01.01.00
Rec
septembar 1996.
PUTOVANJE PO SLIKAMA I METAFORAMA STVARNOSTI
Ezotericna "dotle da je prepoznaju samo retki pojedinci, obrazovani i istovremeno osetljivi, obdareni intuicijom i posebnom inteligencijom", "kamerna forma, sa nekoliko protagonista i lirskim dijalozima", ili "sa hiljadama statista i glumaca, izvedena na sirokim prostranstvima u predelima i po kucama, na putevima ili na morima", oblik "jedinstvenog spajanja protagonista i posmatraca", u novije vreme vidjena medju ljudima koji "imaju ozbiljne poteskoce u razlikovanju fantazije od stvarnosti", "Nebeska opera", ponikla iz umetnicke bastine jedne drevne civilizacije, slika je i metafora zivota ovde i sada. U isto vreme i naslov zbirke i njena integrisuca tema, Nebeska opera predstavlja niz knjizevnih fragmenata, komplementarnih u svojoj tematskoj, zanrovskoj i stilskoj razlicitosti, na originalan nacin definisanoj podnaslovima pojedinih prica, donekle svodljivoj na odredjenja: "distorzije, paraeseji, iskliznuca".
Ovako ostvaren pokusaj globalne vizije realnosti i destrukcije te globalne vizije, jeste kolaz motiva iz individualnog I kolektivnog iskustva, satkan od stvarnosti, fikcije i kontemplacije, iz razlicitih uglova sagledana Ljudska Komedija sadasnjeg vremena. Poeticki princip Nebeske opere varira od delikatne intelektualne ironije do neprikrivenog sarkazma, od dokumentarno-istorijskog prilaza sizejnoj gradji do ispovednog tona, od esejisticke forme do poigravanja sa statusom sveznajuceg pripovedaca.
Reminiscencijama usmerenim prema nekim od temeljnih tacaka moderne literature, duhovitim igrama reci u naslovima prica kao sto su "Rodjenje apstrakcije iz duha senilnosti" ili "Portret umetnika u izlucevini" Mileta Prodanovic priziva glasove Nicea i Dzojsa, misticnom intrigom "Silsile" upucuje na fantomsko prisustvo Edgara Poa, uvodjenjem "djavoljeg motiva" parodira smisao institucije opsteg mesta u literaturi. "Kapital-realistickom bajkom" "Nenametljivi pomocnik", koju valja razumeti kao jednu od varijacija na temu o besmislenosti verovanja u istorijski progres, kao poziv na veliko spremanje Svetskog duha, odjekuje eho ideje Gintera Andersa o zastarelosti coveka.
Prirodno, Nebeska opera pre svega sledi trag prepoznatljivog rukopisa ranije proze samog Milete Prodanovica, koja je bila mozda uzeg, ali i koherentnijeg tematskog i poetickog spektra. Iz perspektive vrednosne ravni, najnovija zbirka nosi i pozitivne i negativne otiske prethodnih knjiga.
Cinjenica da ne postoji ni jedna sistematska greska koja bi provejavala citavim literarnim opusom naseg pisca, cije bi prisustvo predstavljalo konstantno slabo mesto i vuklo ka osrednjosti, upucuje na misao da Mileta Prodanovic i kada gresi, to ne cini na tipican nacin. Naprotiv, kod njega nalazimo obimom prilicno sirok krug prica koje odlikuje lucidnost ideje i vestina u izvodjenju, i jedan broj onih ciji delovi svojim sumnjivim stepenom estetske vrednosti ostavljaju utisak nedostojnog trosenja dragocenog talenta.
Negativno nasledje Psa prebijene kicme, proze dokumentarno-ironijskog prizvuka, cita se kroz umetnicki najneuverljivije segmente Nebeske opere. Istini za volju, cak i najslabije stranice ove proze Milete Prodanovica jos uvek mogu biti odlicna publicistika ili zanimljiv dnevnik licnih refleksija, ali ne i elementi vrednog beletristickog dela. Odgovor na moguce pitanje zasto? treba traziti u okviru jednog dobro poznatog teorijskog problema. Rec je o uticaju dnevno-politicke stvarnosti na umetnost. Naravno, veza izmedju faction i fiction u Nebeskoj operi nije tako jednostavna kao u "fugi za jedan glas", para-romanu Pas prebijene kicme.
"Distorzije, paraeseji, iskliznuca" vec samom svojom prirodom izmicu realistickoj motivaciji, kloneci se funkcije "ogledala realnosti", ali su u njima odblesci stvarnosti svekoliko prisutni, makar u obliku groteskno stilizovanih egzistencijalnih situacija (nacin na koji postojimo odredjen je vec (ne)uzimanjem udela u ovdasnjoj varijanti Nebeske opere) i psiholoskih stanja (paranoicnih uverenja o najezdi masona ili o postojanju novog izabranog naroda).
Eticko-politicki stav Milete Prodanovica protkan je kroz Nebesku operu, formalno govoreci, na dva nacina. Sa jedne strane su price kojima je latentna (anti)angazovanost osovina oko koje se krece kompletan size. Na ovaj nacin unapred zadat sadrzaj ponekad namece piscu neinventivne obrte, znacaj umetnickog oblika svodi na dekorativnu ulogu, dok sama tema tesko odoleva trivijalizaciji ("Masoni u ulici Alekse Nenadovica", "Kraljica koja peva"). Sa druge strane su, inace znacenjski I stilski zanimljive, price-eseji ("Proteus", "Nebeska opera") sa politicko-psiholoskom poentom, koja kao da je naknadno dopisana. Ovakvi oblici poruke citaocu, eksplicitnim ili implicitnim upucivanjem na stvari, njihovim jednoznacnim odredjenjem ("Alegorija ne sme uspeti u rukama jednog umetnika", veli Beket), suzavanjem asocijativnog prostora, potcenjuju i pisca I citaoca, ukoliko nije, a cini se da nije, u pitanju namerno koketovanje sa publikom suzenog estetskog senzibiliteta. Prodanovicevo priklanjanje politickoj satiri nije, mislim, odraz stvaralacke nemoci ili lenjosti duha, vec je posledica spleta posebne vrste pisceve moralne osetljivosti i nemogucnosti da odmeri potrebnu distancu poetskog jezika od prakticno ili neposredno-afektivno obojenog. Ako je zaista autenticno, knjizevno delo je uvek vise od onoga sto je pisac "hteo da kaze".
Ukoliko sadrzaj pruza snazniji otpor uoblicenju, pisana rec kojom treba da se izrazi trazi utoliko delikatniji oblik. "Cinjenice umetnosti svedoce o tome da se njena specificnost ne iskazuje u elementima koji ulaze u delo, vec u njihovoj svojevrsnoj upotrebi", primetio je Boris Ejhenbaum. Uprkos tome sto su neki njihovi elementi dnevno-politicki obojeni, posebno vredne price Nebeske opere ("Elektricno vaznesenje", "Bublo", "Kineska kreda", svojim najvecim delom naslovna prica i "Proteus") bastine nasledje Putopisa po slikama i etiketama, mozda najbolje knjige Milete Prodanovica. Njih odlikuje izbruseni stil, delikatnost u izboru lirski obojenih motiva i elegancija pripovednog tona, one nose znak narocitog majstorstva kojim je svakodnevno iskustvo pretvoreno u estetski dozivljaj i udahnut zivot naizgled beznacajnom detalju. Tajna je u tome da sama knjizevna rec poseduje poseban vid makar prividne visesmislenosti, kojom pokazuje da je ona ta koja aktivno ucestvuje u ozivotvorenju ideje, uveravajuci nas da se u inferiorno vreme, u inferiornom okruzenju, ziveci negde gde kosmar nije san, ne mora pisati inferiorna knjizevnost.
Ivana Milivojevic
