Pelen i med : srpska didaktička poezija od baroka do romantizma

01.01.17 Književna istorija

Na početku studije, iz naslova koji u sebi objedinjuje kategorije koje su suprotne po značenju – gorko i slatko (Pelen i med), može se pročitati uvreženo mišljenje o didaktičkoj književnosti: „didaktičko nosi konotaciju estetski bezvrednog ili, u najmanju ruku, dosadnog. Pa ipak, didaktička poezija se javlja kao jedna od prvih kod mnogih naroda. Takva je kineska lirika, takve su indijske sutre, gnomi i poslovice Egipta, dobar deo reprezentativne grčke i rimske poezije“ (7). Dajući šansu didaktičkoj poeziji, Aleksandra Pavlović podrobno je ispitala njen značaj za srpsku književnost od baroknog medievizma i baroka, preko prosvetiteljstva i klasicizma do predromantizma i romantizma, to jest – od Račana do Zmaja. Kako se napominje u Zaključku, „platno didaktičke poezije koloritnije [je] od crno-bele vizure koju joj unapred namenjujemo“ (362), samim tim, pobijen je uobičajen sud o didaktičkoj poeziji kao „bezvrednoj“.
Koncipirajući knjigu kroz trinaest poglavlja, računajući Predgovor i Zaključak, Aleksandra Pavlović sagledala je problem sa stanovišta teorije i istorije pojma („Didaktička poezija: teorija i istorija pojma“, „Pelen i med: didaktično u antici, srednjem veku i humanizmu“, „Književnost kao ouv?s?l?N??, polza i asna u srpskom teorijskom nasleđu od baroka do romantizma“), te interpretirajući didaktičku poeziju u kontekstu date stilske formacije. „Didaktička poezija od baroka do romantizma“ je poglavlje kojim je obuhvaćena rukopisna tradicija sentandrejskog skriptorijuma i crkvenih dostojanstvenika ugarskih Srba (Kiprijan Ra- čanin, Gavril Stefanović Venclović, Nikanor Melentijević, Partenije Pavlović, Visarion Pavlović, Jovan Georgijević), a zatim je ispitana „Didaktička poezija ’pravoslavnog baroka’ (Pavle Nenadović, Dionisije Novaković, Hristifor Žefarović, Zaharija Orfelin, Jovan Rajić)“, te „Didaktička poezija prosvetiteljstva (Dositej i njegovi sledbenici)“, „Didaktička poezija pesnika ’Tršćanske škole’ (Pavle Solarić, Jovan Došenović, Sava Mrkalj, Nikola Borojević)“, „Didaktičko u poeziji bukvoneiskusnih berbera, felčera, dućandžija i njihovih kalfa, zanatlija svih vrsta, vojnika, đaka, raznih ’madama’ i svakojakih ’frajlica’“, „Didaktička poezija Lukijana Mušickog“, „Didaktička poezija pesnika ’mirnoga čuvstva’“ i „Didaktička poezija romantizma“.
Pokušavajući da osvetli pojam, Aleksandra Pavlović ukazala je na problem o kojem je vođena rasprava u naučnim krugovima: „nemogućnosti da delo u isto vreme bude i didaktično i poetsko“ (16). Sa ovakvim razmišljanjem skopčana je Solarićeva intencija da kao pesnik ne bude didakt, budući da je smatrao kako „poezija ne ispunjava utilitarne zadatke“, ali su, ipak, elementi didaktičnosti prisutni u njegovom pesništvu satirične i pastoralne tematike (196). Drugim rečima, didaktičnost je do te mere zastupljena u poeziji i književnom radu mnogih pesnika, da čak i kada ne žele da je neguju ne mogu da je prenebregnu. Sveprisustvo didaktičnog u poeziji od baroka do romantizma sugeriše čvrst kontinuitet u istoriji srpske književnosti, ali i u opusu pojedinih stvaralaca: „didaktičnost je jedna od ’linija povezivanja’ koja se protivi raspadu Sterijinog opusa na nepomirljive celine“ (prema Dušanu Ivaniću) (285).
Zapaža se da je didaktičnost konstanta velikog broja pisanih umetničkih ostvarenja, od drevnih kultura do danas i da je zastupljena i na Istoku i na Zapadu. Jedino što bi bilo varijabilno jesu njena funkcija i način upotrebe kroz istoriju. Primera radi, „u želji da se prosledi religiozno znanje i približi učenju crkve, srednji vek je sav didaktičan. (...) Za razliku od zapadne kulture koja je čekala nekoliko vekova na otkrivanje antike, Vizantija je sopstveni izraz usavršila na temeljima helenske kulture“ (21). Naspram srednjovekovne želje da čitaoca približi crkvenom učenju, usledio je „novi procvat didaktičke književnosti [koji donosi] francuski klasicizam i prosvetiteljstvo, sa verom u snagu razuma i osmišljeni poredak prirode“ (24).
U pokušaju da definiše i odredi poetiku didaktične poezije, Aleksandra Pavlović je pisala o „savetima čitaocima (avis au lecteur)“, te o „utilitarnosti poezije“ i pokušaju da se „uspostavi razlika između didaktičke poezije i srodnih oblika, kakvi su alegorija, arhetip, mit, simbol, basna i satira“ (26). Autorka se oslanja na Koksova teorijska promišljanja o tehničkoj ekspoziciji kao odlici didaktičke poezije, koju je teoretičar objasnio na primeru Vergilijevih Georgika (34). Takođe, didaktičku poeziju bitno određuje „poetička samosvest pri kojoj se pesma eksplicitno predstavlja kao pesma“ (38), što je zapazio Aleksandar Dalzel. On je, naime, izveo „osnovnu tipologiju didaktičke poezije (physeôs i techn?) koja, naravno, nije apsolutna, ali je distinkcija: obe vrste legitimitet stiču u priznatoj ulozi učitelja koju su imali pesnici, i koja upućuje na dva tipa znanja i, odatle, autoritarnosti pesnika i književnosti, kao i dva tipa didaktičke poezije: filozofske ili moralne (Empedokle, Peri physeôs) i praktične/tehničke (Poslovi i dani)“ (41). Konačno, osnovni postulat didaktičke poezije bio bi aut prodesse volunt aut delectare poetae, „spoj korisnog i zabavnog“, Neoptolemova izreka koju je preneo Horacije (51), dok se kao „uzor i kanon didaktičke poezije“ deklariše spev O prirodi stvari Tita Lukrecija Kara (54).
Didaktičkom „u srpskoj teorijskoj misli u vremenu od baroka do romantizma [pristupljeno je] kroz sagledavanje stavova vezanih prvenstveno za pitanja prirode i uloge književnosti, proisteklih iz humanističke tradicije shvatanja književnosti u prvim srpskim školama“ (72, 148). Naravno, značajnu ulogu odigrala je sholastička drama Emanuila Kozačinskog (77). S druge strane, kao valjana metoda u procesu napornog učenja (pelen) ispisivani su stihovi, ne bi li proces učenja učinili slađim (med): „Običaj je nalagao da poučni stihovi, kao i izreke postanu deo podrazumevanog sadržaja. Poučni stihovi Sentandrejskog bukvara najstariji su stihovi ove vrste kod nas, i začetak su one linije koja vodi do Orfelinovog Bukvara (1776) i Dositejeve Bukvice“ (81).
U predgovoru Istorije Jovana Rajića (82), u Predisloviju o basnah u kome Dositej objašnjava poreklo, prirodu i svrhu moralnih pouka u basnama (84), predgovoru prevoda Goldonijeve komedije Trgovci (1787), gde Janković govori o predrasudama Srba u pogledu pozorišnih komada, mada je u njima višestruka „hasna“ (85), te o problemu fikcije i istine u književnosti, moralnom delovanju na čitaoca i ulozi zabavnog u prenošenju pouke, o čemu Vidaković piše u predgovoru Usamljenom junoši i predgovoru Selimu i Merimi (87), zapaža se insistiranje na važnosti didaktičkih sadržaja. Osim predgovora, istaknuta je pojava didaktičkih priručnika („rukovodstava“), koji „predstavljaju svojevrstan vid prilagođavanja antičkog didaktičkog modela“ (88). Takvi su, primera radi, priručnici o uveseljavanju i sreći (Iskusni podrumar, Večni kalendar) (90) iliti priručnik za vođenje seoskog domaćinstva Avrama Mrazovića (91).
Kao bitna autorka izdvaja Sterijina i Maletićeva teorijska razmatranja o datom problemu: „Sterijino svrstavanje romana u poeziju podrazumeva kategoriju izmišlenija. (...) Mesto didaktičkog prvenstveno se vidi u prozi, koja deluje na razum i ima za cilj da pouči“ (101). Maletić, pak, „rehabilituje didaktičku poeziju“ – u didaktičku poeziju on ubraja didaktički spev, satiru, pismo, gnomu i Ezopovu basnu (108) i smatra da „istorijski pregled didaktičke poezije obuhvata Stari zavet, indijsku didaktičku poeziju, persijsku, arapsku i helensku“ (109). Vid implicitne poetike didaktičkog pesništva predstavljala bi Stematografija, praktično, udžbenik istorije, ali sa stihovima „koji su, pored panegiričkog momenta, imali za cilj, svakako, i poučavanje“ (150).

Kada je reč o primerima i tipovima srpske didaktičke poezije 18. veka, mogu se izdvojiti gotički motivi sholastičke poezije o sudnjem danu u Orfelinovoj „Odi na vospominanije vtorago Hristova prišestvija“ (163), poučne biblijske priče Rajićevih ruskoslovenskih pesama (166), te poučni saveti u Dositejevoj pesmi o etici, koja „podseća na znatno kasniju dečju didaktičku poeziju i nema ničega od uzvišenog tona i stila ranijih perioda“ (172).
I kod potonjih pesnika zapaženi su slični tipovi: „didaktički tonovi Orfelinovog i Rajićevog ’bogoslovlja u stihovima’ pojaviće se i u poeziji Atanasija Stojkovića“ (179), a Vićentije Rakić piše u distisima parno rimovanih osmeraca „očiglednu pouku o paklenim mukama kroz koje će svaki grešnik, ako ne sluša Božju reč, proći“ (184). Uz Došenovićevu odu „Dojlica“ („posleporođajnom priručniku sa medicinskim i pedagoškim savetima“) (203), „didaktičan ton i didaktičke stavove“ Borojevićevih pesama (209), stiče se utisak kako je didaktička poezija „prisutna kod svih pesnika ovog perioda i nastaje upravo u smeni tradicionalnih stihova i motiva poezije ’bogoslovlja u stihovima’ i novijih, prosvetiteljskih, u najširem smislu, tematsko-motivskih preokupacija“ (220).
U srpskom građanskom pesništvu i u pesništvu srpskog romantizma stepen važnosti didaktičkih elemenata nije prvostepen. U građanskom pesništvu didaktičko se ocrtava u nekim opštim elementima: tonu, zapletu i poenti, ali nema cele didaktičke pesme (238), a u romantizmu, osim u nekim rodoljubivim pesmama (333),„didaktička muza sa svojim instrukcijama napušta pesnika romantizma, prepuštajući ga otkrivanju ne večnih no sopstvenih istina. Nepostojanje koherentnosti didaktičkih elemenata, njihova svedena i sporadična pozicija, lišena metapoetičkih elemenata koji bi nedvosmisleno potvrdili prisustvo određenoj tradiciji, ukazuju na nesumnjivu dezintegraciju ove poezije u romantizmu“ (336).
S druge strane, klasicističko pesništvo potenciralo je upravo didaktičku poeziju. Aleksandra Pavlović posvetila je čak dva poglavlja klasicistima – jedno poeziji Lukijana Mušickog, a drugo – poeziji pesnika mirnoga čuvstva. „Glas narodoljupca“ paradigmatična je Mušickova pesma, koja „iznosi poetičke i etičke pouke“ o: potrebi očuvanja jezika i vere, o delima kojima se osvaja slava roda, o neophodnosti čuvanja jezika kao odraza uma i karaktera naroda, odnosa prema slovenskom i narodnom srpskom jeziku, korišćenju oba, čistoti jezika, slozi, potrebi obrazovanja, opštoj polzi, odnosu gramatika i pesnika, pouke o funkciji spoja reči i misli (252). Jovan Hadžić u pesmi „Delajte dondeže svet imate!“ „daje detaljan prosvetiteljski koncept i razvija Horacijev motiv carpe diem, sama poučava o tome čemu i kako treba poučavati“ (269). Vasilije Subotić savetuje rod, devojke i mladiće u vidu želje pesmom „Serbl?m?“ (279). Sterijina didaktičnost skopčana je sa strukturalnom ili kompozicionom retoričnošću i retoričnošću iskaza (285), Jovan Subotić neguje „poetsku samosvest pesme“ (297), „metafizički motivi pesama Nikanora Grujića nose životne i filozofske savete“ (302), a Maletićeve pesme obiluju pohvalnim motivima, predavanjima iz estetike i poetike (307).
U svođenju tipologizacije srpske didaktičke poezije od baroka do romantizma, Aleksandra Pavlović uspostavila je poetičke lukove između pesnika različitih stilskih formacija: „motiv oranja i sejanja duhovnog, vrline i poroka, poetska slika sejača koji trudom zaslužuje pokoj (...) možemo da pratimo od Rajića (...) i Atanasija Stojkovića do (...) Maletićevih pesama“ (312). Pesme o poetici, uzorima, nadahnuću, izboru predmeta, obrazovanju pesnika i sl. pisali su Hadžić, Vasilije Subotić, Maletić (317), dok „posebnom krugu didaktičkih pesama ’objektivne lirike’ pripadaju alegorijske, satirične i humorističke pesme“, koje su sastavljali Vasa Živković, Vasilije Subotić, Jovan Subotić (322–323).

Rad, strpljenje i posvećenost koje je autorka uložila u istraživanje i pisanje doktorske disertacije Razvoj didaktičke lirike u srpskoj književnosti od baroka do romantizma (2013), a uobličene knjigom Pelen i med, nesumnjivo su veliki. Trebalo je poznavati ne samo poetičke odlike stilskih formacija koje su obuhvaćene studijom, posedovati istančan književnoistorijski nerv, te imati znanja iz istorijske gramatike, tekstologije i iskustva u radu na rukopisima, već i osećaj za sintetičko sagledavanje književnih problema i kontinuiteta srpske književnosti. Na ovaj način, bilo je mogućno zaključiti da je ram koji je namenjen platnu didaktičkog stvaralaštva preuzak, a da je slika i šira i koloritnija nego što se do sada mislilo. Takođe, studija Pelen i med bila bi temelj za dalja istraživanja slične problematike. Osvetljavanjem određenih autoreferencijalnih pesničkih tekstova u svetlu didaktičkog sugerisan je put ka mogućem proučavanju daljih tokova srpske poezije upravo u ovom ključu, budući da je za srpsko pesništvo 20. veka karakteristična „poetska samosvest pesme“. To bi u konačnici bilo sagledivo kao integrativna spona unutar istorije srpskog pesništva.
Jelena Marićević