knjizara.com
Omama

Dejan Vukićević (autor)

Omama
rasprodato

Kroz pet struktuiranih ciklusa priča prikazani su različiti vidovi omama. Na samom početku knjige (u priči „Šarena laža“) dečak, svom starijem bratu koji pokušava da ga hipnozom uroni u slojeve sećanja, kaže: „Ali, ja sam dete, budalo. Kako mogu da prodrem kroz nešto čega nema?“. U „Amarkordu“, prvom ciklusu zbirke, Vukićevića zanima vreme nastajanja iskustva, prelazak iz pre-sećanja u sećanje. Likovi pribiraju po smisaonim tačkama svog postojanja upisanih još u detinjstvu - po pukotinama detinjstva. Trenuci nedosegnutih želja, i

zgubljenih iluzija i spoznaja smrti jesu prekretna napuštanja doba nevinosti i pre-sećanja, trenuci razočaravajućih raspršivanja slatkih omama pre-znanja, kao i jasni signali čemu čovek treba da se nada. Otuđenje od bližnjih, njihovi lunatički zanosi i fizičko nestajanje, sledeća su vrsta obeshrabrujućeg razobličavanja. U pričama okupljenim pod naslovom „Srodnici“ razbija se iluzija pripadnosti, ukorenjenosti, sa jedne strane, a sa druge, kroz egzemplare besmislenih delanja starijih srodnika, sugeriše šta čovek može/treba da čini s obzirom na to da od njega, na kraju, ostaje samo „dah zarobljen u lopti“ ili „mnogo prašine“. A životi potomaka, suštinski, nisu ništa više do variranje istovrsnog čina življenja, u kojem nema velikih dela, i u kojem bi, kako Propovednik kaže, bilo „mudro da se držim ludosti dokle vidim šta bi dobro bilo sinovima ljudskim da čine pod nebom dok su živi“. Sledeće dve celine, „Miraž“ i „Strelci promašaja“ sadrže priče o nesporazumima, promašenim životima, samoobmanama i neostvarenim željama. One nas, poput inicijacijskih predradnji, uvode u konačno skidanje vela sa neumitnosti smrti koju omamno prenebregavamo. Već gotovo svi naslovi priča iz poslednje celine - „Nekoga nema“, „Kovčeg“, „Rekvijem za rodni grad“, „Dim“, „Mehur“ - najavljuju fenomen smrti, kao surovu činjenicu koja nas egzistencijalno poništava. U ovim se pričama pukotine, koje se u detinjstvu tek naziru, pretvaraju u konačne ponore od kojih je zaludno bežati. Praznina postojanja je ono što za nama ostaje, bilo kao odsustvo iz prostora („Nekoga nema“), bilo kao nestanak iz pamćenja („Mehur“). Bili „gazde“ ili mali ljudi sa margine, svako od nas kopa svoj sopstveni grob, svako na leđima nosi svoj mrtvački sanduk. I upravo sa tim treperavim uznemirenjem, sa onom nelagodom koja nas obuzima dok prolazimo kraj grobljanskih kapija, zatvorićemo još jednu „Omamu“.
Marjan Marinković


Ostali naslovi iz oblasti: Pripovetke

Izdavač: Filip Višnjić; 2007; ćirilica; 21 cm; 136 str.; 978-86-7363-513-2;