Stanjislav Ignaci Vitkjevič (1885-1939) bio je renesansna ličnost - prozni i dramski pisac, slikar, fotograf, teoretičar umetnosti i filozof. Otac mu je bio slikar i teoretičar umetnosti Stanislav Vitkjevič, tvorac zakopanskog stila u umetnosti. Do studija je imao privatne učitelje, zahvaljujući kojima je stekao izuzetno znanje iz humanističkih i egzaktnih nauka, a znao je sve i svetske jezike. Kraće vreme je studirao Likovnu akademiju u Krakovu, potom je putovao po Italiji, Francuskoj, Nemačkoj, a 1914. i po Australiji u svojstvu fotografa etnografske ekspedicije Bronjislava Malinovskog, svog prijatelja od detinjstva. Učestvovao je u Prvom svetskom ratu kao austrougarski vojnik, ali je ubrzo zarobljen, tako da je ostatak rata i Oktobarsku revoluciju proveo u Rusiji. Pošto je bio upoznat s ruskom avangardom, kada se 1919. vratio u Poljsku postao je član grupe «formisti». Pisao romane i drame, slikao, bavio se teorijom umetnosti i estetikom, a 1939. godine je okončao život samoubistvom.
01.01.00
Danas
04.11.2000.
Poroci i druge nemani
Stanislav Vitkjevic "Narkotici", prevela s poljskog Biserka Rajcic, Huan Manuel de Prada "Picke", prevela sa spanskog Aleksandra Mancic Milic, biblioteka "Cvece zla", Gradac, Cacak 2000.
Pocetkom prosle godine, Umetnicko drustvo Gradac iz Cacka pokrenulo je novu biblioteku nazvanu po Bodlerovoj pesnickoj zbirci "Cvece zla", cije knjige na razlicite nacine govore o uzivanjima u "vestackim rajevima", porocima i slicnim zabranjenim zadovoljstvima. Tri tada objavljene knjige: "Cigarete su uzvisene" Ricarda Klajna, "Legenda o svetom pijancu" Jozefa Rota i "Kao u romanu" Danijela Penaka, bavile su se, redom, secanjima na "bolju proslost" nekadasnjeg strasnog pusaca, susretom sa "cudom" jednog alkoholicara i, na kraju, uzivanjem u citanju.
Medjutim, ubrzo po primitku knjiga, suocena sa "uzitkom u bombardovanju", "uzitkom u gladovanju", celoj paleti "uzitaka" bez struje i vode i slicnim ovostranim jedinstvenim zadovoljstvima, uzivanjima prezauzeta malenkost ovog prikazivaca bila je odlucna da prikljucenija ni za zivu glavu ne kvari bavljenjem kojekakvim knjigama o "vestackim rajevima". Jer i uzitak u ponudjenom cinizmu je legitiman uzitak, besplatan i uz to 100 odsto prirodan.
Ovih dana biblioteka "Cvece zla" uvecana je za dve nove knjige. Rec je o "Narkoticima" poljskog pisca Stanislava Vitkjevica, u prevodu Biserke Rajcic, i zbirci prica mladog spanskog pisca Huana Manuela de Prade pod naslovom "Picke".
Sin poljskog slikara Stanislava Vitkjevica, Stanislav Ignaci Vitkjevic, odrastao u krugu poljske elite s pocetka veka (Hvistek, Malinovski itd.), zarobljen je kao austrijski vojnik pocetkom Prvog svetskog rata na Istocnom frontu i dospeo je u dekadentni predrevolucionarni Petrograd. Tamo se pun odusevljenja upoznaje sa modernistickom umetnoscu, ali i sa alkoholom i narkoticima. Isprobava ih redom i proucava njihovo dejstvo na umetnicko stvaralastvo, pre svega na slikarstvo. Pocetkom dvadesetih godina vraca se u Poljsku i prikljucuje grupi Formista, slika i pise drame i romane. Isprva zanemarena i precutana, Vitkjeviceva dela pocinju da se stampaju i izvode u Poljskim pozoristima posle 1956, te Vitkjevic dozivljava posmrtnu rehabilitaciju i na likovnom i na knjizevnom planu.
U "Narkoticima" Vitkjevic, pored opisa dejstva alkohola, nikotina, kokaina i pejotla - koji po njegovom misljenju jedini dobija status mogucnog leka, daje i higijenske savete Poljacima u cilju njihovog moralnog i fizickog preporoda. Medjutim, ne treba smetnuti s uma da je sam Vitkjevic bio poprilicno zabrazdio sa svojim "eksperimentima", postavsi ovisnik o alkoholu i drogama, te je vecina njegovih saveta tipa "ako popijete pivo, otpasce vam noga", zapravo katastroficni vapaj nekoga ko je otisao predaleko. No i ta agresivnost u ubedjivanju sigurno vodi poreklo iz iskustva. Vitkjeviceve precizne analize unutrasnjih dozivljaja, halucinacija, losih postupaka i na koncu uglavnom depresivnih budjenja, dragocena su i nimalo zastarela svedocanstva o dejstvima psihostimulansa na svest, cula i motoriku uzivaoca.
Ne treba zaboraviti ni da je autor, unatoc koliko-toliko ocuvanoj svesti koju je imao do kraja zivota, ali sa potpuno ruiniranim telom, okoncao 1939. svoj zivot samoubistvom, ostavivsi za sobom zapise o dvoumljenju izmedju sredstava koja ce mu u tome biti od pomoci. Odlucio se za koktel napravljen od sredstava za spavanje i otrova.
U prevodu neumorne i briljantne Aleksandre Mancic-Milic, kao peta knjiga biblioteke "Cvece zla" objavljena je zbirka prica "Picke", verovatno najuspesnijeg mladog spanskog pripovedaca Huana Manuela de Prade. Autor, rodjen 1970, objavljuje price, prevode i kritiku u spanskim dnevnim listovima i napravio je uspeh upravo sa ovom zbirkom, koja je za godinu dana dozivela vise od deset izdanja. Osim toga, objavio je jos jednu zbirku prica i dva romana, od kojih je poslednji nagradjen uglednom spanskom nagradom "Planeta" (1997). Smatra se najboljim piscem svoje generacije.
U pedesetak prica naslovljenih vecinom po vlasnicama Pradine teme, ovaj nam se pisac predstavlja kao originalna, krajnje mastovita i duhovita knjizevna pojava, koja je u stanju da zagreje citaoca bilo kojom nasumice izabranom recenicom. Jednako kao sto je jednim pasusom u stanju da premosti ponore za koje su, na primer, sociolozima i psiholozima bili potrebni tomovi (i vekovi). Po recima pisca Huana Bonilja, Pradina knjiga je "omaz knjizevnosti i omaz zenama, dvema stvarima koje zadatak zivljenja cine privlacnim".
Branko Kukic, urednik biblioteke "Cvece zla", kultna figura srpske kulture zahvaljujuci kojoj u poslednje dve decenije imamo toliko odlicnih temata casopisa "Gradac", ponovo je u pravo vreme ponudio pravu stvar - biblioteku o uzivanjima u vremenu sveopste apatije. Poroci? Zaista, otkud tako nesto ovde, medju svecima?!
Brankica Mikic
