Oštar start

18.03.11

Razgovor: Mića Vujičić, pisac i književni kritičar, govori o svom romanu „Oštar start“


„Oštar start“ roman Miće Vujičića je priča porodičnoj istoriji, bliskosti i lomovima u ratnom okruženju Srbije devedesetih godina prošlog veka, o ekscentricima, romantičarima i tvrdoglavim borcima. Glavni junaci romana su članovi familije Ladičorbić iz vojvođanskog sela Mokrin. Vujičić svoje junake sagledava u dve perspektive, iz neposredne blizine porodičnog okruženja i iz kontekstualizovane perspektive istorijskog ćorsokaka i moralnog debakla miloševićevske Srbije. Topla, blagonaklona ironija i vrcava duhovitost time dobijaju protivtežu i interpretativno uporište u sferi etičkog promišljanja. Blag, podsmešljiv, pun razumevanja i nepotkupljiv, pripovedni glas ovog romana izvanredna je Vujičićeva kreacija, originalna i prijemčiva. Vujičićev roman „Oštar start“ (za čiji je projekat 2006. godine autor dobio stipendiju Fonda „Borislav Pekić“) objavljen je nedavno u izdanju „Stubova kulture“. Mića Vujičić je rođen 1979. godine u vojvođanskom mjestu Mokrin. Novinske članke, kolumne, intervjue i književne hronike objavljivao je u dnevim listovima Dnevnik, Danas, Blic i Politika. Nekoliko godina bio je dopisnik splitskog nedeljnika Feral Tribune, sarajevskog Oslobođenja, mjesečnika Playboy i Yellowcab, te brojnih vojvođanskih listova. Diplomirao je opštu književnost i teoriju književnosti na Filološkom fakultetu u Beogradu. Prozu je objavljivao u brojnim književnim časopisima u Srbiji i regionu. Živi u Mokrinu, odakle je govorio za Vijesti.

Vujica Ognjenović (Vijesti): Kako je nastao roman “Oštar start”? Možete li objasniti naslov romana i podnaslov „Sudijska nadoknada vremena“, koji upućuju na fudbal?

Mića Vujičić: „Oštar start“ je roman o porodici Ladičorbić koja živi u Banatu, u selu Mokrinu, osamdesetih i devedestih godina prošlog veka. U isto vreme, to je roman o fudbalu koji se svakog subotnjeg ili nedeljnog popodneva igra u beton ligi, dakle u najnižim rangovima takmičenja. Glavni junak je sudija, ili još bolje: delilac pravde, koji na terenu, inače poznatom po gruboj i često surovoj igri, uporno pokušava da izgradi nekakav „sistem“ vrednosti, da primeni propisana pravila, ne bi li stvari doveo u red. Nažalost, to mu nikako ne polazi za rukom: svake nedelje dobije batine – njegova statistika koju neumorno skladišti sastoji se od nabrajanja povreda, preloma i razbijenih arkada. Ne bi trebalo da ovako tumačim i komenatrišem svoju priču, ali ispada da je vreme u kome bi moj glavni junak (otac Sudac) trebalo da funkcioniše, dakle, da ispuni neki svoj luckasti društveni zadatak – zapravo vreme prekida; nereda na igralištu. Ali, tu smo sada već na terenu glavne junakinje (majka Mila), koja odustaje od stomatologije, i u staroj porodičnoj kući otvara malu, lokalnu radio stanicu. Kao politički aktivista, ona pokušava da svojim građanskim angažmanom i „oštrim govorima“ stavi tačku na prekid – prekid koji su u našim životima predstavljale devedesete.

Porodica, njeni prisutni i odsutni članovi imaju posebno mjesto u „Oštrom startu“, koji su razlozi za to?

S koje god strane da sam pokušao da uđem u svet književnosti – uvek bih završio u krugu porodice. (Još ne razmišljam o drugoj knjizi, ali kladim se da će glavno pitanje tad biti: kako da se izvučem iz lavirinta stare, porodične kuće.) To nikako ne znači da sam u „Oštrom startu“ pisao o svojoj porodici! Ne, moj pravi otac nije fudbalski sudija, već mašinski inženjer; moja majka nije stomatolog, već farmaceut. Takođe, moj otac ne pravi korake od jednog metra, kakve pravi otac Sudac u romanu (očigledno, to je profesionalna deformacija sudije koji odmerava devet metara iza kojih će da postavi živi zid). Jednostavno, prva priča koju sam napisao govorila je o šefu železničke stanice Astapovo u čijem krevetu jednog dana umre Lav Tolstoj. Bio sam dosta zadovoljan tom pričom, ali nisam uspevao da je nastavim, da napravim knjigu. Seo sam i razmislio. Učinilo mi se da je ta tema nekako daleko od mene, pa sam pokušao da priđem. I tako sam se našao u krugu porodice.

U “Oštrom startu” ima i politike iz vremena miloševićevog doba. Naravno, nijesu zaobiđena ni dešavanja iz ratnih godina tokom devedesetih. Stradanja nedužnih mladića kao što je Strahinja. Kako ste se izborili sa tako jakim temama?

U meni su se stalno svađali pisac iz izdavač iz Stendalovog romana „Crveno i crno“. Jedan kaže kako je politika kamen o vratu literature, pucanj u pozorištu usred predstave. A drugi kaže da junaci koje bi prikazao bez politike – ne bi bili pravi ljudi iz 1830. godine. Zbog toga sam politiku svalio na leđa majke, moje glavne ženske junakinje.

Koliko je Vaš roman priča o identitetu?

Ne znam zašto, ali sad sam se setio onog slavnog Ekovog teksta koji ide uz „Ime ruže“. Iako se često baš taj savršeni esej navodi kao jedan od najvažnijih tekstova o postmodernizma, kad god da ga čitam, učini mi se da vidim pisca koji se mršti, jer objašnjava svoju priču. Čini mi se da Umberto Eko na jednom mestu kaže, nakon svih onih knjiženih razmatranja, kako je jednostavno želeo da otruje nekog monaha. Šta god da sad kažem o svojoj skromnoj priči, ispašće neskromno, jer sam pomenuo Eka. Bolje da što pre šmugnemo iz ovog pasusa!

U romanu je jasno naglašena borba između priče i anegdote. Zašto?

Anegdota je razlog zbog koga stric Sima, jedan od junaka knjige, neprekidno nestaje iz romana. Zamislio sam junaka koji pokušava da napiše svoju prvu priču, ali to ne uspeva, jer mu se na kraju uvek učini da nije otišao dalje od anegdote. Postaje opsednut anegdotama, počinje da ih se gadi, odustaje od pisanja. Vidite, meni su oduvek govorili da ličim – ili na strica, ili na ujaka. Jedan je ekonomista i kockar. Drugi živi u Africi, kao klinac je konstruisao metak sa jednim prijateljem – nismo se videli decenijama! Ali, ipak, kad sad razmišljam o problemu bitke između priče i anegdote, rekao bih da najviše ličim na tog imaginarnog strica Simu, da je to delić neke moje maske. Primetili ste da se i pripovedač muči sa anegdotom – dubi na glavi ne bi li uspeo da pobegne od njene sladunjavosti i banalnosti. U tom smislu, kao i pripovedač „Oštrog starta“, trudim se da budem dobar učenik stričeve „Škole mrzitelja anegdota“.

Mokrin, mjesto gdje živite poznato je i kao rodno mjesto Mike Antića i Raše Popova. Antić se kao sporedna ličnost javlja u Vašem romanu...

Da, ali to je neki drugi Mika Antić, izmišljeni književni lik. Ako se vratimo u realnost, mogao bih da vam kažem da sam godinama čitao Antićeve pesme, reportaže, onaj jedan njegov „roto roman“ za čitanje na plaži, koji je, naravno mnogo više od toga! Gledao sam njegove filmove koji pripadaju crnom talasu, TV filmove; pregledao scenarije, čitao o tome kako je prvi put odveo Jugoslaviju na pesmu Evrovizije, kako je pre svih pokrenuo rok časopis „Ritam“... Raša Popov mi je jednom objasnio da je Antić „igrao simultanku“: on se tokom dana viđao sa piscima, slikarima, glumcima, muzičarima, ali i bokserima, džudistima, i na neki način pamtio svaki potez.

Pišete kritiku. Ko su vaši omiljeni pisci?

U svet književnosti uveli su me pisci Đura Đukanov i Srđan V. Tešin. Prelomne 2000. godine, u jednom mokrinskom kafiću, Tešin mi je poklonio knjigu „Pseći vek“ koju je priredio Saša Ilić; panoramu u kojoj su, pored pripovedaka Ilića i Tešina, bile priče Uglješe Šajtinca, Borivoja Adaševića, Mihajla Spasojevića i Nenada Jovanovića. (Naslov zbirke je igra godinama: da li je Odisejev pas Arg, kada se preračuna odnos psećih i ljudskih godina, čekao svog gazdu da se vrati na Itaku ceo jedan ljudski vek!) Od tada sam veliki fan upravo ove generacije pisaca – čitam ih, intervjušem, ali i o svojim pričama, ako smem da budem neskroman, razmišljam, pored ostalog, zauzimajući nekakav stav prema njihovoj prozi. Takođe, volim prozu Filipa Davida i Mirka Kovača, velikih pisaca koji pripadaju slavnoj grupi književnika u kojoj su bili i Borislav Pekić i Danilo Kiš. Ovih dana čitam knjigu „Samo bogovi mogu obećati“ Boža Koprivice. To je savršena „dokumentaristička“ proza!

Vujica Ognjenović

11.12.10

Hod po Eliotovoj žici

Debitantski roman “Oštar start” za koji je njegov autor Mića Vujičić dobio Pekićevu stipendiju, objavljen je ovih dana u “Stubovima kulture”. Čitljiva knjiga o porodičnoj istorii, romantičarima i tvrdoglavim borcima, bliskosti I lomovima u ratnom okruženju Srbije devedeetih godina za glavne junake ima članove familije Ladičorbić iz vojvođanskog sela Mokrin, u kome autor živi...

– Reč je, naravno, o fikciji, kaže Vujičić. – Pretučeni fudbalski sudija iz najnižih rangova takmičenja, glavni junak knjige, svakako nije moj otac, baš kao što ni majka Mila, glavna junakinja romana koja tokom devedesetih otvara nezavisnu radio stanicu u Mokrinu – nije moja prava majka. Ipak, ako bih rekao da u porodici Ladičorbić koju opisujem nema baš ništa od nas – to ne bi bilo tačno. Svakako, radi se o staroj i nerazrešivoj polemici koja je svoj vrhunac doživela u (samo na prvi pogled) protivrečnoj konstataciji da je sve izmišljeno, iako je sve istina. Nas, dakle, ima u toj fikciji, ali smo prisutni u molekulima, i u nekim novim nizovima.

Čini mi se da vas porodica posebno inspiriše?

Ja sam od detinjstva opčinjen svojim stričevima i ujacima. Uvek sam mislio da ću prvu knjigu napisati o njima. Mislio sam da će moja prva priča govoriti o stricu, komercijalnom direktoru, kockaru, stručnjaku za unutrašnju i spoljnu trgovinu. Da će druga, na primer, za glavnog junaka imati ujaka koji živi u Africi i koga dvadeset godina nisam video... A da će treća biti o daljem rođaku (isto ujaku) koga nikada nisam video, inače vrhunskom kreatoru čije su ime jednom podmetnuli kao netačan odgovor u gledanom kvizu. Ali, kao što kaže Oto Tolnai, pisac iz Kanjiže, da biste mogli da napišete priču, morate da joj nađete ton.

O igri fikcije i autobiografskog govori i napomena sa početka knjige kad kažete da su sve ličnosti, uključujući i one stvarne, izmišljene...

Čini mi se da sam tu napomenu prepisao od ruskog pisca Viktora Jerofejeva koga sam jednom video u Budvi, na početku Slovenske plaže. Imali smo iste crvene papuče – sećam se da mi je to privuklo pažnju. Nisam verovao da je to Jerofejev, pa sam skamenjeno stajao i gledao u njega. Izuo je papuče, ostavio ih na plaži, zatim podvio nogavice farmerica i krenuo prema moru. Tada mi je palo na pamet da bih mogao da obujem njegove papuče, a ostavim moje...

Da li su “devedesete” u koje ste smestili radnju knjige stvorile konfuziju oko identiteta?

Igra identitetima počinje sa nestankom jednog od junaka romana. Nestanak na ratištu, dovodi se u vezu sa njegovim neuspešnim pokušajem da napiše priču, jer ne uspeva da se odupre anegdoti. Anegdota i priča neprekidno se koškaju u romanu, sve do poslednje tačke. Pitanje je ko na kraju izlazi kao pobednik, jer okolnosti stričevog nestanka ostaju nerasvetljene. Uzgred, stričevo neprekidno odustajanje od raznih stvari, koje će kulminirati konačnim nestankom, u isto vreme jeste neka vrsta njegovog hoda po žici koju je postavio T. S. Eliot. Tiho preispitivanje Eliotove teze koja kaže da poezija nije puštanje na volju emociji, nego bežanje od emocije; ne izraz ličnosti, već bežanje od ličnosti. Stric zbog toga, iz pasusa u pasus, beži kao oparen.

Osim straha od jako pojačanog televizora i strogog glasa spikera, koji je nastao kao posledica gledanja vesti tokom devedesetih, koje još traume delite sa vašim junacima?

Koliko god izbegavao pitanja o uplivu autobiografskog na kom insistirate – sada sam jednostavno dužan junacima ovaj odgovor: sa vama delim sve vaše strahove, sad više nema povlačenja! Sada vam je jasno otkud Hičkok na kraju knjige, kao nadimak, ne treba ništa više... Da ne ostanem dužan: strah od ruke koja sa ulice lupa o šalukatre stare porodične kuće, strah od poziva...

Otkud fudbalske utakmice najniže lige kao centralna tema?

“Oštar start” je priča o fudbalu u beton ligi, o utakmicama u najnižim rangovima takmičenja. Rekao bih da je to, za mene, nužna doza “dokumentarnosti”. Ne znam koliko je sve to vešto izvedeno, to je već druga priča – ali doza “dokumentarnosti” zbog koje, recimo, volim filmove Olivera Stouna, i onu rečenicu Mirka Kovača u kojoj kaže da je Danilu Kišu Flober blizak zbog dokumentarnosti.

Priču o utakmicama povezali ste sa porodičnom pričom...

Da, preko glavnog junaka, oca Suca, pretučenog delioca pravde u beton ligi. Koliko stric očajnički pokušava da napiše priču – toliko taj izmišljeni otac-sudija očajnički pokušava da bude delilac pravde u gruboj fudbalskoj igri “na život i smrt”. Da postavi određeni sistem vrednosti, sistem pravila – zbog čega neprekidno izgovara rečenicu: “Mene zanimaju isključivo sistemi”. Međutim, kad god stavi zviždaljku u usta, izbiju mu zube.

U “Oštrom startu” ima i politike...

Da. Politika naročito obeležava lik majke koja je stomatolog i aktivista. Kreirajući njen profil, držao sam se saveta klasika koji kaže da stav junaka treba prezentovati, ali ne i nametati. Nekoliko puta sam razmišljao o dijalogu između pisca i izdavača u Stendalovom “Crvenom i crnom”. Nakon tvrdnji pisca da je politika kamen o vratu literature, ili pucanj u sred koncerta, izdavač kaže kako ljudi koje bi opisao bez upliva politke, ne bi bili ljudi iz 1830. godine.

Dragana Matović

09.03.12

Booksa.hr

Osnovni problemski čvor romana predstavlja pitanje identiteta, koje Vujičić zapliće nenametljivo, ali dosljedno.

U oštroj suprotnosti s naslovnom nogometnom metaforom "oštar start", Mića Vujičić starta vrlo blago: više poput nekog lakonogog fantazista nego poput robusnog, surovog stopera. Debitantski roman mladog (rođen 1979.) novinara i književnog kritičara intimistički je kaleidoskop fragmenata "male", obiteljske povijesti, vješto zaljuljan između lucidne duhovitosti i odmjerene, melankolične sentimentalnosti. Što je zanimljiv, svjež način da se pripovijeda o devedesetim godinama, desetljeću nacionalizama, ratova, (hiper)inflacija, siromaštva, oko kojeg se plete najveći dio pripovjedačevih reminescencija. Vujičić se, tako, s jedne strane pridružuje izrazitoj, postjugoslavenskoj "generacijskoj" tematskoj tendenciji spisateljica i pisaca rođenih krajem sedamdesetih i početkom osamdesetih, ali se, s druge, iz nje donekle izdvaja suptilnim prigušivanjem socijalno-političkog konteksta fragmentiranim epizodama iz pomaknute svakodnevice jedne mokrinske obitelji.

Takav je prosede ponudio dobre razloge da Oštar start (Stubovi kulture, Beograd, 2010) dočekaju rijetko ujednačene pohvale: kritičarke i kritičari koji su o njemu pisali redom su ga ocjenjivali vrlo pozitivno, Miljenko Jergović uvrstio ga je na listu pet najboljih naslova objavljenih 2010, David Albahari također ga proglasio "jednim od najboljih" romana pretprošle književne sezone. Kad hrvatsku recepciju suvremene srbijanske književnosti ne bi do karikaturalnosti malformirao utjecaj nekolicine nakladničko-knjižarskih monopolista, koji su s tržišta istisnuli male, neovisne knjižare i praktički onemogućili pristup onim knjigama i autori(ca)ma koji se ne nalaze u njihovu izdavačkom programu, bilo bi zanimljivo promatrati kako bi se Vujičića čitalo s ove strane granice – priče o sudbinama srbijanskih vojnika ubijenih ili nestalih negdje u Slavoniji, iako na rubovima narativne okosnice romana, nude zanimljivu, zrcalnu perspektivu rata.

"Nikada nećemo saznati u kom grobu počiva stric Sima", otvara pripovijest temeljna situacija koja će potom generirati raspršen i labavo ulančan niz priča iz obiteljske povijesti. Stric Sima, nestao negdje kod Vukovara, brat je blizanac naratorova oca; u neprekidnom iščekivanju njegova povratka, otac svaki put kad uđe u kuću glasno viče "Ja sam!", brije se isključivo u zamračenom kupatilu a šiša leđima okrenut zrcalu frizerskog salona, kako ne bi u odrazu gledao lik izgubljenog brata: već ovi detalji s uvodnih stranica romana zgodan su primjer razigrane spisateljske imaginacije, sklone duhovitoj začudnosti na granicama apsurdizma. I već je njima naznačen osnovni problemski čvor romana: pitanje identiteta, koje Vujičić zapliće nenametljivo, ali dosljedno, sve dok na završnim stranicama ne dovede u pitanje status svih svojih likova i upravo ispripovijedane priče.

A priča se grana brojnim rukavcima kroz neobičnu metatekstualnu napetost postavljenu, s jedne strane, naratorovim svjedočenjem o preziru kojim je stric Sima gledao na anegdote ("Vikao si, pijan, da je anegdota najveći neprijatelj priče i da pisac mora odoleti njenoj sladunjavosti, a drugi su te belo gledali, nemajući pojma o čemu pričaš. Anegdota je vic, sirova, glupa, banalna, providna, crkla anegdota – najveći neprijatelj pripovedača") i, s druge strane, pripovjedačevoj nemogućnosti da priču ispriča izvan neprestanog nizanja anegdotalnih situacija, kratkih, poantiranih epizoda od kakvih se slaže mitologizirani puzzle svake obiteljske mikropovijesti.

Najveći je dio romana posvećen takvom, anegdotalnom razvoju likova oca i majke. Otac je "otac Blizanac", ali i "otac Sudac": on sudi u najnižem nogometnom rangu natjecanja, tzv. beton-ligi, u kojoj vladaju specifična pravila. "Suština beton lige: ako si lopta, možda možeš proći. Ako si čovek – nikako!" Ili: "Otežavajuća okolnost u beton ligi: Dok igraš, moraš da se paziš ako hoćeš da ostaneš živ." Uloga suca tamo je prilično riskantna: nakon svake utakmice, treba bježati pred nezadovoljnim igračima i navijačima. Otac, međutim, ne odustaje, a kod kuće vodi precizan katalog uvreda koje su mu upućivane i ozljeda koje je doživio. Arhiviranje, katalogiziranje, popisivanje njegove su opsesije: sastavlja čudnovata "Očeva pravila igre" i vodič "Kako preživeti 2 X 45 minuta (plus zaustavno vreme!) u beton ligi", vodi statistike, crta tablice, računa. Kad obitelji ponestane novca, daje repeticije iz matematike, iako je nikad nije studirao: životu je "od početka prišao kao prema tabelarnom pregledu, strogo matematički, pokušavajući iz cifara da pročita najveće tajne". Dirljive diskrepancije između očeve ljubavi prema nogometu i suđenja u najnižoj ligi (a pritom je još i daltonist, pa ne razlikuje dresove protivničkih timova), između elegantne apstrakcije egzaktnih matematičkih formula i kaotičnosti srbijanskoga društva u kojem živi, grade neuobičajeno maštovit, iskošen i upečatljiv književni lik, kojem možda zasmeta tek poneki patetični potez viška ("Grb sa sudijskog dresa otac je zašio za kožu. Blizanac je Jugosloven.")

U dopadljivoj inverziji socijalno zadanih rodnih uloga, kontrapunkt matematikom i nogometom zaluđenom ocu čini politički osviještena "majka Revolucionarka" i "majka Liberalka". I opet na granici groteske: u antimiloševićevskom, antinacionalističkom zanosu pokreće piratski "Nezavisni radio Mokrin" pa iz ostave kuće šalje u eter antirežimske poruke; otac je pritom zadužen za uređivanje sportske rubrike. Obiteljska se mitologija razvija dalje u pripovijestima o senilnom djedu Duši i o babi-vračari koja liječi druga Tita od noćnih mora, u pričama o kućnim duhovima i o izgubljenom blagu, a u njihovoj pozadini, postupno, lik pripovjedača prolazi ključne etape coming of age narativa: djetinjstvo, prvi bend, prva erotska iskustva...

Osim spominjanog metatekstualnog okvira, disperziranu naraciju impregnira prošivanje pripovijesti "nogometnom" metaforikom: ono što je ključno, podučava otac sina, pregled je igre, "kako u fudbalu, tako i u životu, šire". Vujičić, međutim, eskivira opasnost prvoloptaškog prelamanja priče kroz leksikon nogometnog žargona, baš kao što izbjegava da roman uklopi u bilo koji od oprobanih poetičkih obrazaca "ratnog pisma", "obiteljske kronike", "socijalne kritike" ili "bildungs-narativa". Već i osnovna autopoetička, autorefleksivna bipolarizacija anegdotalnog i narativno "čvršćeg" proseda, uostalom, ukazuje jasno na strategiju izmicanja teksta unaprijed zadanim (pod)žanrovskim okvirima. U tom pokušaju da nadigra poetička ograničenja, treba priznati, povremeno se i "preigrava", ulazi u poneki suvišan pripovjedni dribling – ako ima neke osnove za ustaljeni kritičarski trop o debitantskim knjigama (albumima, predstavama...) koje pate od autorove želje da u njih upiše dugo akumulirane, raznovrsne i disparatne zamisli i namjere, onda bi ga Oštar start mogao uvjerljivo poduprijeti. Ta je primjedba, ipak, nedovoljna da ozbiljnije ugrozi sud o Vujičićevu romanu i svodi se tek na usputnu evidenciju mjestimičnih kompozicijskih nezgrapnosti. S druge strane, poetička ambicioznost, dobro odmjerena manifestna političnost i zavodljiva pripovjedna inventivnost plasiraju Oštar start, sasvim u skladu s onim što su utjecajniji autori i komentatori već ustvrdili, zavidno visoko: pri samom vrhu tablice recentne postjugoslavenske proze.

Boris Postnikov

23.04.11 Večernje novosti

Roman Oštar start prva je prozna knjiga Miće Vujičića, čoveka koji je književnoj publici do sada bio poznat, pre svega, kao književni kritičar. Reč je romanu koji opisuje mokrinsku porodicu u ratnim devedesetim godinama, uz povremene istorijske flešbekove, ispripovedanu iz perspektive njenog najmlađeg člana. Za razliku od slavne Uloge moje porodice u svetskoj revoluciji Bore Ćosića, Vujičić se, umesto komične stilizacije infantilnog pripovedanje, opredelio za jedan pomalo ironičan, ali pre svega lirski ton pripovedanja. No, ono što Oštar start povezuje sa Ćosićevim kratkim romanom jeste mikroperspektiva na kojoj Vujičić naročito insistira: porodično okruženje, lokalne legende, metafora fudbala oličena u lokalnoj beton ligi iz koje se ne ispada, posveta lokalnom piscu...sve to svedoči o jednoj suženoj perspektivi pripovedanja do koje je piscu očigledno stalo. Samo po sebi, to ne mora da znači ništa loše: Vujičić ima nesumnjivi dar za simbolički detalj (odlaganje rukopisa u stranice Vojne enciklopedije) za esejističku minijaturu (poput one o anegdoti) i lirsku crticu (VHS traka i ljudima sa nje koji su poginuli u ratu). To su jaki razlozi zašto treba obratiti pažnju na ovog pisca, i zašto ja uopšte i pišem o njemu. (Iako ga, uzgred budi rečeno, i poznajem: nadam se da zbog te činjenice Vujičić neće imati problema!) Međutim, takva sužena pripovedačka optika nalazi svoje opravdanje tek ukoliko se kroz nju providi slika epohe sa svojim različitostima, prelivima i nijansama ili pak univerzalna priča, poput one iz Proklete avlije, iz koje Vujičić odabira moto svog romana. Da li je Oštar start jedna takva univerzalna priča? Odgovor na to pitanje zavisi od toga da li slika devedesetih iz ovog romana znači i nešto više osim po ko zna kog politički korektnog stava o tim godinama, koje danas, istini za volju, retko kome padaju na pamet u surovoj borbi za opstanak u demokratskoj Srbiji. Meni se čini da Vujičićev roman ilustruje jednu čudnu nostalgiju za devedesetima, za vremenom kada je sve izgledalo jasno i kada je čestit čovek još uvek mislio da u takozvanom “svetu” postoji neka veza između politike i etike, a da je samo na Balkanu nema. Danas je to vreme (iluzija) nepovratno prošlo, i otuda takva grozničava nostalgija sa kojom se Vujičićev roman drži “lokalnih” devedesetih. Nisam siguran da će istorija književnosti za takvu želju imati razumevanja.
Slobodan Vladušić

16.04.11 Danas

Mića Vujičić izbegao je da dugogodišnji novinarski i književno-kritičarski rad „korumpira“ njegov beletristički prvenac. Oštar start roman je daleko od žurnalističke stilske površnosti i okoštalosti, a takođe i od ideološke ostrašćenosti ili polemičke „oštrine“. Reč je o stišano duhovitoj i intimistički toploj priči o sasvim običnoj, ali i sasvim posebnoj porodici iz banatskog sela Mokrina.

Naslovna sintagma u vezi je s centralnom tematskom ravni romana. To je „profesionalni život“ naratorovog oca - fudbalski sudija u najnižem rangu takmičenja, u takozvanoj beton ligi. Betonligaški fudbal zapravo je glavna alegorijsko-simbolička ravan romana, koja je višestruko metastazirala kroz Vujičićev narativ. Od jezičko-frazeološkog nivoa, koji se ogleda u mnoštvu „fudbalizovanih“ fraza, aluzija i poređenja („fudbalskim žargonom rečeno“), pa do simboličkih, „filozofski“ uopštenih preslikavanja fudbala na „život“ i obrnuto („kako u fudbalu, tako i u životu - šire“). Vujičićevo pripovedanje osenčeno je finom (auto)ironijom i stilskom svežinom, tako da ne upada u banalnost i predvidljivost.

Porodična povest prelomljena je kroz sećanje naratora („provalnik u tajne očevog života“), od detinjstva do početka zrelog doba. Postoji, dakle, pripovedna nit koja je žanrovski odjek bildungs-romana (fudbaler-petlić - rokenrol-tinejdžer - novinar-početnik), ali ona je u drugom planu. Težište romana je u likovima oca i majke, a potom i (odsutnog) strica, dede i prababe. Otac Sudac, otac Blizanac, otac Jugosloven, majka Mila, majka Liberalka, majka Revolucionarka, deda Duša, tata Hičkok, kiklop Polifem, baba Draginja, baba Čarobnica - svest Vujičićevog pripovedača je (već) pozicionirana s onu stranu pitanja da li je stabilni/esencijalizovani identitet uopšte moguć. To je potcrtano i očevom opsesivnom (unutrašnjom) potragom za bratom koji je nestao za vreme rata u Hrvatskoj („Ja sam“), kao i majčinim „oštrim“ političkim (antimiloševićevskim) angažmanom, kroz koji je oblikovano/parodirano feminističko razbijanje rodnih stereotipa.

Fabula u klasičnom smislu ne postoji. Roman se sastoji od niza isečaka iz porodične istorije: niza svakodnevnih rutina i rituala, ali i neobičnih, jedinstvenih događaja („anegdota“). Vujičić je vrlo vešto usložnio narativnu strukturu tako što je povukao dve tanke i nenametljive metatekstualne linije. Prva je diskretna sugestija da bi tekst romana mogao u stvari biti očeva knjiga/priručnik u nastajanju, pod naslovom Kako preživeti 2 x 45 minuta (plus zaustavno vreme!) u beton ligi. (To baca novo svetlo i na smisao podnaslova - Sudijska nadoknada vremena) Druga se odnosi na naratorova česta autoparodirajuća pozivanja na stričevo zgražavanje pred trivijalnošću anegdote („Najvažnije je preskočiti anegdotu. Ispričati priču i ništa više“).

Oštar start zrači naročitim unutrašnjim zadovoljstvom u pripovedanju. Tačnije, to je uživanje u naraciji kao jezičko-kombinatoričkoj igri. Tako nastaje „refrenična“ struktura pripovedanja: narativ se oblikuje kroz ciklično gomilanje „varijacija na zadatu temu“. Po tome Vujičić podseća na Albaharija. Pripovedanje je usredsređeno na konkretne pojedinosti, na „male“ predmete iz svakodnevnog okruženja, koje narator detaljno opisuje i „katalogizuje“ (To podrazumeva jedan suštinski naivan doživljaj sveta, što je uvek veoma klizav teran za pad u izveštačenost, ali ovde je to izbegnuto). Stilski nivo romana korespondira s očevom opsesijom za arhiviranjem svega oko sebe („bizarni arhivar“). Vujičić uvek računa sa finim prelivima i nijansama u značenju reči, što podseća na deda Dušin časovničarski zanat, gde se „svet pokreće pincetom“. Takav pristup mogao je dovesti do toga da roman bude autističan i dosadan, ali Oštar start to zaista nije. Ključ za to, osim u „anegdotama“, leži u lakoći s kojom narator balansira između duhovitosti i melanholičnosti u tonu pripovedanja. Konačno, kontrapunkt „banalnoj svakodnevici“ i ontološki „autoritet“ priči, kao u svakoj dobroj književnosti, donosi pripovedanje o smrti (stric, mladić Strahinja).

Reč je, dakle, o romanu koji je zatvoren u porodični i kućni univerzum, ili, kako kaže narator, o romanu u koji „spoljašnji svet“ dopire tek „kroz rupe na spuštenim roletnama“. Društveno-politički kontekst (pre svega devedesete i građanski ratovi) uvek je tu i nikad nije nebitan, ali je u drugom planu, prigušen i samo posredno prikazan. Čini se da Oštar start, verovatno nenamerno, dobro sugeriše promenu društveno-političke klime u Srbiji, koja se tokom poslednje dve-tri godine nesumnjivo kristalisala, a koju bi provizorno i „metaforički“ mogli odrediti kao melanholiju „istorijskog pomirenja“ miloševićevske i antimiloševićevske Srbije, ili, drugim rečima, nostalgiju nakon gubljenja čvrstih granica i obeležja ta dva „identiteta“. Gledano iz „oštre“ perspektive ovog drugog, naravno.

Goran Lazičić

01.04.11 Politika

Na kom virtuelnom mestu se može povući ona tanka linija koja razdvaja svakodnevicu od književnosti? Kada ima smisla pisati i pripovedati o nečemu što deluje kao trivijalna svakodnevica? Mića Vujičić se odlučuje da podrži shvatanje po kome je svaka ljudska jedinka osobena, jedinstvena i neponovljiva u svojoj pojavnosti, ma koliko na prvi pogled delovala obično. Oštar start je zato ne toliko potraga za identitetom, već pre potvrda da identitet jedinke nije fikcija, ali da ga fikcija, tj. književnost može razotkriti i u trenutcima kada se on u običnom životu ne prepoznaje. Likovi ovog romana u više navrata i sami su zapitani nad sopstvom kao takvim, traže povremenu potvrdu svoga ja naglas izgovarajući „Ja sam“, rečenicu koja se kao lajtmotiv proteže ovim nevelikim romanom fragmentarne konstrukcije. I tu potvrdu pronalaze na, za književnost, pomalo neočekivanom mestu – u anegdoti. Vujičić uspeva da ovaj potcenjeni žanr uzdigne na vrednosnoj žanrovskoj lestvici, demantujući zle glasine da se žanrovima uopšte može pripisivati ili ukidati vrednost, demantujući konačno i sopstvene likove koji deklarativno pokušavaju da pobegnu od anegdote doživljavajući je kao isečak iz celine, nemoćan da opiše celovitost jedne ličnosti, a kamoli dosegne univerzalnost.
Koleba se Vujičićev roman u ovoj teorijskoj zapitanosti i na nivou samog teksta, od potvrde do poricanja moći anegdote da se uzdigne u književni žanr. Jednom od likova, pitoresknom stricu-blizancu, neostvarenom piscu, pripisuje strah od anegdote i nemoć da se anegdota pretvori u priču. Sledeći logiku zamišljenog lika, pronađeni rukopis stričeve pripovetke je zato i umetnut u roman kao primer neuspelog pokušaja da se kroz anegdotu opiše jedna ličnost, u ovom slučaju, pesnik Mika Antić. Ali, na širem fonu romana, epizoda sa pronađenom stričevom pričom je samo još jedna od anegdota utkana u kompoziciju Oštrog starta. Vujičić postupkom montaže mnoštva anegdota labavo povezanih naizgled uzgrednim sećanjima naratora (sina i najmlađeg člana jedne banatske porodice), poentira ideju da su upravo najsitniji isečci iz života, a možemo ih nazvati i anegdotama, vredni prepričavanja i sećanja, da su oni srž jednog bivstvovanja. Kroz njih se može ogledati celina i ličnosti i jednog života, pa konačno i jedne epohe, jer su oni ono što odskače od svakodnevice, dok je sve ono što nije vredno sećanja i prepričavanja, zapravo trivijala koja ostaje izvan polja književnosti. Zato se i fragmentarnost pokazuje kao logičan izbor u komponovanju romana, jer će svojevrsni niz isečaka nečijih stvarnosti, na kraju pružiti čitaocu mozaičnu sliku i mikro, ali i makro sveta.
Na tragu porodičnih biografija u maniru Bore Ćosića, Vide Ognjenović, Mirka Kovača, Davida Albaharija, Vujićićeva proza se, zahvaljujući anegdoti koja oneobičava likove i dogadjaje, doživljava kao artificijelna verzija stvarnosti. Tom utisku doprinose i lokalne boje jednog nesvakidašnjeg banatskog sela kakvo je Mokrin. U naizgled običnim životima bizarnosti ima na pretek, uzrokovanih mentalitetom mokrinskih junaka pre svega, ali i duhom vremena situiranog u devedesete proteklog veka.
Ipak, dominantan utisak je da se Vujičić od devedesetih brani hronikom, ne jedne epohe, već malom, porodičnom, onom koja se pripoveda sa toplinom i humorom, kao što se porodične priče ispredaju u krugu najbližih, u slavu sećanja koje produžava život predaka. Svaki od pokušaja nekog većeg zamaha, opisa epohe kroz smrti onih koji su okusili rat devedesetih, ili konstituisanja već (od Bože Koprivice do Handkea) viđenih metafora „fudbal kao život“, ne poseduju onu nosivost koja bi mogla izdržati svu težinu teme. To za ovaj kratki roman i nije od najveće važnosti jer je on u celini postavljen prema merama čoveka i onog najdubljeg ljudskog, jer se nepretenciozno i umiljato njegovi likovi podvlače pod kožu čitaoca, čak i u trenucima kada, istina retko, fragmentarna struktura zahramlje ili anegdota zazvuči poznato.

Jasmina Vrbavac

02.12.10

Miću Vujičića odavno poznajemo kao novinskog autora i književnog kritičara, i možda je njegovo pojavljivanje kao romanopisca u izvesnoj
meri predstavljalo iznenađenje. Ako i jeste iznenađenje, onda je izuzetno prijatno, a meni je izuzetno drago što se prvi roman Miće Vujičića pojavljuje upravo u Stubovima.

Tu nedavno, govoreći o knjigama dvojice drugih mladih autora naše izdavačke kuće, o Srdiću i Tešinu, rekao sam da je na scenu stupila generacija kojoj iskustvo post-jugoslovenskih ratova i poratne krize nije tek jedno od važnih istorijskih iskustava, nego za njih predstavlja ključnu, presudnu tačku u odnosu na koju se lično i, što je ovde važnije, autorski određuju u presudno važnom smislu koji, na jedan ili drugi način, određuje i uslovljava sve ostalo.

Očigledno, toj generaciji pripada i Mića Vujičić, a svoje generacijsko iskustvo on u literaturi kanališe sa izrazitom originalnošću. Za razliku od tamnih, dramskih, tragičkih, povremeno burlesknih i farsičnih, često surovo realističkih i naturalističkih tonova koje nalazimo u knjigama mladih pisaca različitih poetika, a tu imam na umu kako dvojicu pomenutih, tako recimo i Sašu Ilića ili Vladimira Kecmanovića, koliko se god inače međusobno razlikovali, ovaj roman Miće Vujičića, iako govori o ratnim devedesetim godinama, porodičnim žrtvama i lomovima, kao i o traganju za identitetom, napisan je elegantnim, pitkim i duhovitim rukopisom.

U njemu nam pripovedač uglavnom govori o svojoj porodici i sugrađanima, a te dve mikrosredine on sagledava na dvojak način, koji bismo mogli nazvati istovremeno teleskopskim i mikroskopskim, dakle pogledom iz konteksta istorijske perspektive državnog ćorsokaka i moralnog debakla miloševićevske Srbije, i pogledom iz neposredne blizine porodičnog i komšijskog okruženja. Sučeljavanjem te dve perspektive rađa se jedno ironično, toplo, blagonaklono razumevanje dočaranog sveta, obeleženo šarmantnom duhovitošću, razumevanje koje je istovremeno duboko utemeljeno u sferi etičkog promišljanja.

Prikazujući nam svoju porodičnu istoriju i egzistencijalne drame svojih bližnjih, narator u romanu Oštar start istovremeno je blag, pun razumevanja i nepotkupljiv. Simpatične ekscentričnosti njegovih likova pružaju mu materijala za fragmentarnu, anegdotalnu naraciju (uprkos refrenu kojim se anegdota odbacuje kao nedostojan pripovedni žanr), iz koje se pred čitaočevim očima poput mozaika ili slagalice pomalja celovita slika pripovednog sveta ovog romana i njegovih likova. A ta celovita slika, uprkos vedrom tonalitetu, šarmu i razigranom narativnom duhu, predstavlja imaginativnu ekstenziju istog onog tmurnog, zagušljivog, nepodnošljivog odeljka savremene istorije i naše stvarnosti koji je na drugačije načine pustio pipke u roman Mrtvo polje Srđana Srdića ili u Tešinovu zbirku priča Ispod crte. Ta celovita slika ima svoj melanholički vrhunac u podvajanju i eventualnom spajanju identiteta oca i strica, prisutne figure koja svoj eskapizam projektuje u lokalnu fudbalsku beton-ligu i sudijske stastistike, i odsutne figure čija je aura utoliko prisutnija što je sam lik fizički nestao na nekom od jugoslovenskih ratišta devedesetih godina prošlog veka. Nevoljno izgovorena rečenica "Ja sam", kojom otac na samom kraju sumira svoju neuspešnu potragu, donosi konačnu identitetsku potvrdu ovog sveta i smešta ga na tragički kraj skale, nedvosmisleno otkrivajući izraz egzistencijalnog iskustva i doživljaja epohe kojim se Mića Vujičić deklariše kao pisac svoje generacije i ovog podneblja.

Za kraj, pomenuo bih još jedan aspekat Vujičićevog romana koji mi se čini važnim, a tiče se recepcije ove knjige u čitalačkoj javnosti. Mnmogobrojna su ostvarenja takozvane visoke ili umetničke književnosti koja cenu svojih aspiracija plaćaju nečitljivošću, otežanom prohodnošću kroz tekst, pa čak i izvesnom odbojnošću koju izazivaju kod manje ambicioznih čitalaca. To su dela nedvosmisleno upućena elitnoj publici, što ne predstavlja zamerku, ali jeste ograničavajući faktor ako imamo u vidu pretpostavljenu ili željenu prosvetiteljsku ulogu književnosti u širenju ideja, te oblikovanju i usmeravanju čitalačkog, pa i šire, nacionalnog duha. Za takvu ulogu, potrebno je da književno delo bude pristupačno, dopadljivo i pitko ne samo visokoobrazovanim profesionalnim čitaocima, nego i takozvanoj običnoj publici.

Upravo je to veština kojom nas Mića Vujičić očarava. Romanom Oštar start on sasvim uverljivo pokazuje da ume izvanredno efikasno da konstruiše prozu koja je istovremeno bogata značenjima, vrhunski relevantna kako u umetničkom, tako i u realističko-istorijskom smislu, estetički visoko organizovana i delotvorna, ali jasna, razumljiva i prijemčiva. Siguran sam stoga da će Oštar start biti knjiga koja će steći značajnu popularnost i ostaviti utisak ne samo na kritičare i novinare, nego i na sve one među nama koji još uvek imaju naviku i mogućnost da odu u knjižaru i kupe knjigu. To me raduje ne samo kao urednika koji priželjkuje visok tiraž, nego i kao čitaoca koji će sa mnogim drugim moći da podeli uživanje u jednoj izvanrednoj knjizi.

(Govor urednika "Stubova kulture" Ivana Radosavljevića na predstavljanju knjige u Kulturnom centru Beograda, 30. novembar 2010)

16.11.10 e-novine.com

Oštar start je priča koja, u svom stišanom registru, u stvari, postavlja jedno od glavnih pitanja i ispituje jednu od glavnih tema savremene književnosti i teorije – pitanje identiteta i prilično ga dobro razlaže u njegovim mnogobrojnim nijansama. I s tim saznanjem čitaocima će postati jasno zbog čega u romanu nema događaja, odnosno nema onog što bi se u klasičnoj naratologiji nazvalo zapletom. Oštar start kao da hoće da nam kaže da zaplet nastaje već samim rođenjem jer se već tada stvara konfuzija identiteta. Jedino što možemo da učinimo svaki dan jeste da u mrak izgovorimo reči „Ja sam“ i da se nadamo da će one biti prepoznate
Legendarna maksima Lava Tolstoja o srećnim i nesrećnim porodicama koja otvara jedan od najvećih romana devetnaestog veka, teško da se danas, skoro vek i po kasnije, može smatrati tačnom. Nakon uvida u porodičnu dinamiku koji nam je donela psihoanaliza, skloni smo da kažemo da srećne porodice ne postoje, već da se porodice mogu smatrati manje ili više nesrećnim, odnosno manje ili više traumatizovanim. Književnost na balkanskim prostorima, na kojima se sve raspadalo i nastavlja da čini to nesmanjenom snagom i žestinom, kao svoju temu uzimala je porodicu u trenucima kada je počela da da preispituje i modifikuje velike istorijske narative, odnosno u trenucima kada je prolazila kroz proces približavanja savremenim književnim tokovima. Danas je to manje-više opšte mesto, mada su porodični cirkusi i porodična vremena i dalje teme koje pomažu književnosti da se skloni od velikih i teških reči i da se u sebi, ispotiha, preispita i presabere.
Iako bombastičnog naziva koji bi mogao da se čita i kao autoreferencijalan, prvi roman Miće Vujičića Oštar start (Stubovi kulture, 2010) ni izdaleka se u čitaočevu svest ne zadeva oštricom ili agresivnošću, naprotiv. Ovaj tihi i duhoviti roman, svoj put do čitaoca gradi na sasvim drugačiji način: poetskom repetitivnošću, prilično srećno odabranom metaforom fudbalske igre koja prati čitav narativ i mikroklimom toplog porodičnog doma koji je mesto neprekidnog sticanja i gubitka identiteta, sukoba i razrešenja, mesto na kojem se ukrštaju anegdota i priča, dva naizgled suprotstavljena kraja između kojih se prostire čitava mogućnost pripovedanja.

Glavno načelo kojim se narativ kreće jeste načelo izneveravanja. U trenutku kada u autopoetičkom iskazu predstavi sopstveno gađenje nad anegdotom kao savršenim načinom za ubijanje priče, narator počinje da niže anegdote i tako od njih stvara mozaiknu strukturu koju ćemo naposletku percipirati kao roman. Primena ovog vladajućeg načela postaće jasnija kada se pri i na samom kraju teksta postavi pitanje identiteta kako naratora, tako gotovo i svih likova u romanu. Treba istaći da se roman kreće u relativno uskom porodičnom krugu u kojoj je svaki član porodice priča za sebe. I kada se na kraju postavi pitanje o realnosti oca, onda će čitava struktura i svaki od likova biti izmenjeni tom sumnjom. Da li je njegov otac stvarno Sudac ili se radi njegovom bratu blizancu Simi (da li je postojao brat?), ili je njegovo rođenje posledica kratkotrajne avanture majke Mile sa pukovnikom Gadafijem? Da li je postojao Strahinja ili je to jedna od inkarnacija pripovedača?
Pitanja o identitetu koje je Vujičić uveo još na početku teksta ističući citat iz Proklete avlije o prirodi jastva, dobija na snazi tek na kraju romana. Ispostaviće se da je Oštar start priča koja, u svom stišanom registru, u stvari, postavlja jedno od glavnih pitanja i ispituje jednu od glavnih tema savremene književnosti i teorije – pitanje identiteta i prilično ga dobro razlaže u njegovim mnogobrojnim nijansama. I s tim saznanjem čitaocima će postati jasno zbog čega u romanu nema događaja, odnosno nema onog što bi se u klasičnoj naratologiji nazvalo zapletom. Oštar start kao da hoće da nam kaže da zaplet nastaje već samim rođenjem jer se već tada stvara konfuzija identiteta. Jedino što možemo da učinimo svaki dan jeste da u mrak izgovorimo reči „Ja sam“ i da se nadamo da će one biti prepoznate. I da naravno budemo spremni na to da uvek već izneveravamo sami sebe, odnosno da ono „Ja sam“ odjekuje u mraku sa neprepoznavanjem.
Pored izneveravanja glavnog dekartovskog načela postojanja, sopstvo se traži i u društvu i istoriji. Zbog toga je ono dvostruko istraumatizovano. Istorija je, posebno na Balkanu, izvor individualnih i kolektivnih rana. Sudbina strica Sime, oko koje je prividno ispleten roman, koja, ako hoćete, predstavlja večno odsutan centar za kojim se traga sa unapred poznatim rezultatom, ilustrativan je primer mešanja ličnog i političkog. Ona je paradigmatična ne samo za porodicu koja isti udes ponavlja i kao „najvažnija ćelija društva“, ali i kao skup pojedinaca, već i za društvo u celini, koje nestaje bez nade da će se ikada vratiti. Ako postoji ikakva nada da će se stvari održati na koliko toliko podnošljivom nivou, odnosno na nivou zbog kojeg nećemo crveneti, onda su to žene i majke. Dok se Sudac, Sima, deda-Duša i, konačno, narator gube i nestaju, žene ostaju u svojim pouzdanim identitetima. Majka Mila, aktivista i stomatolog, i baba Draginja, veštica, jedini su likovi u romanu koja imaju kakvu takvu postojanost. Gradeći novi matrijarhat, roman je opet na neki način izneverio svoju fudbalsku metaforu, kao tipične muške zabave.
Igrajući se stalno sa ispunjavanjem i izneveravanjem očekivanja, odnosno gradeći na tome narativnu dinamiku, Mića Vujičić je ispisao jedan zanimljiv i nadasve nadahnut roman. U ovoj knjizi nećete naći ništa od beton lige iz koje ona crpi svoju metaforiku. Pre će biti da se radi o majstorskim potezima velikih igrača koji se ne boje da nastupaju ni u najvećim ligama Evrope.
Vladimir Arsenić