Pilotova žena

ZAČULA JE KUCANJE, A ONDA LAVEŽ NEKOG PSA. SNA JE nestalo, raspršio se sa zvukom kapije koja se zatvarala. Bio je to lep san, topao i njoj blizak, pa joj nije bilo pravo. Nije želela da se probudi. U maloj spavaćoj sobi bilo je mračno, kroz žaluzine nije dopirao ni tračak svetla. Dok je pokušavala da u mraku napipa mesingani stalak lampe i upali je, pitala se: Šta je to? Šta je to?
Soba obasjana svetlošću ju je uznemirila delovala je nekako nezdravo, kao da se nalazi u urgentnom centru usred noći. Brzo je prebirala po mislima: Meti. Možda je Džek. Možda sused. Možda saobraćajni udes. Ali Meti je spavala, zar ne? Katrin ju je ispratila pogledom kad je otišla niz hodnik do svoje sobe i zalupila vratima taman toliko da pokaže svoj stav a da ne izazove grdnju. A Džek – gde je Džek? Provukla je prste kroz kosu koja se slepila od spavanja. Džek je – gde? Pokušala je da se priseti njegovog reda letenja: u Londonu je. Trebalo bi da se vrati kući negde za ručak. Sigurna je da je tako. A možda je i pobrkala, pa je to on sad pred vratima jer je ponovo zaboravio svoje ključeve?
Uspravila se u krevetu i spustila noge na ledeni brodski pod. Nikada nije mogla da shvati zašto u zimske dane drvo u starim kućama izgubi svu toplotu. Crne helanke su joj se podigle do sredine listova, a rukavi košulje u kojoj je spavala, Džekove iznošene bele košulje, odmotali se i visili joj preko vrhova prstiju. Nije više čula nikakvo kucanje, pa joj prolete kroz glavu da je možda sve samo plod njene mašte. Da je sve sanjala, da se samo trgla iz jednog i odmah utonula u drugi san. Pogledala je na sat koji je podigla sa stočića pored kreveta. Bilo je 3:24. Zagledala se malo bolje u crni satić sa svetlucavim brojkama, a potom ga tako snažno spustila na mermerni sto da se kućište otvorilo i baterija otkotrljala ispod kreveta.
Ma, Džek je u Londonu, uveravala je sebe. A Meti spava.
Ponovo se začulo kucanje, tri oštra zvuka o staklo. Težina koju je osećala u grudima spustila se u stomak. Iz daljine se opet začulo kratko, neprijatno kevtanje onog psa. Pažljivo je koračala kroz sobu, kao da se plaši da bi brzim kretnjama mogla da podstakne nešto što još nije počelo. Brava je tiho škljocnula dok je otvarala vrata svoje spavaće sobe, a onda se uputila niz stepenice ka sporednom ulazu u zadnjem delu kuće, opominjući samu sebe da mora biti oprezna, jer joj je tu kćerka.
Ušla je u kuhinju i pokušala da kroz prozor nad sudoperom vidi šta se dešava na prilaznom putu koji je vijugao od kapije do sporednog ulaza. Uspela je samo da razazna obrise nekog običnog crnog automobila. Skrenula je odatle u uzani hodnik koji je vodio do ulaznih vrata, gde su pločice bile još hladnije nego brodski pod, kao da hoda po samom ledu. Upalila je svetlo i kroz zastakljeni deo u vrhu vrata ugledala nekog čoveka.
Trudio se da ne pokaže kako ga je iznenadna svetlost zaslepila, pa je polako okrenuo glavu da ne gleda pravo u svetlo, kao da je to nepristojno, kao da je pred njim sve vreme ovoga sveta, kao da nije 3:24 ujutru. Pod jakim svetlom izgledao je potpuno ubledelo. Imao je spuštene kapke i velike zaliske, a pepeljasta kosa mu je bila kratko podšišana i začešljana iza ušiju. Stajao je povijenih ramena, s podignutim okovratnikom.
Napravio je jedan brz korak prema vratima, trupkajući nogama ne bi li ih zagrejao. U tom trenutku je donela odluku. Duguljasto lice pomalo tužnog izraza. Pristojna odeća. Zanimljiv oblik usana, donja blago zakrivljena i punija nego gornja. Dakle, nije opasan. Dok je otključavala bravu, pomislila je: Nije provalnik, nije ni manijak. Manijak nije sigurno. Otvorila je vrata.

09.02.04 Politika

„Deset dana po okončanju rata, moja sestra Lora kolima je sletela s mosta.” Ovom rečenicom počinje roman ”Slepi ubica”, slavne kanadske spisateljice Margaret Atvud, koji je dobio prestižnu Bukerovu nagradu i označen kao do sada najbolje delo Atvudove.

„Slepog ubicu” objavila je beogradska izdavačka kuća „Laguna” a to je, inače, drugi roman Margaret Atvud kod ovog izdavača: prethodno je štampana i njena knjiga „Mačje oko” (naši su čitaoci mogli da se upoznaju sa stilom Margaret Atvud i u romanu „Telesna povreda” koji je objavio beogradski „Filip Višnjić”).

Iza prve rečenice, u kojoj glavna junakinja Iris Čejs priča o svojoj sestri, otkrivaju se potonjih pet decenija sećanja, griže savesti i preispitivanja. Margaret Atvud u ovom romanu koji se, s jedne strane, neobično naslanja na evropsku klasičnu tradiciju a s druge nastavlja putovanje najboljim tragom anglosaksonske moderne literature, preispituje život u prošlosti, lično, ali i licemerje sredine u kojoj su živele dve sestre od kojih je jedna tragično poginula. „Slepi ubica” nije kriminalistički roman, ali poput krimi priče otkriva komadić po komadić mozaika porodičnih odnosa u kojima dve sestre aktivno učestvuju sa svojim ljubavima, (ne)iskrenostima, odanostima i razlazima. Iako iza cele priče stoje tragična ljubav, žrtva i izdaja, čitalac će, tražeći istinu kroz vešto uklopljene odlomke iz novina ali i dela svetske literature, nehotice postati učesnik jednog vremena u prošlom veku, i saučesnik nenametljivo superiornog književnog postupka.

„Slepi ubica” (prevodilac Goran Kapetanović), nema sumnje, jedna je od najboljih knjiga sa kojima ulazimo u ovu godinu.

„Laguna” je objavila još nekoliko zanimljivih dela od kojih izdvajamo „Bujno leto” Barbare Kingsolver. Ova američka književnica poznata je našim čitaocima po romanu „Biblija otrovne masline” koji je osvojio mnoge nagrade, i na listama bestselera održao se više od godinu dana. „Bujno leto” (prevod Aleksandra Čabraja), poput „Biblije otrovne masline”, nalik je porodičnoj sagi koja je na posebni, sentimentalni način vezana za prirodu kao večiti oslonac ljudi koji se osećaju izgubljeno.

Ta izgubljenost čoveka na prvom mestu nalazi se u nemoći da se sagleda sopstveno biće, a potom, da se - i pored očajničke želje - uspostavi pravi odnos sa osobama koje se vole. Tri međusobno različite priče govore o zajedničkim potrebama i mukama: o ljubavi, o strasti, o braku, o porodici, o prirodi, o međusobnom razumevanju ali i o nesuglasicama. Iz cele te priče o dvoje razočaranih ljudi, o mladoj supruzi koja pokušava da se snađe u novoj porodici koja joj se čini odbojnom, o tvrdoglavim starcu i starici koji su upućeni jedno na drugo, proizlazi samo jedna poruka. A ona je da „treba živeti u skladu sa sobom i onima koje najviše volimo”.

I Anita Šriv nije nepoznata našim čitaocima: njen roman „Poslednji susret” o ljubavi i žudnji koja traje celog života već je preveden kod nas, i vrlo je popularan. Sada se Anita Šriv u „Laguni” javlja novim delom, „Pilotova žena” (prevod Ljudmila Lazov), u kojem kao da želi da podvuče da stvari treba da se vide kakve jesu. I kakve su bile. Da li je to u životu moguće onda kada je, možda, najpotrebnije? Retki su ljudi koji poseduju ovo umeće. Glavna junakinja romana „Pilotova žena” svakako ne spada u tu kategoriju. Ona se sa istinom, ili istinama, suočava tek kada dobija vest da joj je muž, pilot, poginuo. Da li je ikada poznavala tog muškarca koga je volela? Možda se to i ne bi pitala da nije morala da se, ubrzo po njegovom nestanku, suoči sa glasinama koje su u njoj rodile sumnju, primoravši je da krene u svojevrsno istraživanje prošlosti. Prošlosti za koju je vezan i veliki deo njenog života, i njenih emocija. Otud nije nerazumljiva i jedna rečenica iz kritike „San Francisko kronikla” u kojoj stoji: „Anita Šriv veoma vešto prikazuje etape kroz koje čovek prolazi da bi se naučio da živi sa nezamislivim”.

A. Cvijić