01.01.00
Rec
oktobar 1996
UMNOZAVANJE TIŠINE
Vec od svoje prve pesnicke zbirke DJokonda (1990), preko knjige Odrazi varke
(1993), do najnovije, ????ovogodisnje Ocevidnosti, novosadski pesnik Nenad Saponja (1964) za svoje tekstove koristi jednu tradicionalnu zanrovsku odrednicu - poema. Imajuci u vidu njenu etimologiju u najpoznatijim svetskim literaturama, cini mi se da pesnikovom poimanju ove vrste najvise odgovara ono znacenje koje je poema imala (i ima) u francuskoj i ruskoj knjizevnosti: rec je o pesmi veceg obima, prevashodno misaone (filozofske) tematike, sa manje ili vise naglasenim narativnim elementima. U slucaju knjige Ocevidnost, koja broji nesto vise od 400 stihova, ovo zanrovsko pravilo opstojava na nivou podsecanja i prepoznavanja starije vrste, akumulirajuci u sebi i konvenicje nekih drugih oblika, elegije rilkeovskog tipa, na primer, tvoreci u formalnom pogledu palimpsestni fragment na granici proznog iskaza. S cisto formalnog gledista, dakle, Saponja je mogao svoje tekstove oznaciti kao duge pesme (njen procvat kod jednog broja mladjih srpskih pesnika je ocigledan, pocev od, recimo, Stanise Nesica, preko D. J. Danilova, Radivoja Stanivuka, Nine zivancevic, kao i kod poslednjih pesama Radmile Lazic), pa cak i kao neku vrstu epa lirske intonacije. Medjutim, pesnikovo opredeljivanje bas za pomalo starinski termin "poema" racuna kod citaoca na svest o reinterpretaciji njenih zanrovskih osobenosti u smislu preciznog odredjenja predmeta pevanja: odnosa esencije i egzistencije, sustinskog i pojavnog (ocevidnog), bica i bivstvujuceg, imati i dati. Tako se klasicni filozofski problemi ovde pojavljuju kroz prizmu svojevrsne filozofije pisanja, pri cemu eros otkrivanja nije jednak erosu njegove artikulacije, vec upravo obrnuto: reci ne produkuju nikakvo pozitivno iskustvo (spoznaju), vec vazda opominju na trag neizrecenog, proosecanog u svojoj transcedentalnoj praznini.
Otud se u poemi Ocevidnost drama jezicke artikulacije odvija na planu potpune interiorizacije pojavnog, da bi se i ono ocigledno spoznalo ne samo apstraktnim putem, spekulacijom, vec i nekom vrstom unutrasnje epifanije i ozarenja, intuitivnog dogovora, ili visegovora sa neimenovanim. Ko je to? Ili, da li je tendencija umnozavanja dijaloga, nazvana intersubjektivnoscu, neka vrsta retoricke igre ili podrazumevani Neko, pesnikovo dvojstvo, nejgova figuracija iz proslosti I svevremenosti? Da li to moze biti Tvorac sveta, ali i Tvorac jezika, teksta koji nastaje tu, pred pesnikom, ali i pred nama, citaocima, obznanjujuci svoju heruvimsku, neuhvatljivu i nesaznatljivu prirodu? Da li je ova poema putopis duse ili dnevnik tela, ili nekakva jezicka Pompeja u kojoj se "godine stezu u reci", svet "u kome reci, te slike niceg, ne odslikuju nista./ Govora znanja nema, postoji samo govor reci". Saponja, cini se vise nego neki drugi pesnici, insistira na preciznoj pojmovnoj artikulaciji egzistencijalnog nihilizma - za svet dozivljen u svom obrusavanju i rasipanju dosledno koristi negativne odrednice: "U nicemu nigde nestade nista", ili formulacije koje deluju kao sofisticki paradoksi: "Ne verujemo niti da ne verujemo", "Prepoznajem te, I ne znam da li necu/ to sto hocu. Ne prepoznajem te/ i znam da hocu to sto necu", "Primam manje od onog sto nemam", itd.
U Saponjinom pismu, medjutim, primetno je dvojstvo pogleda, odnosno dualizam jezicke konkretizacije tog lelujavog "privida dijaloske forme". S jedne strane, pesnik tezi nekoj vrsti aksiomatskih iskaza, diskurzivnih formulacija koje imaju status uporisnih interpretativnih cvorista i plod su zaokruzene spoznaje, aposteriorno zabelezene, hladne i depersonalizovane. Tu je pesnicki glas ocigledno samo zapisivac, svedok, hronicar onoga sto se odigralo u "zanosu iscekivanja ociglednog", ali vidjeno iznutra, unutrasnjim odkom. S druge strane, prisutna tendencija ka metaforizaciji teksta cesto dovodi do pojmovnog, ali I stilskog sudara te dve svesti: one racionalne, u izvesnom smislu analiticke, i intuitivne, koja sazima, sintetizuje jezik, uzdizuci ga u prostor nadrealnog. U tome treba traziti i nedostatke ove poeme, ponajvise u sferi njene jezicke nedoradjenosti, pa I hotimicne pretencioznosti.
Saponja koristi smele stilske formulacije, koje najcesce podrazumevaju direktnu objekatsku konstrukciju apstraktnih imenica, ili istih takvih genitivnih metafora, sto ponekad zazvuci ne samo nejasno ili pleonastcki, vec pre svega jezicki forsirano, nedovoljno meko i culno. Otud cemo sresti i ovakve stihove: "Udvajamo nastanak nestanka", "Navod navike prosipa sutra obuceno na danas", "samorazumevanje beskonacnog, prepoznaje/prepricanost onoga sto bese dodir", "liturgija odlistavanja sledi trag i razmer sapice zeca", "odjek svrhe, u kome,/ lakeje primetnog, bokvice namernog,/ prizivam u sklad" ili "u neizabranom zabranu/ neprolaznog slutim prikaze dana/ moci i razdanja nemoci". Srecom, ovakvi primeri nisu nesto sto se u kasnijem pesnikovom radu na izuzetno zahtevnoj formi poeme ne moze procistiti i iscizelirati - oni samo svedoce o starom, za sve meditativne pesnike aktuelnom problemu odnosa izmedju pojmovnog i poetskog misljenja i "njihovog prizivanja u sklad". To ne znaci, naravno, da Saponja treba da podrazava neki strogi, klasicisticki model visokog stila, vec samo da obrati paznju na rafiniranost imenovanja stvari i pojmova.
Upravo pozicija spontanog obracanja "figurama odsustva" daje Nenadu Saponji mogucnost da nekako otvori, omeksa svoj tekst, pustajuci i udahnjujuci njegovim porama glas autenticne ljudske drame govoreceg subjekta. Jer, ispod autorovog napora za imenovanjem - ispisivanjem stvari i pojmova vidim i jednu novinu karakteristicnu za sadasnji trenutak srpskog pesnistva: ceznju da se reci izgovore, osete u svojoj zaboravljenoj punoci i tako ne budu samo konvencionalna gradja za langue, bezlicni jezicki sistem koji upravlja nama, vec pre svega parolle, rec izgovorena/napisana sa punom svescu o njenoj varljivosti, ali ujedno i neponovljivosti, vremenskoj pre svega. Zbog toga su najlepsi delovi Saponjine poeme oni u kojima se sluti svojevrsno umnozavanje tisine, uprkos izricaju svedoka ocevidnosti: "Cutimo u dozivu tisine imraka,/ u nemiru nedodira vecnog. Kazano, ne bese dodir, ne bese zaplet,/ ne bi zvuk i ne bi svetlo onog/ sto smo bili. U odmeravanju/ beskraja, tezine I lakoce,/ ne vidim, a vidim, ne cujem,/ a cujem, nisam, a jesam, samotnik/ tvoje brige". I upravo te raznizane tacke vremenskog, psiholoskog i egzistencijalnog identiteta lirskog subjekta omogucavaju pesniku da imenuje sve ono sto se opire recima. I da cuti, kao da govori.
Bojana Stojanovic-Pantovic
