Ne tikaj u me

18.05.09

Ako moji stihovi sami ne mogu da se odbrane, ne treba ni da postoje, kaže Rajko Petrov Nogo, dobitnik nagrade „Desanka Maksimović”

Rajko Petrov Nogo (1945), autor je zbirki pesama: „Zimomora”, „Zverinjak”, „Bezakonje”, „Lazareva subota”, „Na kapijama raja”, „Malo dokumentarnih detalja”, „Nedremano oko”, „Ne tikaj u me”. Gotovo sve njegove knjige doživele su više izdanja. Dobitnik je naših najuglednijih nagrada: „Đura Jakšić”, „Milan Rakić”, „Branko Miljković”, „Sveti Sava”, „Jovan Dučić”, „Branko Ćopić”, nagrađen je i Brankovom, Zmajevom i Isidorinom nagradom, dobio je „Žičku hrisovulju”, „Vitalovu” i sada nagradu „Desanka Maksimović”.

Nagrada „Desanka Maksimović” dodeljuje se za celokupno pesništvo. U takvim prilikama se podvlači crta, sagledava ostvareno. Jeste li zadovoljni sa ovim što ste do sada uradili?

Pesnik Arsenije Tarkovski, otac Andrejev, ima jednu pesmicu koja veli: „Nije da nije bilo/ I sunce mi je sjalo/ I svega mi se dalo/ Samo i to je malo”... Sa visine svoje devedeset i koje godine Desanka Maksimović, ta naša stoletna lipa, sigurno bi mi rekla da danas u Srbiji svaki balavac ima 64 godine i da je ona u starosti svoje najbolje pesme napisala. Ja sam svaku svoju knjigu, dve decenije unazad, pisao kao da mi je poslednja.

Kada je objavljena knjiga „Nedremano oko”, koja je dobila čak tri nagrade, činilo se da je to vrh, da bolje ne može. A onda ste nas iznenadili glosom „Ječam i kaloper”, a sada i zbirkom „Ne tikaj u me”. Biće još iznenađenja?

A možda ću, što onomadne reče jedan pisac, da zatvorim dućan, da najzad obradujem svoje opadače, a i rodomrsce. Dosta je bilo te afirmacije!

Od „Zimomore”, svoje prve pesničke knjige, do najnovije „Ne tikaj u me”, brižljivo ste i posvećenički negovali svoj pesnički izraz, ne povlađujući pesničkim novotarijama?

Ja sam sledio surovo, ali tačno Dučićevo načelo da je lirika najviši stepen metafizike i da je lirska pesma jedini rod umetnički gde osrednje znači što i rđavo i gde ništa nije dobro što nije savršeno. A što se pesničkih novotarija tiče, evo šta je o tome pisao Novica Petković, onaj koji je poeziju skoro muzički osećao: „U poeziji, osim čistog progresivnog razvoja, koji sledi za novim, postoji i, čisto regresivno, vraćanje na staro. Razvojni put poezije čini dvosmerno kretanje i napred i nazad”.

Prevalili ste put od buntovne, što priliči mladosti, preko jeretičke, do molitvene poezije, koju je donelo zrelo doba. Šta dalje?

Ko u mladosti nije bio buntovan, a u zrelosti konzervativan, taj je avetinja koja ne ume da odraste. Međutim, osetljivije uvo i oštrije oko prepoznaće u mojim poznijim stihovima „nesmirenika drskog”, kao što će i u mladalačkim gdekad čuti molitven jauk.

A zašto dalje kad je i ovako dovoljno loše?

Pišete i vezanim i slobodnim stihom, koristite i ekavicu i ijekavicu?

Otkako se Crna Gora otcepila zazorno mi je da pišem ijekavski. To osećanje ne umem sebi da objasnim: Srbiji je naneseno toliko nepravdi, šta će joj još i moje slovo razlike.

Vaše pesme podsećaju na hram, u koji je ugrađena nacionalna istorija, predanja i verovanja. Takvi pesnici više nisu u modi?

Ne gradi se hram (ako je hram) zbog mode već zbog verujućih. Danas nismo – i neka nismo – u modi. Oni koji to bolje znaju od mene kažu da je ova vlast marionetska, pa su takvi i njeni izvođači radova u kulturi. Moda bude pa prođe. Ovde je reč o opskurnom pokušaju pretemeljenja srpske kulture, o ukidanju njene vertikale: od Sv. Save i Jefimije, preko Vuka i Vukovih pevača, do Njegoša, Branka, Zmaja, Đure i Laze, te V. Ilića, Dučića, Nastasijevića, Crnjanskog i Andrića. Razorili su državu, sad razaraju kulturu i crkvu – poslednju odbranu identiteta.

Kuda nas vodi ovolika destrukcija, rušenje i betoniranje svega postojećeg?

Sve što je nacionalno, verski ili rodno disperzivno, i pervertirano, sve što ima krizu identiteta, na mene je odnekud fiksirano. Dok sam bio u Sarajevu (do 1982), činjenica mog golog postojanja taj soj je dovodila do besa. Odnedavno ovde su se, u Beogradu, ambasadorska mesta zarađivala pamfletima na moju poeziju. Betondžije, a onda i njihovi „časni svedoci” (časni svedoci lažu) kanda su se umorili od pokušaja umorstva mojih stihova. Ja svoje pesme neću braniti. Ako im šta mogu da naude, ako se ti moji stihovi sami ne mogu da odbrane, ne treba ni da postoje.

Ovolika destrukcija, a naročito pljačka svega postojećeg, možda zakonito vode novoj konstrukciji i konfiskaciji.

Na Vaše stihove Svetislav Božić je komponovao muziku. Iz tog spoja stiha i zvuka, dva duhovno srodna umetnika, nastala je svojevrsna liturgija?

Nije da nije bilo – u Studenici, dva puta na Kolarcu, u novosadskoj Sinagogi, na Mokranjčevim danima u crkvi Sv. Trojice u Negotinu, u Loznici, u Trebinju – sve je to PGP RTS u pristojnom tiražu obelodanio, ali ovi koji sada haraju, ne pripuštaju to nigde, da ih ta kužna „liturgičnost” ne bi razgubala.

Zemlja se u krvi raspala, Srbiju su bombardovali, oteli Kosovo i Metohiju. Kao da je zadremalo Nedremano Oko?

Možda je Nedremano Oko tek samo trepnulo. Ništa nam nije zauvek oteto. Ali biće ako se ne počnemo pozdravljati: Doviđenja, dogodine – u Prizrenu!

Zoran Radisavljević

31.12.08

Pesnička sebičnost nije od najgorih, jer se u njoj ogledaju i „tibičnost“ i „mibičnost“, zato što se tu ličnim iskustvom proverava i overava kolektivno pamćenje

Nedavno se u izdanju Zavoda za udžbenike pojavila najnovija pesnička zbirka jednog od najistaknutijih i najznačajnijih savremenih srpskih pesnika Rajka Petrova Noga pod nazivom „Ne tikaj u me“. Knjiga sadrži potresnu, gotovo epsku nisku stihova nastalih na osnovu pesnikove duboke inspiracije ćiriličnim napisima na opustelim i davno zaboravljenim srpskim grobovima, posejanih u krajevima gde Srba više skoro i nema.
Kako je nastala ova knjiga?
- „Človeče, tako da nijesi proklet, ne tikaj u me“, tako se završava grobni natpis vlastelina Vlaća Bijelića u staroj, pokosovskoj crkvi Svetoga Lazara na Vlahovićima kod LJubinja, u Hercegovini. U toj crkvi moja je majka krštena. „Ne tikaj u me“, to mrc ispod stećka opominje raspamećene grobolomce, vekovima. Ne tikaj u me, kažem, jer sam i ja grob svojim bližnjim, i ne samo bližnjim, koji groba nemaju - grob koji hoda. Knjiga je nastajala dok su me prizivali glasovi mrtvih - koji nisu mrtvi glasovi - da sa njihovih ćirilskih groboslova obrišem prašinu. Mi smo ih zaboravili, a razbraća ih posvojila.

ODNOSI U SPC
Kako vidite raskol u Srpskoj pravoslavnoj crkvi?
- To nije raskol. To su se neki u Crkvi malčice zaneli. Sveti duh obično siđe na onog ko nije ni pomislio. Tako je bilo, tako će biti i sada.
BOŽIĆNA PORUKA
Božić je pred nama. Kako bi glasila vaša poruka našem narodu?
- Samo da prođu ovi nekršteni dani, ova rđava beskonačnost. Samo da dočekamo Bogojavljenje.
NADGROBNI NAPISI
U odeljku knjige „Crno na belo“ date su i slike nadgrobnih ploča, napisi. Kako ste i kada obilazili spomenike i koji je natpis, poruka, ostavio na vas poseban utisak?
- Osim jedne, poluprivatne, sve su te fotografije iz tzv. primarnih naučnih izvora. Za mitomane, za „paralelne istoričare“, ništa nije razornije od autentičnog dokumenta. Falsifikatori su sa stećcima napravili svakojake zabune, i u vremenu i u prostoru. Grobni natpisi, epitafi, recimo, često počinju znakom krsta. Ako takav epitaf citiraš, krst je sastavni deo citata. A oni, opet, beže kao đavo od krsta. Da zatrpaju onaj bol od „povijesnog vakuuma“. Jedan od neznavenih, a falsifikovanju sklon, pitao se pred jednim nadgrobnikom na kome piše - „A sije krst Radoja Mrkšića. Stah Boga moleći i zla ne misleći, i ubi me grom“, kako tu piše da je to Radojev krst, a krsta nema. Bio, pa ga nema. A, opet, kad je krst usečen, taj pitac ga ne vidi. I s krstom i bez krsta, ovo je jedan od najlepših krstonosnih natpisa.
O PRECIMA
Ako nam preci nisu zajednički, a oni vele da nisu, zašto ih onda toliko privlače tuđi grobovi. Vraćao sam ovo skupo a poskitano kamenje kući, jer su ti mramori fascinacija moga ranog detinjstva i zrelosti, da ne kažem starosti. Vraćao, jer tapije na hartiji gore, a od kamena - nikom ni kamena.

Kako reče Branko Stojanović, autor knjige „Nogova žeravica reči“, vi šta god pišete, pišete zapravo o sebi. Koliko vas ima u ovim stihovima, kad ovako gromko progovarate u ime onih o čijem postojanju svedoče još jedino stećci, nadgrobnici, pregršt slova...
- To što pišem o sebi nije sebičnost. Ili ako jeste, pesnička sebičnost nije od najgorih, jer se u njoj ogledaju i „tibičnost“ i „mibičnost“, jer se tu ličnim iskustvom proverava i overava kolektivno pamćenje. U toj Stojanovićevoj knjizi meni se više sviđa Brankov zaključak u kome kaže da vidi „i trnov i lovorov venac na (ovoj) glavi“.
Kažete ovde „Ne hajem za radost oko koje se pašte sa zmijama spareni labudi lelemudi..“ Kad sve što pamtim graknem nad ozračenom travom ili su izumrli čiji sam glasnik bio ogrezli u nesreći otko sam pocrnio“. Kako i u kojim mukama se izrodila ova pesma?
- Kad dođe vreme kao što je ovo koje je „iskočilo iz zgloba“, kad „soko ne čuje sokolara“, a „centar ne drži na okupu“, kad „najboljima nedostaje svako uverenje, a najgori su puni strastvene žestine“ - kako u sjajnoj pesmi „Drugi dolazak“ piše veliki Irac V. B. Jejts - znaj da je to čas za svakojake likove, poverenike okupacije, za ove naše Čičikove i Korobočke NVO i HO, sve te dušice i ekselencije „druge Srbije“ što im je „neistina iskrivila usta“. Te individue i od pesnika traže „političku korektnost“, čak i „poetičku podobnost“, inače te stavljaju na svoje crne liste. Od njih se trese Beograd i javnost Srbije. Ali mene ne može uplašiti taj „jurišni zdrug“. Te „labude-lelemude“ pamtim još iz Sarajeva, gde ih se ni živih nisam bojao. Kad su bili za užasa. „Ostajemo mirni“ - i tamo i ovamo, i u diktaturi i u demokraturi. „To je vreme kad zli zavladaju, a dobri im se pokore, nevaljali i maloumni progovore, čestiti i mudri umuknu, a fukara se obogati“, pisao je Andrić.
Stihove koje u svome pitanju citirate, strogo govoreći, i ne govorim ja već moj dvojnik - gavran - „naša taca“, koja je u toj uvodnoj pesmi umuknula, ali je njeno ćutanje rečitije od ćurlikanja šupljih trski. U izvodnoj pesmi taj isti, ućutkani gavran „poje i kad gače“. Gače da smo izumrli, a poje da nismo. Čist oksimoron.
„Junaci“ vaših stihova potekli i sahranjeni u vašoj rodnoj Hercegovini. Posuti kao crkve, kao i ona vaša „jelika“. Tugom odiše vaša poezija... „Ja puste crkve i pustih svetaca da mi se pusta Boga namoliti“, kažete u pesmi „Andrićeva kupina“...“O, da se zna grob“.
- U „Andrićevoj kupini“ raspevao sam stvarne Andrićeve reči koje je on, negde 1972. godine, kraj Bune, u Hercegovini izgovorio a prilježni sagovornik LJubo Jandrić i zapisao, ali sam taj jedinstveni bogotražiteljski Andrićev uzdah skratio za dodatak kojim oprezni pisac - znajući gde, kad i s kim govori - relativizuje svoju čežnju, pripisujući je nekom Imoćaninu.
Kažete „Ako ti grob tiču nijesi saranjen“... Koliko naših grobova tiču, koliko prekopavaju... Hrvatska, Hercegovina, Bosna, Kosovo i Metohija...
- O grobolomcima i onima koji tuku svezane i streljaju streljane napisao sam sonet u „Nedremanom oku“. A što se Srba tiče, već sam rekao da su pod zemljom bolji. Bolji su i u Hagu. Kad nemaju izbora, onda su najbolji. Jedan je javno vapio: „Da mi se Haga dočepati!“ „U Hag, u Hag“, sa hodnika je kroz otvorena vrata dovikivao jedan bez glave dvoma bez duše na svaki pomen moga imena, dakle žiriju koji mi je nekoliko puta dodeljivao pa oduzimao „Disa“. Oglašeni smo za narod ubica, a još imamo na stotine hiljada izbeglica. Pedeset godina sam prijatelj sa Radovanom. Posetio sam ga ovde u zatvoru. Takav me prijatelj zapao. A onda je sudiju koji je tu posetu odobrio jedan ministar javno ukorio; veli kako je to bila promenada. Gle, gle. On može - i neka može - čituljom na pola strane sarajevskog Oslobođenja svog predsednika A. I. „na ahiret“ ispratiti, a kad ja svog predsednika, prijatelja i pesnika u zatvoru obiđem - to je promenada.
Kažete „O, da se zna grob“. A ne zna nam se toliko ni dom. A one usamljenike, usamljene glasove, hrastove „betoniraju“... Kako vidite današnjicu, ne smem ni da vas pitam sutrašnjicu Srba...
- Tamo u tom budžaku, u podlistku lista Danas, jednom mesečno, ne hajući ni za juče ni za sutra, betonirano je sve vrednije u savremenoj srpskoj književnosti. A opet, što nas više betoniraju - ne zaboravite da je to omiljen metod mafije - to smo nekako sve življi. Samo vi, herostrati, radite svoj posao! Što više pišete, sve ste anonimniji. Kojima ste zeca u srce uterali, ti ćute ko zaliveni. A ako smrznutog pera i kompjutera pišu, dobro mućnu glavom o kome će i kako, koga će da prećute. Istureno odeljenje ove bratije nedavno je, u famoznom kulturnom dodatku Politike, i to u dva teksta odjednom, betoniralo izvrsno pisan roman Vladimira Kecmanovića „Top je bio vreo“. Biće da su se ovi iz kruga dvojke prepali da bi ta knjiga mogla dobiti NIN-ovu nagradu. Ali su ih već iduće subote i istom „kulturnom odbitku“ dostojno dočekala dva momka koji su u Sarajevu rasli i koji nisu imali razumevanja da im ovi odavde objašnjavaju šta se to događalo tamo njima u Sarajevu, i da im još propisuju kako se o ratnim patnjama Sarajlija, a to znači i sarajevskih Srba, sme i može pisati.
Mislite li da u današnje vreme pesnici ne mogu da budu neka vrsta narodnih tribuna? Dokazali ste i sami da je to moguće, a onda ste najedared stali, zaćutali. Šta je tome razlog?
- Ovi iz demokrature, jednako kao i oni iz diktature, i te kako osluškuju šta govorimo. Različiti su im samo načini na koje se trude da nas izoluju i marginalizuju, da mladi ne bi kojim slučajem krenuli za našim kužnim slovom. I još nešto, komunisti su znali ko koliko vredi, a ovi ponjatija nemaju.
Autor:
Mila Milosavljević