Pisma iz prastare budućnosti

15.12.10 Koraci

Najnovija Milanovićeva pesnička zbirka po mnogo čemu je neobična. Najpre, cizelirana majstorski i arhitektonski skladana, pravi je pesnički hram ulaskom u koji srećemo se sa novom pesničkom formom. Milanović je ispevao novo Stražilovo, imajući na umu i drugu, takođe majstorsku, Crnjanskovu poemu, Lament nad Beogradom, ukrštajući ova dva lirska ostvarenja da bi stvorio novu, neponovljivu, poetsku građevinu koja se ispevati može samo onda kada je pesniku, klasično zrelom, sva poezija već u malom prstu. Pisma iz prastare budućnosti sastoje se iz četiri dela: O povratku, O nespokoju, O snovima i Bruj. Prvih trideset pesama sadrži po dvadeset i jedan stih: između četiri prvih i završnog katrena umetnut je jedan izdvojen stih. Povlašćen izdvojen stih u dvadeset i jednoj pesmi započinje sa „Tamo, kod tebe...“, u trima sa „Tu, u...“, u dvema sa „Samo tu, kod tebe...“ a u ostalim pesmama je unikatan: „Tu, kod tebe...“, „U tvome prostoru...“, „Samo tamo, kod tebe...“ i „Tamo, u tvojoj auri...“

On je formulaičan: san je san, nada nada, nežnost nežnost... (Kao takav, formulaičnim čini i čitav Bruj u koji se „seli“.) Dovoljan je to signal da su pred nama, pomalo zanemarene, poetske epistole. Jednako, i nagoveštaj da je reč o, takođe pomalo u poslednje vreme nezasluženo skrajnutoj, ljubavnoj – ali autentičnoj, velikoj, ljubavnoj poeziji. Nove Milanovićeve pesme mogli bismo uporediti sa putopisnim pismima (velika je i snažna njihova tradicija u srpskoj književnosti), čuvenom epistolom Slovo ljubve Despota Stefana Lazarevića, nekolikim epistolarnim romanima (npr. Rusoovim, Monteskijevim ili Foskolijevim), Andrićevim Ex Pontom... Ne smemo smetnuti sa uma ni srednjovekovna pletenija sloves. U prvoj strofi prvih trideset pesama jedanaest puta se pojavljuje „Pišem ti“; u ostalima nekoliko puta javljaju se varijacije ove „formule”. Formulaični su i krajevi prvih trideset pesama zbirke: „I poželim...“ javlja se dvadeset dva puta, „poželim”... jedanput, „i priželjkujem...“ jedanput, „i pomislim...“ dvaput, a u ostale četiri pesme glagol je „podignut“ u prethodeći stih: „i poželim...“ triput i „priželjkujem...“ jedanput. Bruj je svojevrsna strukturalna kapa: svaka njegova pesma sastoji se od po tri kvinte čiji je završni stih uvek, redom ponovljeni, izdvojeni stih iz pesama prethodnih ciklusa. Svaka prva strofa Bruja (za mene je on magistrale Milanovićevog ljubavnog venca) sadrži „Izdvajam te...“ Navodimo dva primera: „Izdvajam te iz prošlosti – nije to mesto / za jedno biće što se skrasilo u predelu / kome se iz svih vremena pristupa s lakoćom, / kao smislu smislova, kao prapostojbini stvari“ (Bruj, IV); „Izdvajam te iz opšte lirike“ (Bruj, IV).

Izdvajanje je, u neku ruku demijurško, ponovno stvaranje.

Pritom, „ona prelazi(š) iz jednog oblika u drugi“ (Bruj, VIII), a na pesničkom subjektu je „da se premešta(m) u vremenu / (...) / Na meni je da se sa ovog mesta uznesem / u tvoje prostore iza ruba gde već postoji / dugo obdelavan vrt u čijim će dubinama / suštost moja da se u suštosti tvojoj ogleda: / tamo, kod tebe, plod je još uvek plod“ (Bruj, X; poslednjih pet navedenih stihova i poslednji su stihovi Milanovićeve zbirke). Tu je i anaforsko „neka“. Stihovi u često dati u formuli nabrajalica.

Četrdeset pesama (nijedna nije naslovljena; obeležene su samo rimskim brojevima, zasebno prva tri ciklusa, zasebno Bruj) zbirke asociraju na simboličko značenje mnogo, koje ovaj broj ima u okviru poetike srpskog usmenog pesništva.

Potom, stih je nerimovan (rimu „zamenjuju“ mnogobrojne aliteracije i asonance, kao i druge zvučne figure), dug, u rasponu od dvanaest do šesnaest slogova (kraći stihovi pravi su izuzeci). Iako je rima sklonjena (postoje samo nekolike unutrašnje), muzika stihova, unutrašnja, trepetna, neporeciva je. Pomalo mukla, ali i osunčana istovremeno. U pozadini je more, i stihovi se ukazuju kao otpljuskaji i zapljuskaji (Kostićeve su kovanice upotrebljene) talasa. Puni su lajtmotiva. Zatim, već sam naslov, dubinski oksimoron, ukazuje na stilsku figuru koja je kičma čitave zbirke: pisma / pesme pristižu iz daleke, zapravo „prastare“, budućnosti, pokazujući svojim inverzivnim kretanjem kako vremena, zapravo, i nema i kako ono postoji jedino kao subjektivno osećanje prema kojem se svaki pojedinac može vladati po vlastitoj volji. Najzad, zbirka ima svoju narativnu potku, „priču“: krenulo je pismo sa trideset godina zadrške. Ali – odakle, i kome? Adresa je: „oktobar 1976“. Šta se, pritom, sa vremenom zbilo? Kako se razumeti, ako se nahodimo na različitim vremenskim ravnima? Može li se iz „prastare“ budućnosti pristići do „buduće“ prošlosti? Kojom mašinom? Sna, mašte, želje? Brisanjem vremena, koje, ionako, subjektivna kategorija jeste? Pomaže li nam pritom to što poezija, suštinski, vanvremena jeste? Ona koja omogućava pesničkom subjektu da piše, mrtvoj dragoj (?), „iz jednog u drugi vek, unazad“ (V). Trenutak je izjednačen sa večnošću. No, za koga? Koliko nas ima u sećanjima? Nije li sećanje ponovno oživljavanje, uklanjanje, preseljenje iz „sada“ u „tada“, ali takvo da „tada“ postaje „sada“. Gde je tu – onda – tada, ovaj koji se – sada – seća? Prizovimo Žorža Pulea i njegovu knjigu Čovek, vreme, književnost: „Anahronizmu trajanja odgovara i preko njega se stavlja anahronizam vremena. Trajati je biti prisutan; a biti prisutan je biti prisutan stvarima koje postavljamo u izvestan vreme-prostor.“ Milanovićeve pesme lirska su „priča“ o oprostorenom vremenu i o ovremenjenom prostoru, između kojih su sve međe ukinute. Nimalo čudno, sve pesme su melanholične. No, čovek, misleći, jedino melanholičan može i da bude. Nije potrebno da mu razdvojenost, temporalna, razdvojenost uopšte, tu pripomaže. Ništa jednostavnije stvar ne stoji sa prostorom s kojeg pismo „poleće“: „Pišem ti sa ove daljine, sa ruba beskraja“ (I; Milanovićeve stihove, maksimalno „iskošene“, valja pažljivo iščitavati; ukazujemo na predlog „sa“ koji je zamenio „u“, kao i na imenicu „rub“ koja se vezuje za bezrubni, neomeđeni, beskraj); „Pišem ti sa dna provalije... „(II); „toliko si zgusnula prostor“ (II; pred nama je jedna od slika koja se nalaze u samom srcu ove knjige); „na oštrici / između ničeg i praznine“ (II); „Kad progovoriš tamo, ovde nastaje košmar“ (VII); „A ti se, daleko, razrastaš u praznini“ (XI); „Pišem ti sa svih kontinenata što otkinuti / krstare mojom plazmom...“ (XII); „Javljam ti se iz sumanutih visina“ (XIV). Jednom rečju, „negdina“ postala je „nigdina“. I obrnuto. Tamo je ovde, ovde tamo. No, da li su to dva sveta, razmeđena dva doba?

Taj prostor, ni stvarnost ni san, jeste svet „i... i“.

Zamenice su zaigrale svoje kolo. Izgubile su svoju osnovnu funkciju i pitanje je da li bliže određuju one koje „pokrivaju“? Jesu li maske? Promenljive i neuhvatljive, večno bežeće. Ne važi to samo za lične zamenice, već i za sve ostale. Kada Milanović napiše „ovde“, to se premetne u „nigde“.

Nekolike reči nalik su na potencijalne neologizme: „nevid“; „nevidelica“, „nizvetrina“. Nekolike, uglavnom „poetičke“, su reči–teme zbirke: „san“; „reč“; „stih“; „pesma“; „sen“; „oktobar“.

Treba upamtiti sledeće sintagme: „jutro prepuklo“ (I); „premladom vremenu“ (II); „mladom danu“ (IV); „mladoj svetlosti“ (V); „rđaste zvezde“ (III); „crnu jabuku“

(IV); „udavljene zvezde“ (IV); „zgurili gradovi“ (V); „proždrvljivo more“ (VII); „prokapava noć“ (IX); „duboka svetlost“ (IX); „ostarela... nada“ (XI); „srce noći“ (XIV);

„gust miris“ (XIV); „gusta praznina“ (XX); „optičeno vreme“ (XVI); „plava ruža“ (XXIII; romantičarski cvet); „ruža / žive vode“ (XXIV); „oči smrti“ (XXVIII). Jednako

i ekspresivne glagole: godine „srljale“ (I); „proždere pepeo“ (I).

Milanović ponekad poseže za, crnjanskijevski upotrebljenim, zapetama. Te zapete grade ambivalentne semantičke zaplete.

Žena je upoređena s Venecijom, gradom koji je, u isti mah, i snovna čipka i mulj. Poprište u kojem se zbiva najčuvenija Kostićeva, i srpska, zvučna pesma.

Personifikacije – prisutne i u sintagmama i pesničkim slikama, oživljavajući mrtvo – funkcionalno brišu razliku koja u svetu u kojem jesmo deli živo od neživog. Osnovni pejzaž Milanovićeve lirike mogli bismo nazvati mentalnim. Njime struji nešto sablasno. Stvari, ali i njihove senke, ljudi, ali i njihove seni, lebde, trepte kao otkucaj srca: „Ovde je vreme stalo usred mrtve priče“ (X) a „Napolju su samo senke stvari“ (IX). Stihovima kao da vlada veselost, ali nekako mukla, prozukla.

Košmar dodiruje san. Sve vrvi u žurbi, metežu. Lirskom. On je nalik na poetski poentilizam.

Ne smemo zaboraviti ni nekolike pesničke slike: dahom su „topili satove“ (II; dalijevska); „Šumoriće rečenice modre kao lice / potopljeno u večnost...“ (III); „gusta

kap / tvoje radosti“ (IV); „U pljusku časova zažubori tvoja put“ (XI); „okuje paukova svila“ (XI); „... na dra-gim mestima smeše se / rane u vazduhu...“ (XIX); „teška zemlja

noću, / pada iz roja zvezda, u samoću“ (XXVIII; preuzet citat); „kapku po kapku, odmiče noć“ (XXIX); „otvaram vrata jezika“ (XXX).

Pesnik zaviruje iz zgusnutog vremena i u prvu svoju zbirku Jelen u prozoru, te piše: „Ovoga oktobra jedan jelen, utekavši / iz knjige, juri obronkom jeseni i obara /

ograde između stvarnosti i sna... „(XXI).

Pesničko Ja gigantski se širi diljem vremena i prostora: ... „Neko govori / nad vodom, al nisam to ja, već hum // celog jednog naroda što u meni stanuje“ (XVII).

Ova ljubavna epistola, poema, epistolarni fragmentarni ljubavni roman, poemična epistola, obnovljeni „revidirani“ sonetni venac (sam pesnik, u dvadesetoj pesmi, veli ovaj venac) nove i originalne strukture, antisonetski, sadrži i metafizičko jezni sloj koji ćemo ilustrovati nekolikim stihovima: „uskoro ću, pod smetovima, ne govoreći / govoriti. Dopiraće do tebe samo jezik zemlje / i žamor stvari zaostalih za mnom“ (III).

Neobičnim, „iskošenim“, velikim ljubavnim pesmama srpske lirike, na primer, Santa Maria della Salute Laze Kostića, Svetkovina Sime Pandurovića ili Možda spava Vladislava Petkovića Disa (gotovo svaka kasnija – a ranije napisane je zbrao u svojim, užižio – srpska ljubavna pesma napisana je na fonu Disovih ljubavnih pesama), pridružuje se i „knjiga-pesma“ Pisma iz prastare budućnosti Bratislava R.Milanovića. Dvanaesta pesma u kojoj se govori o ljubavi koja izaziva kataklizme, pravi ljubavni „cunami“, mogla bi se ičšitavati na fonu četrnaestog Zmajevog đulića uveoka u kojem se peva o „prabesini“ koja pesnikovu „ljubav u snu izmišljava“. Kada se govori u Milanovićevoj knjizi o zaljubljenim koji su se premetnuli u planete, ta pesma nam doziva čuveni sonet Juditi Gotje Viktora Igoa. Sam pesnik ukazaće direktno, navođenjem, u desetom Bruju, čuvenih stihova „Les sanglot longs / Des violons / De l`automne“, na vezu svoje poezije – na zvučnoj ravni – sa Verlenovom lirikom.

Ako je Tin Ujević u svojoj Kolajni izveo lirski kopernikanski obrt, zapevavši „gazi stazom varke, mrtvi Ujeviću“,Milanović će ga „preslikati“ u sasvim suprotnom smeru, zapevavši: „dok sam bio živ“ (XIII). Stihovi „Tad se rodila misao o smrti što će me jednom, / gledati iz tvojih zenica...“(XVIII), navode nas da se prisetimo Pavezea i njegove pesme Doći će smrt i imati tvoje oči.

Pesnik koji zna da „san je najveća istina“ (XXVII), „poželi(m) da to nije ni pesma ni san“ (XXVI), jer „pokušava(m) da kaže(m) neizrecivo...“(XXVII). Stvara, u „svojim“ svetovima, ljubeći se s ništavilom, druge (jednake njima, u biti) svetove. Ima nečeg baroknog u najnovijem Milanovićevom pesničkom ostvarenju, u njegovim „iskovanim“ (XXVI) pesmama. Ali, i nečeg borhesovskog. Srpska poezija darovana je jedinstvenom osobenom knjigom. Pisma iz prastare budućnosti pesnički su događaj ne samo za ovu pesničku sezonu. Ostariće i budućnost u kojoj će ova zbirka biti čitana.


Dušan Stojković

26.12.09 Politika

Bratislav Milanović preduzima oblikovanje novog mita oslanjajući se na sabrane glasove balkanskog pevača i gamzigradskogpatricija, tašmajdanskih rudarai letopisaca iz duge istorije, ali i iz moderne biblioteke
U poeziji Bratislava Milanovića, u novijim i u ranijim pesmama, u pesmama dugog daha pokrenutim sa energijom poeme i u sasvim kratkim pesmama često nalazimo reč opet. Kazana nekada i u obliku ponovo, ova reč priziva iskustvo mnogo starije od trenutka govora, od časa nastanka pesme ili od svakodnevice u kojoj su se začeli povodi za pesmu. Opet postoji samo pred licem dugog trajanja, samo ako je nešto već bilo i ako magijskim činom jezika, snagom proživljenog iskustva ili moćima pamćenja obnavljamo nešto starije od nas.
Kako su dolazile pesnikove knjige, reči opet i ponovo sve su češće u poeziji Bratislava Milanovića, zajedno sa sada već ustaljenim poetičkim uverenjem o obnovljivosti sveta u neuporedivim ličnim iskustvima. U Balkanskom pevaču, u Vratima u polju ili u Silasku ove dve reči, i kada nisu direktno kazane, nekako se podrazumevaju u tekstu pesme, a pogotovu u njenim slojevitijim značenjima. Govoreći o onome što dolazi opet i ponovo, o onome što se vraća u večnoj uslovljenosti i predvidljivosti početka, Milanović na taj način stišava jezu silaska, pokazujući kako taj silazak nije samo konačan i u znaku definitivnosti, već je i obeležen jednim dubljim i prosvetljenijim smislom. Kao što se u glasu balkanskog pevača stapaju iskustva i glasovi ukupne balkanske civilizacije, njenih udesa i njenih uzleta, časova kada u njoj uzreva početak i časova kada njome ovladavaju sumornost kraja i spoznanje pada, tako se i u svakom pojedinačnom silasku – a silazak o kome Milanović peva uvek jeste neuporediv i samo pojedinačan, najdublje individualno iskustvo, završna tačka koliko i početka potrage za smislom – obnavljaju obred i kultura, mit i istorija, trajanje i okončanje, spoznaja pada i čudo spasenja.
I baš u tome obnavljanju i prožimanju, u tim glasovima koji se stapaju i u tim iskustvima koja se međusobno okrepljuju, valja prepoznati neke od najuzbudljivijih i najplodonosnijih trenutaka u poeziji Bratislava Milanovića.
U početnom Jelenu u prozoru (1975) Milanović je pesnik intimističke i kamerne lirike. Vidi se to već po prostorima kojima njegovi stihovi ovladavaju. To su najpre soba, atelje, sto koji postaje polje, kuća, horizont prozorskog rama. Postepeno ovi stihovi, u znaku postsimbolističke sugestivnosti, od intimističkog i kamernog prostora sežu prema prostorima nesaznatosti i neizvesnosti: iz sobe u vek, od spokoja ili pak zebnje ličnog iskustva prema starijim i složenijim iskustvima koja neke zebnje blaže, a neke umnožavaju.
Ovaj izlazak u svet, preduzet u prvoj pesnikovoj knjizi, naznačiće njegovu kasniju tematsku i poetičku težnju da se u tkivu pesme zbiraju glasovi vremena i iskustava, gornjeg i donjeg, intimizma i hronike, subjektivnosti i kritičke deskripcije. Mada je izrazit liričar, Milanović će u svoju pesmu upredati različite niti iskustva i stvarnosti. U Klatnu (1980) se tako prepliću i produbljuju veristički, postsimbolistički i mitopejski govor, dok se u Nemani (1987) prelazi put od dobro poznate svakodnevice do mita u kome će ona ponovo oživeti sa svojim malim čudima i ukazanjima. U novijim knjigama, u Balkanskom pevaču (1995), Vratima u polju (1999) i Silasku (2004), pesnik oblikuje istovremeno raznostranu i usredsređenu lirsku hroniku proživljenog iskustva stočenog s nekim od osnovnih priča srpske, balkanske, evropske i hrišćanske civilizacije.
U toj lirskoj hronici svakodnevica svoju vrednost zadobija u oživljenim intimističkim i subjektivnim slikama, dok pesnik, uvek pomalo Orfej u blago neoromantizovanoj viziji koju Milanovićevi stihovi ne izbegavaju, preduzima oblikovanje novog mita oslanjajući se na sabrane glasove balkanskog pevača i gamzigradskog patricija, tašmajdanskih rudara i letopisaca iz duge istorije, ali i iz moderne biblioteke. U svakom novom mitu obnavlja se svet s njegovim osnovnim pričama i jedinka s njenim pamćenjem. „Samo zapis nikad ne prolazi / i tu hoću da ustrajem“, veli Milanović u jednoj pesmi iz Balkanskog pevača, ispisujući za ovu poeziju neobičajeno eksplicitnu poetičku tvrdnju. I zaista, mitovi i mitovi ponovo stvoreni, oživljena i iskustvu predata tradicija postaju jedno od osnovnih lica ove poezije u kojoj se, ne na jednom mestu, pevanje iskazuje kao osnova mita i kao nužan uslov obnove sveta.
I tako se između silaska i obnove uspostavlja iskustvo koje govoreći opet ili ponovo svedoči o cikličnosti sveta i o smislu koji se, s jedinkom i mimo nje, ustanovljava u tim ciklusima. U tom rasponu između silaska i obnove sklapa se prirodni krug, pa se zato i konačni silazak doživljava kao okončanje jedne privremenosti i početak druge i drugačije u mnogo čemu osim u tom konačnom silasku, kao nužan čas kada jedan svet gasne i u toj zgasnutosti se obnavlja i nastaje drugi svet. U tom uverenju počiva iskustvo smirenosti i spokoja koje omogućava da se o silasku i zebnji govori i kao o usponu i kao o padu, ali svakako bez malodušne zebnje. Jedinka pred silaskom utvrđuje ciklične obrede i forme u prirodi i mišljenju, u pamćenju i u trajanju. I govoreći sebi: „Pevaj“, kako je u najboljoj Milanovićevoj pesmi „Balkanski pevač“, priziva razloge zbog kojih će svet, još jednom, biti obnovljen.

Gojko Božović