01.01.00
Vikend Danas
03-04.03.2001.
Varijacije normalnog i patoloskog
Ana Frojd, Normalnost i patologija u detinjstvu: procene razvoja, s engleskog prevele Vesna Jevremovic i Jasmina Ristic, Zavod za udzbenike i nastavna sredstva, Beograd 2000.
Zarko Trebjesanin
Ana Frojd (1895-1982), kci Sigmunda Frojda, jedan je od utemeljitelja psihoanalize dece i jedan od tvoraca ego psihologije. Sopstveni nacin analize dece i teoriju decjeg razvoja Ana Frojd je isprobala, izgradjivala i dogradjivala decenijama u terapeutskom radu na Klinici za terapiju dece "Hamsted" (blizu Londona), ciji je direktor bila pune tri decenije. Njeno glavno delo, u kojem sistematizuje i sazima svoje ogromno prakticno iskustvo i teorijsko saznanje steceno u dugogodisnjem psihoterapeutskom radu na ovoj poznatoj klinici, jeste upravo ova knjiga, objavljena 1966. u Engleskoj.
Psihoanalize dece - sto je svojevrsni paradoks s obzirom da je glavno interesovanje analiticara usmereno na detinjstvo - relativno je kasno konstituisana kao posebna oblast istrazivanja. Za njeno formiranje od velike vaznosti bio je Frojdov slucaj malog Hansa (1909). Tada je prvi put primenjen metod direktnog posmatranja dece u istrazivanju fenomena decje seksualnosti (do tada su analizirani na osnovu rekonstrukcije uspomena odraslih neuroticara). Psihoanaliza dece ima imanentne teskoce, jer su deca nepogodna za psihoanaliticku proceduru (njihovo ponasanje je kontraindikovano, jer su deca realno zavisna od roditelja, nedostaje im sposobnost introspekcije i kriticki uvid u sebe, tesko saradjuju, nisu u stanju da verbalizuju svoje teskoce i ne mogu se podvrci pravilu slobodnog asocijaciranja).
U resavanju ovih teskoca razvile su se dve oprecne strategije i dve skole decje analize, Ane Frojd i Melani Klajn.
Ana Frojd je u pocetku smatrala da dete nije sposobno da spontano razvije neurozu transfera s obzirom da je jos uvek veoma vezano za svoje roditelje. Zato je bilo neophodno u prvoj, preanalitickoj fazi pripreme, osposobiti dete za uspostavljanje pozitivnog transfera, a tek onda, u drugoj fazi, zapoceti pravu psihoanalizu (koja se sastoji u tumacenju crteza, igranja igrackama, zatim, analizi snova, fantazama, verbalnih iskaza itd.). Docnije, ona smatra da se i kod dece razvija neuroza transfera, ali da ona nije iste vrste kao transfer kod odraslih.
Za psihoanaliticara dece, ciji je osnovni zadatak otklanjanje devijacija i smetnji u psihickom razvoju deteta, veoma je vazno da eksplicira svoju koncepciju normalnog pravaca i cilja razvoja. Posebna paznja obraca se razvoju nagona (seksualnog i agresivnog), ali i razvoju ega i superega. Normalan i pozeljan razvoj deteta podrazumeva dug i tegoban put od nezrelosti i potpune zavisnosti odojceta od majcine brige (simbioticka veza), preko uzastopnih stupnjeva (formiranje parcijalnog objekta, konstantnog i celovitog objekta, edipalna vezanost, period latencije, adolescentni revolt) pa do emocionalne, psihosocijalne, intelektualne i socijalne zrelosti i pune samostalnosti mladog coveka. U razvoju deteta gotovo uvek ima izvesnih odstupanja od pravoliniski zacrtanog razvoja, pojava privremene regresije, neuravnotezenog i disharmonicnog razvoja.
Sve ove pojave, dokle god se nalaze u jednom dozvoljenom opsegu, mozemo sagledati kao "varijacije normalnosti", a ne kao patoloske i nuzno patogene.
Kada je rec o patoloskim fenomenima i strukturama u detinjstvu, valja pre svega reci da su tu granice izmedju normalnog i abnormalnog jos fluidnije, jos manje odredjene nego kod odraslog. Upadljive neuroticne pojave (npr. opsesivne, fobicne) koje se jave na odredjenom uzrastu kod dece, mogu spontano, bez intervencije analiticara, da nestanu vec na sledecem razvojnom stupnju. Zatim, ista manifestna simptomatologija kod dece, moze da bude izraz sasvim drugacijih patogenih cinilaca, metapsiholoski posmatrano, potpuno razlicitih dubinskih, dinamickih i strukturalnih promena u licnosti nego kod odraslih.
Knjiga A. Frojd Normalnost i patologija u detinjstvu, predstavlja fundamentalno delo u oblasti teorije i prakse psihoanalize dece.
