Operacija Cicero

ni sobar britanskog ambasadora u Ankari, u tada neutralnoj Turskoj. Njegovo pravo ime bilo je Ilijaz Bazna. (Elyesa Bazna). Rođen je u Prištini 1904. godine u arnautskoj porodici. Dok je bio dete, njegova porodica se preselila prvo u Makedoniju, zatim u Istanbul i napokon u Ankaru. Mada u svojoj kasnije objavljenoj autobiografiji tvrdi da je direktan potomak izvesnog Tahir Paše – Bazna se po svemu sudeći rodio kao pripadnik nižeg staleža, sa čime se nije mirio. U mladosti je bio sitan lopov, potkradao je francuske okupacione snage posle Prvog svetskog rata i zbog toga bio osuđen na izdržavanje kazne u Francuskoj. Tamo je naučio francuski jezik, što mu je kasnije pomoglo da pronađe zaposlenje među poslugom u ambasadama – služio je prvo kod jugoslovenskog ambasadora u Ankari, zatim kod savetnika nemačkog ambasadora koji ga je otpustio jer ga je jednom prilikom zatekako kako čita neko njegovo pismo. Na kraju se našao među ličnom poslugom britanskog ambasadora, sa kojim se zbližio preko muzike.
Kada je primetio da ambasador službene telegrame i poverljivu poštu nosi u svoju rezidenciju da bi ih na miru proučio, Bazna je uspeo da izradi kopije nekih od njih. Prve ambasadorove dokumente snimio je 20. oktobra 1943. godine, da bi šest dana kasnije, pošto je razvio filmove, otišao direktno u nemačku rezidenciju, kod političkog savetnika Nemačke ambasade Alberta Jankea, kod koga je nešto ranije radio kao sobar. Janke je bio iznenađen Cicerovom ponudom, pogotovo što je ovaj izjavio da to ne čini iz ideoloških, nego iz materijalnih razloga. Za prvi film od 32 snimka tražio je 20.000 funti, a zatim po 10.000 za svaki naredni. Ne želeći da se lično izloži riziku, Janke je Cicera prosledio svom podređenom, Ludvigu Mojzišu, preko koga je dalje išla celokupna komunikacija sa Baznom. Tada je i cela operacija dobila svoje šifrovano ime – Cicero. Nemci su pristali na Baznine zahteve i uredno su ga isplaćivali – falsifikovanim novcem. (Kada je posle završetka rata pokušao da potroši taj novac, bio je uhapšen. Kasnije je čak i tužio tadašnju Zapadnu Nemačku zbog obmane sa falsifikovanim novcem. Inače, Bazna je ostatak svog života proveo u Istanbulu, radeći kao prodavac polovnih automobila i držeći časove pevanja. Takođe, kao odogovor na Mojzišovu knjigu, napisao je objavio je knjigu „Ja sam Cicero”.)
Berlin je odmah reagovao, ali stavom da se iznad svega treba čuvati dezinformacija. Međutim, određene informacije počele su da se obistinjuju i na operaciju Cicero počelo se drugačije gledati. Tako je Šelenberg, glava nemačke obaveštajte službe, u svojim „Memoarima” zapisao: „Najnoviji dokumenti koje nam je Cicero poslao su nedvosmisleno ukazivali da je pitanje neutralnosti Turske postalo veoma aktuelno, jer turska diplomatija, korak po korak, ide sve bliže saveznicima, a to bi uslovilo vezivanje nemačkih divizija u Bugarskoj.” Istovremeno, netrpeljivost između Hitlerovih najmoćnijih obaveštajnih službi i još nekih drugih centara moći, onemogućavala je objektivnu analizu Cicerovih podataka, o čemu Mojzišova knjiga odlično svedoči.
Istini za volju, dokumenti su se činili tako verodostojnima da su morali izazvati sumnju. Među njima se nalazio izveštaj sa konferencije u Kazablanki gde su Ruzvelt i Čerčil obećali Čan Kaj Šeku Mandžuriju čim Kinezi pobede Japan, kao i sa Teheranske konferencije, održane u novembru 1943. godine, gde su Ruzvelt i Čerčil na neki način ustupili Staljinu celu Istočnu Evropu. Takođe, Bazna je pribavio i važne podatke o savezničkim bombardovanjima naftnih polja u Rumuniji. Iznad svega, bilo je i informacija o operaciji Overlord, savezničkom iskrcavanju u Normandiji.
Operacija Cicero je svakako jedna od najkontroverznijih u Drugom svetskom ratu. Mnoga pitanja ostaju otvorena, pre svega da li su Britanci znali za Bazninu delatnost a on u stvari bio dvostruki agent.