Ronjenje na dah

12.04.14

Mića Vujičić o nedavno objavljenoj knjizi kratkih priča "Ronjenje na dah". Pisao sa uverenjem da ništa ne sme da deluje kao strano telo

JEDAN poznati pisac bio je ljubazan da pre više od deset godina pročita moju prvu priču. Vratio je rukopis, ostavivši ga ispod otirača jer nisam bio u stanu, s porukom: "Probaj dublje da zaroniš!" I to je bio naslov! Mozaik se kasnije sam sklapao. Recimo, poznati beogradski advokat Dragoljub Todorović poklonio mi je jednu važnu knjigu Živojina Pavlovića. Pisac Božo Koprivica mi je jedne noći pričao o skijašu koji je izgubio život prilikom ronjenja na dah. Skladištio sam sve te reči, čekajući da pričama nađem ton - kaže za "Novosti" Mića Vujičić, otkrivajući kako su nastale njegove priče koje je objavio u knjizi "Ronjenje na dah", u izdanju "Geopoetike".

* Posle romana prvenca "Oštar start", Vujičić se opredelio za drugu formu, a kroz ove priče kreću se dva lika, kao lajtmotivi
- hipotetički autor i jedna stara dama. Nude li oni pogled na život iz perspektive mladosti i starosti?
- Priče sakupljene u zbirci "Ronjenje na dah" pisao sam po porudžbini. Na primer, David Albahari je pitao da li mogu da napišem priču o starosti i mladosti. Srđan V. Tešin je tražio da pišem na temu "grada u kome ne bih želeo da živim" ili o odnosu književnosti i erotike. Bilo je i drugih zadataka. Recimo, da junak bude Miloš Crnjanski ili stari igrači flipera. I pisao sam, kako znam i umem (o hotelima, razglednicama, seriji "Doktor Hu"), uživajući u sjajnom eseju "Poziv na igru/ Prijateljske igre" Judite Šalgo. U tom tekstu, Judita Šalgo je opisala koliko ovakve književne porudžbine mogu da budu podsticajne. Naravno, nisam preskočio ni onaj red u kom napominje kako ništa u takvoj prozi ne sme da deluje kao strano telo.

* Priče mogu da stoje svaka za sebe, ali su planski povezane, preklapaju se. Mogu li da se čitaju i kao mali roman?
- Sve priče imaju istog pripovedača. Pokušao sam da ga zatvorim, okrenem ključ i pustim da gleda kroz špijunku. "Ronjenje na dah" nije roman. Jeste pripovedni venac, ali i jedna velika priča.

* Pripovedajući o malim i svakodnevnim stvarima, čitaoca podsećate i na tegobno vreme devedesetih, ukazujete na književne orijentire, oslikavate duh prošlog i sadašnjeg vremena... Kakav je sada život za generaciju rođenu sedamdesetih?
-Meni taj život liči na scenu iz filma o Džemsu Bondu koju sam prepričao u knjizi. Dakle, neki tipovi onesveste Bonda, stave ga na prednje sedište limuzine i gurnu u reku. Međutim, to je 007! Lako se izvuče iz olupine, ali još uvek ne sme da izroni jer negativci stoje na obali. Onda zaroni još dublje, dopliva do prednje gume automobila, odvrne ventil i prisloni usne.

SLAMKA SPASA

* KAKVU ulogu imaju priče "poštapalice" na kraju zbirke?
- "Ronjenje na dah" ne govori o nemogućnosti da se napiše priča, već o problemu pisanja druge priče. Glavni junak neprekidno se poziva na svoju jedinu pripovetku (o smrti Lava Tolstoja), koju je začuđujuće lako napisao, ali od koje sada ne može da pobegne. Zarobljen je na malom prostoru poput junaka nekog filma Romana Polanskog. Ostaju mu poštapalice kao slamka spasa, kao pokušaj da dođe do daha.

B. ĐORĐEVIĆ

01.02.15 Polja

U priči „Mala kolekcija tortura“, jednoj od svakako najuspešnijih u Ronjenju na dah, aktuelnoj knjizi Miće Vujičića, pripovedač, ili onaj ko to želi da postane/ bude, priznaje tetki svoga oca kako namerava da napiše biografiju Koče Popovića,
„gospodina, pesnika nadrealiste, narodnog heroja i diplomate“. Nezainteresovana za polet s kojim joj je ideja saopštena, Marta, smeštena na ženskom polu Vujičićevog para protagonista, izgovara sledeće: „Ko si ti da pišeš o Koči?“ Ko sam ja, zapitaće se i Vujičićev narator, postiđen, kako sam beleži. Izgleda da je upravo ovim pitanjem predložena elementarna ontološka zasnovanost Ronjenja na dah.
Vujičićeva knjiga se prema njegovom debitantskom romanu nalazi u odnosu fikcionalne zavisnosti, što je jasno vidljivo u priči „Ključne reči“. Naime, čitaoci koji su upoznati s fikcionalnim svetom Oštrog starta neće osetiti izmenu prostornog modela. Ovde ne mislim na lokaciju per se, već pre na izvesno spiritualno određenje čije koordinate u Ronjenju na dah postaju konstante. Vujičićeva realizacija ovakvog narativnog plana izvrsno je izvedena, što još interesantnijom čini činjenicu prethodnog pojavljivanja jednog broja priča u časopisima i raznovrsnim antologijama („Recepcija/Institucija samačkog hotela“, „Oko zemaljskog globa“...), u dosta nepravilnim vremenskim razmacima. Kao da je fikcionalni svet Vujičićevog romana nastajao u sinhronizovanoj strategiji sa svetom njegove knjige priča, što je postupak koji bi mogao da bude analiziran u posebnom tekstu o psihologiji i tehnologiji nastanka književnog teksta.
Fikcionalni svet Miće Vujičića je tih, nenametljiv, prigušen gracioznim rafinmanom koji ponekad deluje anahrono, čija gospodstvenost nije svojstvena trenutku pokušaja brutalne estradizacije i pretenciozne larme neuke netalentovanosti, u kom se sve i svašta podmeće svakom neopreznom, naivnom i nedovoljno prosvećenom čitaocu. U takvom vremenu, Vujičićeva knjiga je više nego potrebna. U stilističko-jezičkom smislu ona je sjajno izvedena, s istančanim osećajem za sintaksički ritam i dinamiku pripovedanja, nekim od krucijalnih proznih manira, danas neretko sasvim zaboravljenih. Kod Vujičića, koji ne piše mnogo, primetna je briga o tekstu, zamišljenost nad svojim konstruktivnim načelima, vidi se ulaganje prethodno pročitanog i saznanje da je pisanje obavezno rezultat čitanja, ne jedino kao omaž (Mirko Kovač u priči „Tapacirung“), već svest o učenju i progresu koji su proporcionalni stvarno pročitanom. Otud paradoks: narator koji opisuje neuspeh svog pripovedačkog projekta deluje kao strogo disciplinovani i samosvesni autor, oprezan do najsuptilnijeg detalja. Šarm Ronjenja na dah dosta duguje ovakvoj hipohondričnoj pozi, autoironičnoj i humornoj.
Vujičićev pripovedač pokušava, kod njega registrujemo zametke volje za pisanjem, zapravo, ništa drugo on i ne radi osim pokušavanja. Ono što nekako uspe da ispiše svedoči o učinjenom naporu, o stavu čežnje za pisanjem. Na neki dalek način, on je srodnik notornog Čehovljevog čoveka koji je hteo. Gubitništvo inherentno ovakvoj poziciji dolazi kroz samopriznanje usled nedovoljnog poverenja u sopstvene moći i talente, otud izražena gubitnička aura, utvrđenost u poštenoj manjini koja želi da progovara o svakoj svojoj slabosti i nedorečenosti u svom biću. Nema kod ovakvog pripovedača i protagoniste nimalo epskog herojstva, on je čovek sitnica, banalnosti, povučen negde izvan životnog toka, kukavica, na kraju i to, onaj koji oblomovski nije sposoban da učestvuje, iako bi to možda želeo.
Impotencija u svetskim poslovima i danima analogna je kreativnoj stagnaciji i zapitanosti nad tekstom koji ipak nastaje, kao svest o navodnom neuspehu. Onaj ko ne živi piše s teškoćom, kao da poručuje protagonista Vujičićeve knjige, traži artificijelnost iskustva, otud postmodernistička perspektiva kao poželjan okvir. Iskustvo je u pričama drugih (Marta, apokrifne i anegdotske priče o članovima porodice...), sećanjima (najčešće sećanjima drugih), novinskim člancima, televizijskom programu kom je Vujičićev junak odan do iznemoglosti. Sve ove instance mogu da obezbede kreaciju novog superiskustva novostvorene pripovesti, bez obzira na očevidan životni deficit pripovedača. Ronjenje na dah zbog toga je posveta svakom vidu intertekstualnosti kao supstituciji, pomalo setan zaključak o životu koji neometano prolazi, bez obzira na pojedinca ostavljenog sa svojom idiosinkrazijom, nedovoljnom za ozbiljnije učestvovanje u svetskom procesu.
Zatvoren u stanu s Martom, tetkom svog oca, neuporedivo starijom ženom, Vujičićev nam pripovedač ni u jednom trenutku ne sugeriše generacijski jaz, nelagodu pred situacijom suživota u okolnostima gotovo pa metafizičke klaustrofobije. Zatočenik skučenog stambenog prostora, on doživljava seriju temporalnih izmeštanja u bolju prošlost samoupravnog socijalizma sagledanog s njegovog tragičnog kraja. Klaustrofobija prostornosti vremenom se ispoljava kao sve teža klaustrofobija pisanja, odnosno njegovog pokušaja. Ograđen i izolovan, narator zavisi od simbiotičke zajednice s Martom, pošto je ona u stanju da evocira prošlost onakvu kakva je bila, Martine priče su dogmatskog karaktera, ona je bila, učestvovala, spremna je da posvedoči i fundamentalno utvrdi priču. Nevolja je u tome što onaj ko bi želeo da priča ne može sebe da prepozna kao pripovedača. Nad njim sve vreme lebdi navedeno pitanje Ko sam ja?, i sprečava ga da dejstvuje. Čitajući Vujičićevu knjigu, mi smo sve vreme uvučeni u opsesivnu meditaciju o pisanju, pri čemu je svaka nova priča autentična u osnovnoj repetitivnosti. Vujičićev antiheroj istinski traga za suštinskim kapacitetima svog bića, svestan šta bi oni mogli biti, njegova dilema je antihamletovska iz razloga komične nesposobnosti da se dosegne izvorna tragedija. Hamlet nije Oblomov, a sumračni stan ni po čemu ne podseća na bedeme Elsinora.
Priča o priči dovodi u prvi plan postmodernističko iskustvo Vujičićevog postupka, što je jedna od bitnih karakteristika ranije objavljenog Oštrog starta. Vujičić se tako približava, a tome doprinosi i porodična vizura njegove dosadašnje književnosti, liniji Kiša, pa i Albaharija u jednoj fazi, koja preispitivački promatra tokove konstrukcije priče. Neizvesnost priče, sternovska kategorija, kasnije oživljena kod Kuvera ili Barta, Vujičića privlači kao jedna od narativnih mogućnosti, ona je za njega jednako tema koliko i postupak, preplitanje između jednog i drugog dovodi do nestabilnosti svake konačnosti, izvora pripovedne i filozofske dekonstrukcije. A tamo gde nema pretenzije opštih zakonitosti ili istina, najčešće ostane destilovana literatura, pokušana, kako je Vujičić u svojoj knjizi zamišlja. Pokušajnost je sadržana u čestim ponavljanjima stavova „ne znam“ ili „ne sećam se“, bolnog podsećanja na skučenost čovekovog epistemičkog dosega, priznanje o limitima koje nije moguće nadvladati i manjku koji je podjednako životni i artistički. Zapitanost pred opcijom gubitka i nesavršenosti Vujičića ne dovodi do patosa ili ma kakve neuravnoteženosti u tekstu. Iako je Ronjenje na dah knjiga refleksije i splina, njen junak nije autistično lišen istoričnosti. Sećajući se socijalizma koji re-kreira uz pomoć Marte (čije su upadice dostojne Gruča Marksa, onako kako ga predstavljaju scenaristi Bonelijevog stripa o Dilanu Dogu), narator baštini istoričnost devedesetih godina, vremena sveopšteg posrnuća zemlje u kojoj se rodio, i nastavlja da pretrajava u jednom vidu praznog hoda vremena. Nakon kraja socijalizma usledilo je ništavilo, „stari igrači flipera“ (iz priče „Stara fabrika flipera“), „posmatraju život kroz staklo, njihov svet je naheren, gledaju iskosa, najčešće u pod, nikada dalje od jednog koraka“: po razgradnji socijalističkog mehanizma stiglo se do tačke krajnje melanholije, rezervisanosti prema ma kakvim dolazećim potencijalima. Nesposobnost Vujičićevog pripovedača da krene u jednom ili drugom narativnom smeru, da se opredeli, da počne, na kraju krajeva, da ozvaniči sebe kao biće koje deluje i saučestvuje u onom segmentu istorije u kom se protiv svoje volje obreo, direktno govori o istoriji koja je nasuprot interesa pojedinca, koja se ostrvila na njega i ne dozvoljava mu da bude ono što bi trebalo da bude, da bude ja, ili nešto, ostavljajući ga da tavori u pokušaju, koji je dovoljno jalov da takvoj istoriji ne može da šteti, a
kamoli da je zaustavi u njenoj besprizornosti.
Mogla je knjiga Miće Vujičića lako biti i roman. Bilo je elemenata koji su je kvalifikovali za takvu izmenu odrednice; uz manje napore to se moglo učiniti. Ronjenje na dah ipak nije roman, i to je dobro. Ne za knjigu samu, već za literaturu godišnje teško opterećenu knjigama na kojima nekim pustim čudom piše da su romani. U rangu ona tri prošlogodišnja romana koja to izvesno jesu (Albahari, David, Horvat, ne tvrdim da ih na spisku onih koje nisam pročitao nema još toliko), stoji i knjiga priča Miće Vujičića, braneći pripovednu prozu, nevoljenu od izdavača i poluzaboravljenu od čitalaca, majstorski tekst autora koji će svoje najbolje knjige tek napisati.

Srđan Srdić