Pet litara krvi

1

Gorgonina krv

PRVE KAPI KRVI SE POJAVLJUJU NA BLEDOJ, ULEPLJENOJ KOŽI. Čini se kao da krvari oljušten krompir, a ne moj posečeni prst. Da je posekotina na bilo kom drugom delu mog tela, već bi se našla ispod česme ili bih, je oprao sapunom, ali ovako, nastavljam uporno da je sisam. Krv je topla, toplija od pljuvačke. Takav osećaj imam na jeziku od njenih 37 stepeni Celzijusa.

Uvek postoji trenutak zapravo, i manje od trenutka; taman toliko koliko je potrebno da se probude instinkti, dok mi se ruka podiže ka usnama kada pomišljam da će krv imati lep ukus (a istovremeno mi kroz glavu prolazi pomisao kako nikada tako nešto ne očekujem od drugih telesnih tečnosti): da će biti sočna kao kuvana cvekla ili slatka kao kajsija. Opet nisam u pravu.

U redu, zaista nema lep ukus, ali ni loš. Da ima loš ukus, sva živa stvorenja bi se gadila da ližu sopstvene rane. Ukus krvi nije lošiji od ukusa znoja, ali se njome ne možete naslađivati. Neki ljudi, tvrde da ima pomalo ukus metala; ova analogija nije bezrazložna, jer je krv bogata gvožđem. Ona sadrži dve trećine ukupnih zaliha gvožđa u organizmu. Drugi su određeniji, pa govore da ima ukus kao pregršt sitnog novca (a da li su ikada zagrizli pregršt sitnog novca?), stavljajući do znanja da je krv, takođe i valuta; ovo je svakako tačno, pošto se jedinica donatorske krvi (500 ml) iz krvnih rezervi Zavoda za transfuziju krvi, po proceni FOA2, vrednuje vise od stotinu dolara. Pa ipak su obe analogije neprecizne, pošto se ukus penija razlikuje od ukusa novčića od 25 centi, zar nije tako? Baš kao što se oseća razlika u ukusu između aluminijumske konzerve piva i srebrne kašičice, kada se prinesu usnama.

Prisećam se svoje školske drugarice Melani, sada majke troje dece, koja je dvadeset godina radila kao tehničar na hirurškom odeljenju u bolnici, gde je, na sopstveno iskreno žaljenje, stekla prefinjen njuh za krv. Po njenim rečima, svačija krv drugačije miriše, baš kao što svačije telo ima poseban miris. Nečija krv ima gadan i opor miris, dok je nečija mirisna skoro kao voće. Nju krv podseća na proključali paprikaš; na mešavinu crvenih krvnih zrnaca, belih krvnih zrnaca i krvnih pločica, koje zajedno plutaju u plazmi, vodnjikavoj sredini koja unosi hranljive materije u stotine milijardi ćelija u organizmu i iznosi otpadne materije iz njih. Ovaj osnovni recept se često začinjava lekovima, alkoholom, nikotinom i drugim sastojcima. Melani veruje da svačija krv predstavlja lični mirisni otisak, što me navodi na zaključak da bi se svačiji uzorak razlikovao i po ukusu.

Istoričari tvrde da su rimski gladijatori pili krv savladanih protivnika da bi zadobili njihovu hrabrost i snagu (a sličnu praksu su sprovodili i Tolalaki, indonežanski lovci na glave u devetnaestom veku, kao i drugi ljudožderi). Međutim, ako je tako, postavlja se pitanje na koji način su gladijatori ispijali krv: da li su je pili iz skupocenih pehara ili direktno iz vratnih žila? Ili su je možda lokali sa grudi oborenog čoveka? Bilo kako bilo, zbog čega pobednički gladijatori nisu pili sopstvenu krv, umesto protivnikove? Uostalom, oni su bili pobednici.

Medutim, cepidlačenje oko toga na koji način su pili krv, čija krv je davala veću hrabrost i tome slično, moze nas dovesti do toga da previdimo značajniju stvar. U ponašanju gladijatora uočava se sledeća činjenica: oni se nisu plašili kontakta sa krvlju. Naprotiv, likovali su nad njom. Čak je i gledaocima, u pojedinim prilikama, bilo dozvoljeno da utrče u arenu i priključe se ispijanju krvi, što je bilo besplatno za sve. Kada bi se zasitio, gladijator ili gledalac bi možda poneo izvesnu količinu da je naknadno proda. Krv gladijatora je predstavljala vrednu robu, jer je smatrana lekom za odredene bolesti ili amajlijom koja donosi sreću nevestama. Pa ipak, najcenjenija krv u to doba nije bila čovečja, vec krv jednog mitskog stvorenja, o čemu nam svedoči priča o Asklepiju, božanstvu medicine.

O Asklepiju, vanbračnom detetu prelepe device i Apolona, boga svetlosti govori nam jedna od najzanimljivijih priča klasične mitologije. Pre nego što se Asklepije rodio, njegov otac je u gnevu ubio njegovu majku, doznavši da mu je bila nevema. Apolon je izvukao dete iz materice i poslao svog sina kentauru Hironu da ga podiže. To stvorenje, pola čovek, pola konj, podučavalo je Asklepija medicini. Učio ga je da meša eliksire, da koristi bajalice i izvodi hirurške zahvate. Od svoje tetke Atene, boginje rata i mudrosti dobio je najmoćniji napitak: krv iz vena Meduze, Gorgone, sa zmijama umesto kose, koju kad bi neko pogledao u lice, pretvarao se u kamen. Jedna jedina kap njene krvi može da ubije ili izleči čoveka. Krv istočena iz vena s leve strane Gorgoninog tela, donosi trenutnu smrt; dok krv uzeta s desne strane čudesno vraća u život. Ovakvo dvojno dejstvo pokazuje izuzetno predznanje stvaralaca antičkih mitova, jer nama je danas do detalja poznato da krv može preneti smrtonosnu bolest, ali isto tako i spasiti nečiji zivot, pomoću transfuzije, ili vakcinacijom. Asklepije je oživeo čoveka po imenu Hipolit, tako što mu je dao ovu dragocenu tečnost, što se danas može smatrati za najraniji makar i mitski primer transfuzije krvi.

Asklepije je pošto nije bio glup razumeo da mu Gorgonina krv može doneti zaradu, to jest zlato, da budemo precizni, koje je zahtevao kao nagradu za oživljavanje. Ova nemoralna praksa je razbesnela Zevsa, vrhovnog boga, koji je lekara ubio munjom. Bez obzira na to, Zevs se smirio, shvatio kakvu opštu dobrobit je Asklepije doneo čovečanstvu, pa ga je uzdigao i podario mu status božanstva. Svih pet Asklepijevih kćeri personifikuju izlečenje, uključujući Panaceju, božanstvo leka za sve i svašta. Ona vlada do dana današnjeg, makar u privatnosti moga doma, kao boginja isceljenja manjih povreda u kuhinji. Prizivam njeno ime dok obavijam flaster oko prsta.

Tokom svoje prakse, antički lekari su verovali da krv predstavlja prebivalište "životnog duha" koji pokreće ljudska bića poput potoka u kome plivaju osećanja, temperament i inteligencija. Verovalo se da srce pokreće ovu životnu snagu, jer je pogrešno bilo smatrano organom koji upravlja ljudskim organizmom (dok mi danas znamo da je to uloga mozga). Rimski pesnik Vergilije je izneo metafizičko gledište. Primetivši da vene ispod ljudske kože imaju gotovo ljubičastu boju, koja nestaje kad se krv prolije i čovek umre, došao je do zaključka da u krvi svakako obitava ljudska duša purpurea anima, to jest "purpuma duša", kao što je zapisao u Eneidi. Takvo ukazivanje poštovanja danas je gotovo nezamislivo, s obzirom na to da se krv naširoko smatra opasnom otpadnom materijom.

Smatram da je Vergilijeva teorija izvanredna, mada, istini za volju, moram da priznam da moje vene izgledaju plavičaste, a ne ljubičaste. Zamisao da je krv neraskidivo vezana za dušu ima velikog odjeka u meni, uprkos mom strogom katoličkom vaspitanju. Shvatio sam da krv ostavlja mnemoničke tragove na svakoj prekretnici ili periodu života. Pomaže da preispitate pređeni životni put. Samo se osvrnite za sobom i videćete. Ti tragovi, bili stvarni ili metaforički, možda ne mogu da se vide u prvi mah, kao otisci prstiju koji se ne vide odmah, ali, kada se malo dublje zagledate u svoj život, kada ga bolje osmotrite, izgledaće vam da je upadljivo prožet crvenim mrljama.

Rađamo se u krvi. Istorijat naših porodica se zasniva na njoj. Naša tela se preko nje svakodnevno prehranjuju. Pet litara krvi protiče kroz svakog od nas, prevaljujući put od više desetina hiljada kilometara kroz naše arterije, vene i kapilare. Krv prožima religiju, baš kao što prožima i večernje vesti. Akcioni filmovi se kupaju u krvi. Ljubavne pesme i stihovi svedoče o njenim gromovitim udarima. Moderna medicina je može razrediti, načiniti je gušćom, ili je usmeriti ka seksualno zanimljivim mestima. Sa prvim posekotinama od brijanja ili sa prvom menstruacijom, krv nas uvodi u svet odraslih. Ona čini da se zarumenimo, pobledimo ili dobijamo modrice. Može da ostavi trag kada žena izgubi nevinost, ili da se odliva prilikom porođaja. Krv služi za opisivanje čitavog spektra osećanja: uzavrela krv može da nam jurne u glavu, da proključa; može da se od straha sledi u žilama; mržnja medu ljudima može da stvori zlu krv, a možemo i hladnokrvno proliti nečiju krv. Ako kažemo da osećamo kako nam krv u žilama pulsira, znači da smo živi, puni života, da svaki damar u nama treperi.

Pa ipak, od samog pomena na krv često se zgrozimo. Neki ljudi se gade i da čitaju o njoj. Krv se cak može okusiti, a da vam i ne dospe na jezik. Radi se o predosećanju, da tako kažemo, nečeg lošeg osećaju da nešto nije u redu. U takvim trenucima čovek se privremeno pretvara u sinestetu, u osobu čija su čula izmešana. Sinestete mogu da osete ukus onoga što vide, da vide ono što kušaju, da osete boje i čuju oblike. Zvuk bastube, recimo, izaziva sliku triangla u vizuelnom polju, ili se bol manifestuje u vidu plave aure. Kod Vladimira Nabokova, koji je bio posebno osetljiv u svojoj sinesteziji, kao i u pisanju, svako slovo azbuke je zračilo određenom bojom; recimo, slovo.

,,O" je imalo nijansu "kao ručno ogledalo boje slonove kosti." Njegova žena Vera je takođe imala sinesteziju, pa se svakako sa ovim ne bi složila, jer dvoje sinestetičara gotovo nikada nemaju istu percepciju. Ono što jedan vidi kao boju slonove kosti, drugome liči na crni imalin.

Ovaj poremećaj je izuzetno redak tek desetak ljudi od milion ima sinesteziju, sudeći prema nedavnom američkom istraživanju, zbog čega nam se veza Vere i Vladimira čini jos neobičnijom. Pa ipak, verujem da mnogi od nas mogu da iskuse sličan fenomen, kada vide krv. Za neke je krv vrela, kao pregrejana prostorija. Drugima je bučna; kao lupanje srca pri trčanju. Ja je, međutim, ne vidim na taj način. Za mene krv predstavlja tišinu. Teče usporeno, kao trenutak izmedu otkucaja sekundi. Ona predstavlja oštrinu, suv vazduh, bistrinu.

Krv me takođe deli od mog partnera Stiva, sa kojim sam u vezi već četrnaest godina. On ima HIV, i ta činjenica mi je poznata od prvog dana. Stiv je uvek jako oprezan sa krvlju a ponekad mi se čini da u tome preteruje. Kad se poseče pri brijanju, na primer, ne dozvoljava mi da mu priđem i poljubim ga. U takvim trenucima ja se ponašam nesmotreno i bezbrižno. Često bih ga, uprkos njegovim željama, poljubio u čelo "Eto vidiš, ništa se nije dogodilo." Ne želim da Stiv pomisli da ga se plašim.

I ranije sam ga vidao raskrvavljenog nosa, ali do pre nekog vremena nisam video ni jednu ozbiljnu ranu koja jako krvari. Dok je slagao namirnice na donju policu naše ostave, pegla se srušila sa najviše police, sa visine od otprilike metar i po, i udarila ga vrhom u glavu. Začuo sam njegov iznenadni bolni uzvik, i posmatrao kako se tetura po špajzu, dok kapi krvi, kao raskinute perle sa ogrlice, padaju na pod. Za mojim prvim impulsom: pomozi mu, smesta je usledio drugi, naizgled sasvim kontradiktoran: zaštiti sebe. Dok se niz Stivovo lice slivala krv, osetio sam da je moje pobledelo, dok sam stajao kao skamenjen.

Stajao sam dovoljno dugo da nam se pogledi sretnu. Nema sumnje da sam delovao izbezumljeno, a možda mi je lice jasno odavalo osećaj krivice. Poslednji put sam ja koristio peglu i ostavio je previše blizu ivice. Međutim, zabrinutost za Stiva je prekinula moju obuzetost samim sobom. Okrenuo sam se oko sebe i dohvatio papirne ubruse, a on mi je smireno, ali energično rekao: "Stavi... rukavice." Ispružio je ruku da bi stvorio nevidljivu barijeru između nas, opasnu zonu u koju mi je zabranjen pristup. Mada nisam imao nikakve vidljive otvorene posekotine preko kojih bih mogao da se inficiram, znao sam da je bolje da budem obazriv. Ispustio sam ubruse i pohitao do ormarića u kupatilu, vrativši se sa parom gumenih rukavica za jednokratnu upotrebu, sa gazom i sredstvom za dezinfekciju.

Stiv se spustio na kuhinjski pod i ostao da sedi, sklopivši oči. Oprezno je opipavao ranu, dok su mu prsti mileli polako poput pauka, proveravajući da li je razbio glavu. Kada je odvojio ruku, video sam da je krvava, ali mi je rekao da nema frakturu, vec samo posekotinu. S rukama u rukavicama, gazom sam mu očistio ranu i pregledao glavu ispod ulepljenog temena. Rana nije izgledala toliko duboka da bi morala da se ušiva. Zapravo je prestala da krvari već za nekoliko minuta. Stiv je čak uspeo da se našali, govoreći kako je udarac ublažov Mega Hold gel za kosu.

Mada mi nije prijatno da ovo priznam, kada smo isprali Stivovu ranu, uzbudio me je pogled na toliku kolicinu njegove krvi koja se prolila na pod, umrljala mu čelo i natopila papirne ubruse. Njena svetlocrvena boja ličila je na užarenu lavu, istovremeno lepu i zastrašujuću. Sve do tog dana je za mene predstavljala nešto apstraktno: nešto što se uzima i analizira iza zatvorenih vrata ordinacije, običan broj na laboratorijskim nalazima, ili plavičastu tečnost koja se nazire kroz vene. Navikao sam se da vidim Stivovu spermu dok bismo vodili ljubav; nisam imao strah od nje. Ali, njegova HIV pozitivna krv bila je nešto sasvim drugo pa se činila jos opasnijom, jer sam je retko viđao. Dobro sam znao da nam može činiti dobro i naneti zlo kao Gorgonina krv, znao sam da je imala dvojno dejstvo. Zbog nje se razboleo. Ali, pomogla mu je i da uzvrati udarac sudbini. Održavala mu je zdravlje. A mogla je i da ubija.

Vracajući se mitu koji sam odlično poznavao još kao dete, setio sam se, naravno, osnova: da bi oslobodio zarobljenu majku, heroj Persej je morao da preda odsečenu Gorgoninu glavu, koja je bila toliko ružna da je pogled na nju mogao da vas usmrti. Na mene je, međutim, utisak ostavilo mnoštvo detalja koje sam zaboravio. Na primer, boginja Atena se pridružila Perseju kao ratni savetnik, a ostali pripadnici Panteona su ponudili svoju pomoć. Nimfe su mu darovale krilate sandale i šlem koji ga je učinio nevidljivim. Mač iskovan od tvrdog kamena, čvršćeg od dijamanata, dobio je od Hermesa na dar.

Uz Atenu na svojoj strani, Persej je odleteo u Gorgonino carstvo, spustivši se nasred stravične, kamene bašte, sačinjene od skamenjenih ljudi. Svaki kip je Perseju svedocio o potpunoj beznadežnosti njegovog zadatka, jer su svi oni doživeli neuspeh u pokušaju da ubiju Gorgonu. To čudovište ih je pretvorilo u kamen. Oblio ga je hladan znoj; na trenutak se gotovo i sam skamenio, ali je ipak nastavio dalje. Tiho i oprezno se uputio u Meduzino skrovište. Sreća mu se osmehnula čudovište je spavalo. Da bi zaštitila Perseja u slučaju da se ona probudi, Atena je Meduzino lice prekrila svojim štitom. Glava sa zmijama umesto kose zakotrljala se od jednog jedinog udarca Persejevog mača.

Tamnocrvena lokva se stvorila pred Persejevim nogama. Kada se Atena dala na posao, skupljajući čarobnu krv koju će kasnije dati svom rođaku, Asklepiju, lokva je počela da se širi. Odloživši mač i šlem, Persej je dohvatio odrubljenu glavu, vodeći računa da ne pogleda u nju, a zatim ju je umotao u čarobni tobolac. U krvi pod svojim nogama Persej je ugledao vlastiti odraz lik čoveka koji je učinio nemoguće i uspeo da preživi.

Uvek mi se dopadao ovaj primer pobede nad nečijim najgorim strahovima, ovakve i slične priče veličanstvenih razmera, a iznad svega one koje obrađuju temu suočavanja sa smrtnom opasnošću. Dobro pamtim trenutke kada bih se skamenio od straha ili bivao obuzet nepoverenjem u samoga sebe. Pa ipak sam bio u stanju da se probijam i dalje. Ovakve bitke gotovo uvek donose neočekivane rezultate, kao što je i sam Persej ubrzo otkrio. Pred njegovim umomim očima, tanki sloj Gorgonine krvi počeo je da se mreška i iz nje je iznenada izronilo blistavo stvorenje, zlaćanobele boje. To je bio krilati konj Pegaz. Raširio je svoja veličanstvena krila i odleteo da se pridruži Muzama, gde će služiti kao duh pesničke inspiracije. Ali, lokva krvi je skrivala još jedno iznenađenje. Iz nje je iskočio strašni džin koji je zamahivao mačem, ratnik Hrisaor, koji će izroditi troglavo čudovište i ljudoždersku kćer. Tako je priča o Perseju i Gorgoni inspirisala moju ličnu odiseju kroz istoriju hematologije, od klasičnog doba do modernih vremena, a uz to, i odiseju kroz moju sopstvenu prošlost. Ogledam se u krvi kao u ogledalu, posmatram svoj život i vidim šta me čeka.