Okvir i retrospektiva (eseji, ogledi, prikazi)

smislu, knjiga je s razlogom podeljena u dve celine; prva se bavi samim žanrom, to preko detaljnog seciranja žanrovskih ostvarenja, a druga se bavi donekle sličnim seciranjem značajnih žanrovskih autora, i to iz perspektive čoveka koji ih je intimno poznavao. A kad smo već kod te perspektive, ona je ujedno i razlog iza postojanja ove knjige – cilj je bio ponuditi svedočenja očevica, savremenika koji je ne samo “iz prve ruke” ispratio žanrovsku istoriju, nego bio i jedan od najaktivnijih kreatora njenog “novi talas” segmenta; ukratko, čoveka koji je imao dodira i upliva na neke od najznačajnijih kontrakulturnih previranja dvadesetog veka. To je ujedno i razlog zašto sam uvrstila i njegovu autobiografiju: nije u pitanju nikakav kult ličnosti, mada ga i danas cenim do besmisla, nego prosto – koliko danas ima žanrovskih faca odraslih među bitnicima, bliskih sa Dikom, Sterdženom, Vonegatom i Elisonom, koji su za ubistvo Šeron Tejt saznali iz Barouzovog glasnog čitanja tabloida u vozu? Autobiografija takvog očevica svakako nudi dobar uvid u duh jednog dela prošlog vremena koje i danas fascinira.
Izbor je, naravno, subjektivan. Nije se ni moglo drugačije, sa bibliografijom kao što je Normanova. Cilj je bio da se pokriju najintrigantniji žanrovski aspekti, od kojih su neki relativno lako prepoznatljivi i kao podžanrovi (hardSF i kiberpank, recimo), dok su ostali manje-više tu posredno definisani, s tim što nisu u pitanju definicije u striktnom značenju te reči, nego prosto detaljne analize koje su daleko prijemčivije za čitanje od ponekad suvoparnih književno-teorijskih tekstova.Žanrovsku celinu otvaraju dva eseja iz ove godine, zapravo poslednja dva teksta koje je Norman objavio u “On Books” kolumni u Asimov’s magazinu, pre no što se razboleo: “Svetovi Trećeg Sveta” i “Vreme, Prostor i Kultura” se nadopunjuju, to u smislu da se oba eseja bave “izletima” anglofonih pisaca u miljee kultura takozvanog “trećeg sveta”. Analiziraju se dela i autori u dijapazonu od Hemingveja, Klarka, Pola, pa preko Resnika, Oktavije Batler, Murkoka, Amata, Delanda i Mekolijevog “Velikog Brazila”, sve do Mekdonalda i Baćigalupija, njih dvojice kao najimpresivnijih savremenih predstavnika trenda koji se u poslednje vreme sve preciznije uobličava.Postoje suštinske razlike u percepcijama pisaca proze i pisaca kritičkih osvrta na tu istu prozu i te razlike su oduvek bile izvor tenzija između pisca i kritičara. I mada su mnogi pisci voljni da priznaju kako niti jedno umetničko delo nije zaista savršeno, svesni su da iza te nesavršenosti neretko stoje kompromisi nametnuti od strane establišmenta i protiv piščeve volje. Pisac koji prozom sebi pribavlja hleb nasušni, neretko dopušta da mu prozu uobličavaju razni uticaji, to od uticaja izdavačkog aparatusa pa sve do uticaja računa za kiriju, a to su sve okolnosti kojih profesionalni kritičari retko kad bivaju svesni ili voljni da uvaže. Kritičar koji je ujedno i jedan od pisaca svakako ima više razumevanja za takvu situaciju od onog koji prozu procenjuje sa striktno akademskih pozicija. U tom smislu, Spinrad je ne samo kritičar žanra naučne fantastike nego i njegov teoretičar, koji analizom žanrovskih dela ujedno analizira i sam žanr, u svim njegovim varijacijama. Kritički standardi koje Spinrad nudi su ujedno i podaci za ličnu kartu samog žanra i kritički pregled sub-kulture koju je taj isti žanr iznedrio.
SF u stvarnom svetu: Svetovi Trećeg Sveta, Vreme, Prostor i Kultura, Naučna fantastika u stvarnom svetu, Snovi o Svemiru, Politički SF, Imperator Svega, O tvrdom SFu, Neuromantični Kiberpankeri, Ko će vaskrsnuti naučnu fantastiku?, Tamo daleko napolju, Grafička Novela
Sanjači svetova: , Sterdžen, Vonegat i Pastrmka, Neobičan slučaj J. G. Ballarda, Transmogrifikacija Filipa K. Dika, Autobiografija/Norman Spinrad