More

01.01.00

RečDecembar 1998.
Jedna zahtevna knjiga
Nenad Šaponja: More, Prosveta, Beograd 1998.
.
SAVREMENA SRPSKA POEZIJA postaje sve više autoreferencijalna. Kada to kažem, ne mislim na okolnost da poezija samu sebe uzima za povlašćeni, katkad i jedini opravdani predmet sopstvenog govora, da pesma skoro po pravilu, ma o čemu drugom da govori, govori i o sebi samoj, da iz pogleda na stvari ne može da isključi sopstveni odraz. Taj smisao autoreferencijalnosti mogao bi, u određenoj meri, da se pripiše svoj poeziji u svim vremenima, i pesništvo koje nastaje poslednjih godina na srpskom jeziku ne bi u tom pogledu ni po čemu moglo da se razume kao izuzetak. Smisao izraza "autoreferencijalan" ovde ostvaruje dvojaki odnos koji se uspostavlja kada je reč o recepciji savremene srpske poezije. Prvi je neizbežan usud omeđenosti jednim konkretnim jezičkim bićem; "idoli plemena" najdelotvorniji su u pesničkom govoru. Ni taj odnos nije nešto što bi se moglo "prevazići" bez gubitka onog bitnog u biću samog pesništva. Ali drugi odnos, upućenosti savremenog srpskog pesništva na samo sebe kao tačke oslonca i razvojnog i vrednosnog kriterijuma, nema poreklo u nekoj "prirodi" poezije, već u konkretnim recepcijskim odnosima. Kada je, pak, reč o onom segmentu savremenog srpskog pesništva za koji je nedavno Tihomir Brajović skovao ne baš lep, mada tačan termin "transsimbolizam", izgleda kao da pesnici sami insistiraju na autoreferencijalnosti kao načinu da u doba sveopšte devalvacije govora javnosti očuvaju kakvu-takvu autonomnost provincije poetskog.
Na prvi pogled čini se da se čitalac poezije ovakvim manevrom dodatno elitizuje. Pesnici svesno klize u apartnost ne bi li svom govoru pribavili auratski sjaj, koji je kod nekih od njih (Danilov, Orlić) čak konstituens autorske poetike. Drugo je pitanje da li insistiranje na samodovoljnosti ovog novog simbolističkog talasa, u vreme koje ponajviše oskudeva u čitaocima poezije, neminovno ograničavajući ionako usko recepcijsko polje, zapravo deluje kontraproduktivno -- jer možda zaista idemo ka stanju kada će, doduše, poeziju svi pisati, ali će je čitati samo oni koji je i pišu.
Sva ova pitanja neizbežna su kada pristupamo zahtevnoj, visoko artificijelnoj poeziji Nenada Šaponje, koji u svojoj četvrtoj poemi More možda u nekim trenucima dolazi do granice kada sem govora ne samo da više ništa nije bitno, nego i ne postoji. Dejstvo ove formule navikli smo, do sada, da vidimo pretežno u radovima onih naših savremenih pesnika koji se oslanjaju na mitske slike predanja i melodiju basmi kako bi dočarali sliku nekog mogućeg prajezika. Šaponjin jezik nije od te vrste. Naprotiv, na leksičkom planu on uglavnom ne iskoračuje iz standarda. Poneki neologizam, u novoj poemi relativno brojni poimeničeni atributi -- i to je sve. Pa opet, njegova poezija deluje nekako nestvarno, ona kao da nije od ovog sveta. Bezbrojne genitivske konstrukcije, kojih se savremena pesnička tehnika s dobrim razlozima kloni, u Moru nalaze dvojako opravdanje: daju iskazu izvesnu retoričku patinu, a sa druge strane su u funkciji ostvarenja jedne -- reći ću to slobodno -- više vrste preciznosti. Nisu to popinske genitivske metafore koje služe da unesu višeznačnost i da zatamne smisao iskaza. Iskaz je u Šaponjinoj pesmi dovoljno taman. On je omamljujući, apstraktan, prepun tautologija (još jednog elementa od kojeg pesnici danas s jakim razlozima zaziru -- ali elementa od kojeg dobar pesnik može da napravi čudo). Genitivske metafore u Moru treba da odrede, da preciziraju, da usmere.
Šaponjin govor nipošto nije slučajan, premda je snažno subjektivno motivisan i premda se njegove rečenice nadovezuju jedna na drugu bez jasno uočljive smisaone niti koja bi tu vezu opravdala. Pojedinačno, sve su to rečenice povišenog retoričkog tona koje bi današnji čitalac teško podneo u nekoj konvencionalnije organizovanoj strukturi ("Rastapa se vrelina tela u strahu prosaca tuge"). Ali kao celina, Šaponjin govor poseduje snažnu sugestivnost koja omogućuje i da se odrede, makar i samo difuzno ocrtani, tematsko-motivski okviri (doslovno razobručenog) govora.
Mihajlo Pantić u pogovoru Šaponjine poeme iznosi hermeneutičku pretpostavku da se ovde, zapravo, radi o nekoj vrsti govora iskoni sveta, koji nas vodi "onim zaumnim stanjima pre njegovog postanja, a potom času neposredno nakon postanja, i, najzad, onome što je kasnije usledilo, ali mnogo pre mitoloških i istorijskih slojeva jezičkog pamćenja koji formiraju potpuno racionalizovanu svest i subjektivnost koja je žarište i emitor takve svesti". Dug navod je bio neophodan kako bi se jasnije iznela jedna druga hermeneutička pretpostavka (a moguće je da se mera vrednosti neke poezije krije baš u stepenu njene otvorenosti za različita čitanja), naime da je, uslovno rečeno, tematsko-motivski, ili bolje, problemski okvir Šaponjine poeme -- razvoj individualne svesti, razvoj subjektivnosti kao jedinog iskona kojem možemo da pronađemo održiva ontološka i epistemološka opravdanja. Na takvu jednu interpretativnu mogućnost upućuju i problemski okviri prethodnih Šaponjinih knjiga, u kojima se problem privida (kod pesnika često imenovanog i kao "varka") pojavljuje kao jedan od osnovnih problema.
Drugi takav je problem je identitet, shvaćen u ontološkom, epistemološkom, psihološkom i jezičkom vidu (tautologije). Odatle izvire problem Drugog, shvaćenog jednom kao erotički cilj i uvir, a drugi put kao nepremostiva granica sopstva, koja iziskuje napuštanje zahteva za izvesnošću kako bi se uspostavio pragmatički okvir života. Niz psiholoških pitanja kojima rezultuje ovakvo ili onakvo "rešenje" problema Drugog prelivaju se u problem promene -- i subjektivnost se tako sve više ukazuje kao amorfna prasila raznorodnih energija, kao More koje se talasa i preliva preko obala sveta. Pripovedanje postanka, u pravu je Mihajlo Pantić, tek tu počinje.
Ozbiljna, veoma estetizovana i krajnje artificijelna, poema More Nenada Šaponje ukazuje na jedan od preostalih razvojnih puteva novijeg srpskog pesništva. Ko želi, razume se, može da izabere i druge, lakše i neobaveznije puteve.
Saša Radojčić