Odgođena demokratija

15.04.04 Vreme

Veoma bi pogrešno bilo reći da se većina intelektualaca u vreme Miloševićevog vakta pokazala beščasnom, beskrupuloznom, srebroljubivom i uopšte odvratnom. Neki su bili takvi. Nije ih bilo previše (bilo ih je dovoljno), ali su dizali nepodnošljivu dreku. Zahvaljujući tome što su uživali milost Familije (pri čemu valja notirati da su oni umeli da uzvrate simpatije), gotovo čitav javni prostor bio im je prepuštan da ga uneređuju do granica sopstvenih – pokazalo se veoma značajnih – ekskrementalnih kapaciteta. Većina intelektualaca je, zapravo, zavučena u mišje rupe, gledala svoja posla. U povorci pomahnitale gluposti prednjačili su neki istoričari, zadubljeni u potragu za prasrpskom amebom kako bi iz tog oblika života izveli dokaz o starosti naroda najstarijeg, neki pravnici koji su protiv svih dobrih običaja profesije mučki gazili po pravdi, ali i neki filozofi koji su radosno odbacili opterećujuće naloge razuma i naprasno otkrivali čari Vizantije, shvativši napokon da je Niče bio malo dete u odnosu na Konstantina Filozofa, ili koga već. U takvoj atmosferi je filozof Milorad Belančić pisao svoje staložene tekstove o dnevno-političkim temama, objavljivao ih po štampi, periodici i stručnim časopisima, nijednog trenutka ne zaboravljajući da filozofirati, kako je rekao Maks Horkhajmer, znači ne dopustiti strahu da nadvlada.

Knjiga deridijanskog naslova Odgođena demokratija, u kojoj su okupljeni izabrani Belančićevi tekstovi pisani u periodu od 1991. do 2002. godine, spada u tradiciju filozofsko-političke publicistike koju je započeo još Erazmo, nastavio Volter, u njoj se ogledao i Kant, da bi se na prostorima ovdašnjim Belančićeva knjiga pridružila Naci bontonu Miljenka Jergovića, Barikadama Borisa Budena ili Urbanim bušmanima Teofila Pančića, knjigama koje su odbile da zdrav razum i brigu za mišljenje umešaju u žitku tvar metafizike.

U knjizi objediniti tekstove koji su objavljivani po štampi, kao reakcija na dnevno-političke podsticaje, jako je rizičan poduhvat (ako se ne zovete Imanuel Kant, na primer): police provincijskih biblioteka pune su takvih uradaka, kao krepalih i uvoštenih mušica. Odgođena demokratija Milorada Belančića, međutim, pored nesumnjivog istoriografskog značaja, kao svedočanstvo, dakle, da nisu svi filozofi bili miševi u periodu vladavine pacova, ima i jasnu teorijsku nit koja se bez napora može pratiti kroz sve tekstove knjige: demokratija kao nedovršeni projekt. Zato je do 5. oktobra 2000. autor žestok protivnik jednog užasnog, nedemokratskog poretka, ali nakon njegovog pada Belančić ne gubi orijentaciju usled nestanka arhineprijatelja (što je još jedna nuspojava uočena među ovdašnjom inteligencijom) i ne prepušta se bezglavoj proizvodnji priručnih neprijateljčića zarad sopstvenog ostanka na površini javnosti, već se, kad god bi demokratija kao projekt u nastajanju bila grubo izigrana, pokazuje jednako staloženim kritičarem administracije koja je došla na mesto Miloševićevog režima, ne upadajući, pri tom, u gnjecavu poziciju lažne ekvidistance. U svojim tekstovima Belančić je pre svega filozof.

Ivan Milenković

08.04.04 NIN

Nema mnogo naših filozofa koji se usuđuju da pišu za novine. Njihov odnos prema ovom mediju, i medijima uopšte, svedoči o savremenosti naše filozofije, njenoj sposobnosti da se suoči sa duhom vremena i izađe iz svog akademskog zaklona. Jer, novine su još od Hegela postale “jutarnja molitva modernog čoveka”, a u ovo postfilozofsko doba, ova žanrovska granica između filozofije i medija postaje nestabilna i nejasna.

Po rečima samog autora, “ovu zbirku su sakupile tegobne političke prilike na našim prostorima u poslednjoj deceniji XX veka i, zatim, sve do danas”. U pitanju su tekstovi koje je Belančić najvećim delom objavio u “Danasu”, ali i u nekim časopisima i zbornicima. U pogledu žanra oni spadaju u filozofsku publicistiku čiji je uzor pre Derida nego Kant, koji prema Belančiću ipak pripada staroj filozofskoj školi mišljenja, kao i devetnaestovekovnom liberalizmu. Tako, u teorijskom pogledu, ovo “mišljenje razlike” određuje ovaj implicitni, ili imaginarni dijalog između Kanta i Deride, o mogućnosti same političke filozofije, odnosno, preciznije rečeno, političkim implikacijama postmoderne filozofije. To je potrebno naglasiti ili izvući u prvi plan, kako dnevni, ili dnevnički okvir, ili forma ovih eseja, ne bi zaklonili njihovu stvarnu filozofsku poziciju. Jer, u pogledu izvođenja, forme izvođenja ovih filozofskih implikacija o mogućnosti same demokratije, ili solidarne politike, koja omogućuje ili otvara prostor koji je uvek i “prostor rizika”, kako veli Belančić, za solidarisanje sa Drugim, koji je uvek i ono drugo i u nama samima, jedne “politike prijateljstva” - uvek postoji i mogućnost političke greške, kojoj je zato posvećen s razlogom prvi, ili uvodni esej, u ovoj zbirci. Jer, nepažljivo čitanje ovih eseja može sugerisati utisak da u ovoj “nefilozofskoj formi”, koju određuju “neposrednost” ili “osećanje”, odnosno “prećutna saglasnost u ocenama onoga što se zaista događalo u ovim burnim i sramotnim vremenima kojih bi se, zacelo, i sam đavo postideo”, u toj formi može izgledati da su osećanja, ili “razlozi srca”, nadvladali složenost teorijskog izvođenja koja, tobože, prevazilaze ovu formu eseja, ili dnevnika. Ali, odgovara Belančić, u eseju posvećenom Miladinu Životiću i “etici odgovornosti”, što naravno nije nikako slučajno, “to osećanje nismo birali mi, ono je pre biralo nas, kao nalog i nagovor unutrašnje odgovornosti koju je svako za sebe osećao, odgovornosti za druge i druga polazišta, solidarnosti sa drugima, koji osećaju kao i mi, pate i umiru... u vremenu u kome orgijaju plemenski nalozi za unifikacijom i homogenizacijom, za neprikosnovenim identitetom i narcizmom Istog”. Zato je za ovo mišljenje, ili politiku, drugost ili razlika “konstitutivna osnova bivstvovanja”. Istog kojim “komanduje razlika”. Razlika koja i sama greši. “Naprosto: greške čine drugi. Nikad mi. I, u sudnjoj instanci, greši sama drugost/razlika. A njene greške, u stvari, i nisu greške - nego grehovi! Već svaka diferenciranost je greška, koja povlači za sobom nasilje, diskriminaciju, polemos. Ali to drugo i ta drugost mogu biti prisutni kako izvan nas tako i u nama samima. Svejedno, drugi će uvek biti onaj s onu drugu stranu brda!”, zaključuje Belančić u eseju posvećenom Radomiru Konstantinoviću.

Najzad, sama deridijanski intonirana sintagma o “odgođenoj demokratiji” sugeriše, ili upućuje, na samu mogućnost politike kao odgode, ili odgađanja istovetnosti, odnosno, homogenizacije i nasilja, jednu antimetafizičku opuštenost i dostojanstvo praktičkog motiva. Etički nalog (odgovornost) u samom korenu filozofije. Zato, upravo, ova osobena filozofska profilisanost ovih eseja omogućuje njihovo zračenje iznad efemernog i dnevnog, kao što je, sa druge strane, filozofsko tumačenje, samo po sebi, intervencija u dnevnom

Nenad Daković