Magistar nordistike, istoričar i književnik koji je debitovao zbirkom pripovedaka pre 35 godina, a skrenuo je na sebe pažnju književne javnosti jednu godinu kasnije istorijskim romanom „Kampanja“.
Poznat je po brojnim istorijskim romanima i romansiranim biografijama od kojih je najpoznatija ona o Sabini Špilrajn psihoanalitičarki, sledbenici Frojda i Junga. Ovo delo je prevedeno na mnoge svetske jezike i bilo je internacionalni bestseler.
Alnes je objavio Istoriju Norveške u više tomova, a 2006 je završio „Istoriju Evrope“ u četiri toma, zaključno sa 1945. godinom. Norveška televizija je snimila dokumentarnu seriju po njegovimknjigama o istoriji Norveške. Dobio je više književnih nagrada, a angažovao se i u udruženju norveških pisaca na čijem je čelu bio u dva navrata.
22.06.12 Danas
O kobnom 28. junu i srodnim zabludama
Nemoj da mi umreš, Sofija, Karsten Alnes
Knjiga je magična pojava u našoj civilizaciji. Ulaskom među njene korice, zalazimo u novi svet, novu epohu, živimo neki novi život, za kojim žudimo ili od kog zaziremo. Ulazimo, zapravo, u svet mašte i zato je radost čitanja neuporedivo zadovoljstvo. U svetu knjiga se ipak izdvajaju dela koja nam govore o već dogođenom, koja pri tom menjaju našu predstavu o tome šta se zapravo zbilo i teraju nas da preispitamo vlastitu savest i properemo dvoličnost vlastitog nasleđa i nacionalističkog usmerenja istorije.
Knjiga Karstena Alnesa (pisca i istoričara velikog formata u vlastitoj domovini) Nemoj da mi umreš, Sofija (NNK Internacional, Beograd), svakako spada u dela koja menjaju naš pogled na svet. Da li smo se ikada (naročito tokom školovanja) upitali koga je zapravo usmrtio Gavrilo Princip? Ko su bili nadvojvoda Ferdinand i njegova supruga Sofija? Šta su mislili o nama? Čitaoci ove knjige će morati da razmisle, ponovo, o tome da li je Gavrilo bio heroj nacionalne epopeje ili terorista (instruiran od organizacije koja je, neprimereno surovo, ubila vlastitog kralja i kraljicu) koji je ubio jedinog Habzburgovca, a koji bi ratnu mašinu svog velikog carstva usmerio na drugu stranu. Gavrilov čin je, prisetimo se, Srbiju koštao 47 odsto muških glava, rodio bes u germanskim glavama koji je Hitleru dao za pravo da proglasi odmazdu „sto za jednog“! Danas znamo da bi se Austrougarska urušila i bez naše „pomoći“ i da mi ne bismo bili glavno jelo na meniju moćnih sila. Zašto onda slavimo Gavrila kao heroja?
A Sofija? Svaki razuman čitalac mora da pročita ko je ona bila, jer ako to ne uradi, izgubiće pravo da plače nad nedužnim žrtvama vlastitog roda (kao što su žrtve uskršnjeg savezničkog bombardovanja 1944. u Beogradu, stradali u nedavnom bombardovanju TV u Beogradu itd). Toliko nam je krivo što svet ne promišlja NAŠE nedužne žrtve, a ne pomišljamo da sagledamo ko su nedužne žrtve NAŠIH „junačkih dela“.
Ova knjiga pisana je bez ikakvih političkih pretenzija i toliko je dragocena za naše poimanje društvenih vrednost da bi je trebalo uvrstiti u lektiru za osnovne škole. Onda bi nastavnici istorije morali da nam objasne koliko je „prokleta“ Jerina zapravo bila prokleta, da li je Vuk Branković stvarno bio izdajnik, treba li Boška Buhu i Gavrila Principa slaviti kao heroje ili osuditi one koji su ih gurnuli u maloletničku delinkvenciju i smrt itd.
Oni koji pročitaju ovaj zanimljiv roman imaće uporište da preispitaju vlastitu civilizacijsku savest i da se otvore prema vremenima koja dolaze, umesto da se začaure u tesnu sobu vlastitog šovinizma i slavoljublja bez valjane potke. Uostalom, šta da je Sofija bila Srpkinja sa dvora cara Dušana ili kralja Milutina, a da je, nedužnu, usmrtio neki Turčin, Arnaut, Mađar, Hrvat... Da li bi naša istorija bila tako nadojena ponosom i bismo li osudili takvog „junaka“?
Veljko Nikitović
