarsrpskih neprijateljstava. Malo je zazorno reći, ali više je Srba stradalo u međusobnim pokoljima četnika i partizana nego što ih je poginulo od nemačkog metka i ustaške kame. Oslobodiocima je i to bilo malo, pa su posle oslobođenja otvorili, u vojnom smislu, potpuno nepotreban, sremski front i organizovali masovna streljanja „reakcionara”. Zbog toga mi se diže kosa na glavi kada čujem Ćosićeve i Koštuničine pozive na nacionalno jedinstvo.
„Kada te stvari koje treba da budu unutra – izađu napolje, kada se razdvoji ono što treba da bude spojeno, a spoji ono što treba da bude razdvojeno...” – još jedan je citat iz romana. Ima li bolje definicije naše današnje situacije?
Taj citat je iz druge knjige. To je Genonova definicija haosa, samo je u romanu izgovorena ustima jednog od mojih junaka. Ja ne poznajem bolju definiciju haosa. Nespojive stvari se spajaju, a spojive razdvajaju svugde po svetu; kod nas se samo preteralo i otišlo u krajnost. I to je posledica endemskog orijentalizma. Radi čanka pasulja i sumnjivog političkog profita, ovde će se spojiti najnespojivije i razdvojiti ono što bi po svaku cenu moralo ostati zajedno, Nadam se da nema potrebe da ovo detaljnije objašnjavam.
I u ovom romanu dosledni ste u korišćenju groteske i (crnog) humora. Da li je ta brutalnost neophodna iz umetničkih razloga ili zbog otrežnjenja naroda?
Čudna je to stvar. Kad god se pojavi neka pozorišna predstava ili knjiga u kojima se mogu prepoznati neporecive istorijske činjenice, odmah se začuju povici: „Brutalno! Brutalno”! Tako je bilo i posle premijere moje „Nove Stradije”. Opšta konsternacija među uglađenom premijernom publikom. I odličan prijem kod običnog sveta. Iako je ta predstava veoma gledana, sve se ređe igra i uskore se više neće igrati. Danas se to tako radi: nema više otvorenih zabrana. Neprijatne stvari se tiho uklanjaju. Eto zbog čega razložno govorim da se ovde ništa ne menja. U romanu je sve podređeno umetničkim razlozima. Nije mi bila namera da pišem srpsku istoriju, nego da napišem roman o srpskoj istoriji. Ni manje ni više. A poslove trežnjenja naroda – ostavljam Vasi Pelagiću i policiji.
Šta više zamerate Vuku Karadžiću: što je bio škrtac i prevarant ili što je napravio „najjeftiniju azbuku”, od samo 30 slova?
Ništa ne zameram Vuku Karadžiću. Može to zazvučati čudno iz mojih usta, ali on je sve radio s dobrom namerom. Tada još uvek nije bilo Sartra i njegove izreke da je put do pakla popločan dobrim namerama. E, Vukova se rabota može opisati rečju – brutalno. Toliko je „reformisao” azbuku da je celokupno predvukovsko nasleđe ostalo nečitko budućim generacijama. U tome samo idioti mogu videti „savršenstvo” i „napredak”. Sa druge strane, Vuk je udario temelje populizmu. Još to traje i trajaće. Narod sve zna. Narod najbolje zna. Narod se pita. Zbog Vuka Karadžića mi ni dan-danas nemamo stvarnu elitu. I – što je još gore – imamo pseudoelitu.
Vaš omiljeni lik je i Dobrica Ćosić. Njegov plan je, kažete, uspeo: komunizam je srušen, ali komunisti su ostali na vlasti?
Šta je netačno u toj definiciji? Danas se državni i kulturni poslovi vode kao i za vreme komunizma, samo se promenila priča. To je lepo pokazala Dubravka Stojanović u knjizi „Ulje na vodi”. Državna uređenja, ustavi, zakoni – sve je to ovde papirnato i služi kao puka dekoracija sistemu vladavine koji se strukturalno nije ni za dlaku promenio od vremena Miloša i Karađorđa. A Ćosić, on je uvek prvi u redu pred vratima srpske istorije. On, naravno, misli da svi treba da ga vide onako kako on vidi sebe. Neki ga tako i vide. Na primer, Slobodan Gavrilović, enciklopedista. Ja ga vidim drugačijeg, pa ga takvog i opisujem. A kakvim će ga videti budući naraštaji, to je već njihov problem.
Peti oktobar 2000. nazivate „sapunskom operom sa predvidljivim zapletom”. Ko je bio režiser ove priredbe s paljenjem, pucanjem i pevanjem?
To ne znam, a voleo bih da saznam. Mada me ne bi iznenadilo da se pokaže da je reditelj u stvari jedna od naših večitih matrica, da je orijentalna inercija sve stvari koje su pokušale da se uzdignu iz vekovne stagnacije, ponovo vratila u kaljugu malograđanske entropije.
Jedan od junaka je i – Nerođeni Istoričar. On je najodgovorniji za „trovanje” Srba – legendama i mitovima?
Radi se o grupi – o „nerođenim istoričarima”. Ti ugledni i dobro plaćeni tvorci lažnih mitova – nemoguće ih je sve nabrojati – doveli su jedan vitalan narod, što mi Srbi jesmo, do žalosnog stanja u kome se plaše pomračenja sunca i veruju u postojanje buba „klintonki” koje su Amerikanci bacili iz aviona da bi ujedale Srbe. To sam – ovo o „klintonkama” – čuo letos svojim ušima iz usta osobe koja se nipošto ne može opisati kao neobrazovana i zatucana. Čak mi je i pokazala „klintonku”. Bio je to običan crveni mrav.
---------------------------------------------------------------------
Bune, ustanci, ubistva
Kada god je Srbija kretala napred, kada je trebalo da postane moderna država, ovde su se događale bune, ustanci, ubistva vladara. I tako sve do Zorana Đinđića?
Pa već sam, čini mi se, rekao: ovde se neprestano ponavlja nekoliko matrica s početka XIX veka. Osim istorijskog, događaji imaju i simbolično značenje. Kada u osvit stvaranja moderne srpske države imate, nadam se da reč nije preterana, „revolucionarni teror”, onda ne treba da čude docniji terori i totalitarizmi. Karađorđe je, recimo, posekao dvojicu Srba, jer su bili primorani da Turcima nose hranu. Potom je obesio rođenog brata. Taj svat jeste bio napasnik, ali bratoubistvo ostaje – bratoubistvo. Konačno, Karađorđe biva ubijen po naređenju knjaza Miloša. Istoriografi to pravdaju razlozima strategije. Šio mi ga Đura. Vožd je ubijen iz istog razloga iz koga je ubijen i poslednji u nizu ubijenih srpskih voždova, Zoran Đinđić – da bi neko drugi došao na vlast. Nije zgoreg pomenuti ubistva kneza Mihaila i kraljevskog para Obrenović. Ta ubistva su jezivo unazadila Srbiju. Baš kao što je i Đinđićevo ubistvo Srbiju ponovo odgurnulo u opskurantizam.
-------------------------------------------------------------------------
Literatura ili pamflet
I još jedan savremenik: Gojislav Lojanica (čitaj: Vojislav Koštunica). Da li ovde literatura prelazi u pamflet?
Pre svega, pamflet je književni postupak ravnopravan sa drugim postupcima. O novijoj srpskoj istoriji može se pisati isključivo tehnikom pamfleta. Da neko ne pomisli da sam prestrog prema nama, dodajem da se i o novijoj svetskoj istoriji ne može drugačije pisati. Svet se pretvara u globalni tabloid. Pazite: najrealniju istorijsku sliku o savremenoj Srbiji pronaći ćete u „Kuriru” i rijaliti šouima. To je usud epohe. E sad, likovi kao Ćosić i Koštunica, iskreno ili ne, u takav svet hoće da udahnu odavno upokojeni nacionalni romantizam. Rezultat tog pokušaja: periodični građanski ratovi na beogradskim ulicama. Zbog unutrašnje koherencije romana nameravao sam da postupak „magičnog realizma” sa početka primenim i na kraju. Nije išlo. Zvučalo je lažno. Umetnička kompozicija romana je možda izgubila zbog tehnike pamfleta, ali je knjiga dobila na uverljivosti.
Zoran Radisavljević

06.07.19 Danas

Premda na prvi pogled deluje kao parodija nacionalne istorije, roman „Početak bune protiv dahija“ („Laguna“, 2019) zapravo je parodija savremenog pogleda na istoriju, pa i ukazivanje na slabo poznavanje nacionalne istorije, s tim što povest jeste iskorišćena (neki bi rekli: zloupotrebljena) i radi slikovitog prikaza današnje političke i društvene situacije, koje se skupa sa davnašnjim vremenom pretvaraju u grotesku i neku vrstu paskvile, što je sasvim i očekivano iz Basarinog pera.

Ne treba čitati previše „između redova“ da bi se našla paralela između prošlosti i sadašnjosti, a često se pronalazi i znak potpune jednakosti, jer i danas zlatnim kašikama cara Dušana jedu oni koji najviše gladuju, i danas je mnogima razumljiviji kavgadžija Kraljević Marko nego isposnik Sveti Sava, i danas se od strašila prave idoli kako bi se masa držala u pokornosti, i danas su čaršije prepune Melhiorâ koji primamljivo nude ugovor sa đavolom, i danas velike sile kroz neke savremene durbine pomno prate svaki politički korak onih zemalja koje samo formalno nisu vazalne, i danas je preče stvaranje istorije nego pažljivo čuvanje istorijske građe, a neki bi opet slali odrubljene glave u Stambol iako se i Stambol odavno gnuša takvih postupaka, ali sve to i nije čudno ako se zna da turneja Filipa Višnjića nikada nije ni prestala.

Najzad, i sama je istorija često prepuna grotesknih pojava, tako da se piščeve ideje u mnogome dobro uklapaju u proverene činjenice, pa je ponekad teško razlučiti šta je stvarno a šta izmišljeno, pošto je i ono prvo toliko tragikomično da bez ikakvog karikiranja čini parodiju.

Iako protkan autentičnim izrazima (turcizmima i slavenosrbizmima) s obzirom na period koji opisuje, sam roman kao da namerno nije autentičan u odnosu na događaje i likove kojima se bavi, štaviše čini se da je pisac potpuno svesno koristio pogrešne datume i odrednice samo da bi još više držao pažnju onih čitalaca koji će prebrojavati omaške ne bi li pokazali da je „Početak bune protiv dahija“ jedno delo prepuno nedoslednosti, čak i falsifikata.

A sigurno da Basara nije tek tako promenio imena zloglasnih dahija niti je bez razloga naveo istorijski udžbenik koji nikad nije napisan. Jedan od razloga je svakako taj što je pisac računao na čitaoce koji će roman shvatiti preozbiljno, pa verovatno kroz naučnu studiju pokušati da ga diskvalifikuju. U svakom slučaju, i ovo je očekivan postupak kad je Basara u pitanju, a ako su već političari pri kraju 20. stoleća mogli da uđu u sukob sa realnošću, zbog čega jedan pisac ne bi ušao u sukob sa faktografijom?

Naravno da, prilikom oslobađanja Beograda od Turaka, Vasa Čarapić i Uzun Mirko nisu ni pomišljali da bi ulice u budućnosti mogle nositi njihova imena, ali pisac se ovde malo poigrao sa savremenim poimanjem istorije, jer iz današnje perspektive može delovati kao da su ovi junaci svesno odredili koje će se ulice zvati njihovim imenima, tim pre što se nešto slično zaista desilo nakon oslobođenja Beograda u „Drugom svetskom ratu“.

Na sličan način, kad se Karađorđeva borba protiv Turaka karakteriše kao „etničko čišćenje“, tu se ruglu ne izvrće „Prvi srpski ustanak“, nego se ismeva jedan aktuelni apsurd da se istorijski događaji od pre nekoliko stoleća mere novim aršinima i označavaju terminologijom koja se nikako ne uklapa u epohu o kojoj je reč.

Pošto pisac nastupa kao sveznajući pripovedač, izvesnu mu pomoć pružaju „Nerođeni Istoriografi“, koji iz budućnosti savetuju junake romana i donekle usmeravaju tok istorije.

Mnogo je, međutim, zanimljivije što se preko ovih fantomskih likova savršeno dočarava osećaj koji se mora javiti kod svakog osnovca dok čita istorijske udžbenike: naime, često deluje kao da su istorijski događaji u tako savršenom skladu da su morali biti unapred smišljeni i do detalja isplanirani, pa u tom pogledu pisac i ne preteruje kad u romanu knezovi sami sebi odrubljuju glave zato što je počela seča knezova, ili kad Turci svojevoljno odu iz Šapca kako bi ispoštovali tekst Višnjićeve pesme, ili kad se lokacija prve bitke između Srbije i Austrougarske dogovara i pre nego što je prestolonaslednik ubijen.

Iako naslov nesumnjivo asocira na „Prvi srpski ustanak“, Basarin roman se proteže na cela dva stoleća, kako bi se reklo, moderne srpske državnosti, što znači da zaista počinje kao hronika perioda uoči i nakon podizanja bune na dahije, a završava se kolumnističkim prikazom vremena kada je politički vrh jedne male države ustao protiv svetske realnosti.

Zbog toga je teško posmatrati roman kao celinu, jer se svakako oseća raskorak između onih poglavlja gde se govori o Karađorđevom vremenu i onih poglavlja gde se tematizuju poslednje dve decenije srpske istorije, tim pre što se opšti ustanak protiv dahija pretvara u lični stav pisca prema aktuelnoj političkoj sceni Srbije – ali, kao što je već rečeno, paralela i znak jednakosti između dve epohe jasno su uočljivi, a kad se već dogodio jedan početak, zašto da se, dvesta godina docnije, ne dogodi još jedan početak bune protiv nekih savremenih dahija?

I nije slučajno što u romanu „Početak bune protiv dahija“ dobar broj rečenica počinje slično kao prva rečenica jednog romana Gabrijela Garsije Markesa, s tim što je tragedija sada dvostruko veća: kad se sve sabere, u lutanjima, pogrešnim potezima i propuštenim prilikama nije potrošeno samo jedno, nego su bespovratno potrošena i u samoću (dakle, u istorijski zaborav) bačena čitava dva stoleća.

Od neizbrojivih srpskih početaka, Svetislav Basara je za naslov svog romana odabrao onaj početak koji je čuven pre svega zbog naziva epske narodne pesme, ali i zbog dalekosežnih posledica (dobrih i loših) koje je izazvao.

Dušan Milijić

08.12.11 Vreme

Teofil Pančić

Najveća vrlina ovih Basarinih knjiga je piščeva razobručena imaginacija, bespoštedan ironijski naboj, vatromet uvrnutih poređenja i "fantastičarskih" ispada koji izvanredno podvlače zaumnost "stvarnosti"
Umesto da se, "s godinama", lepo opameti i smiri, Svetislav je Basara kanda rešio da svoj samoproglašeni rat protiv svega onoga što vidi kao ne samo političku nego duhovnu stranputicu Srbije, srpske politike i kulture, zaoštri do kraja. Ako u tom ratu neko i strada – pa, Bože moj, što nije pazio kuda je zabasa(ra)o! Ako tu i famozna "estetska vrednost" pretrpi poneki kolateralni gubitak – reklo bi se da je pisac spreman i na to, i da ne haje preterano, bar naizgled. Mada je pitanje koliko mu u tome treba verovati; srećom pa to i nije mnogo važno, jer koliko god Basara hotimično "pamfletizovao" svoj prozni izraz – a to ponekad čini do onih dimenzija raspojasanog preterivanja koje nekako ironično postaju estetska vrednost za sebe – u njemu uvek ostane više nego dovoljno onoga zbog čega su ne tako malobrojni basarijanci davnih dana zavoleli književnost ovog pisca, tada još ne sanjajući da će ovaj dobar deo svog "zrelog" opusa posvetiti serijskom i neumornom razračunavanju sa Velikim Sotonom/Dobricom Ćosićem, Gojislavom Lojanicom/Vojislavom Koštunicom i dakako neizbežnim Vukom Karadžićem, navodnim arhikrivcem za sav pogubni i neretko groteskni narodnjakluk oficijelne srpske kulture... Štaviše, koliko god bio "žurnalistički" dosledan u razračunavanju sa stvarnim rečima i delima stvarnih ljudi koji se ovako zovu, pisac ih je zapravo – i to upravo tim neprestanim "preterivanjem" – odavno unapredio u neku vrstu dežurnih metafora: što ih više grdi, to su oni manje osobe, ili makar književni likovi, a to više sveprisutne lozinke i personifikacije jednog stanja duha. Nekad je ta transformacija u korist uverljivosti književnog teksta, nekad baš i nije. Dosadna nije ni u jednom slučaju...
"Na kraju, čemu pismenost u zemlji u kojoj nema šta da se opiše?" Ova rečenica iz romana Početak bune protiv dahija (Dereta, Beograd 2010) možda ponajbolje opisuje o čemu govorimo kada govorimo o basarističkoj buci i besu na Velike Poglavice ovdašnje politike i kulture. S jedne strane, radi se o tipično basarinskom izazovu stvarnosti koje da naprosto "nema dovoljno" u jednoj neprosvećenoj zemlji kojom do duboko u XX vek caruje usmena kultura sujevernog bajanja, i čije elite vredno rade na tome da ta neprosvećenost (p)ostane trajno stanje; a tamo gde nema dovoljno stvarnosti nema ni dovoljno postojanja, iliti autentičnosti i ontološke utemeljenosti ljudske egzistencije (kao nečega višeg i složenijeg od pukog životinjskog bitisanja i kretanja mesa i živaca), to jest, "nema šta da se opiše". A i ono što ima, bogme, takvo je da ne morate biti nihilista da pomislite da bi možda bilo bolje da ga nema, iliti u basarijanskom ključu, to se može opisati samo tako da se radikalno rekontekstualizuje, da se posve "pretemelji", na užas Basarinih redovnih žrtava i njihovih adepata...
I baš se toga Svetislav B. strastveno i opširno poduhvatio u Početku bune protiv dahija. Ovaj je roman zapravo "Basova verzija" istorije Srbije od vremena pred Prvi srpski ustanak do današnjih dana. A to je istorija stidljivih pokušaja prosvećivanja i evropeizacije, na koju bi navalile svakojake sile mračenja, više unutrašnje nego spoljašnje; to je istorija u kojoj se za pismenost ne mari (od ‘artije bilo koje vrste i namene redovno se pravi papir za duvan), a svakome ko odviše štrči glavu je najbolje odseći, usoliti je i poslati u Stambol, čak i onda kada iz Stambola jasno stave do znanja da više ne primaju pošiljke u vidu usoljenih glava... Nije Basara zalud ovaj roman odredio kao sotiju. Najveća njegova vrlina i jeste piščeva razobručena imaginacija, bespoštedan ironijski naboj, vatromet uvrnutih poređenja i "fantastičarskih" ispada koji izvanredno potcrtavaju zaumnost onoga što se čini u "stvarnosti", te utoliko i nisu – svoj prividnoj blesavosti i "nemogućosti" uinat – ništa drugo negoli konsekventno isterani rezultat stvarnih reči i dela. U toj se sotiji smenjuju "izmišljeni"sa "istorijskim" likovima tvoreći zajedno mahniti karusel iz kojeg se kristalno razabire tek toliko da je moderna istorija Srbije u, hm, neortodoksnoj basarističkoj književnoj interpretaciji pre svega istorija satiranja svega Boljeg, svega što obećava da bi moglo izrasti izvan i iznad stanja aistoričnosti i započeti nešto kao pisanu istoriju Srbije, ali ovaj put zaozbiljno, bez kobnih "narodnjačkih" mistifikacija. Gle, jedan notorni književni mistifikator (ružinog krsta) u ratu protiv mistifikacija?! Pa naravno, upravo se o tome i radi: mistifikacijama je mesto u književnoj fikciji, a ne u istorijskim delima ili u "stvarnosti". Kada se te stvari sistematski pobrkaju, sve što piscu preostaje jeste da ispiše jednu "alternativnu" istoriju Srbije, koja je utoliko stvarnija ukoliko se više pusti mašti na volju! Paradoks? Ma, nije to čak ni paradoks: ispada da je skoro pa doslovno tako.
Kako god, prvi je deo romana, onaj lociran u vreme oko srpskih ustanaka, upravo briljantan, kao i oni potonji, uključujući i fantastične epizode sa Bajinom Baštom pred I svetski rat. Kako se približava sadašnjosti, tako pisac sve više podleže "pamfletskom", i to na razne načine umanjuje čitaočev užitak u tekstu. E sad, jasno je da to Basara radi ciljano, i da je više nego svestan estetskog rizika; on smatra da se taj rizik isplati, i u celini i celosti je svakako u pravu, čak i kad u detaljima nije...
Roman Mein Kampf (Laguna, Beograd 2011) kraći je i u neku ruku manje ambiciozan parnjak prethodnog, daleko više fokusiran na sadašnjost. U savremenom Beogradu, pisac Kramberger – koji ama baš po svemu odgovara bi(bli)ografskim detaljima samog Basare, neretko doslovno, ili tek lagano "presvučeno"; recimo, Kramberger je bio ambasador u Keniji, a ne na Kipru – leži u bolnici (discus chernia!) sa Aprcovićem, "najduhovnijim čovekom koga je upoznao" sa zdravim kao dren Drempetićem, špiclovom, slugom i patriotom opšte prakse koji naprosto odbija da se iseli iz bolnice, i nizom drugih likova iz galerije basarističkih prikaza. Bolesni, samim tim i prilično nemoćni ljudi idealne su žrtve svake represije i svakog sumanutog eksperimenta; Basara otuda razložno bira bolnicu za ambijent svoje priče, nameran da, jašta, govoreći naizgled o onom "unutra" priča o onome "napolju", to jest o andersonovskoj Bolnici Srbija.
Ovaj je roman ispisan bernhardovski/albaharijevski, sav u jednom jedinom pasusu, i ta je tekstualna gustina posve odgovarajuća tmastom piščevom izrazu, prepoznatljivoj mešavini ironijske opservativnosti i kritičke energije, koja je najubojitija onda kada duhovitost preteže nad besom, a to je tako svugde gde ne dolazi do odviše doslovnog razračunavanja sa dežurnim i ostalim krivcima za ovdašnje stanje stvari... Drugim rečima, Basara ispisuje svoj Mein Kampf kao svojevrsnu protivknjigu "slavnijoj" prethodnici, a sve to ne bi li se razračunao sa korenima ne nemačkog, nego srpskog fašizma, tog ubajaćenog poluproizvoda iz retorti naših nedoučenih seoskih đilkoša i palanačkih suklata... Zvuči pompezno kada se ovako kaže, i ta bi pompeznost ugušila romaneskni tekst da ga pisac ne filuje štedro produktima svog literarnog dara: urnebesnim portretima i sumanutim epizodama, koje na koncu postižu (i) onaj efekat kojem pisac teži kada počne da pripoveda/propoveda direktno, "u svoje ime". Mada, rekoh, nije Basari u tome verovati do kraja: odviše je on dobar pisac da čak i njegovo izravno "propovedanje" ne bi imalo duplo dno, na šta će se kao na bućkalo upecati nevježe... Kako god, i ovaj roman nepotrebno "pada" pri kraju, kada se romaneskni tekst odviše doslovno pretvara u nastavak kolumne drugim sredstvima, ali za Mein Kampf uprkos tome ide nedvosmisleno palac gore: da Basare nema ionako bi ga trebalo izmisliti, toliko je njegova vulkanska jezičko-imaginativna energija dragocena i važna. Samo, da se razumemo, niko živ nije umeo i ne bi umeo da izmisli Basaru doli sam Basara, što možda o samom Basari najviše i govori...

28.05.11 Danas

U podnaslov novog romana Svetislav Basara stavlja (žanrovsku) odrednicu sotija, stari naziv za igrokaz dvorske lude, koji ispod površinske vesele iracionalnosti sadrži pravu, razobličavajuću istinu o „dvorskim“ tabu temama i „ludilu“ vladara i vladajućih društvenih normi. Za razliku od ranijih romana, umesto duhovne i političke istorije Evrope ili ličnosti i pojava domaće književne scene, u centru Basarinog interesovanja sada je novovekovna srpska istorija.

Teza autora Dahija jeste da nakon „Srpske revolucije“ ni oblik ni način vladavine, kao ni osnovne društvene vrednosti, suštinski nisu promenjeni. Posle oslobođenja od Turaka, bez obzira da li su na vlasti bili Karađorđe i Miloš, kralj Petar i Apis, Milošević, Koštunica ili Tadić, Srbija je u osnovi ostala despotija orijentalnog tipa, gde su opsednutost kolektivno-istorijskim mistifikacijama, zakon sile i korupcija - temelji društva. Srpski vladari iz poslednja dva veka su „društvo boraca protiv hegemonizma realnog sveta“, koji „svoje karijere i poslove zasnivaju na sistemu iluzija“, pa sledstveno tome, „kao i Kafkin zamak, Srbija zapravo ne postoji, ili je, ako i postoji, nedostižna“.

Roman ima tri dela, koji grafički nisu strogo odeljeni, ali su tematski i stilski razgraničeni. Prvi i najduži deo, koji „obrađuje“ Prvi i Drugi srpski ustanak, mogao bi se čitati i kao zaseban roman. Drugi deo govori o godinama pred početak Prvog svetskog rata, a „radnja“ je smeštena u Bajinu Baštu i okolinu, dok se treći i najkraći deo odnosi na poslednje dve decenije srpske istorije. Osim pojedinih manjih intervencija, faktografija i hronologija istoriografske „zvanične verzije“ skoro su u potpunosti verno rekonstruisane. Dahije su, ukupno uzev, formalno „razblažena“, tj. „mimetičnija“ varijanta prethodnih Basarinih istoriografskih metafikcija. I ovde nailazimo na tipične „basarijanske“ komičke mehanizme i stilsko-narativne trikove, na dobro poznatu literarnu „pirotehniku“, ali to je ipak svedenije i stišanije nego ranije, dok je siže, naročito u prvom delu romana, manje-više strogo hronološki sklopljen.

Glavni pokretač radnje su pisma koja ključnim akterima stižu iz budućnosti, od „Nerođenih Istoriografa“, koji Karađorđu „šalju pisma sa uputstvima kako da podigne ustanak“ i „doturaju izveštaje o brojnom stanju i naoružanju jedinica sultanove vojske“. Jasno je da „Nerođeni Istoriografi“ nisu samo romaneskna figura kroz koju se oglašavaju dobro poznate postmodernističke teorije o nemogućnosti pouzdanog znanja o istoriji. Pre svega se tu radi o Basarinom pokušaju da ismeje savremene srpske istoričare nacionalističke provenijencije i razobliči njihove (zlo)upotrebe istorije u ideološke i (dnevno)političke svrhe; a na širem planu, da razobliči sve ovdašnje intelektualne krugove koji su odgovorni za stvaranje ekstremno nacionalističke i ratne atmosfere u Srbiji tokom poslednje dve i po decenije. Drugim rečima, „Nerođeni Istoriografi“, na „unutrašnjem“ nivou romana imaju postmodernističku „žanrovsku“ funkciju, dok su na „spoljašnjem“ nivou uobličenje autorovog političko-ideološkog angažmana. Iako je ovo drugo, nažalost, sasvim opravdano, ono prvo je, posebno u Basarinom slučaju, književno-poetička „već viđenost“.

Parodirajući idealizacijske perspektive zvanične naučne istoriografije i tradicionalnog epsko-istorijskog romana, Basara istorijske „velikane“ oblikuje kao „ljude od krvi i mesa“, iz crnohumorne, komički hiperbolisane perspektive. Glavni junaci su izmišljene ličnosti koje su manje ili više u neposrednoj blizini stvarnih ličnosti i događaja. U prvom delu Dahija to je gazda Gvozden Avakumović, trgovac i hajduk, Karađorđev i Milošev prevodilac za turski i arapski, koji srpski jezik piše arapskim pismom i smrtni je protivnik Vukove reforme i njegove ćirilice (Kako su neki kritičari primetili, tu je reč o pekićevski „aranžiranom“ bildungsromanu iz trgovačkog miljea). Glavni junak drugog dela je komitski vojvoda Aksentije Drlja, groteskno-živopisni Gvozdenov potomak, koji sanja o obnovi srpske „kosovske slave“. Naporedo sa pričom o srpskim vladarima i vladajućim strukturama, ali ipak u drugom planu, u romanu se razvija i jedan parodični etno-psihološki narativ u okviru koga je oblikovano nekoliko satiričnih (auto)stereotipa, koji po autoru oslikavaju ključne crte kolektivnog karaktera, odnosno „srpskog mentaliteta“. To je, ispred svega, sklonost fantazijama i mitologizaciji istorije, stalna okrenutost „carstvu nebeskom“.

Treći deo romana zapravo je (književni) pamflet protiv Vojislava Koštunice (Gojislav Lojanica), takoreći kompilacija kolumni iz Danasa o „Čitluk Sahibiji“. Slagao se sa autorovim političkim stavom ili ne, čitalac, kako roman odmiče, ima utisak da se tekst osipa i troši, da dogoreva kao sveća. U „Post scriptumu“, Basara navodi da je svestan „profanacije stila“ u završnom delu romana. U jednom slobodnijem čitanju, to bi se moglo shvatiti kao autorova sugestija, formom romana, da se zemlja/država o kojoj piše takođe kroz vreme nezaustavljivo rasipa i nestaje, sve do konačnog posuvraćenja u početnu tačku, kraj XVIII veka, kada je bila „nestvarni pašaluk izgubljen u lavirintima orijentalnog carstva“.

Goran Lazičić
(Integralna verzija teksta u Beogradskom književnom časopisu broj 22)

18.05.11 Politika

„Početak bune protiv dahija” je roman koji umnogome prati dosadašnja poetička (i politička) interesovanja Svetislava Basare: preispitivanje istorije (i sadašnjice) u jednom veoma igrivom, maštovitom i nesvakidašnjem kontekstu, potpuno oslobođen svih stega, sa velikom dozom sarkazma i ironije, ali i neodoljivim humorom. Apsurd, neverovatni obrti, fantastika, paradoks, sve su to Basarini aduti kojima on žonglira bez uzora, ali i bez epigona, krećući se u ovom romanu od pekićevski skrojene sage o izvesnom trgovcu Gvozdenu Avakumoviću, najsličnije pojmu istorijske burleske, pa sve do „strogo kontrolisanog pamfleta” kome se autor svesno priklanja pružajući u završnom metapoetičkom tekstu teorijski utemeljene razloge za ovaj žanrovski kalambur.
Motivu konačne nespoznatljivosti istorije i sagledavanje prošlosti kao fikcije dirigovane od strane onih kojima je to moguće i dostupno, priključuju se i osobeni Basarini motivi o tajnim društvima i zaverama koji valja da ironizuju istorijske događaje kao besmislene i pogrešne, čak i u trenutku njihovog nastajanja. Tajno društvo „Biciklista ružinog krsta” iz „Fame o biciklistima” korespondira sa „Nerođenim istoriografima” iz ovog romana. Ali, za jasnije razumevanje „Početka bune protiv dahija”, presudna je priča „Vostani Serbije” iz knjige „Majmunoopisanije”, u kojoj se razmatra odnos Vuka Karadžića i Miloša Obrenovića. Teorija po kojoj je Vuk Karadžić popularizujući narodni jezik i pojednostavljujući pismo prenebregnuvši vekove prethodne tradicije i kulture, naneo veliku štetu budućim generacijama, jedan je od Basarinih ključnih polazišnih misaonih koncepata. Iako je Karadžiću i Obrenoviću u romanu ostavljen relativno mali prostor, Basara na ovoj tezi gradi čitavu satiričnu potku gde se istorija Srbije sagledava kroz fiktivno zamišljena četiri srpska ustanka, od kojih poslednji traje i danas. O sudbini zemlje neprestano odlučuju neznalice, karijeristi, lopovi, nasilnici, koristoljubivi diletanti koji su svoje pravo glasa izborili onog trenutka kada je na vlast došao nepismeni Miloš, ubivši kuma Karađorđa i onoga trenutka kada je pobedio Karadžićev pravopis i kulturološki koncept pojednostavljivanja i omasovljavanja, odnosno kada su i politika i kultura došle u posed nepismenog i neukog naroda među kojima suse za moć izborili ne najbolji, već najjači.
Slagali se ili ne sa Basarinim misaonim polazištima, ona ostaju u senci jednog savršenog stila kojim pisac suvereno vlada, pronicljivih zapažanja, neočekivanih povezivanja, originalno karakterisanih likova koji u svojoj celini obuhvataju dve stotine godina srpske istorije uspona, grešaka i posrnuća prikazane na urnebesno duhovit način, ali i sa dozom neskrivene jetkosti i razočaranja.
Roman je u podnaslovu okarakterisan kao „sotija” (satirična pozorišna lakrdija iz XVveka u Francuskoj). Prikazivanjem najznačajnijih ličnosti tog perioda (od Karađorđa, Vuka Stefanovića Karadžića, Napoleona, Miloša Obrenovića, preko Nikole Pašića, D. D. Apisa, pa sve do Dobrice Ćosića, Đilasa, Miloševića, Koštunice, Đinđića i Tadića) i karikiranjem njihovih života, Basara nam na lucidan način nudi ponekad poražavajuće, ali istovremeno i duhovite odgovore na pitanja zašto se događa sve ovo kroz šta Srbija prolazi već treću deceniju i kako se to vidimo mi, a kako nas vide drugi.
Jasmina Vrbavac

10.05.11 Blic

Basarini se romani daju prepričati istim rečima: opsednut istorijom ili, tačnije, u razne kostime odenutom ideologijom, autor se karnevalski podsmeva etabliranim vrednostima i veličinama; za njega su naglavačke postavljena povesna zbitija samo maske za provokativno komentarisanje savremenih kulturno-političkih prilika; takav, u publici omiljen rugalačko-vređalački humor već je prepoznat kao basarijanski.

Njegov prošlogodišnji roman se, na primer, može čitati kao literarni rezime Zundhausenove „Istorije Srbije od 19. do 21. veka“; srpska se revolucija ismeva zato što je bila seljačka, a Srbi su predstavljeni kao krvoločni primitivci sa megalomanskim idejama. Dok se u najpretežnijem delu romana, u kome se lirski nadahnuto bavi doživljajima srpskog Fausta, gazda-Gvozdena, poslovnog čoveka i svirepog haramije (!), približava pavićevskim pseudoistorijskim pripovedanjima, ali sa veštim aluzijama na nedavne društveno-političke budalaštine (kakve su bile i one igranke na mostovima), u drugom delu, posvećenom pokušajima Bajine Bašte da se, u uslovima katastrofe i Prvog svetskog rata, epski proslavi, Basarina imaginacija je sve bliža R. B. Markoviću.
Treći deo je pamflet za jednokratnu upotrebu uperen protiv romantičarskih ideja u domaćoj politici kao protiv vampira koji se ne da upokojiti; stiče se, čak, utisak da je sva ona, inače maestralna priča o gazda-Gvozdenu samo u službi završnog obračuna sa paradigmatičnom figurom doktora Gojislava Lojanice (!) koja ga, prosto, iritira.
Zato ovaj roman, kao uveličavajuće staklo, otkriva mane Basarine romaneskne proze, strukture pune rupa i bahatost usled koje ni sam autor nije siguran u imena svojih junaka, ali zato i ne haje... Veliki pisci, svojeglavi kao deca...

25.12.10 Polja

Basara je očigledno potpuno odlepio i u sumanutom, balzakovskom ritmu isporučuje zastrašujuće količine tekstualnosti, koje i najfanatičniji uživaoci njegovog opusa, a u takve nesumnjivo spadam, jedva uspevaju da isprate. Taj ritam podrazumeva knjigu i po do dve na godišnjem nivou, zajedno sa ponekim dramskim tekstom, kao i nizom intervjua, dijalo-ga i komentarčića, čiji je ontološki status veoma visok, ali je njihovo materijalno prisustvo vrlo sumnjivo i teško utvrdivo. Ludizam i uzvišeni nehat, koje Basara neretko ispoljava pri-likom tih javnih istupa, govore o tome da se nalazi u dobroj spisateljskoj i uopšte životnoj fazi, pa neka tako i potraje.
Najnoviji roman već je najavljen u nekolikim kolumnama iz tekuće godine, a puštena je bila u opticaj i izvesna količina singlova i EP-jeva, što u Danasu, što po periodici, iz kojih su pažljiviji pratioci našeg junaka mogli da zaključe da je nastupio blagi stilsko-poetički za-okret u opusu. Stupivši na tle rezervisano samo za nacionalne pisce, a to je epoha Prvog srpskog ustanka, Basara je čitaocima predstavio svet sa same ivice istorijske stvarnosti, čitluke, divanhane, hanume i sahibije, svet kudikamo bliži bajkama iz Hiljadu i jedne noći (dakle, reč je o knjigama, ne turskoj seriji), nego bilo kakvoj realističkoj interpretaciji i pre-zentaciji. Zbog toga su, inače, izuzimajući donekle Andrića, svi dosadašnji pokušaji da se taj svet predstavi „verno“, u punoj uzvišenosti svoga junaštva, neslavno završavali. Ono što je različito u odnosu na dosadašnju Basarinu prozu jeste kudikamo naglašenija linearnost u pripovedanju, kao i metaistorijski komentar na kraju romana, koji prilično ja-sno razdvaja autora od onoga što je napisano. U osnovi, Početak bune protiv dahija jeste po-vest sastavljena od dva kraća romana, od kojih se u prvom prati sudbina gazde Gvozdena Avakumovića, u vreme Karađorđa i Miloša, dok je drugi vezan za istoriju Bajine Bašte i oko-line, u nekoliko godina pred Prvi svetski rat. Ove dve celine dopunjuje i zaokružuje kratka, ali ubitačna povest Srbije u poslednje dve decenije, kao neka vrsta istorijske odjavne špice, u kojoj, razumljivo, glavnu ulogu igra poznata ličnost – Čitluk Sahibija a.k.a. Palikuća.
Istorija Uzun-Gvozdena je humorno-fantastična povest o raspadu otomanske imperije i usponu srpske hajdučko-trgovačke elite, ali unutar istog društvenog sistema orijentalne despotije. Čitava priča u stvari predstavlja nastavak Basarine nacionalne metaistorijske borbe romanesknim sredstvima: teze o ključnim ličnostima srpske istorije devetnaestog veka iznete u brojnim prethodnim spisima, Basara sada uvija u ruho kazivanja o apokrifnoj, paradigmatičnoj ličnosti iz doba ustanaka, postavljajući ga dovoljno blizu srca istorije da bi mogao da bude jedan od važnijih učesnika, ali ga istovremeno i distancirajući od nje-nog osnovnog toka da bi mogao da daje nepristrasne metaistorijske komentare. Budući gazda-Gvozden odrasta u tekiji reda mevlevija, a već kao mladić potpisuje pakt sa Melhio-rom, čime i počinje njegov trgovački uspon. Život u polurealnoj varošici na obodu imperije prekida niz misterioznih događaja, koji gazda Gvozdena uvlače u vrtlog istorije. Nakon smrti Radine, žene Gvozdenovog poočima, gazda-Pavla Avakumovića, u kući se pojavljuje ta-janstveni glas koji ukućanima nemilosrdno sasipa istinu u lice o tome kako žive i šta rade, ali i o svemu što se dešava oko njih. Taj glas, koji bi se mogao razumeti i kao Basarin omaž ulozi i mestu žena kod Srba u devetnaestom veku, jeste i mistična vertikala nacionalne istorije, budući da njegovu funkciju u drugoj povesti romana preuzima Aksentije Drlja, čovek koji je postao drvo.
Priča o tajnoj istoriji Bajine Bašte i nepoznatom početku Prvog svetskog rata, koji se za-pravo desio 1909. godine, može se čitati i pod naslovom „Na Drini stena“. Ova celina daje sažet i burleskan komentar druge polovine Andrićevog romana, priču sa ove strane Drine iz vremena Mlade Bosne, uglavnom fokusiranu na ratne čarke Srbije i Crno-žute monarhije, kao i krizu oko Stenčice na Drini, nižerazrednog petrološkog artefakta, koji je prouzroko-vao niz kobnih događaja. Kao i kod Andrića, istorija se u koncentričnim krugovima prenosi sa dvorova i prestonica u kasabe i mahale, ali ništa manje, teče i u obrnutom smeru. Tako se saznaje da je odlična baštanska rakija klekovača umalo izmestila Cersku bitku na pro-store uz reku Drinu, a što se nije tako desilo treba samo zahvaliti boljim običajima i časnoj reči, do koje u to vreme drže na dvorovima. Kao jedan od sporednih junaka pojavljuje se pukovnik Apis, taj arhi-Ulemek Legija, koji upada na sednice vlade na konju i, dok ministar kulture timari i poji plemenitu životinju, naređuje šta Srbija treba da odgovori na austrijski ultimatum. U galeriji živopisnih likova izdvaja se pomenuti potomak gazda Gvozdena, Aksen-tije Drlja, koji sa što živim, što mrtvim komitama šenluči oko Drine, peva junačke pesme i komanduje: „Na Beč!“
Razumljivo i očekivano, kroz spacio-temporalne procepe, u obe priče se in? ltriraju brojne ličnosti iz drugih epoha srpske i evropske istorije, što doprinosi ne samo istorijsko-me-ta? zičkom urnebesu, nego i ? ngira i karnevalizuje ideju o srpskom nacionalnom i istorij-skom kontinuitetu. Kao nejaki unuci reda Male braće iz Fame o biciklistima, srpsku povesni-cu sada usmerava i ispisuje družina Nerođenih Istoriografa, u kojima nije teško prepoznati krugove oko Akademije nauka.
Osnovni umetnički postupak koji karakteriše Basarinu prozu, a koji sam u jednoj pret-hodnoj prilici nazvao „istorizacija ? kcije“, odnosno izdizanje izmišljenih i poluizmišljenih priča na ravan autentičnih istorijskih događaja, i u ovoj knjizi se obilato koristi. Takođe, veze i kanali koji Basarinu prozu umrežavaju u jedinstven tekstualni korpus, brišući granicu iz-među realnog i ? ktivnog, i ovoga puta se mogu primetiti. Kao primer se može navesti mo tiv zabrane pušenja u devetnaestovekovnoj Srbiji, u samom romanu sasvim nevažan, ali koji priču povezuje sa aktuelnom anitpušačkom histerijom, o čemu je Basara pisao nebrojeno puta u ovogodišnjim kolumnama. Priča „Vostani Serbije“ iz knjige Majmunoopisanije, u kojoj se razmatra odnos Vuka Karadžića i Miloša Obrenovića može se sada čitati kao spo-redna epizoda Početka bune protiv dahija, tim pre što Vuku nije dato previše prostora u romanu. Ništa manje, motiv ? ktivnih ljudi iz knjige Fenomeni, ovaplotio se početkom no-vog milenijuma u liku Gojislava Lojanice ili Palikuće. Ova epizoda nehotice svedoči da isto-rija jeste pad čak i u svetu ? ktivnih ljudi, budući da namesto Endija Vorhola kao znamenitog ? ktivnog čoveka sa kraja osamdesetih, dvadesetak godina kasnije pojavljuje se Lojanica, kao „gas bez boje, mirisa i ukusa“.
Neku vrstu konačnog suda o srpskoj istoriji daje Vensan Leroa-Ladiri, dopisnik agencije Frans pres: „Srbija neodoljivo podseća na Zamak, a ponekad i na Kažnjeničku koloniju. Kao i Kafkin zamak, Srbija zapravo ne postoji, ili je, ako i postoji, nedostižna. Politička elita i ve-ćina stanovnika realnu Srbiju (ako reč ’realna’ nije prejaka) doživljava kao početnu tačku po trage za nekom istinskom, moćnijom i mnogo većom Srbijom, sakrivenom u mitskim izmaglicama. Basnoslovna energija naroda traći se na uzaludna i privremena osvajanja teritorija. Koliko sam uspeo da razaberem, oduvek je tako. Nema tih prostranstava koja bi zadovoljila apetite srpske političke i kulturne elite. Ma koliko teritorija stavili pod svoju kontrolu, Srbi se nikada ne poduhvataju posla uređenja i uspostavljanja pravnog poretka unutar proširenih granica, nego se odmah laćaju planiranja novih osvajačkih pohoda.“ Metaistorijski i autopoetički komentar pisca na kraju romana jeste interesantna novina u Basarinoj prozi. Ovde se prvi put Basara pojavljuje sa ove strane teksta, dakle, kao neko ko govori iz realnosti, i objašnjava ne samo koncepciju romana, nego i prenosi ponešto iz same spisateljske radionice. Skokovitost u pripovedanju, odnosno prenebregavanje većih društveno-istorijskih celina poput Drugog svetskog rata, u Post scriptumu se objašnjava či-njenicom da taj rat na ovim prostorima još uvek nije završen, o čemu, po piščevim rečima, svedoči treća priča, posvećena Lojanici. Pored toga, pisac objašnjava poetički obrt u trećoj priči, kada humorno-fantastični stil, koji dominira u prva dva dela, ustupa mesto pukoj fakto-gra? ji ovde-onde prošaranoj groteskom i sarkazmom: „Tehnika palimpsesta – a povest o ustancima jeste palimpsest – nikako nije mogla biti primenjena za opise tragikomičnih po-kušaja preambicioznih savremenika da postanu znamenite ličnosti jedne istorije satkane od iluzija.“
Treba ovde izdvojiti još jedno zapažanje, koje nije uočljivo na prvi pogled i ne tiče se formalno-poetičkih odlika: uprkos karakterističnim humornim intervencijama, to je ozbilj-nost u pristupu nacionalnoj tematici, tragičan doživljaj istorije, lirsko-melanholični pokret koji se provlači kroz roman, a koji vrhuni u slici obešenog Karađorđevog brata na tajnom meta? zičkom grbu Srbije, u poslednjoj rečenici romana. Taj grb obavezuje da se ovom romanu ne pristupa samo kao još jednom u nizu uspešnih i dobrih Basarinih romana, čak jednom od najboljih, u vezi sa kojim se naširoko mogu analizirati umetnički i stilski postup-ci, nego se treba zamisliti nešto dublje nad slikom istorije, odnosno slikom sadašnjosti, i uložiti za nijansu više napora kako bi se izašlo iz meta? zičkog nacionalnog ćorsokaka. A buduća činjenica, da roman neće dobiti nikakva značajna književna priznanja, ne može uticati na činjenicu iz sadašnjosti, koja kaže da je jedan od najboljih iz ove godine na našem jeziku.

Marjan Čakarević

23.12.10 e-novine.com

Basarina ruka je raspisana, on vlada jezikom i nema problema da se razmaše, ali overklokovanje čitalačkog mozga nije najsnažnija retorička metoda. Postoje delovi romana koji su prosto suvišni i nepotrebni, posebno stoga što se u mnogo čemu informacije ponavljaju. Ipak, radi se o autoru koji predstavlja jednu od konstanti u (ne)jednačini nazvanoj srbijanska književnost. Dešava se da mu romani budu malo slabiji ili malo bolji, ali Basara za sada potvrđuje svoju književnu vrednost. Kada je reč o Početku bune protiv dahija, mislim da se radi o odličnom romanu, koji uspeva da na sarkastičan i crnohumorni način dočara kontinuiranu nesposobnost i glupost lidera Srbije
Nikada ne možemo saznati šta se zaista dogodilo u prošlosti, ukoliko i sami nismo bili svedoci tim dešavanjima, iz prostog razloga što nam se „ono što je negda bilo“ posreduje kroz jezik i perspektivu onoga ko istoriju piše. Dakle, istorijska istina postoji negde u vremenu prošlom, ali iz pozicije sadašnjosti možemo samo da nagađamo o njoj, ma koliko nezavisnih izvora konsultovali. Ipak, ova tvrdnja ne bi trebalo da hrabri istorijski relativizam. Da bismo ga izbegli mi, kao konzumenti teksta, kao uživaoci istorije, moramo biti svesni i da osvetlimo istorijske događaje iz što više uglova/izvora, ali istovremeno i poziciju onoga ko nam istoriju posreduje, da znamo njegovu tekstualnu strategiju, njegov ideološki background, da prepoznamo njegove ambicije, težnje i stremljenja. Tek tada ćemo moći da se približimo, koliko je to moguće, onome što se zaista dogodilo.
Književnost, pak, obično ima drugačije strategije. Ona se trudi da govori o onome što je moglo da se dogodi, da bude verna nečemu što je, vraćam se ponovo Aristotelu, opšte i, prema tome, verovatno. I u tom smislu ona ne pledira za naučnu istinitost i ima pravo da se poigrava s činjenicama, da ih kreira i rekreira, izvrće i okreće, da s njima radi šta joj je volja. Upravo ove nebrojene mogućnosti otvaraju prostor za pojavu romana poput novog Basarinog dela Početak bune protiv dahija. Nastavljajući tamo gde je stao sa Martom Koen, odnosno na sebi svojstven način istražujući istoriju koja je nedvosmisleno uticala na današnje divno stanje ove zemlje, Basara se vratio na kraj osamnaestog i početak devetnaestog veka, odnosno u godine koje su prethodile, pratile, a zatim i sledile oslobađanju zemlje Srbije od Turaka. Do kraja romana otišao je on i mnogo dalje, spominjući i Gojislava Lojanicu, Slobodana Miloševića, Borisa Papića i ostale velikodostojnike ovovremske, ali se ipak veći deo teksta, i to, kako i sam autor priznaje, njegov bolji deo, odnosi na Gvozdena Avakumovića, ličnu povest i njen uticaj na istoriju Srbije.

Bilo bi sasvim uludo prepričavati Basarin tekst. On vrca humorom, neočekivanim obrtima, skokovitom naracijom koja zanemaruje klasične temporalne i uzročno-posledične okvire, prepun je fantastike i paradoksalnih situacija. Ipak, ono što se mene najviše dojmilo jeste činjenica da se srbijanska (a tu možemo dodati i svaka druga) istorija stvara po nalogu iz budućnosti. Nerođeni istoriografi, telo koje ne upravlja pisanjem istorije, već diktira stvaranje istorije, to radi iz sigurne budućnosti, iz udobne fotelje onoga koji zna šta želi da se dogodi. Dakle, nije istorija ono što se zaista dogodilo, nego, kako Basara duhovito poentira, ono što treba da se dogodi u skladu sa verovanjem onih koji istoriju pišu. Čak i kada se dogodi nešto što nije zapisano unapred i izdiktirano iz budućnosti, kada dolazi do jednostavnog poteza brisanja iz teksta.
Ideje koje Basara iznosi u vezi sa prošlošću, a koje su, koliko god radikalne bile, ipak čista igra, predstavljaju repertoar jednog prosvećenog, elitističkog klerikalizma i monarhizma. Međutim, čini se da Basara i sam sebe ne uzima za ozbiljno kada propoveda protiv Vuka i kada zagovara autoritarnu vlast koju bi trebalo predati u ruke što je moguće prosvećenijem vladaru. Njegov argument kontra Vuka možda je tu i najproblematičniji, jer su Vukove reforme označile bespovratan proces opismenjavanja, a samim tim i obrazovanja i, na koncu, dovele do makar minimalnog civilizovanja Srbije. Naravno, Basarini argumenti, sa kojima je iluzorno svađati se jer su književni, potpuno padaju u vodu i pred autorom, posebno kada se u tekstu dođe do delova posvećenih savremenoj istoriji. U tim trenucima se Basara pokazuje mnogo demokratičniji od onoga što propoveda, a sve to na jeziku Vukovom. Basarina duhovita analitičnost i dubina uvida koji dolaze do izražaja i u njegovoj kolumni u Danasu, u poslednjem delu romana malo su naratizovani, ali se u stvari radi o nizanju činjenica i povezivanju uzroka i posledica koje se samo zahvaljujući kontekstu može smatrati literarnim. Međutim, kontekst deluje moćno i sve što je rečeno o Gojislavu i Borisu Papiću deluje ne samo istinito, već i književno ubedljivo.
Ono što mi se ne sviđa u romanu, pored zamerki koje na svoj račun iznosi i sam autor, jeste njegova preopširnost. Bez svake sumnje, tekst je mogao biti kraći. Vidi se da je Basarina ruka raspisana, on vlada jezikom i nema problema da se razmaše, ali overklokovanje čitalačkog mozga nije najsnažnija retorička metoda. Postoje delovi romana koji su prosto suvišni i nepotrebni, posebno stoga što se u mnogo čemu informacije ponavljaju. Ipak, radi se o autoru koji predstavlja jednu od konstanti u (ne)jednačini nazvanoj srbijanska književnost. Dešava se da mu romani budu malo slabiji ili malo bolji, ali Basara za sada potvrđuje svoju književnu vrednost. Kada je reč o Početku bune protiv dahija, mislim da se radi o odličnom romanu, koji uspeva da na sarkastičan i crnohumorni način dočara kontinuiranu nesposobnost i glupost lidera Srbije.
Vladimir Arsenić