O čudu

04.07.06

PISAC Vladimir Pištalo, u pauzi između dva semestra na Univerzitetu u Nju Hempširu, gde predaje savremenu američku istoriju, stigao je u Beograd, iz koga se odselio devedesetih godina. Ostaje do avgusta i neće se odmarati, kaže. Potpuno je zaokupljen Nikolom Teslom i novim romanom koji se bavi životom slavnog naučnika. Rukopis je, kaže, skoro gotov. Trenutno ga brusi, doteruje.

Je li roman o Tesli naporan posao? Hoće li čitalac upoznati Teslu?
- Ja sam hteo da napravim sintezu njegovog života. Najvažniji posao bio je da ga oslobodim iz okova superlativa, jer od njih se ništa ne vidi. Tesla je bio različit u određenim periodima - nesiguran kao dečak, ljubomoran na starijeg brata, tražio se na studijama, kasnije na vrhu sveta, u najvišem društvu, a u starosti usamljenik koji počinje da se predaje fobijama, sve više udaljen od ljudi, tone u ludilo sopstvene samoće. Bio je mek i distanciran. Nije se suzdržavao da zaplače, uvek osetljiv na prosjake...

Tesla, obični čovek?
Ova knjiga neće izričito reći kakav je bio. Ona se bavi dinamičkim odnosom njegovih osobina. Živeo je u dinamičnoj epohi - rođen u homerovskom, epskom svetu, obilazi Evropu i Ameriku. On jeste simbol modernizacije, jer prolazi kroz sve promene kroz koje prolazi i svet u kome živi. Za njegovog života otkriveni su radio, struja, automobil, kamera...

Da li je svet u kome mi živimo dinamičan? Kako Beograd i Srbija izgledaju "sa strane", a kako kada se u njih vratite?
- Kada posle dužeg vremena dođete u Beograd, to je kao da ste sišli sa letećeg ćilima ili svemirskog broda. Ja, ipak, u Beograd, dolazim često i primećujem da se ovde, nažalost, ne menja mnogo. Pravi pokazatelj ovdašnje situacije uvek su mi novokomponovani stihovi: "Samoobmana, samouništenje, bolje je i to nego poniženje" - kao da su ovi turbofolk stihovi moto življenja. Ne želimo da govorimo ni o čemu što je loše, iako je očigledno, a bavimo se nečim što je na marginama. Naš položaj je toliko loš da čovek ne može da ga ignoriše.

Zar ne vidite nadu?
- Nikad je nije bilo manje. O njoj niko ne govori, kao da i ne postoji kao opcija. Ljudi, izgleda, smatraju da je nada naivnost, a takvo razmišljanje vodi u propast. Sredina koja voli duhovitost postala je dosadnija nego ikad, a osnovni problem je nesuočavanje. Ljudi su spremni da žrtvuju pravi uvid u stvari za štos, vic. To je ta samoobmana, koja još više pogoršava situaciju.

A, vi ste nadu pronašli u Americi?
- Ova priča o nadi potpuno je egzistencijalna, ne duhovna. U Americi ne postavljate sebi pitanje "hoću li naći posao" ili "mogu li da putujem". U Srbiji ponizno čekate i na vizu za Rumuniju. Priča da će jednog dana ovde biti bolje obična je predstava. Kad kažem da nema nade, mislim na poslednjih 15-20 godina stagnacije u Srbiji. Na pitanje da li bih se vratio mogu da odgovorim samo pitanjem "A na koji posao?".

Profesor istorije bavi se činjenicama, a pisac fikcijom. Koliko je teško biti i jedno i drugo?
- U istoriji se ljudi razmeću činjenicama, a fakti i kreativno nisu uvek saglasni. U književnom poslu čovek mora da ima, ali da krije znanje. Kada znate, mnogo je pametnije to sakriti, izbrisati suvišne činjenice, da ne bi zvučalo dosadno. Ako znanja nema, to se vidi. Zato pisac mora da zna, ali da se pretvara da ne zna previše.

Iz štampe treba da izađe i novo izdanje vaše knjige "Noći", koja je još 1986. štampana u Sarajevu. Novi pogled na staro?
- Interesantno je i pomalo čudno vraćati se starim tekstovima. U pogovoru se čak pitam da li sam ja taj čovek koji je to napisao, što zvuči prozaično, ali je suštinsko pitanje. Između tog mladića, studenta, i mene profesora ima prilično prostora i razlike. Pokušavao sam da povežem i vreme i promenu i to nije bilo sasvim prijatno.

Poezija

PRED čitaocima će se uskoro prvi put pojaviti i vaše pesme. Otkud poezija?
- Zbirka "Totem diše" nastala je pre 15 godina, ali sada će prvi put biti objavljena. Pisao sam je kad sam počeo da radim i na dosadnom poslu se pitao šta će biti sa mojim životom. Osećao sam se kao da mi je neko stavio omču oko vrata, da ću umreti. Poezija je neka vrsta odmora od dugog, koncentrisanog pisanja proze.

Amerika
- NE stižem da uradim sve što želim. Voleo bih da našim ljudima malo približim američku kulturu i civilizaciju. Za nas, mali narod, to bi bilo veoma korisno. Namera mi je da prevedem neka kapitalna dela američke književnosti koja još nisu objavljena kod nas. Dogovaram i predavanja na Fakultetu političkih nauka. Imam ideju i da napišem "Personifikovanu Ameriku", seriju tekstova o velikanima, od Marka Tvena do Ruzvelta, gde bih, paralelno sa likom, opisivao i prilike i period u kome je živeo.

I. MILIĆEVIĆ

20.12.03

Književnik Vladimir Pištalo rođen je u Sarajevu 1960. godine. Od 1970. živi i školuje se u Beogradu, Posle završenog Pravnog fakulteta odlazi u Ameriku gde završava postdiplomske studije na Univerzitetu Nju Hempšir.

Prvo delo "Slikovnica" objavio je 1981. godine. Slede knjige: "Noći" (1086), "Manifesti" (1986), "Korto Malteze" (1987), "Kraj veka" (1990), "Vitraž u sećanju" (1994), "Priče iz celog sveta" (1997), "Aleksandrida" (1999), "Milenijum u Beogradu" (2000)...

Knjiga "Manifesti" objavljena je na francuskom jeziku. Piščevi eseji, objavljeni u časopisu "Vreme" prevedeni su na francuski, nemački, holandski i engleski jezik. Objavio je statut "Beogradske manufakture snova". Pokretač je i urednik Almanaha "Beogradske manufakture snova". Ove godine je Udruženje Beograđana "6. april" Vladimiru Pištalu dodelilo književnu nagradu za roman "Milenijum u Beogradu".

Živi u Americi, gde je profesor istorije na Univerzitetu Masačusets. Nedavno je doktorirao na tezi "Srbi u dijaspori", što je i glavna tema ovog razgovora za "Politiku".

Gde se zatvara krug

– Moja disertacija bavi se srpskim emigrantima u Americi u periodu od 1880. do 2000. godine – rekao je Vladimir Pištalo. – Godina 1880. se u američkoj istoriji konvencionalno uzima kao početak takozvane nove emigracije. Za razliku od stare emigracije, koja je dolazila iz zemalja severne i zapadne Evrope, ’novi emigranti’ su dolazili iz zemalja južne i istočne Evrope. Najviše je bilo južnih Italijana, pa ruskih Jevreja, pa raznih slovenskih i neslovenskih grupa iz Austrougarske. Deo te emigracije bili su i Srbi. Većinom su to bili ijekavci, vrlo mladi ljudi, koji su došli trbuhom za kruhom da rade teške poslove u rudnicima i čeličanama. Odvajajući od nevelikih zarada, oni su osnovali gotovo sve srpske emigrantske institucije u Americi. Nihov instrument je bila tamburica.

- Šta se dogodilo sa tim "tamburica Srbima?"

– Ta "nova emigracija" sada se smatra starom. Posle Drugog svetskog rata došla su "raseljena lica". Većina su bili antikomunisti, mnogo je bilo bivših vojnika. Bili su bolje obrazovani od prethodnika i veoma politizirani. "Stari Srbi" su poštovali obrazovanje pridošlica, ali im je smetala njihova politika i sektaštvo. Politički emigranti su i podmladili i podelili emigraciju. Mnogo ih je došlo iz Srbije. Govorili su ekavski. Njihov instrument je bila harmonika.

- Koja je bila sledeća generacija emigranata?

– Nakon tih političkih emigranata, negde od 1965. do 1990. godine iz Titove Jugoslavije dolaze novi ekonomski emigranti. Prethodna emigracija ih je često doživljavala kao materijaliste i apolitične ateiste koji jednoumno nastoje da zarade svoje ševrolete i bazene. Za vreme ratova 1990-ih dolaze novi politički emigranti. Tu se krug privremeno zatvara.

- Istraživali ste i njihovo prisustvo u Americi?

– Novi emigranti su, neretko, visokoobrazovani. Za razliku od prvih srpskih emigranata koji su dolazili na dno američke društvene hijerarhije, poslednji su se uklapali u gornji deo socijalne lestvice, radeći ono što se u Americi naziva "profesionalnim poslovima". Naravno da je ovo šematski pregled i da ima izuzetaka. U ovih stotinak godina i Jugoslavija i Amerika su se menjale, tako da su Srbi dolazili iz različitih Jugoslavija u različite Amerike. Kao deo disertacije, uradio sam seriju intervjua, ispitujući kakav su smisao za ovih sto godina emigranti pridavali svom identitetu i kako su formulisali sličnosti i razlike između srpskih i američkih kulturnih pretpostavki.

Šta godi piscu

- I vaš poslednji roman "Milenijum u Beogradu" ima istorijsku konotaciju?

– "Milenijum u Beogradu" je, u izvesnom smislu istorijski roman. Pokriva tri generacije beogradske avangarde, od nadrealizma, preko Medijale do "Beogradske manufakture snova". "Milenijum" se površno dotiče cele istorije grada, ali se koncentriše na desetak poslednjih godina, koje su zaista bile ispunjene bolom i milenijumskim slutnjama o sveopštoj propasti.

- Roman je bio u najužem izboru za NIN-ovu nagradu...

– Ali najdragocenija nagrada koju sam dobio jeste ljubav mlađih čitalaca. To mi je sa više strana doprlo do ušiju i obradovalo me. Zimus sam bio na Rundekovom koncertu u Studentskom kulturnom centru, na mestu gde svira rok- grupa "Zverogušteri" u mom romanu. Priđe mi jedna devojka i pita: "Vi ste Vladimir Pištalo?" Potvrdim. A ona na to: "Htela sam samo da vam kažem da vrlo lepo pišete i da vas čitaju uglavnom mladi" . Šta da joj kažem? Hvala. To je najlepše što pisac može da čuje.

- Neminovno je pitanje šta sada radite?

– Nastojim da završim roman o životu Nikole Tesle. Kad sam bio student često sam se žalio da mi ispiti oduzimaju vreme za pisanje. Sad sam profesor. Ispiti mi i dalje oduzimaju vreme za pisanje, izuzev što predavanja sad držim ja. Ima mnogo inženjera i fizičara koji znaju obilje podataka o velikom pronalazaču, ali malo ko uspeva da pronikne u unutrašnji život Nikole Tesle.

Gledali ste, svojevremeno su snimljeni, film sa Petrom Božovićem, odnosno TV seriju sa Radetom Šerbedžijom, sa umetničkim ciljem da se personalizuje ličnost velikog naučnika?

– U ulozi Tesle i Šerbedžija i Božović su dosta neubedljivo, prosto impersonalno šaptali, kao da se plaše lika koji igraju. Tesla je sahranjen pod bezbrojnim superlativima i vi se pitate: gde je taj čovek? To je pitanje na koje pokušavam da odgovorim u romanu. Kad Srbi pišu o Tesli oni obično dobro pokriju prvi deo njegovog života, ali slabo poznaju Ameriku. Kad Amerikanci pišu, oni pokriju samo američki period. Nadam se da mi poznavanje i srpske i američke istorije, obe kulture i mentaliteta, može pomoći da, maštovito ali verodostojno, svojim čitaocima predstavim Teslin život.

Branislava DŽUNOV