01.01.00
Politika
25.01.2003.
Između matematike i muzike: Rajko Petrov Nogo
Ptica u poletu
Šta drugo radimo dok pišemo, slikamo ili ponujemo, nego se u očima bližnjih, kao u vrhovnoj zeni, ogledamo. Čovek ratuje - to je istorija. Čovek se vraća kući - to je poezija
Rajko Petrov Nogo (1945), jedan od naših najpoznatijih i najčitanijih pesnika, autor je zbirki: "Zimomora", "Zverinjak", "Bezakonje", "Planina i počelo", "Lazareva subota", "Na kapijama raja", "Malo dokumentarnih detalja". Sve njegove pesničke knjige doživele su više izdanja. Dobitnik je naših najuglednijih književnih nagrada.
Zbirka "Nedremano oko", koja je o stodesetogodišnjici Srpske književne zadruge objavljena u kolu, nagrađena je "Vitalovom" nagradom "Zlatni suncokret" za knjigu godine.
? Knjiga "Nedremano oko" komponovana je kao triptih (15+3+15). Da li je to asocijacija na Hristove godine ili na Danteovu "Božanstvenu komediju"?
- Po uobičajenom određenju triptih je sačinjen od tri slike koje čine celinu spojenu tako da krajnje dve čine krila koja se mogu preklopiti preko sredine slike; triptih je likovno, muzičko ili pesničko delo sastavljeno od tri zasebna dela koja svakojako čine celinu.
"Nedremano oko" se dugo sklapalo pa se, izgleda, srećno sklopilo. I taj sklop je, evo, prepoznat. Jedan kritičar je napisao da ovakvu kompoziciju vidi "kao vitku pticu u poletu koja se na velikim i raširenim krilima izdiže iz blatnih nizina zemlje i poleće prema nebu". Voleo bih da je tako.
U blatnim nizinama dugo već prebivamo. A sve dok za nebom čeznemo - ima nade. Tri pesme u središnjem jezgru pevaju lični, porodični bol, i to bi srce trebalo da damara i snaži i levo, zavičajno, i desno, molitveno krilo ovoga "lirskog speva". Može se ova "ptica u poletu" videti i kao krst, na krstu smo odavno, a ko su mi putovođe ko Euridika i Vergilije, ko Beatriče - kroz sumorne pejzaže našega Hada/čistilišta/pakla, i otud sanjanog raja, ne bi bilo pristojno da sugerišem.
Kad kog i kako god može, pesnik daje mig svojim književnim i inim precima. U žamoru njihovih glasova ovo "pletenije sloves", ova ritmička pletenica i verižna, prstenasta brojanica, teži da se slovesno prepozna u svakoj pojedinačnoj pesmi - često je cela pesma jedna sintaksička jedinica - i u knjižici u celini.
Da u svemu tome ima izvesne matematike i još izvesnije muzike, vidljivo je već u vašem pitanju. "Sintaksa je geometrija misli", poučavao nas je Dučić.
Novozavetna parabola
? Gore je - Nedremano oko, dole - Pesnikovo oko. Ogledaju li se jedno u drugome?
- Da prvo reknemo koju o tome šta je Nedremano oko. To mladi Hristos, ni dečak ni mladić, Agnec Božji, nekada otvorenih, nekada zatvorenih očiju, u ležaljci kanda spava. U pogrebnu je odeću obučen, a san mu čuvaju Majka i anđeo/anđeli. Saosećajni gest Majke biće da dolazi otuda što se kroz Dečakove oči - kao u kakvom filmu, kao kroz vidovit prozor - Bogomajka unapred seća, predosećanjem vidi njegove muke i smrt na krstu. Da je o žrtvenom stradanju reč znamo i po tome što anđeli drže krst, koplje, sunđer i druge znake krsne smrti.
I kao freska i kao nadverna (nad dverima) ikona, Nedremano oko često je živopisno, i jedno je od onih prozorljivih mesta gde se već u rođenju navešćuje stradanje, a u stradanju vaskrsenje. Što sam tim prizorom toliko fasciniran čitalac će, nadam se, razabrati i osetiti i bez mojih uputa.
Od ove pastirske i ribarske legende, od ove novozavetne parabole - ili u otklonu od nje - poezija živi barem dve hiljade godina. Od sličnih legendi živela je i pre. Šta drugo radimo dok pišemo, slikamo ili komponujemo, nego se u očima bližnjih, kao u vrhovnoj zeni, ogledamo. Je li Bog u lednim visinama usamljen? Da li je samo ljudskom oku dano da vidi lepotu dela Gospodnjeg, lepotu koju tvori onaj koji je po Njegoševoj definiciji "tvoritelnom zanjat poezijom"?
Jesu li "ljudi oči Boga", kako je pisao Ortega i Gaset. Je li samo čoveku dato da čita jarki rukopis toga velikog speva i da se u njemu prepozna, makar i kao "tvarca jedna"? Da, svet je spev i Bog ga je tvorio u vezanoj formi.
? Može li "nedremano oko" da zadrema i da se onda delo ne prepozna u svom tvorcu?
- Nedremano oko je Oko Koje Ne Drema. A kad bi zadremalo, sav bi se ovaj kosmički sklad kojim smo okruženi obrušio i u crnu rupu zamakao. Nama se katkad čini da je zadremalo, a ono je, možda, samo trepnulo. Koliko je taj nemilosni treptaj trajao? Vrlo kratko po Božjim, a večnost po našim merilima. Taj treptaj-zaborav trajao je taman toliko da nas zadesi sve ovo. A i mi smo dugo glave od njega okretali. Muka je, a naročito muka duhu, kada se delo ne ogleda i ne prepoznaje u tvorcu. Upravo u takvoj razrokosti mi danas živimo. Ta razrokost, uzdam se, ni njemu nije mila. Dve velike samoće - Bog i čovek - čeznu da se sretnu. "U Oku će se oglednuti oči". Ako nigde drugo, a ono u pesmi i molitvi.
? Vaša poezija je i putovanje kroz istoriju. Naš "zid plača" je Gračanica, ali još nema taj značaj?
- Čovek ratuje - to je istorija. Čovek se vraća kući - to je poezija. Čovek peva posle rata - to je već ironija. Sve nas je ovo u ovih desetak godina zadesilo. A sve je to od pamtiveka u dva velika speva stalo: u Ilijadu i Odiseju. I u onaj veliki kôd, kako neki zovu Bibliju. Čovečanstvo oduvek fabulira tek nekoliko priča, a svaka ih nacionalna kultura i svako pesničko pojedinstvo priča "na izvestan način". Srpska redakcija jedne takve velike priče jeste ova naša, kosovska. To je jedini naš veliki i živi mit, rana koja ne zaceljuje, već nekom reverzibilnom, tamnom snagom pulsira.
Od ovog Strašnog suda na gračaničkom zidu - spolja, iz života, ali i iznutra, kraj freske - počeo sam da zebem pre dvadesetak godina kao od epskog "pošljednjeg" vremena. Kušao sam da crnim rečima odagnam munje i gromove od tog našeg suđenog mesta. Poezija priča jedno, a želi da se drugo desi. A postao sam tužni prorok koji je, možda, zle sile i tim stihovima prizvao. Kakav je to usud da, tamo gde je rođen, Hristos bude porugan - i danas mu se tamo rugaju - a ovamo, kod nas, da na rodnom mestu vere, naroda i države palikuće i grobolomci u srušene crkve i manastirske porte bivolice ugone...
Da, Gračanica bi mogla u ovom državotvornom zaboravu, raspamećenosti i ravnodušnosti postati naš zid plača, a kakvi smo, i kakve su nam ove ceribaše i šibicari koji o tome brinu, uskoro će, na nesreću, i dobiti takav značaj.
Svezivanje razvezanog
? Opevali ste i najnoviji rat u Bosni i Hercegovini potresnim tužbalicama. Pesniku, očigledno, nije potrebna vremenska distanca?
- Već sam pomenuo onaj "izvestan način". Tražio sam za svaku pesmu taj izvestan način, to "okce vremena sadašnjeg" kroz koje se prelama i u kome se okuplja vajkadašnja ljudska suza. Tražio sam ritam, leksiku, sintaksu, prosodiju uopšte, povesmo reči, ono spasonosno platno kojim sam se još od "Bezakonja" počeo utezati, kako bi svezao ovo što se razvezalo. Ne bi li stegnuto manje bolelo. A bolelo je. I boli. Opevati - to u srpskom stihu najčešće znači oplakati. Da, oplakivao sam mrtve. Naročito one koji nemaju groba. Ja sam njihov kenotaf koji hoda. Sa malo preterivanja moglo bi se reći da je čitava poezija jedan veliki kenotaf. Samo u njoj intenzivno živi ono što je umrlo, ono čega nema. I živi onom najboljom, netruležnom stranom. Izabrani različni metar, ritam, vrsta stiha, kao i uzajamno preslikavanje i ogledanje, miksali su ovu zastrašujuću količinu bola u suzu koja će nas, ovako oklevetane, valjda, malčice iskupiti. Pred nama samima, razume se.
Šta će poeziji distanca. Distanca je za ove što su se distancirali od svega, a ponajviše od sebe. Poezija traje koliko i ova dolina plača i sve što srećno uvedemo u njenu projekciju, u tu veliku kolektivnu pamet, prosijava i zari onom drugom, simboličkom svetlošću.
? Pokazujete to i pesmama o letu "milosrdnog anđela" iznad Srbije, punih 78 dana, 1999. godine?
- Milosrdni anđeli nam nikada neće oprostiti zločine koje su nad nama počinili! Krivi smo što su nas ubijali.
Nevidljivog je, kao što znate, i Filip Višnjić, video. U njegove sam slepe, a vidovite, dvojničke oči sklanjao mikrofilmove: prvo ovu Božju krasotu "pre nego sve bude pepeo i para", a onda i sofisticirane mikrofilmove njihovih usrećiteljskih, milosrdno-ubilačkih nepočinstava. Ti klonovi su, dok je trepnulo, Nedremanom Oku sve to iza leđa uradili. Međutim, međutim, ako je dugo bilo pospano, zaboravno, pa nas nije zaklonilo, po čijem nam nalogu onda ovo rade, ovi što su po njegovom podobiju simulirani? Tu već počinje ona razrokost. I tu ću da stanem.
Zoran RADISAVLJEVIĆ
