Od Ognjene do Blage Marije

11.07.08

„USIJAN asfalt, na putu Knin-Split. Prema Kninu promiču traktori s pretovarenim prikolicama, vinogradarske freze, automobili. Kao da se sve kreće samo od sebe, bez zastajanja, priče, plača.“ Ovom slikom počinje novi roman jednog od najistaknutijih savremenih srpskih pisaca Jovana Radulovića „Od Ognjene Marije do Blage Marije“, uzbudljiva i potresna priča o tragičnim sudbinama Srba u vojnoj operaciji hrvatske vojske „Oluja“, avgusta 1995. godine. Roman, koji je pre nekoliko dana objavio „Evro Đunti“, dat je u vidu mozaika, dramatičnih ispovesti nekoliko junaka koji, svako na svoj način, doživljavaju i svoj i udes ljudi njihovog kraja.Radulović se, tako, još jednom vratio rodnom, kninskom kraju, koji ga je inspirisao za niz visokoocenjenih i čitanih knjiga i drama, kao što su „Ilinštak“, „Golubnjača“, „Dalje od oltara“, „Braća po materi“, „Prošao život“, za koje je dobio prestižna priznanja, Oktobarsku i Andrićevu nagradu, nagrade „Bora Stanković“, „Isidora Sekulić“, „Branko Ćopić“, „Petar Kočić“, „Zlatni suncokret“...

* Ima se utisak da ste roman napisali u jednom dahu?
- Tačno, ali su pripreme trajale 13 godina. Znao sam da o ovim zbivanjima jednoga dana nešto moram da napišem. Skupljao sam dosta građe, ali problem je bio samo u selekciji i odnosu prema njoj: kako kao pisac zauzeti stav nepristrasnog posmatrača i pripovedača. Poznata je floskula da dok knjigu pišete o strašnim događajima, možete proliti suza koliko god hoćete, ali vam one neće pomoći da stvorite dobro delo. Zato sam se odlučio da pronađem prihvatljivu formu, da to ne bude velika epska freska koja može da proguta pisca. Odlučio sam se za smenjivanje događaja, epizoda i likova, dovodeći ih u funkcionalnu vezu.

* Vaš roman deluje izuzetno životno i ubedljivo. Ima li u njemu autentičnih događaja ili ličnosti?
- Ovakvu knjigu nisam mogao da napišem a da se ne poslužim dokumentarnim materijalom, počev od slika koje su nas zasipale sa TV ekrana, novinskih isečaka, ispovesti nesrećnih ljudi do izveštaja tzv. nepristrasnih posmatrača i nekih vojnih, socioloških i političkih studija.

Na osnovu svega toga sam stvorio svoju priču. Dovoljno je da iskrsne jedan mali detalj koji će kao iskra udariti u kamen i dati ideju za sveobuhvatniju sliku. Tako sam čuo, kako je u vreme napada na Knin, jedan čovek jurio svog papagaja u gradu, jer bez njega nije hteo u bežaniju. Od toga sam napravio svoje viđenje te neobične epizode.

* Jedan od vaših junaka govori o „planiranoj bežaniji“, a neki pominju i izdaju...
- Nije zadatak pisca da bude istoričar, niti da njegove knjige budu dokumenti za neke, ne daj bože, nove procese koji se vode u svetu. Pisac ne daje konačnu ocenu, njegovo je da na osnovu priča, zbivanja i doživljaja svojih junaka ponudi pripovest koja je samo njegova i sa kojom se drugi ne moraju složiti. Mom kaluđeru Nikodimu, koji poslednji ostaje u porti manastira, način na koji ljudi napuštaju svoje domove liči na dobro organizovan odlazak. Moj drugi junak, Markan, kaže da postoje neki momenti u istoriji kada jedan narod oseti da je zreo za seobu. A čitavu tu seobu ja sam video i doživeo kao ogromnu traktorsku prikolicu.

* S obzirom na to da je reč o osetljivoj temi, postoji li mogućnost da se vaša knjiga čita i na drugačiji način, kroz političke naočare?
- Nisam o tome razmišljao. Piscu na raspolaganju stoje samo književna sredstva i nipošto ne sme da odstupi od svog književnog zadatka. Sve drugo bi bila besmislica. I da nije ovako velike izazovne teme, roman ne bi smeo da se čita drugačije nego kao književno delo. Nadam se da će tako i biti doživljen i ocenjen.

* I pored zastrašujućih prizora i grkih dijaloga, roman na kraju pruža tračak optimizma?
- Otvara mogućnost nade. Glavni akteri nađu se pred Drinom, pred ulazak u Srbiju. Dvoje mladih, na tom čudnom mestu, odlučuju da se venčaju, da kao muž i žena uđu u Srbiju i počnu novi život...

SAMO DAR I KNJIŽEVNA VEŠTINA

CRNjANSKI je pisao o seobama koje su se dešavale dva veka pre njega. Ima i romana koji za temu imaju vrlo blisku prošlost. Međutim, ni vremenska distanca, ni aktuelnost događaja, ni dobra tema, ne mogu biti piscu nikakva garancija. Sve je stvar dara i književne veštine.

D. BOGUTOVIĆ