13.08.10
Reč je najveće čudo
Petar Pajić
KAO dečak, stanovao je u valjevskom kraju Gradac i bio član družine koja se tukla s vršnjacima iz drugih delova grada. U jednom trenutku klinci su poželeli da imaju svoju - himnu. Dečak je to saopštio majci, a ona sročila nekoliko stihova koje je on dovršio i uobličio. U znak priznanja, prozvali su ga pesnikom, čime je “anatema” bila bačena. Više od šest decenija Petar Pajić (1935) ispisuje stihove, ali i priče, humoreske i satire, priče za decu. Iza njega je dvadesetak knjiga, među kojima su “Dan”, “Ljubav u brdima”, “Čisto doba”, “Pogibije moga dede”, “Priče o Pipu”, “Slike iz detinjstva”, “Mašta svih Gavrilovića”, “Ko je ko u Srbiji”...
Dobitnik je niza nagrada: “Branko Ćopić”, “Jovan Hadži Kostić”, Zlatni krst kneza Lazara, nagrada “Politikinog zabavnika”, a pre nekoliko dana ovenčan je i “Žičkom hrisovuljom”. Razgovor je i započet o nagradama.
- Kada nagradu dobije mlad čovek, ona je stimulativna, podstiče ga na još veće stvaralaštvo. Kad je dobije čovek u kasnijim godinama, ona potvrđuje da njegov rad nije bio uzaludan. U svakom slučaju, nagrada je dobra kao reklama, jer živimo u vremenu kada se bez marketinga ne može. Svaka nagrada, međutim, mora da ima svoj karakter, što kod nas nije slučaj. Ako priznanje nosi ime nekog velikog pisca, onaj ko ga dobije mora na neki način da nastavlja i produbljuje poetiku tog pisca. Kod nas vrlo često to nije slučaj, nagrade se dodeljuju po svakojakim kriterijuma. Nije u redu ako isti pesnik dobije nagradu i “Desanka Maksimović” i “Vasko Popa”. To je isto kao kad bi istoričari dobili nagradu za hemiju!
* Kao student, priključili ste se pesničkom pokretu neosimbolista u kojem su bili Branko Miljković, Božidar Dimitrijević, Dragan Kolundžija, Milovan Danojlić, Žika Lazić, Kosta Dimitrijević, Zvezdan Jović, Vera Srbinović i kao teoretičar Dragan Jeremić. Šta vam je bilo zajedničko?
- Bila je to ideja Miljkovića, a Jeremić je bio vođa. Neosimbolizam je kratko trajao, ali je ostavio veliki trag za sobom, o čemu govori činjenica da je na temu ovog pokreta urađeno nekoliko doktorata. U to vreme književnom scenom vladali su nadrealisti, koji su bili veoma moćni. Za razliku od njih, neosimbolizam je dobio neka nacionalna obeležja. Miljković je pisao esej o Momčilu Nastasijeviću, koji je u to vreme važio za pravoslavnog pesnika. Oskar Davičo je zbog zastupljenosti Nastasijevića u Antologiji Miodraga Pavlovića povukao svoje pesme. Miljković je napisao i “Utvu zlatokrilu” i “Moravske elegije”. U poeziji su se, dakle, pojavili novi simboli, koji nisu imali veze sa važećim socijalističkim, čiji su koreni u NOB. Naravno, takav jedan pokret, o kome su svi pričali, nije mogao da se dopadne komitetima i raznim ideološkim čistuncima. Brzo se ugasio, ali ne i definitivno, i može se desiti da neki novi mladi pesnici ponovo ožive taj pokret.
* Te šezdesete su bile zlatne godine naše poezije, kada su neke pesničke večeri bile posećene kao i koncerti estrade. Danas je sasvim drugačije?
- Poezija se, kao i kultura uopšte, nalazi na margini. To, međutim, ne znači da je pesništvo u krizi, već da je u krizi društvo zbog kulturne politike koju vodi. Poezija i prava kultura nemaju vazduha, jer su potiskivani od “Velikog Brata”, “Farme”, “Svadbe”... Poezija se, dakle, povukla u ilegalu, ali ne može da nestane, jer je u jeziku, a jezik je u ljudskom biću. Dvadeseti vek je bio vek tehnike koju ni mašta više ne može da prati. Kompjuter je čudo, vasionski brod je čudo, ali kompjuter ne može da napiše roman, niti vasionski brod da otkrije božansku tajnu koja je na nebu. Najveće čudo, ipak, ostaje reč. Verujući u ciklično ponavljanje, mislim da će 21. vek ipak biti vek poezije i duha.
* Pripadate piscima kojima je kafana bila drugi dom. Već duže vremena takvih pesničko-boemskih druženja nema, kao što nema ni nekada omiljenih kafana...
- Mislim da svaka generacija ima nešto svoje. Mi mislimo da je nekada bilo bolje, a u stvari žalimo za mladošću. Moja generacija se sastajala po kafanama, a mladi se danas viđaju po kafićima. Mi smo pili špricere, a oni piju koka-kolu. Ne verujem da bi se današnja mladež, bez obzira na to što žive u izuzetno složenim okolnostima, menjala za neko naše vreme.
* Vaša najpopularnija pesma “Srbija”, koja pune dve decenije nije mogla da bude objavljena, postala je slavnija od njenog autora. Kako to objašnjavate?
- “Srbija” je pesma koja se čuvala usmeno, jer su je recitovali uglavnom po kafanama. Zvaničnici su se ljutili na nju jer se mnogo puta pominju Srbi i Srbija. Iako u njoj ima i grotesknih slika o našem mentalitetu. Jedini koji se nisu ljutili bili su obični čitaoci, odnosno slušaoci. Kad god sam negde govorio tu pesmu na književnim večerima, posetioci su se smejali. Ništa bolje ni oni ne misle o sebi od onoga što sam rekao u pesmi.
* Vaše pesme deluju prozračno, sa nekom finom dozom lakoće. Da li su lako i pisane?
- Ne pišem lako. Pisanje uopšte nije lak posao. Pesnik, ako ne pronađe pravu, istinsku reč, nije pesmu ni napisao. To isto važi i za prozu. Od poezije sam naučio da ne smem mnogo da brbljam, a i kada se piše prozni tekst, i tu mora biti zastupljeno ćutanje koje govori.
* U vašoj poeziji veoma je prisutna tema ljubavi. Jednom prilikom ste priznali da ste po prirodi zaljubljiv čovek?
- Ljubav je večna tema koja prati čoveka kroz ceo život. To snažno osećanje nosio je i naš prapredak iz kamenog doba. Čovek se, uostalom, vrlo malo menja iznutra. Neki prate modu, ali što se ljubavnih osećanja tiče, tu smo svi isti i ravnopravni, i mislim da će tako ostati dok je sveta i veka.
* Junak vaših priča Pip veoma je neobičan i originalan lik u našoj književnosti. Sav je od kontrasta, a ipak tako životan?
- Pesnik Bratislav Milanović je napisao da je “Pip naš“. Mislim da je u pravu, jer sa apsurdom koji nosi u sebi Pip liči na naše ljude, on je i po svojoj vitalnosti sličan našem čoveku jer se nikad ne predaje, u svakoj situaciji nalazi rešenje. On ima nešto od našeg mentaliteta, kao što je to u pesmi “Srbija”. Kad su te priče izlazile u NIN-u, kao kolumna, većina čitalaca im je pridavala političku konotaciju. Meni to nije padalo na pamet. Pisao sam tako da svako u Pipu može da pronađe sebe.
* Vaš kraj se uvek provlači kroz vaše stvaralaštvo. Šta je to što vas stalno vraća gradu na Kolubari?
- Valjevo mi je dalo čist i dobar jezik. Ako čovek pravilno i tačno govori, on isto tako ume i da misli. U Valjevu se mogu na ulicama držati časovi istorije od onih dana kada su se dizali ustanici protiv Turaka, pa do najnovijih zbivanja. Valjevo je bilo dugo izolovano, do njega se putovalo “ćirom”, i tu su se svi putevi zaustavljali. Tako, kada su se sveli sami na sebe, Valjevci su oformili poseban “valjevski mentalitet”. Karakterističan je po duhovitosti, veri u sebe, shvatanju relativnosti života. Kad god da odemu Valjevo, a idem često, mlađi sam za onoliko godina koliko nisam bio u njemu.
Dragan BOGUTOVIĆ
