Lenard Koen, kanadski kantautor, pesnik i romanopisac, rođen je 1934. u Montrealu. Svoj život u književnosti počinje vrlo rano, 1956. kada sa sedamnaest godina objavljuje svoju prvu zbirku poezije Let Us Compare Mythologies (Hajde da poredimo mitologije). Nekoliko godina kasnije izlazi i The Spice-Box of Earth (Kutija sa začinima Zemlje), zahvaljujući kojoj ga kritičari proglašavaju jednim od najboljih mladih pesnika engleskog govornog područja u Kanadi.
Početkom šezdesetih godina, Koen odlazi da živi na grčkom ostrvu Hidra, gde nastaju njegovi romani The Favourite Game (Omiljena igra, 1963) i Beautiful Losers (Divni gubitnici, 1966), kao i zbirke poezije Flowers for Hitler (Cveće za Hitlera, 1964) i Parasites of Heaven (Paraziti raja, 1966).
Po povratku u Ameriku Koen se usredsređuje na muziku te 1967. izlazi njegov prvi studijski album Songs of Leonard Cohen. Tokom narednih decenija, Koen objavljuje dvanaest albuma, koji danas predstavljaju temelj i srž anglosaksonske muzike, a njega svrstavaju među najuticajnije umetnike današnjice. No, Koen ni u cvatu svoje muzičke karijere, prepune nagrada i priznanja, nije napustio svoju prvu ljubav, poeziju. Naime, 1972. izlazi zbirka pesama The Energy of Slaves (Snaga robova), potom 1978. Death of a Lady’s Man (Smrt ljubavnika), a 1984. Book of Mercy (Knjiga Milosti), za koju je dobio nagradu za poeziju, koju dodeljuje Kanadsko udruženje autora.
Sredinom devedesetih, Koen se povlači u zen manastir nadomak Los Anđelesa, gde provodi narednih pet godina. Godine 1999. napušta izolaciju i vraća se (i javnom) pisanju, komponovanju i koncertima. U narednim godinama objavljuje knjige Stranger Music: Selected Poems and Songs (Muzika stranca: Izabrane pesme i songovi, 1993) i Book of Longing (Knjiga čežnje, 2006).
Na srpskom jeziku do sada su mu objavljene knjige poezije Snaga robova (1981), Šta ja radim ovde: Izbor 1956-1986 (1987), obe u izboru i prevodu Vladislava Bajca, kao i zbirka pesama Napredovanje stila (1988), u prevodu Bogdana Mrvoša.
Iako u poodmaklom životnom dobu, Koen je od 2008. do 2012. održao nekoliko svetskih muzičkih turneja, a domaća publika je imala priliku da ga gleda 2009. godine, kada je posetio i Beograd. Još jedna turneja je započela 2013. godine.
Za roman Omiljena igra Koen je 1964. godine dobio „The Quebec Literary Competition Prize“, prvu godišnju književnu nagradu u Kanadi za pisce na engleskom jeziku.
Godine 2011. Koen je primio špansku nagradu princa od Asturije za književnost.
Među književnim nagradama je i „Inaugural PEN Award for Song Lyrics of Literary Excellence“ (PEN nagrada za stihove od izuzetne književne vrednosti), koja je Koenu dodeljena 2012. godine.
07.05.13 Popboks
Debitantski roman Leonarda Cohena
Omiljena igra, Lenard Koen
„...Ima mnogo divnih pesama koje ćeš napisati i zbog kojih će te veličati, mnogo jalovih dana kada nećeš biti sposoban da napišeš ni retka. Biće mnogo bajnih p**aka da se u njih ugnezdiš, raznobojne puti da je ljubiš, brojnih orgazama da ih doživiš i mnogo noći kada ćeš bazati naokolo sa požudom, ogorčen i sam. Biće mnogo emocija i zanosa, jarkih sutona, ushićujućih spoznaja, stvaralačkog bola i mnogo ubistvenih momenata ravnodušnosti kada nećeš biti gospodar čak ni sopstvenog očajanja...“
Zoran Janković
Ovo proročanstvo sebi proriče Lawrence Breavman, glavni junak debitantskog romana Leonarda Cohena, romana koji smo u prilici da čitamo u prevodu (Vuka Šećerovića) na srpski jezik. Glavni urednik srpskog izdanja na poleđini knjige ovo delo uporedio je sa filmom Američka lepota. Poređenje nije bez smisla, ali ukazuje tek na jedno moguće iščitavanje ovog istinski valjanog štiva. Naime, moguće je Omiljenu igru posmatrati kao preteču histeričnog realizma (čijem filmskom odeljku pripada i narečena Američka lepota) i uočiti izvesne sličnosti sa Franzenom i Eugenidesom kao najvrlijim predstavnicima te škole. Prvi deo Omiljene igre uistinu u najznačajnojoj meri određuje prilično maničan ritam karakterističan za histerični realizam, doduše u zgodnom sadejstvu sa neretko zavodljivim gorkoslatkim tonom tipičnim za bildungs roman, što Omiljena igra, između ostalog, jeste.
Povoljan utisak o ovom štivu dobrim delom zasnovan je upravo na lakoći sa kojom Cohen na nevelikom prostoru menja stil i izraz, pa i književni žanr. Osim bildungsa tu su i impresionističko-medititativna proza, kao i uvek pipavi naglašeno sentimentalni ton u delu priče koja se tiče pokušaja glavnog junaka da iz kandži nestalnosti spokoj nađe u stupici izvesnosti i da u raznovrsnoj i šarenoj ponudi iznađe pravu ljubav. Sve pomenuto u potpunom je skladu sa očitom nakanom Lawrenc, tog očitog Cohenovog alter ega, da, kako će u jednom trenutku i sam primetiti, detektuje i prebrodi tu tanku liniju koja „ceremoniju razdvaja od haosa“.
I mada je primetno da u završnom delu Cohenu u izvesnom smislu izmiče fokus priče, nema sumnje da je Omiljena igra zaokruženo i izvanredno uspelo delo autora koga sa punim pravom smatraju jednim od najvoljenijih figura savremene popularne kulture i najveštijim i najunikatnijim pop-pesnikom sadašnjice.
