01.01.00
Rec
Decembar 1998
#49
Lirski Rasomon
ONO STO SE OBICNO NE VIDI sa sedista autobusa predstavlja metaforizaciju lirske tematske perspektive u knjizi Petra Cvetkovica Pesme iz autobusa. To glediste ima istaknutu opservacijsko-ironijsku vrednost. Podrazumevana dijaloski uredjena fragmentarnost pevanja priziva ovde lirske junake "bolesne" od delotvorne pometnje izmedju nenametljivog autobiografizma I sustinskog pitanja: "Ko, u stvari, peva pesmu?" Tako se zariste Cvetkoviceve poezije nalazi, paradoksalno, u narativno-dijaloskom materijalu.
Lirski subjekt je, dakle, zapazeni, ironijski aktivni "junak" Cvetkoviceve pesme. Njegovi izvori obavestenja i mehanizmi tumacenja vrlo su raznoliki. On je, najcesce, svedok koji peva tudju pesmu. Pri tom ne otklanja nedoumicu da bi to, u isto vreme, mogli biti I njegovi lirski memoari. U pesmi "Toranj u Pizi" peva se: "Juce sam, medjutim, cuo drugu pricu:".
Lirsko "medjutim" Milosa Crnjanskog, koje je pre Lamenta nad Beogradom bilo tesko zamislivo u nasem pesnistvu zbog svoje, smatralo se, preterane kolokvijalnosti, posle sumatraisticke poetizacije i nagovestavanja bliskosti narativnog i lirskog, nakon svih modernistickih traganja u poeziji, vraca se tako kolokvijalnom i prici, da bi se posvetilo mitu i predanju. Knjiga Cvetkovicevih pesama zamisljena je kao simbolicko-lirsko ironicno putovanje u vreme i prostor. Ali ona nije tu samo zbog putovanja. Putovanje postoji zbog nje. Tako se lirski junak premesta sa mesta na mesto, izazivajuci uvek nove asocijacije. "Ti si ovde stranac", reci ce starica u pesmi "Sipa" i podsetice na svojevrsnog "sveznajuceg" lirskog junaka koji dijalogom ozivljava svoje iskustvo. Razgovor ovde, medjutim, ne radja sukob kao u prozi. Rasprava postoji kao znak, podsetnik, kao retoricki kodeks uveden glasovnim postupcima vezanim za figure ponavljanja. Nizanje strujnih suglasnika u ovoj pesmi, ("... kaze starica turobno/ iz sobe koja mirise na krec,/ starica koja se druzi sa opaticom.") osim sto je u zvukovnom kontaktu sa naslovom, namece prisustvo zvukova kao posebnih "junaka". Kao sto se opservacija i samoposmatranje osamostaljuju, tako se namecu i razlicite ritmicnosti. U pesmi "Jutarnji dijalog" lirski subjekt se pita: "Kakav to zucljivi dijalog vodi/ stari gospodin u rano jutro, po obicaju/ sa cegerom I "Politikom" u ruci,/ kada samog sebe ubedjuje ulicom (i valjda jos nekoga),/ iako ga ne cuje niko, mada otvara usta..." Lirsko pitanje nema ovde upitni oblik, vec formu konstatacije. Nepostojanje stvarne zapitanosti i odgovor u vidu nedoumice, slicno retorskom pitanju, sukobljava polozaj sveznajuceg subjekta i, navodno, nepristrasnog posmatraca. Vec u sintagmi "zucljivi dijalog" daje se zarisna tacka posmatranja. "zucljivost" nagovestava sukob lirskog subjekta koji nije umesan u pricu, a hteo bi da se umesa. Suprotstavljaju se lirski junak i osecajni svedok, naizmenicno suzavajuci i prosirujuci polje delovanja pesme. Kontrastiranjem pojava "starog gospodina" i "ranog jutra" ostvaruje se pak epifanicnost ove pojave. Potom se ona umnogostrucava iskazom "po obicaju". To govori da lirski posmatrac nije jedan od sasvim slucajnih svedoka i da nije prvi put na tom mestu. Motiv ponovljene situacije iznova vuce u dva razlicita pravca. Jedan vodi u svakodnevicu, a drugi u blagu devijaciju postojecih tacaka gledista koje opisuje "vec vidjeno". "Politika" u ruci, podrazumeva i politiku u cegeru. Ne zna se sta je od toga praznije. Prividna objektivna lirizacija tipicne situacije radja, na taj nacin, hipoteticki zakljucak o dijaloskom dramatizmu pevanja koji se ocituje i u drugim Cvetkovicevim tekstovima.
U pesmi "Drugi prizor" lirski subjekt cuje "promuklo sistanje/ nalik na probusenu mesinu/ i neku decu ljutitu". Lirsko "ja" postaje akusticka kamera koja, prividno naivno, snima bez biranja sve sto cuje. Pesnicki subjekt naizgled ne uziva u tim zvucima, ali ih poredi: "kao u nekoj zagusljivoj diskoteci". Time lirska tacka gledista junaka odaje stanoviste nekoga ko je udaljen od poetike "zagusljive diskoteke". Ovim razlikovanjem naznacava se, s druge strane, veza predocene slike sa nestajanjem "tica golih vratova". Cvetkovica pri tom ne zanimaju verodostojne cinjenice, fizicko prisustvo i realna motivacija, vec duhovne veze svetova koji uporedo postoje. Lirski junak, u stvari, peva vlastitim glasom o svojoj nedoumici, iako naznacava tematiku koja je, prividno, udaljena od njega licno. Zato je u pesmi "Stranac" junak "uzeo malo vode u usta" i "nestao medju ulicnim zgradama". Ulazimo u pesnicki svet osvetljen uskim svetlosnim zrakom produzenog trajanja. Pesmom se ne zahvataju pejzazi i panorame, ne pricaju se potresne price, niti se izricu reci s namerom da budu sudbinske. Lirski junak kao da se "uzda sve manje u sebe a sve vise u Boga,/ kako veli narod" ("Makedonija").
Umetanjem govornih modela tradicije, promisljenim koriscenjem retorickih obrazaca pesnicke bastine ("A dole je, sele, Ibar", "Dopisnica s juga"), i nizom drugih srodnih pesnickih postupaka, Cvetkovic pazljivo razvija dijaloske situacije u kojima se istovremeno vodi racuna o stvarnosnim okvirima pojedinih lirskih glasova. Da unutrasnje poeticke klasifikacije nisu predstavljene I istrazivane slucajno i jednolinijski svedoci i pesma "Dva stiha" u kojoj se tematizuje izreka: "Kad neko u Italiju podje,/ ide da se leci." Zalazeci u intertekstualne i postmodernisticke slojeve pevanja, Cvetkovic izradjuje lirski popis dijaloskih mogucnosti pesme. Prozimanje razlicitih komunikativnih nizova, prizivanje Odiseja, Aristotela i prepoznatljivih savremenih retorickih obrazaca posebnih zargona, predstavljaju "gledanje unazad" kao okrenutost prema novom.
Vidjenje lirskog junaka sa drozdom, u pesmi "Susret", govori o tematici ljudskih bliskosti. Gledanje igre uvodi gledanje kao igru. Da bi se izbeglo pateticno sirenje i retoricko iskakanje afektivne sheme lirskog junaka, u "Povratku na selo" ce se reci: "I uprkos nesklonosti tom zanru,/ covek pozeli da napise knjigu ljubavnih pesama".
Suzavanje polja gledanja pesnickog "ja" posebno je zanimljivo u nijansiranju razlicitih jezickih slojeva. Metaforizovani sukob I medjusobno otkrivanje koda Marsovca i Pcele u "Kosnici" postaje mnogostruko simbolicno. Predstavljanje pesama kao stranica osecajnog putopisa, strukturiranje lirskog romana u pismima, podsecanje na iste motive (razgovora, pcela, autobusa, ptica, godisnjih doba...) upucuje na lirskog Rasomona. Pesnicko umrezavanje jezika postepeno vodi do zagonetke. Pesme iz autobusa komponovane su kao lirska pustolovina, a preobracaju se u pesnicku zaveru protiv neobavestenog citaoca. Dve efektne rubaije u sredini prvog dela knjige ne pokazuju samo Cvetkovicevu upucenost u tradiciju i poznavanje tehnike rimovanja vec, sto je vaznije, umesnost da se koncizno saopste pesnicke ideje. Koncizno, naravno, ne znaci obavezno i kratko. Pesnik ne tezi uvek za kratkocom. Sazetost moze da postane neprijatelj jasnosti. Nije, medjutim, cilj ove knjige ni sama jasnost. Biti jasno nejasan jeste vrednosno pomeranje od primoranosti da se bude nejasno jasan. Prvo je izbor, drugo je nevolja. Pesnicki subjekt svoj lirski interes nalazi u cinjenici da se tajna ne radja samo nedorecenoscu, nego i pokusajem objasnjavanja nedorecenog. Na taj nacin se citalac potpunije uverava da postoji enigma koju vredi odgonetati. Lirski subjekt, dakle, ne govori o svemu sto zna. On ima sokratovsku strategiju upustanja u pustolovinu lirizacije svoga neznanja. Neznanje u poeziji nije mera neukosti. Ono moze biti plodna tematika neophodna za iskazivanje iskustva. Otuda se javljaju ptice (drozdovi, vrane, gugutke... u pesmi Beleska sa puta") kao pokazatelji ruralne osecajnosti. Njima se uverljivije predstavlja naivnost junaka. Glumljena bunjenost, medjutim, pokazuje slozenost kada se "gugutkinim pevom" zapeva "grleni haiku".
Pominjanje Sokrata, Demostena, Laertija u pesmi "Omonija" govori u prilog obazrivom pristupu tumacenju prirode ironije prividno raspricanog lirskog subjekta. Evo kako je u pesmi "Letnje popodne" prvim stihom oblikovana takva ironija.
Ukazuje se, najpre, na neobicnu pretpostavku: "Kao da je celo nebo sislo nize no sto treba". Gledanjem sa strane, ironicnom personifikacijskom slikom o tome koliko bi nebo trebalo da sidje, osvetljen je topos prividjenja, cest, inace, u nasoj poeziji. Neljudska, gotovo bozanska, samoironicna, nadmenost lirskog "ja" izaziva puno zanimanje citaoca. Bozanska tajnovitost traje sve do poslednjih stihova, kada se, protivno ocekivanju, naglo uzdize zagonetnost, iako se ocekuje rasplet. Motiv "brzog letnjeg pljuska" I "Guliverovih konaca" otkriva simbolicku slozenost. Pocetno neostvareno poredjenje ima svrhu zagonetnog ironicnog uvoda. Problematicni identitet osobe kojoj je pesma posvecena sledi uvodnu simboliku i uvodi poetiku tajne, da bi misterija ostala neresena, a zadrzana potreba za njom.
U pesmi "Nejasna godina" pak "zima se, opet, pretvorila u leto". Kako se knjigom odmice, naizmenicno se smenjuju siroki simbolicni zamasi koji razvijaju poetiku zagonetnog pevanja. Iduci prema kraju Pesama iz autobusa, stihovi postaju smireniji, pisani iz polozaja nekoga ko je umoran, ali promisljen, odmeren i svestan svoga cilja. Gledanje na svet i konstituente njegovog parazitizma (simbolika zavrsne pesme "Imele") razvija pesnicku ironiju do sarkazma. Pesnik, medjutim, jos uvek cuva inicijalnu veru iskazanu u knjizi Pozoriste (1965). Otuda je prepoznatljiva savetodavna, ali i otkrivena ironicna retorika prve knjige u esmi iz ove najnovije "Starac sa pijavicama": "Ovo ti je za glavu, ovo za krsta,/ ovo za uboj i modricu./ Ovom se lece konji." Arhaicna amblematika nekih Cvetkovicevih pesama ponekad se dozivljava kao opterecenje. Zasicenost naracijom u savremenoj poeziji radja zelju za igrom recima koja je u Cvetkovicevoj poeziji, s druge strane, utemeljena i motivisana smislom. Zvucna, onomatopejska srodnost iskaza, asonantivne i aliterativne sprege nisu nametljive, ali su dovoljne da izazovu i upozore na znacenje zvuka u ovoj poeziji. Smisao zvuka i zvukovi smisla nisu protivurecni u Pesmama iz autobusa. Ovi stihovi -- ponovimo na samom kraju -- sadrze jos jednu bitnu, iako ne i presudno vaznu vrednost. To je svojevrsna promisljena ironicno-molitvena retoricnost koja osvaja. I ako autobusi sve manje putuju, pesnicke ideje se sve brze krecu.
Dobrivoje Stanojevic
