Književnik koji bez sumnje predstavlja jednu od centralnih pojava ne samo nemačke već i evropske književnosti prve polovine XX veka, izuzetnog kulturnog poslenika vazda zainteresovanog za probleme svoga doba, humanistu koji celokupnom svojom pojavom daleko nadilazi okvire germanske kulture, ali i, prema pojedinim mišljenjima, jednu od najkontroverznijih pojava literature minulog veka; stoga i ne čudi mnoštvo kako raznolikih tako i oprečnih interpretacija Manovog dela i kompleksne stvaralačke ličnosti. Valja napomenuti da upravo Tomas Man, koji je aleksandrinizam kao umetničku poziciju svesno izabrao (uspevajući pri tom da preuzet materijal estetski funkionalizuje u strukturu - stoga u pismu Teodoru Adornu i govori o "višem prepisivanju"), celokupnim svojim delom posvedočuje da stvaranje večnih vrednosti ne počiva u grubom odbacivanju tradicije, već u neprestanom uzdizanju iznad nje. Ovaj veliki poštovalac minulog tradiciji nije robovao (njegovoj pripovedačkoj umetnosti nikada nije pretilo da postane epigonska), nego ju je neprestano prevazilazio (čak i onu tradiciju koju je sam stvarao), rekapitulirao i kritički osvetljavao putem prepoznatljive ironije, parodije i humora. Svesno se oslanjajući na tradiciju, Tomas Man stvarao je, dakle, posve netradicionalno, s tim što njegovom umetničkom oblikovanju nikada nije zapretila opasnost od "dekadentnog rastakanja". Man, dakle, kao što primećuje Margerit Jursenar, pripada grupi onih retkih i "po prirodi opreznih i zamršenih umova", neretko "tajnovitih" i "neustrašivih", te uistinu "konzervativnih po tome što ne dopuštaju gubitak nečega što pripada akumulaciji hiljadugodišnjih bogatstava", no ipak "subverzivnih u njihovoj neprestanoj reinterpretaciji". Ovaj naoko hladan i uzdržan analitičar, ali i ljupko-podrugljivi mislilac britkog pera koji svagda "računa s naličjem rečenog", nikada nije pripadao nijednoj školi niti književnom pravcu, već je, kao i svi pangenijalni duhovi, svoje obimno delo stvarao jedino po meri sopstvene zakonomernosti. Mnogi komentatori i znalci Manovog umetničkog opusa veruju da je ovaj književnik, iako vrstan kao autor novela izuzetne umetničke vrednosti ("Tonio Kreger", "Smrt u Veneciji", "Tristan", "Prevarena", "Mario i mađioničar", da pomenemo samo najčuvenije) i esejista oštrih zapažanja, prevashodno romansijer par excellence. I doista, osmotrimo li Manovo književno stvaralaštvo kao jedinstvenu celinu, ali i unutar razvoja nemačke književnosti, čini se da nije preterano reći da glavni doprinos ovog stvaraoca počiva upravo u oblasti romana. Počev od mladalačkog romana "Budenbrokovi" koji se, bar kada je o tematici reč, nadovezuje na reprezentativna dela naturalističke književnosti (kao što je ciklus romana "Rugon Makar" korifeja naturalističke poetike Emila Zole, čijoj je popularnosti u Nemačkoj, uzgred rečeno, doprineo i Hajnrih Man) i zahvaljujući kojem Man već sa 26 godina postaje ne samo zreo već i poznat stvaralac, preko autobiografskog romana "Kraljevsko visočanstvo", u kom je prisutna ideja o strogoj sreći, nedovršenih "Ispovesti varalice Feliksa Krula", dela kojim Man, parodirajući ispovednu prozu i koristeći strukturu pikarskog romana, ukazuje na konfrontaciju građanina i umetnika, koji se ovde javlja kao sumnjivo lice, "Čarobnog brega", prema mnogima centralnog masiva Manovog stvaralaštva, "Josifa i njegove braće", u kom autor produbljuje, dograđuje i parodira biblijsku tematiku, "Lote u Vajmaru", romana o starom Geteu i njegovom susretu sa voljenom Lotom putem kojeg Man, služeći se Geteom kao neprikosnovenom veličinom germanske tradicije, upućuje Nemačkoj reč osude u želji da upozori na put Hitlerovog režima, "Dr Faustusa", neosporne krune Manovog stvaralaštva u kom, vraćajući se Narodnoj knjizi o Faustu, Geteu i Ničeu, autor kritički osvetljava politička i ratna zbivanja ali i avangardnu umetnost, pa do romana "Izabranik", koji stoji na samom zalasku piščevog romansijerskog rada - Tomas Man ne samo da je nemački roman uveo u krug evropskog romana već je stvorio i specifičnu vrstu romana koja se, zbog svoje slojevitosti i kompleksne strukture, opire jednoznačnom tipološkom određenju.
02.11.07 Vreme
Majstorsko portretiranje ološa
Tomas Man "Nemačkim slušaocima"
Tomas Man se od 1940. do 1945. preko BBC-ja obraćao nemačkim slušaocima, bez iluzija i podilaženja
Vaši despoti utuvili su vam u glavu da je sloboda jedna zastarela koještarija. Verujte mi, sloboda će, bez obzira na blebetanje nadrifilozofa i uprkos svim ćudima istorije, večno biti ono isto što je bila pre dve hiljade i više godina: svetlost i duša Zapada; a ljubav, slava istorije, pripadaće onima koji su za nju umrli, a ne onima koji je gaze tenkovima.
(Maj 1941)
Sva ili gotovo sva beletristička dela Tomasa Mana prevedena su na srpski i(li) druge varijante "BHS" jezika, i to je odlično; zastrašuje, međutim, gigantska rupa u prevođenju i izdavanju njegovih esejističkih, nadasve političko-publicističkih tekstova, kao i poražavajuća činjenica da je od više hiljada stranica njegovih dnevnika kod nas objavljen samo jedan tom, doduše, jedan od ključnih (onaj koji pokriva 1933. i 1934, dolazak nacista na vlast i Manov egzil u Švajcarskoj). Uz malo paranoje, čovek bi mogao pomisliti da ta rupčaga nije nastala tek slučajno: kao da je nekome bilo u interesu da budemo uskraćeni za onu važnu dimenziju Mana kao mislioca i "propovednika" ljudske slobode, borca protiv tiranije gluposti, a bogme i gluposti tiranije...
U tom se moru neprevedenih Manovih tekstova sve do pre koju nedelju ljuljuškala i kolekcija od pedeset i pet govora koje je pisac Budenbrokovih pisao u svojoj novoj domovini Americi, a držao na programu BBC radija na nemačkom, prevashodno za slušaoce u piščevoj (samo)porobljenoj i podivljaloj nemačkoj Otadžbini. Napokon je i ta nepravda otklonjena, pojavljivanjem knjige Nemačkim slušaocima (preveo Tomislav Bekić; Književna opština Vršac, 2007).
Man se svojim bivšim zemljacima počeo obraćati u oktobru 1940, kada se Hitlerova mašinerija činila nepobedivom, kada su mnogi mislili da joj ništa neće – barem ne efikasno – stati na put, da bi poslednje obraćanje u ovoj seriji usledilo 10. maja 1945, takoreći u "nultom danu" jedne nove Istorije, upravo nastajuće na zgarištu jednog strašnog sveta u koji su – do kraja ili skoro do kraja – verovali i oduševljeno mu klicali milioni Nemaca. Da je Man od samog početka bio ogorčeni protivnik "hitlerovske bagre" (njegov izraz), nije nikakva tajna: s neskrivenim gađenjem je pratio njihovo narastanje i marširanje k vlasti; trenutak Hitlerovog ustoličenja dočekao ga je u inostranstvu, i rešio je da se nikada ne vrati u takvu Nemačku. Sve je to, kažem, dobro poznato, no ono što zadivljuje čitaoca ovih njegovih radijskih govora Manova je apsolutna uverenost u neizbežnost poraza i sloma hitlerizma, podjednako snažno ispoljavana i u onim trenucima kada nasuprot nezaustavljivoj meljavi jedne nadrealno nabujale i perfektno podmazane mašinerije Zla nije de facto stajalo ama baš ništa na svetu osim velike Britanije (ispravno ćete razumeti ono malo "v"!), čvrste i zadivljujuće, ali saterane u svoj ostrvski ugao, danonoćno zasipan bombama. No, koren te Manove uverenosti u nemogućnost trijumfa Zla nije u nekakvoj drčnosti agitatora i propagandiste koji optimističkim floskulama "podiže moral" postojećim i potencijalnim borcima za "našu stvar", nego proishodi iz samog njegovog najdubljeg uverenja da, doduše, "ne mora baš uvek na zemlji da pobedi dobra stvar, ali jedna tako loša stvar, jedna tako neprihvatljiva stvar kao ona koju zastupa nacistička Nemačka, ne može da pobedi". I ta će Manova tvrda vera ostati nepokolebanom do kraja: nacistički ološ i otpad biće neminovno poražen – naravno, uz ogromne žrtve – jer ne može biti drugačije, jer ništa osim toga ne bi bilo održivo, ako hoćemo da ostanemo ljudska stvorenja.
Kakav je jezik Mana kao radio publiciste? Naravno da tu nema gracioznosti Lote u Vajmaru ili otmenosti Tonija Kregera, no njihov pisac je i u ovom, "prinudnom" svojstvu izvanredan: koncizan, jasan no nikako prost, konsekventan, principijelan, neumoljiv. Njegov je govor izričaj čoveka koji dobro zna i u šta veruje i protiv čega se bori. I koji nije voljan da nepotkupljivu trezvenost usitni za bolećivost "izgnanog Nemca" koji tužno gleda kako Otadžbina pati... Naprotiv, u svom govoru upućenom Amerikancima nemačkog porekla on upozorava upravo na opasnost takve emotivne zamke: da zapadnu u "podeljenu lojalnost", da olako kupe priču kako je ta zemlja na stravičnoj stranputici ipak "otadžbina", pa kakva god bila i šta god činila, zaslužuje neku vrstu odbrane i pomoći; ne – jedina je pomoć nestanak Zla koje je izrodila, ako treba, svim onim ratnim sredstvima koja je sama tako rado upotrebljavala protiv slabijih od sebe.
Ovo je važno mesto Manovog diskursa: on se ni najmanje ne "uvlači" svojim slušaocima u Nemačkoj i drugde, ne "zavodi" ih limunadičnim pričama koje bi možda voleli da čuju, mada ima mnogo razloga da veruje da su mnogi od njih, živeći u toj strašnoj Tvrđavi Mržnje, prihvatili i interiorizovali bar deo nacističkih stereotipa. Naprotiv, Man ih stalno podseća na njihovu saodgovornost za buduću propast i sadašnju sramotu Nemačke, jer oni su ti koji su izabrali Hitlera, voleli ga i sledili... Tolika poslušnost i slepilo "ne mogu proći nekažnjeno", rezignirano, ali i nedvosmisleno tvrdi Tomas Man. Tu će savezničko bombardovanje brojnih nemačkih gradova, sa stotinama hiljada izginulih civila – hm, ima li civila u zemlji-kasarni?! – za jednog Nemca, pa bio to i Man, svakako biti najteže iskušenje, a on će mu se othrvati elegantno i razumno, ne sporeći užasnost tog kataklizmičnog postradanja, ali ni trenutka ne prestajući da podseća Nemce šta je do toga dovelo, čega je to posledica.
Kad smo već kod jezika: Tomas Man, taj najsuptilniji majstor nemačkog jezika, nimalo nije "tankoćutan" kada govori o zatočnicima Zla: za njih ima samo one reči koje im jedino i pristaju. Evo kako je, između ostalog, u ovim govorima opisivao Adolfa Hitlera: individua, nesrećno stvorenje, čudovište, protuva, analfabetski brbljivac, ludi zlotvor, neopisivi subjekt, ništarija, bednik, stupidni nikogović, fanatični idiot, jadni pametnjaković, ogavna duša, glupavi narodoubica. Uf! Kakav srpski cinik s početka XXI veka mogao bi primetiti da Man očigledno nije konsultovao "političke analitičare" koji bi mu objasnili da nije lepo tako se izražavati o uvaženom g. Hitleru, političkom neistomišljeniku... Ekstremistička posla, šta ćete! A možda je i taj Man bio nekakav "fašista sa obrnutim predznakom", ko zna?!
Razume se da ova knjiga nije literarno remek-delo u ravni Čarobnog brega, ali jeste jedno izvanredno, lucidno, u svakom smislu upravo zadivljujuće intelektualno svedočanstvo (koje je, avaj, do iritantnosti neprijatno pokvareno užasnim lektorsko-korektorskim brljotinama KOV-a, koje se mogu dostojno opisati samo kao kriminalna nebriga). Tamo gde ništarije povedu glavnu reč (svojom "mešavinom brutalnosti i drečave plačevnosti"), Intelektualac ne sme da ćuti, ni da okleva, ni da cinculira, kamoli da im podilazi. Sve što treba da učini je da ih dostojno portretiše. Man je to (u)radio sigurnom rukom Majstora.
Spolja i iznutra
Sloboda, politički shvaćeno, pre svega jeste jedan moralno- unutrašnjopolitički pojam. Jedan narod koji nije u sebi slobodan i nije pred samim sobom odgovoran, ne zaslužuje ni spoljašnju slobodu; takav narod ne može da govori o slobodi, i kad koristi tu zvučnu reč, onda je koristi na pogrešan način. Nemački pojam slobode bio je uvek usmeren samo prema vani; on je mislio na pravo biti nemački, samo nemački i ništa drugo, ništa više od toga; on je bio jedan protestni pojam autocentrirane odbrane od svega što bi moglo da uslovi ili ograniči nacionalni egoizam, da ga obuzda ili, ne daj Bože, stavi u službu čovečanske zajednice. Jedan tvrdoglavi individualizam prema vani, u odnosu prema svetu, Evropi, civilizaciji, slagao se u svojoj unutrašnjosti sa začuđujućom merom neslobode, nezrelosti, tupog podaništva. On je bio jedno militantno ropstvo, a nacionalsocijalizam čak je potencirao tu nesrazmeru između spoljašnje i unutrašnje potrebe za slobodom u slobodarsko varvarstvo.
("Nemačkim slušaocima", str. 176)
piše: Teofil Pančić
