Ajris Merdok (Iris Murdoch) je rođena u Dablinu 1919. godine, ali joj se porodica ubrzo preselila u London, gde se i školovala, sve dok nije dobila stipendiju za Oksford.
U Oksfordu je studirala filozofiju i klasične jezike. Diplomirala je 1938. Tokom Drugog svetskog rata je radila u civilnoj službi. Posle rata je radila za Ujedinjene nacije u Belgiji i Austriji. Pored humanitarnog rada, na kontinentu je imala prilike da se upozna sa egzistencijalističkim filozofom Žan Pol Sartrom i književnikom Rejmonom Kenoom, što je u njoj ponovo probudilo ljubav prema filozofiji. Htela je da upiše postdiplomske studije u SAD, ali su joj uskratili vizu zbog levičarskih simpatija. Obrazovanje je nastavila na Kembridžu, pod mentorstvom Ludviga Vitgenštajna. Posle odbrane magistarskog rada, zaposlila se 1948. na jednom oksfordskom koledžu, na kome je radila do 1979.
Ajris Merdok je bila plodan pisac. Objavila je dvadeset i šest romana, osam drama i osam knjiga iz filozofije. Spisateljsku karijeru je započela kritičkim esejom o Sartrovoj filozofiji, Sartr, romantični racionalista (Sartre, Romantic Rationalist; 1952). Usledili su prvi romani, Pod mrežom (Under the Net; 1954), Bekstvo od čarobnjaka (The Flight from the Enchanter; 1955), Peščani zamak (The Sandcastle; 1957) i Zvono (The Bell; 1958), koji su je svrstali u generaciju mladih britanskih pisaca, poznatih pod nazivom “gnevni mladi ljudi” (Angry Young Men), koji su svojom pojavom privukli pažnju čitalaca i kritike pedesetih godina i čija se dela odlikuju buntovnim stavom prema svemu što sputava slobodu ličnosti.
Šezdesete godine prošloga veka, tokom kojih je svake godine objavila po jedan roman - a uspela je da napiše i jednu filozofsku knjigu - svedoče o punom zamahu njenog stvaralaštva. Iz tog perioda su najznačajniji romani Odsečena glava (A Severed Head; 1961), Jednorog (The Unicorn; 1963), Vreme anđela (The Time of the Angels; 1966), Brunov san (Bruno’s Dream; 1969). Prema rečima Frenka Kermoda, u svakom od ovih dela “krije se negde duh velikog romana”.
Prema opštem mišljenju kritičara, taj duh će isplivati na površinu upravo u knjizi Crni princ (1973), koja je osvojila memorijalnu nagradu Džejms Tejt i bila u najužem izboru za Bukera. Seriju dela koja su podjednakog uspeha imala i kod publike i kod kritike nastavila je romanima Sveta i profana ljubavna mašina (The Sacred and Profane Love Machine; 1974), za koji je dobila nagradu Vitbred za roman godine, i More, more (The Sea, the Sea; 1978), ovenčanog Bukerom. Usledili su i novi romani i filozofska dela, od kojih su poslednji bili Džeksonova dilema (Jackson’s Dilemma; 1995) i traktat Egzistencijalisti i mistici (Existentialists and Mystics; 1997) - pronicljivo istraživanje simbiotskog odnosa između filozofije i književnosti - objavljeni u godinama kada je već bolovala od Alchajmerove demencije. Zlatno pero PEN centra uručeno joj je 1997. za istaknuti doprinos književnosti. Preminula je 1999.
Ajris Merdok je kao književne uzore isticala ruske i engleske romanopisce devetnaestog stoleća, njihovu složenu karakterizaciju i kompoziciju. Osim što se trudila da obnovi taj stil, ona ga je obogatila i različitim tehnikama, tako da njeni romani obično sadrže trilerski zaplet, preokrete kao u avanturističkim pričama, dinamiku srednjovekovnih romansi, komične obrasce iz Šekspira i grčkih dramatičara, uz sveprožetost filozofskim komentarima. U biografiji posvećenoj svojoj supruzi, oksfordski profesor književnosti Džon Bejli o njenim romanima piše: “Želela je da pomoću njih stigne do svih mogućih čitaoca, na različite načine i različitim sredstvima: uzbudljivošću pripovedanja, komičnošću radnje, idejama koje ih prožimaju i filozofskim implikacijama, misterioznom atmosferom sveta koga je stvorila - sveta u koji je sigurno prvi put zakoračila još kada je planirala da uđe u ovu oblast umetnosti”.
