Netrpeljivost

16.05.06 Blic

Junaci romana, (Srbin) Nemanja i (Nemica) Helena, pokušavaju da zanemare stvarnost (Drugog svetskog rata) i da „žive sasvim običnim životom“ zaljubljenih, u skladu sa prirodom (Bogom). Ali, njihovo venčanje uoči okupacije, slušanje Debisija tokom bombardovanja i napor da ostanu neopredeljeni, sve više liče na besmislene i nevešte pokušaje „maskiranja strahote“. Naivni i skloni (besciljnoj) kontemplaciji, oni se čude zbog nečoveštava suseda i sunarodnika, i snalaze se, ali ne sazrevaju u „vremenu zla“. Dok u društvu brkatog Jovana, oličenja izopačenosti epskog ideala junaštva (bez čojstva), postaje iskusan borac, Nemanja će nastojati da ostane čist (i od ideologije i od zločina), ali će se ipak pretvoriti u karikaturu nekadašnjeg svilenog intelektualca kome je bilo strano svako nasilje; njegova verna Helena će na rat i umiranje, kao u (holivudskoj) bajci, odgovoriti rađanjem (zdravog i lepog) deteta.

Ova čudna i razuđena priča o ljudima (Srbima, Nemcima, Jevrejima, Rusima) „u zemlji zahvaćenoj ratom“ sklopljena je kao mozaik od mnoštva stereotipa (na nivou likova, radnje i jezika) u okviru površnog (udžbeničkog) poznavanja epohe: karakteri su zamenjeni tipovima, događaji poznatim (literarnim i filmskim) prizorima, a misli i doživljaji, frazama i opštim mestima. Na taj način, autor briše dramatiku i iz najgroznijih epizoda, jer ne želi da evocira određenu (društveno-političku) stvarnost, već ono što je svevremeno i opšte, navodeći nas da se nostalgično setimo (prezrene) naivnosti. „Netrpeljivost“ nije istorijski roman, već romaneskna ikona (popularne) kulture i filozofije života u 20. veku.

Vesna Trijić

14.05.06 Danas

U književnosti je sve već napisano; ne postoje situacije koje nisu obrađene, pročitane, pohranjene. Ne nedostaju ni citati, pozivanje na već ispričane storije, kao i na Istoriju, piše u svom romanu Slučaj Kurije poznata savremena italijanska spisateljica Marta Moraconi. "U životu ako ne baš prvog čoveka, ono prvih stotinu ljudi, sadrže se svi životi koje je svako pojedinačno, u rasponu od više hiljada godina, verovao da jedino on proživljava, i to prvi put. Srećom, istorijsko sećanje jedva može da obuhvati one značajne događaje, dok one beznačajne zanemaruje i time nas ponekad ostavlja u zabludi da se nikada, ranije, nikome nije dogodilo ništa slično, ni u dobru ni u zlu. Barem ne na taj način! I u te tri reči, u tom "na taj način", sadrži se čovekov život."
Netrpeljivost Nemanje Rotara može biti da ima veze sa upravo "te tri reči". Naravno sa nužnom napomenom da se jedan od najznačajnijih pisaca mlađe generacije bavi naizgled beznačajnim stvarima na koje su se spustili tamni oblaci značajnih stvari. Ili, drugačije rečeno, Nemanja Rotar posvećuje svoj roman malim ljudima koje su protresli veliki događaji: sudbinama kojima se povest ne bavi i čije udese ne beleži, on daruje ovu knjigu koja je još u rukopisu, kao podršku, dobila prestižnu Pekićevu stipendiju. Ali, ma koliko sitno izgledali u odnosu na krupnoću istorije, ovi junaci pokazuju kako literatura još jednom nadigrava istoriju. Dok je ova tvrdo omeđena godinama i zatvorena u vremenske celine, književnost nema vezane noge. Štaviše, te noge su toliko dugačke da mogu zagaziti iz prošlog milenijuma u ovaj, te nam se sudbine Rotarevih junaka koji žive u četrdesetim godinama prošlog veka, mogu učiniti kao naše, sve po principu simetrije i kalupa. Da se neko zagleda u naše oko u trenutku kada čitamo Rotarev istorijski roman o Drugom svetskom ratu, bio bi iznenađen projekcijom slike rata iz devedesetih (i svih drugih ratova) u istom oku. Da li oftalmologija možda može da obuhvati pogledom svu snagu metafore?
Netrpeljivost je uzbudljiva i potresna priča o dvoje mladih ljudi, Srbinu i Nemici, koji usred vrtloga Drugog svetskog rata pokušavaju da sačuvaju ljubav i veru jedno u drugo. Oni se kreću nasuprot struje i sveopšteg potčinjavanja volji svetskih diktatora. Ovo je priča o individualizmu koji se opire i istrajava u vremenu kada je to najmanje poželjno i kada se svaki otklon od unapred zadate matrice ponašanja plaća glavom. Roman je baziran na istinitoj priči. Glavna mesta dešavanja u romanu su Pančevo i Banat, ali se radnja panoramski širi na prostore Evrope, Rusije i Amerike. Prati se nekoliko paralelnih životnih priča koje jasno i nedvosmisleno svedoče o usponima i porazima ljudskog duha u najkritičnijim trenucima po ljudsku egzistenciju.
Roman prati sudbine Nemanje i Helene koji u zlo vreme pokušavaju da se vole, izgrade zajednički život i stvore porodicu. Paralelno sa tim, Nemanja Rotar opisuje njihove porodice, ali i sudbinu Nemca Petera, fantastično pronalazeći razloge zbog kojih se ovaj nesretnik našao u vojsci Hitlera. Tu je naslikana precizna slika koja nam dočarava kako značajne stvari nagaze čoveka koji živi "malim" i normalnim životom. Kako ga ponize i učine beznačajnim, ali beznačajnim samo za istoriju. Nepravda učinjena nad njima jednom izađe iz zemlje, pronađe svog pisca i otelotvori se u literaturi, disciplini sočnijoj od krute istorije. To međutim nije sve! U bogatom istorijskom romanu imamo još i kozaka Timofejeva, kao i zanimljiva pisma iz sveta koje Heleni šalje njena prijateljica Sara. Ta pisma otvaraju čitav jedan novi filozofski problem. Dok se junaci u Pančevu i logorima bore da ostanu u životu i to im je jedina sreća, Sarina pisma pokazuju kako je zaista, po onoj frazi, svakome svoja nesreća najveća. Ona piše Heleni o samoći na drugom kontinentu i Americi koja ju je razočarala zbog ovog i onog, dok rat u Srbiji seče sve pred sobom.
Nemanju Rotara pre svega treba pohvaliti zbog savršene kompozicije romana. Simetrično i uravnoteženo, poglavlja se nižu jedno za drugim, uvek omogućavjući čitaocu da čitavu radnju može obuhvatiti jednim pogledom. Tako je sve jasno i uzbudljivo, iako u Netrpeljivosti ima dosta likova. Pisma koja popunjavaju radnju su uredno složena kao zasebna poglavlja i ona na neki način odmaraju čitaoca, odlažući zanimljiv rasplet, a to je odugovlačenje uvek dobro došlo. Karakteri su veoma dobro profilisani, jasni, pogotovo lik Nemanjinog oca koji je dočaran u svoj svojoj psihološkoj problematici. Prvoslav je računovođa u firmi "Gvožđar". Olovkom svakog dana sabira cifre i proverava račune, čitajući kasnije "Politiku". Međutim, kada "Politika" krene da po početku Drugog svetskog rata prebrojava leševe, on ne može da se odvoji od te nove računice i ta ga užasna ratna računaljka potpuno psihički slama. To je jedno od najboljih mesta u knjizi u kojoj ima i nekoliko živopisnih likova-epizodista poput Brkatog Jovana, motoriste "hajduka" sa sačmarom u ruci. Kad je o hvalama reč, baš kao i u slučaju prethodnog Rotarevog romana Poslednja noć na Levantu, pisac pekićevski temeljno proučava građu, ali je stavlja u pozadinu priče, tek kao čvrst oslonac koji će joj dati na uverljivosti, a neće je ugušiti didaktičkim digresijama. Takođe, Nemanja Rotar, kao ozbiljan pripovedač koji ne koristi postmodernističke izlete ili anegdote pretvorene u priče koje nekada umeju da lepo začine delo, ovog puta dopušta sebi nekoliko literarno ekscentričnih dodataka, poput priče o hororu i pomoru na Vimbldonu, što će romanu dati na duhovitosti i osloboditi ga u izvesnoj meri povesne uštogljenosti.
Ova knjiga kao da poriče tezu da treći milenijum zahteva brze romane. Radnja je uzbudljiva i tri stotine stranica se gutaju dok žurimo ka epilozima sudbina glavnih junaka. Roman je ispripovedan u prvom licu, ali iz nekoliko glasova. To znači da je autor morao voditi računa o jeziku kojim se tada govorilo, što i jeste činio. Ali, kako već biva u tim situacijama, našu žurbu za raspletom poneki pasusi su pomalo usporili svojom arhaičnošću. Blisko "klasici" je i izvesno "filozofiranje" junaka koji pripovedaju. Sasvim je opravdano kada to čini Nemanja, glavni lik koji je uz to sanjar i pisac, ali može biti da je za nijansu previše kada nam se ponude i razmišljanja drugih junaka čiji karakteri ponekad nisu opravdanje za tako nešto.
No, sve su to sitne zamerke iz ugla jednog čitaoca koji Netrpeljivost smatra odličnim i uzbudljivim romanom koji bi se mogao naći u najužoj konkurenciji za "Ninovu nagradu", ma koliko literarno plodna ova godina bila. Ozbiljan pisac i dobro obrađena tema, koja pokazuje, ukoliko se još jednom pozovemo na pasus Marte Moraconi, koliko su beznačajni za istoriju zapravo značajni za literaturu.

Mića Vujičić