12.03.04
Tragičko-ironični mozaik
Milica Mićić Dimovska
Od kada je objavljen, u drugoj polovini 2002. godine, roman Mrena, novosadske književnice Milice Mićić Dimovske, ne prestaje oštro da deli književnu javnost, dobijajući sasvim suprotne, pozitivne ili negativne, kritike i komentare. Radnja Mrene smeštena je u Novi Sad, u vreme koje neposredno prethodi NATO bombradovanju, a centralna tačka zbivanja je nacionalna kulturna institucija Forum srpski, u kojem će i oni ne preterano upućeni čitaoci prepoznati obrise Matice srpske, ustanove u kojoj je, uzgred budi rečeno, autorka provela veći deo svog radnog veka. U jednom intervjuu Dimovska kaže da je imala potrebu da napiše ovaj roman, jer je imala osećaj da se nalazi pred "nečim razbijenim u paramparčad, nekakvim krhotinama koje treba spojiti, a koje su se godinama gomilale". Te krhotine su se tako sklopile da je u Mreni Forum sprski predstavljen kao institucija potpuno izgubljena i prilično obesmišljena u vremenu zla, rata i etničkih čišćenja, oko koje se okupljaju sujetni ljudi koji mrze promene, novo vreme i stalno preispituju prošlost gledajući je kroz "mrenu sadašnjosti, mrenu trenutnih težnji i ideja". "U slučaju sitnih, ličnih sujeta, to je smešno, zaslužuje i sažaljenje, ali ako ta sujeta ima pretenzije da se upliće u život ljudi, naroda, onda to u meni izaziva strah, i ja sam imala potrebu da izrazim svoj strah, bez obzira na to što to donosi rizik angažovanosti, rizik koji je bolje da pisac izbegne", kaže Dimovska.
Eskalacija sukoba na relaciji pisac–Matica srpska desila se upravo na "mestu zločina", tačnije u redakciji "Letopisa Matice srpske" (književnog mesečnika koji izlazi od 1824. godine), čiji je član, između ostalih, i Milica Mićić Dimovska. Ivan Negrišorac, što je zapravo književni pseudonim sekretara Matice srpske Dragana Stanića, objavio je u ovom časopisu ogled o srpskom romanu u 2002. godini, u kojem je nasrazmerno veliki prostor u odnosu na druge romane posvetio upravo Mreni. U tekstu koji po retorici umnogome odskače od uobičajenih književnih ogleda, konstatovao je da roman Mrena ima odlike pravog "maligniteta" i da u njemu autorka izražava nezahvalnost instituciji iz koje je "otišla u penziju". Negrišorac insinuira da se Dimovska u kritiku institucije upušta po stranom nalogu, u želji da "domaćem institucionalnom ustrojstvu, ma kakva njegova priroda bila, porekne elementarnu valjanost" i osuđuje je da je htela u svom "paskvilantskom gnevu" prikazati Maticu srpsku ne samo kao "leglo moralno nedostojnih ljudi" već je htela ukazati da je u pitanju i "društveno zlo". Posle konstatacije da je u pitanju "roman sa neistinitom, odvratnom moralno-političkom tezom" i niza sličnih diskvalifikacija na račun romana, ali i na autorkin račun, Negrišorac dolazi do krajnjeg zaključka da je u pitanju knjiga "dostojna intelektualnog horizonta određenog šaputanja uz šoljicu kafe".
Posle objavljivanja ovog teksta, Milica Mićić Dimovska podnosi ostavku na članstvo u redakciji "Letopisa Matice srpske". "Ne znam da li se ikada desilo, osim možda u onom strašnom vremenu Informbiroa, da članovi jedne redakcije objave protiv svog kolege iz uredništva jedan tako užasan tekst", ističe se u pismu ostavke. Pored toga, Dimovska kaže da se Dragan Stanić u svom tekstu "služi već skoro zaboravljenim metodama partijskih sekretara i predsednika raznih nacionalno-ideoloških komisija pri aktivima SK-a u kulturnim institucijama petnaestak godina unazad". "Smatrajući da je ovakva moralno-politička prozivka nedostojna ugleda "LMS-a", dajem neopozivu ostavku na članstvo u redakciji", završava pismo ostavke Milica Mićić Dimovska.
"VREME": Dok ste pisali roman, dok ste sastavljali taj ironični mozaik od ljudi koji se relativno lako prepoznaju u stvarnosti, da li ste očekivali njihovu ovako burnu reakciju?
MILICA MIĆIĆ DIMOVSKA: Ne, zaista nisam očekivala tako burnu, pre bih rekla brutalnu reakciju pojedinih čelnika iz Matice srpske na moj roman. Okarakterisali ste moj roman kao "ironični mozaik", a ja bih ga pre nazvala "tragičko-ironični mozaik", u kojem ironija nije poruga već bolni jed, nešto slično Manovoj "ironiji srca". To što se neki čelnici iz Matice srpske prepoznaju u čelnicima fiktivnog Foruma srpskog nije rezultat nekog mog vulgarnog prenošenja činjenica iz stvarnosti u roman, već osobina tih ljudi da se identifikuju na osnovu funkcija, poistovećujući svoju funkciju u nekoj realnoj instituciji sa funkcijom fiktivnih ličnosti u jednoj fiktivnoj instituciji. To samo znači da sam pogodila funkcionerski duh i način razmišljanja u "starim nacionalnim institucijama", i to u prelomnim vremenima, kada se ogoljavaju moralne osobine ljudi, njihovi interesi, zablude, pa i njihova pokajanja...
Činjenica je da ste neke ljude i događaje u ovom romanu mogli da "sakrijete" do neprepoznatljivosti. Zašto ste se ipak odlučili za kakvu-takvu neposrednost?
Šta znači "neprepoznatljivo"? Ja nisam pisac naučnofantastičnih romana. Ako je reč o "sakrivanju" prepoznatljivih detalja, izmenila sam mnoge biografske momente tzv. prototipova, ali nisam mogla izbaciti prepoznatljivost sredine. Recimo, jedan od čelnika Matice srpske zamera mi što put do mog fiktivnog Foruma srpskog vodi kroz realne novosadske ulice, kroz koje se mora proći da bi se stiglo do realne Matice srpske. Pa, eto, to je moj greh, priznajem, volim da opisujem ulice i topose Novog Sada, rođena sam i odrasla u njemu, što ne znači da nisam kritična prema njemu. Ako sam se odlučila za neposrednost, to samo znači da nisam mogla drugačije, odnosno da nisam mogla postići ubedljivost drukčijim sredstvima osim onih koji daju iluziju neposrednosti, zarad potpunog uživljavanja u likove.
U tekstu Ivana Negrišorca, koji je bio povod vašoj ostavci na članstvo u redakciji "LMS-a", između ostalog se ukazuje na mogućnost – parafraziram – da ste ovaj roman napisali po "stranom nalogu" sa ciljem da se "porekne elementarna valjanost" "domaćem insitucionalnom poretku". U istom broju "Letopisa" Božidar Kovaček, predsednik Matice srpske, govoreći o islamu danas, upotrebljava iste one rečeničke sklopove kojima smo tokom devedesetih bili zasipani iz tadašnjih režimskih medija. Da li je to jezik sa malih ekrana završio u kulturnim ustanovama ili je tu i nastao?
Mislim da je taj jezik krenuo s vrha, znači iz nacionalnih institucija da bi onda dobio na populističkoj širini preko malih ekrana, naročito u vremenu koje je i vreme mog romana, od l998. do sredine l999, s reminiscencijama i na ranije godine.
Tekst Ivana Negrišorca objavljen je u "Letopisu Matice" bez mog znanja. Naravno, da je u pitanju bio relevantan kritički tekst o mom romanu, ne bih ni reči rekla, jer smatram da časopis, u kojem ste jedan od urednika, ne može biti zatvoren za negativnu književnu kritiku vaše knjige. Da je tekst Ivana Negrišorca samo književna kritika, makar i vrlo negativna kritika mog romana, ne bih dala ostavku. Ali, to nije kritika moje knjige, već tekst o mojoj moralno-političkoj podobnosti, napisan jezikom čistki kakvim se na ovim prostorima pisalo neposredno nakon Drugog svetskog rata.
Negrišorac u svom tekstu koristi sledeće izraze: "paskvilantski gnev", "podvala", "sumnjivi profiti", "jevtine moralizatorske i politikantske igre", "malignitet"... Da li su te reči uobičajeni savremeni književnokritički instrumentarij?
Mislim da takvi izrazi, srećom, nisu uobičajeni u savremenoj književnoj kritici. Negrišorčev tekst je neka vrsta recidiva iz kalkulantskih razloga. Jedan od tih razloga krije se u njegovom dvostrukom identitetu. On je Dragan Stanić kao funkcioner, a Ivan Negrišorac kao pisac. Taj dualizam funkcionerskog i pesničkog elementa pokušala sam da prikažem u, možda, najtragičnijem liku iz mog romana, liku predsednika Foruma srpskog Đorđa Omorca. Izrazi koje ste citirali bili su mora za mene. Stalno sam se preispitivala, iščitavala roman tražeći potvrdu tih Negrišorčevih konstatacija. U trenucima teške sumnje, pekle su me kao žeravica. Ali, onda mi se opet vraćala vera u sebe, u moje dobre namere, u moju "ironiju srca". Tada bih otkrivala koliko je Negrišorac u svome sopstvenom tekstu obuzet "paskvilantskim gnevom". On dopušta sebi i ružne kvalifikacije na račun toga što je moj roman štampan latinicom, objavljivanje knjige u latiničnom izdanju naziva gotovo izdajničkim činom, zaboravljajući da u Matičinom Pravopisu srpskog jezika, ćirilica i latinica predstavljaju standardna pisma našeg jezika.
Jedan novosadski književni kritičar je po izlasku Mrene iz štampe u njoj prepoznao "strategiju trača". Negrišorac tu tezu razvija i kaže da je roman "dostojan intelektualnog horizonta određenog šaputanja uz kaficu". Kako to komentarišete?
Naravno, ima tu i mizoginije iako to nije primarno, već je primaran interes: prikazati sebe kao branioca institucije pogotovo ako se bliže izbori u njoj. Da, "Strategija trača", tekst Nenada Šaponje, tekst s tezom koja je providna, jer kada počne da se bavi samim romanom, vidite kako taj deo teksta gotovo da demantuje one apriorne kvalifikacije, ko zna iz kojih pobuda izrečene. Uostalom, jedno vreme smo bili kao neki tim, Nenad Šaponja i ja. On je bio sekretar Društva književnika Vojvodine, a ja predsednik. Ista namera čita se iz oba teksta, Negrišorčevog i Šaponjinog: omalovažiti moj pokušaj da sagledam iznutra mehanizam institucija, pa i nacionalnih, ljude u njoj, intelektualce, književnike, profesore u njihovim pritajenim, potuljenim trpeljivostima i netrpeljivostima. Karijerizam, ambicioznost koja ne zna granice, licemernost, sve ja to razumem, kao i trenutke sumnji, preispitivanja, kajanja... Ta sumnja, kajanje, to je ono ljudsko u njima, koje, u stvari, i najradije opisujem.
"Intelektualni horizonti šaputanja uz kaficu" naspram intelektualnog horizonta šaputanja u salonima institucija isti su po svojoj suštini, jedino su im posledice drugačije. Naime "šaputanje uz kaficu" donosi manje zla...
Čini se da se u periodu od objavljivanja Mrene pa do danas skupilo materijala za tematski nastavak romana?
U pravu ste, nakupilo se toga. Ali, ne mislim da pišem nastavak Mrene. Sada me zanima nešto sasvim drugo.
Možete li nam reći šta?
Vraćam se poeziji, pre svega Rilkeu. U novom romanu, čija je centralna tema samoubistvo jedne žene, pravim otklon i od hronologije i od sociologije.
Sada ste podneli ostavku na članstvo u redakciji "Letopisa Matice srpske", a pre tri godine ste se tiho povukli i sa mesta predsednice Društva književnika Vojvodine. Kako ova dva povlačenja međusobno korespondiraju?
Moje ostavke su posledica moje usamljenosti. Ne pripadam nikakvom klanu, čak ni nekoj gupici pisaca kao srodnih duša koji pomažu jedni drugima u nevolji. Pristala sam da budem predsednik Društva književnika Vojvodine na nagovor Aleksandra Tišme, u nadi da ću u tu organizaciju uneti novi duh. Očigledno da nisam imala snage za to, a ni dovoljno potpore među članovima Upravnog odbora.
U Beogradu je koliko-toliko svih ovih godina napravljena distinkcija među književnicima u smislu odnosa prema stvarnosti. U Novom Sadu to nije slučaj. Sve je prepuno likova iz Mrene poput Momira Petrova, nekadašnjeg komunističkog funkcionera a sada pravoslavnog pesnika, ili Stevana Prodanovića, "opoziciono nastrojenog" novinara zaposlenog u režimskom listu.
Potpuno ste u pravu. Tih koji su umeli da se odrede prema stvarnosti, da se bore protiv nacionalizama, provincijalizama, nema više među novosadskim piscima. Bili su to ljudi poput Aleksandra Tišme, Judite Šalgo, Vojislava Despotova, koji su reagovali na nepravdu, koji su imali snage da se solidaršu sa prokaženima i progonjenima bez obzira na njihovu nacionalnu ili versku pripadnost. Čak više nema ni kontakata među piscima, onih altruističkih, nevođenih interesom. Eto, da se vratim svom slučaju, svesna da je to sebično od mene, ali niko od novosadskih pisaca nije reagovao na ovaj tekst u "Letopisu", nije mi se javio da mi pruži bar neku malu podršku... Takva vrsta solidarnosti je nestala.
Za kraj, ne bih da zaboravimo pokojnog Aleksandra Tišmu i njegov odnos prema Matici srpskoj, ali i prema Novom Sadu, što je opisao u svojim dnevnicima...
Iz tih dnevnika vidi se koliko je on teško podnosio konstantno, mada prigušeno omalovažavanje u Matici srpskoj, iako je u njoj bio urednik, ali nikada na nekoj rukovodećoj funkciji. On se gnušao funkcija. To je bilo strano njegovoj, da tako kažem, uvek opozicionoj prirodi. Ali, šta je drugo pisac u duši, do večiti opozicionar i nepotkupljivi posmatrač.
Nedim Sejdinović
19.06.03 NIN
Svet iza mrene
Radnja poslednjeg romana Milice Mićić-Dimovske “Mrena” situirana je u Novi Sad, u zimu pred NATO bombardovanje Srbije. Ali, iako na realističan način dočarava ova dramatična zbivanja, koja na kraju romana kulminiraju u sceni rušenja novosadskih mostova, “Mrena” nije samo još jedna priča o “životu pod bombama”, kakvih poslednjih godina ima toliko u našoj književnosti. I u zamisli i u realizaciji “Mrena” je roman s mnogo dalekosežnijim i ozbiljnijim ambicijama; to je priča o propadanju našeg društva pod Miloševićevom vladavinom, praćena kroz nekoliko generacija, od nekadašnjih partizana do današnjih “otporaša”.
Glavna nit radnje plete se oko “Foruma srpskog”, stare nacionalne institucije, i nekoliko njegovih najistaknutijih članova: Đorđa Omorca, pesnika i “doživotnog predsednika ‘Foruma srpskog’, Jovana Žarkovića, univerzitetskog profesora koji je doktorirao na Omorčevoj poeziji i Teodora Domazeta, neumornog pisca prigodnih govora i autora monografije o dobrotvorima “Foruma srpskog”.
Pošto u “Forumu srpskom” nije teško prepoznati aluzije na Maticu srpsku i neke njene viđenije članove, kritika je ocenila “Mrenu” kao pamflet o Matici i “matičarima”. Međutim, ovakva ocena kratkovida je i nepravedna. Nagađanja o stvarnim ličnostima koje možda stoje iza izmišljenih imena potisnula su u drugi plan stvarne umetničke kvalitete ove proze kao što su istančanost psihološkog sagledavanja ili izuzetna složenost i iznijansiranost slike sveta predočene u romanu. Mnogo više od priče o “Forumu srpskom” (ili o Matici srpskoj poslednjih godina), “Mrena” je knjiga pisana u tradiciji klasičnog romana; to je pokušaj da se dočara celokupna slika jednog prelomnog vremena, koje je stavilo na probu sve nasleđene vrednosti i tradicionalne ideale srpskog društva. Otuda, iako psihološki konkretizovani, likovi Milice Mićić-Dimovske ne deluju kao kopije stvarnih ličnosti, već kao reprezentativne književne tvorevine, nosioci psiholoških i moralnih osobina karakterističnih za svet kojem pripadaju.
Nastojeći da što preciznije “oboji” sliku naše stvarnosti u Miloševićevo vreme, Milica Mićić-Dimovska je “forumovcima” pridružila i čitavu galeriju drugih ličnosti: Emiliju Radovanović, profesorku narodne književnosti, “šezdesetosmašicu” i simpatizerku Otpora, Milorada Govorčina, potomka jednog od najvećih Forumovih dobrotvora, autonomaša i umetnika performansa, Momira Petrova, nekadašnjeg komunističkog funkcionera a sada pravoslavnog pesnika, Stevana Prodanovića, “opoziciono nastrojenog” novinara zaposlenog u režimskom listu, Radoja Popovića, direktora “lujevca” i “levičara novog kova”, studente “otporaše”, novokomponovane “biznismene”, izbeglice, izgubljene građane Miloševićeve Srbije. Iako je njihov broj veliki, i čitaocu ponekad nije lako da pohvata sve konce njihovih međusobnih odnosa, Milici Mićić-Dimovskoj najčešće polazi za rukom da ih predoči kao zaokružene, višedimenzionalne karaktere. Groteskna jednodimenzionalnost odlikuje samo dvojicu junaka, Milorada Govorčina i Momira Petrova, predstavnike dveju radikalnih i međusobno suprotnih političkih opcija.
Ipak, uprkos ovim kvalitetima, na formalnom planu “Mrena” ima i nekih nedostataka. Najozbiljniji je, čini mi se, kompoziciona nesrazmera knjige; ekspozicija je predugačka i obuhvata gotovo polovinu romana, a tehnika uvođenja junaka nije dovoljno raznovrsna. Kako ličnosti ima mnogo, istovetan način njihovog uvođenja brzo počinje da deluje monotono i predvidljivo: čak ni neke izuzetno uspele epizode (na primer, ona o Sofiji Petrov, vlasnici butika s polovnom odećom), nisu dovoljne da otklone utisak “ravnog”, pomalo jednoličnog pripovedanja.
Milica Mićić-Dimovska kao da nema mnogo simpatije za svoje junake. Od svih ličnosti u najmanje negativnom svetlu predočeni su starica Miroslava Prodanović, predstavnik partizanske generacije, i njen sin Stevan Prodanović, koji na kraju romana stradaju. Tamo gde bismo očekivali više piščeve naklonosti, recimo, u prikazu “otporaša”, Milica Mićić-Dimovska je nepotkupljiva. Vojislavu Medenici, jednom od vođa novosadskog “Otpora”, buduća politička karijera u Beogradu očigledno je uzbudljivija od ljubavi sa Žarkovićevom ćerkom Mimicom, jednom od retkih pozitivnih ličnosti u romanu. Utisak koji ostavljaju likovi Milice Mićić-Dimovske i njihov svet više je nego porazan: u svetu “Mrene” vladaju životna osrednjost i ideološko slepilo, zavist i sujeta, materijalna beda i duhovno beznađe. Ali ko bi mogao da kaže da dobrim delom to nije svet u kojem živimo?
U celini gledano, “Mrena” je možda prvi ozbiljan pokušaj da se stvarnost Srbije s kraja prošlog veka sagleda na umetnički nepristrasan način, mimo uobičajenih formula političkih ideologija koje su poslednjih godina tako često nalazile put i do književnosti.
ADRIJANA MARČETIĆ
01.01.00
Dnevnik
25.12.2002.
PROZA
Zamućen pogled na stvarnost
Milica Mićić Dimovska: MRENA, Narodna knjiga, Beograd, 2002.
Početku romana ?Mrena? Milice Mićić Dimovske prethodi konvencionalna rečenica: ?Svaka sličnost sa stvarnim događajima i ličnostima je slučajna?. Sudeći po nekim poluzvaničnim reakcijama - a i po signifikantnom odsustvu reakcija - ovaj iskaz je u određenim krugovima shvaćen u najboljem slučaju ironično. Dok postoji književnost biće i slikanja prema živim modelima, a dok je njega biće i uvređenih živih modela. Kako je ova vrsta prepoznavanja potpuno vanliterarna činjenica, ne bih u ovom kratkom prikazu više o tome, radije nešto o samom romanu.
Poznavaoci dela Milice Mićić Dimovske naći će se na poznatom terenu: likovi iz ?Mrene? imaju mnogo toga zajedničkog sa likovima iz ostalih njenih knjiga. Steći će se tu razne vrste autsajdera: oni umorni od tereta neostvarenih ambicija, bivši funkcioneri, gorljivi konvertiti koji mogu samo da ispadnu smešni, kao i oni koji su dosegli željeni društveni status ali im je privatni život prava pustoš. Ono što ih povezuje jeste činjenica da ničemu istinski ne mogu da se obraduju, kako primećuje jedna od junakinja.
Sam način gradnje romana - mozaička isprepletenost priča mnoštva likova - evocira njene ?Poznanike?, zbirku pripovedaka koja bi se gotovo mogla nazvati romanom budući da su naizgled nezavisne priče povezane događajem čiji su svi svedoci, kao i ?Utvare?, njen prvi roman, koji i tematski podseća na jednu od pripovednih linija u ?Mreni?. Dosad labavo povezivani i nepovezani tipovi likova našli su ovde utočište u većoj pripovednoj formi, a ta činjenica će verovatno otvoriti (lažnu) dilemu među čitaocima: leže li autorki, ipak, više kraće forme, ili je roman ?prirodno mesto? za priču o izukrštanim sudbinama.
Pripovedanje u ?Mreni? teče uglavnom u trećem licu, uključujući čitav spektar postupaka za prikazivanje stanja svesti likova, dok su u prvom licu samo delovi u kojima se očituju razmišljanja i svest teško pokretne starice koja ima mrenu i ne učestvuje aktivno u zbivanjima koja zaokupljaju ostale. Ona predstavlja i neku vrstu ključa za delo: bolest od koje samo ona doslovno pati može se u prenesenom smislu dijagnosticirati i kod ostalih: zamućen pogled na stvarnost i odsustvo želje da se ona bolje sagleda, zatvorenost u vlastite opsesije i sećanja. Staričina, pak, duhovna oštrovidost, koja je ironično kontrastirana dvema ograničenjima - mrenom i fizičkom izolacijom - čini da čak i likovi koji žele da menjaju svet izgledaju naivni u svom entuzijazmu: sve je to ona već videla, sve se to već događalo.
Radnja je smeštena u Novi Sad, neposredno pred NATO bombardovanje. Fokalna tačka zbivanja je Forum srpski, nacionalna kulturna institucija o kojoj njen predsednik, pesnik viđen za Aleju velikana, kaže: ?Uvek je bio uz vlast, iako na neki pomalo rezervisan način.? Lik nesklon Forumu i njegovom ?trojstvu? (predsednik-potpredsednik-urednik književnog časopisa Osvit), istrošeni avangardni umetnik, o Forumu i Akademiji će reći: ?Osećam na kilometar njihovu staračku sagu.? Forum okuplja likove na direktan ili indirektan način, predstavljajući svojevrsnog belog slona u kontekstu vremena obeleženog ratom i etničkim čišćenjem, emigracijom, opsednutošću biznisom, kursom marke i nestašicama. Likovi se sukobljavaju ideološki, borba za priznanje odvija se na nekoliko nivoa - od najprivatnijeg do borbe za vlast - pištolj uveden na početku romana pred kraj opaljuje, ne donoseći nikakvo razrešenje ni otrežnjenje već samo podgrevajući individualne opsesije.
Forumov predsednik Đorđe Omorac, starac koji poslednje dane provodi sumirajući svoj život kao umetničko delo, kaže da je roman ?fuga o vremenu s mnoštvom likova koji se smenjuju ili prepliću?, građen kontrapunktski. Ova definicija mogla bi da posluži kao samodefinicija ?Mrene? Milice Mićić Dimovske.
Mirjana Petkov
01.01.00
Vreme
26.12.2002.
Mrena i komentari:
Monumentalni pokušaj
Šta je tako strašno zgrešila autorka Mrene? Optužena je da je napisala "roman s ključem" u kojem su se mnogi "samootključali"
"Svaka sličnost sa stvarnim događajima i ličnostima je slučajna." Odlučivši da stavi ovu "holivudsku" napomenu kao preventivnu ogradu od mogućih "feljtonskih" čitanja svog trećeg romana Mrena, Milica Mićić Dimovska nesumnjivo je nešto "tela; no, šta god da je to bilo, izgleda da nije uspelo: u književnoj se čaršiji, naime, već uveliko rasplamsala priglupa intriga oko ove knjige, da bi (za sada?) uvrhunila u odbijanju republičke komisije za otkup knjiga da za javne biblioteke otkupi Mrenu, navodno zato što je jedan njen novosadski član (komisija radi po "principu veta", ko Savet bezbednosti!) bio strašno iznenadjen & uvredjen onim što je našao u njoj. Naravno, nije da on ima nešto sproću spisateljice, naprotiv, on je čak toliko dobrohotan i požrtvovan da je čvrsto rešen da brani njeno delo od nje same, pa smatra da knjigu ne bi trebalo otkupiti jerbo dotična nije na nivou svojih ranijih dela, koja on neobično ceni... No, čak i kada bi s njom vaistinu tako stvari stajale, ostalo bi nejasno otkud ova "cenzorska" gorljivost zakrabuljena Dobrim Namerama: nije li, naime, sasvim normalno da značajni pisci jedne literature ? a niko, koliko je poznato, ne spori da je MMD jedna od takvih ? budu dostojno zastupljeni u javnim bibliotekama i svojim stvarno ili tobože "slabijim" delima, da bi zainteresovani mogli da dobiju na uvid celinu njihovog opusa? U protivnom, preostalo bi im samo da veruju na reč onima poput dušobrižnog Člana Komisije koji ni u najluđim snovima ne bi bili u stanju da napišu nešto što bi se na tri puškometa približilo dometima i "slabijih" dela novosadske spisateljice.
Šta je, dakle, tako strašno zgrešila autorka Mrene? Moglo bi se reći da je optužena da je napisala "roman s ključem", i u tom su se "ključu" samoinicijativno samootključali iliti samodešifrovali nekoliki važni protagonisti pre svega novosadske književne scene, naročito Bardovi iz prevažnih Nacionalnih Institucija... E, sad, što se tih ključeva tiče, ajmo za trenutak u susednu Hrvatsku: tamošnju je javnost veoma uzbudila i podelila ? i to na one koji (pri)znaju i one koji ne (pri)znaju da se radi o preispoljnom (para)književnom đubretu, nedostojnom čak i recikliranja ? pojava obimnih oknjiženih pamfletoida Ivana Aralice Ambra i Fukara, gde se ovaj nekoć veoma precenjeni ocvali nacionalromantičarski feljtonist na najbesramniji način obračunava s namerno nevešto zamaskiranim Stvarnim Ličnostima iz političkog i intelektualnog miljea savremene Hrvatske, uopšte ne krijući, nego naprotiv potencirajući da je svaka sličnost sa stvarnim likovima i događajima veoma namerna: Fukara je, na primer, podnaslovljena kao "roman s ključem u devet knjiga", a pisac se dodatno potrudio u svojim javnim istupima da još eksplicitnijim razjašnjenjima i putokazima "pomogne" čak i onim čitaocima kojima baš sve mora da se nacrta... "Obračun" je, pri tome, dozlaboga netalentovan, nepismen i glup, kako već biva kada neko udari na bolje od sebe, čkiljeći besno na njih iz svoje žablje perspektive, sveudilj krekećući zlovoljno na Veliki Svet iz svoje sigurne Mrtvaje, s nepomičnog lopoča... Čovek bi rekao da prisustvuje otužnom gubitku književnog i intelektualnog dostojanstva, samo kada bi verovao da ih je u tog junaka ikada bilo.
Ispričao sam ovu priču samo zato da potcrtam da ona s Mrenom ? nema nikakve veze. U ovom će romanu, naime, "ključ" ove vrste naći, doduše, svi oni koji budu baš insistirali na tome da ga pronađu, ali će to ostati isključivo njihov problem, bez uticaja na vrednost i dostojniju recepciju knjige. Mrena je, naime, uistinu inspirisana (i) stvarnim likovima, institucijama i događajima, ali na onaj način na koji književnost ? naročito ona "realistička", šta god to (danas) značilo ? posve zakonito tretira Spoljni Svet kao građu od koje se uzima ono što može da joj posluži, a zatim se to nadgrađuje, kombinuje, preoblikuje, izobličava... Sve dok se stvarnost "fizičke realnosti" ne transformiše u stvarnost proznog dela: među ovima dvema može da ostane, na jednom (recepcijskom) nivou, čak i visok nivo lako uočljive korespondentnosti, a da to ne zasmeta punoći književnog dela: kao što se vrednost proze nipošto ne meri "potretiranjem" stvarnosti jedan-kroz-jedan (ta, od tog su utopijskog cilja, protivnog prirodi svake Tekstualnosti, već i novinari odustali!), tako se ona ne može vrednosno meriti ni stepenom bezuslovne odmaknutosti od nje! Utoliko je problem intrige oko Mrene uistinu negde izvan same knjige: "zahvatanjem" motiva iz jednog prepoznatljivog i samoj spisateljici na razne načine bliskog miljea, MMD nije prekršila nijedno od Svetih Književnih Pravila ? kada bi to bilo tako, morali bismo da odbacimo veliki deo svetske književnosti, od Šekspira preko Čehova do Salmana Ruždija! ? ali je zato neoprezno (ili, pak, sasvim svesno, pa šta bude) prekršila neke od nepisanih Ruka Ruku Mije kanona, zbog čega joj sledi zasluženo Ispaštanje, možda tihi izgon iz institucionalnog Raja... Ma i nije to, kad bolje pogledaš, baš neki gubitak; naprotiv, lakše se diše.
Anyway, krajnje je vreme da povučemo vodu za Glupostima i okrenemo se knjizi. Obimni roman Mrena (Narodna knjiga, Beograd 2002) delo je koje svakako ne pati od manjka ambicija. Potvrdivši visok književni standard dosadašnjim zbirkama pripovedaka i kraćim romanima, Milica Mićić Dimovska odvažila se da kroz Mrenu sagleda (sic!) panoptikum sitnih i krupnih tragedija, kukavičluka i izdajstava učinjenih pod neprestanom meljavom žrvnja Istorije, a sve u do-svakog-sitnorealističkog-detalja prepoznatljivom mizanscenu novosadske današnjice. U središtu zbivanja su bornirani čelnici Foruma srpskog (da, to zvuči kao aluzija na Maticu Srpsku! da, i zgrada Foruma u romanu se nalazi na uglu Pašićeve, tamo gde i zgrada Matice u stvarnosti! da, MMD inače radi u Matici! So what?), starostavne "nacionalne institucije" i tipičnog čeda odocnelog nacionalnog romantizma, koje u današnjim sociokulturnim okolnostima ne može nego da vegetira kao kičasti retrogradni ornament svakog režima, prevejani evergreen-kulturtregeri koji se na svaki način trude da što bezbednije proglavinjaju kroz Devedesete, pokorno, s mešavinom oportunizma i entuzijazma sledeći "stratešku liniju" onog "patriotskog režima" čijim rutavim i tvrdim ušima ionako umilno zvuči muzika iz njihovih "svenacionalnih struna". Od likova Đorđa Omorca, Jovana Žarkovića i Teodora Domazeta ? sa sve njihovim što "austrougarskim" što "dinarsko-arivističkim" inhibicijama i kompleksima ? spektar likova se grana ka njihovom užem i širem porodično-prijateljsko-kolegijalnom okruženju, zahvatajući sve od partizanske do tehno generacije, od odbačenog eks-samoupravno-autonomaškog direktorčića premetnutog u jurodivog nacionalističkog stihoklepca, do doživotno starmalog buntovnika iz "kolenovićke" familije, "konceptualnog umetnika" i neartikulisanog oporbenjaka (netalentovanost je, avaj, jedino što ovu dvojicu spaja!), od rezigniranog "režimskog" novinara koji odušak nalazi u ekološkom angažmanu do izbeglice apsurdne sudbine, čvrsto rešene da skonča u udobnosti kameničkog sanatorijuma... Odlučivši se za ovakvu policentriranost bezbrojnih narativnih tokova, Dimovska je rizikovala da je višak ambicije, potreba da se po svaku cenu zaokruži književna freska jedne epohe i Grada u njoj, proguta i zaguši prohodnost priče i preko mere relativizuje racionalnost i ekonomičnost spisateljske strategije. Umesto sažimanja, Dimovska se ? sa vrlo promenljivom srećom ? opredelila za gomilanje. U toj freskolikosti, naizgled paradoksalno, nalaze se i glavne vrline i osnovne slabosti ove knjige: Mrenom je Dimovska mnogo htela i mnogo započela (dopustivši sebi, valjda savladana količinom Teksta, primetne stilske, pa čak i gramatičke padove i neizbrušenosti): dosta od toga je isterala na čistac, mnoge su epizode i rukavci priče možda mogli i da izostanu, pa da budu upotrebljeni na nekom drugom mestu, u nekom drugom kontekstu. Radi se, dakle, o odvažnom monumentalnom pokušaju da se sumira tegobno, tmurno, tmasto iskustvo Najgorih Godina Naših Života: rezultat nije pun pogodak; još manje je promašaj. U svakom se slučaju radi o knjizi koja se ne sme ni zaobići ni prepustiti primitivnom čitanju "s ključem". Što se pravog mesta Mrene i u spisateljičinoj i u srpskoj književnosti tiče, čini se da će tek stanoviti vremenski odmak ? kada definitivno izvetre i zaborave se sva ona banalna "odgonetanja" ? odrediti pravi domet ovog romana koji od čitaoca dosta traži ? ne samo strpljenja, nego i stanovite "savezničke" popustljivosti prema problematičnim mestima ? ali nije da nije štedar i u davanju. A za onaj Forum srpski, sa svim njegovim pompezno-praznim velikodostojnicima, nemojte da se brinete: taj će spokojno trajati još vekovima, baš zato što niko odavno ne zna čemu to služi, a još i ne radi.
Teofil Pančić
01.01.00
Dnevnik
28.12.2002.
INTERVJU:MILICA MIĆIĆ DIMOVSKA, KNJIŽEVNICA
Forum srpski nije Matica
Zaista ima nečeg u toj potrebi pisca da potkaže život, da ga razotkrije, da mu baci u lice rukavicu svoje istinoljubivosti... Kome pisac, odnosno njegovo delo potkazuje život? Možda, samoj budućnosti-kaže naša sagovornica
Uoči Beogradskog sajma knjiga, ?Narodna knjiga? i ?Alfa? iz Beograda, objavili su najnoviji roman poznate novosadske književnice Milice Mićić Dimovske-?Mrena?. Smeštajući radnju u Novi Sad uoči NATO bombardovanja i vezujući glavne likove za Forum srpski, (u kome su svi prepoznali Maticu srpsku) , autorka je dodirnula život koji živimo danas i ovde i odmah stekla brojne čitaoce.
O knjizi se međutim, do pre neki dan, nije govorilo javno. Uz uvažavanje činjenice da književnoj kritici treba vremena za čitanje. Potom je usledio polujavni skandal:?Mrena? nije zadovoljila kriterijume Republičke komisije za otkup knjiga namenjenih narodnim bibliotekama, jer je jedan član iskoristio pravo veta, uz obrazloženje da je reč o pamfletu.
Oglasila se nedavno i kritika: jedni tvrde da je Milica Mićić Dimovska napisala do sada najzreliju prozu, da je reč o kvalitetnom građanskom romanu, a drugi smatraju da je to štivo-latinoamerička sapunica. Pokušali smo da saznamo šta o svemu misli autorka ovog kontroverznog štiva.
Veto je pravo vladara
Na nedavno završenom jesenjem otkupu knjiga za biblioteke, Republičkog ministarstva kulture, vaš najnoviji roman ?Mrena?nije prošao, navodno zato što je jedan član žirija iskoristio pravo veta i nazvao ga pamfletom. Da li ste obavešteni o tome, kako komentarišete ovaj konkurs?
Mnoge dobre knjige nisu prošle na tom jesenjem otkupu knjiga Republičkog ministarstva kulture sudeći po protestima oštećenih izdavača. Ako ?Narodnoj knjizi?, koja je i moj izdavač, nisu otkupljene knjige jednog Hermana Hesea, Umberta Eka, Filipa Rota, Mihila Epštajna, Stanislava Vinavera, šta onda da kažem ja ili moje kolege, ovdašnji savremeni pisci, koji nismo klasici, ali smo u neku ruku više oštećeni jer se naše knjige neće naći u bibliotekama zahvaljujući tome što je Komisija za otkup očigledno radila na brzinu. Imati samo mesec dana na raspolaganju da bi se pročitale tolike knjige je neodgovorno, neozbiljno i uvredljivo. O svemu ovome govorim na osnovu novinarskih komentara i na osnovu pravdanja nekih članova komisije u javnosti. Čujem da su i mnogi vojvođanski izdavači oštećeni. Ako su istinite reči profesora i književnog kritičara Aleksandra Jerkova, člana komisije, moj roman ?Mrena? je odbijen zbog uloženog veta jednog od članova komisije. To je presedan. Veto je, inače,pravo vladara da stave zabranu na neku odluku koju je donela skupština. Znači ovaj član komisije se ponašao kao vladar, s tim što nije presudjivao u skupštini već u komisiji za otkup knjiga. Veto i estetska procena knjiga nemaju nikave veze jedno s drugim.
Hoću li imati snage?
Vi ste bili stara saradnica Matice srpske i jedan od urednika njenog Letopisa. Da li ste sa nekim od ?matičara? razgovarali o ?Mreni?? Kakvi su komentari, ako jeste?
Skoro četrdeset godina sarađujem sa Maticom srpskom. Prvu svoju knjigu objavila sam u Matičinoj ediciji ?Prva knjiga?. Kasnije sam postala član uredništva te edicije, a zatim i njen glavni urednik. U biblioteci ?Danas? nekadašnjeg IP Matice srpske objavila sam tri knjige. Trenutno sam član uredništva Letopisa Matice srpske, ali ističe mi mandat. Kad smo poslednji put imali redakcijski sastanak, niko od članova uredništva nije bio pročitao knjigu. Posle svih ovih komentara i glasina, mislim da neću imati snage da se pojavim na sledećem sastanku.
Dok ste pisali roman, da li ste se pribojavali da će veoma prepoznatljivi glavni likovi u istom takvom prostoru i vremenu, u drugi plan eventualno potisnuti nesumnjive književne vrednosti vaše proze? Mnogi koji su pročitali ?Mrenu?, skloni su tvrdnji da je Forum srpski-Matica srpska i da se iza ?literarnih nadimaka? jasno vide Matičini bivši i sadašnji čelnici.
Svakom piscu stvarnost je potka, on polazi od sredine koja ga okružuje s ciljem da joj proširi okvire, da je uopšti i u isto vreme podvrgne sebi, subjektivizuje je, kalemeći sopstvene misli, sopstveni unutrašnji život na junake. Tako sam i ja postupila, krenula sam od svoje sredine i od svog vremena, ostalo je moj unutrašnji život. Forum srpski nije Matica srpska. Jedini moj greh je što sam uz Forum stavila odrednicu srpski. Mogla sam staviti, recimo, Nacionalni forum. Što se tiče literarnih nadimaka, moji junaci imaju samo svoja imena i prezimena, naravno, izmišljena.
Nečasno klanovsko osporavanje
Već poznata maksima Dušana Kovačevica da pozorište potkazuje život, mogla bi se, možda, primeniti i na vaš najnoviji roman. Da li je ovdašnja (književna) javnost spremna na to?
Na osnovu dosadašnjih reagovanja, mislim da je ta javnost, u stvari književni svet Novog Sada, podeljen. Neki me podržavaju, a neki osporavaju i to nečasno, klanovski. Naročito moji bivši saradnici u upravi DKV, dok sam bila predsednik te organizacije, doduše kratko vreme. Mišljenje Dušana Kovačevića da pozorište, a samim tim i književnost, potkazuje život vrlo mi je blisko. Da, zaista ima nečeg u toj potrebi pisca da potkaže život, da ga razotkrije, da mu baci u lice rukavicu svoje istinoljubivosti...Kome pisac, odnosno njegovo delo potkazuje život? Možda, samoj budućnosti.
Dokle će se, po vašem mišljenju, na ovim prostorima sudarati modernisti i tradicionalisti, ne samo u literaturi, već u svim segmentima života?
Dogod postoje, modernisti i tradicionalisti će se sukobljavati, naročito oni koji predstavljaju ekstreme i na jednoj i na drugoj strani. Verovatno će se ti ekstremi uvek sukobljavati, oni ne primaju uticaje jednih od drugih. Međutim istinski velika umetnost objedinjuje u sebi i moderno i tradicionalno, ona ukida netrpeljivost, ukida ekstreme. No, dobra su i ta sukobljavanja, ona filtriraju stvari, uravnotežavaju na izvestan način, jedni vukući u prošlost, tradiciju, drugi u budućnost i eksperiment. Novi Sad dokazuje svoju širinu upravo i time, što je pozornica i za moderniste i za tradicionaliste.
Radmila Lotina
Večernje novosti
28.12.2002.
Ko se prepoznao?
TEK ŠTO je ?Narodna knjiga? iz Beograda iznela na bogatu trpezu domaće književne produkcije novi roman novosadske spisateljice Milice Mićić Dimovske ?Mrena? već slovi za ?poslasticu?...
Čitalačka publika je halapljivo ?progutala? rukopis koji nikoga nije ostavio nezainteresovanim niti ravnodušnim. Lakoćom literarnog kazivanja Mićićeva je uspela da radnjom romana i karakterom njegovih protagonista podjednako zaintrigira knjigoljupce i književne kritičare.
Evo, kako Milica Mićić Dimovska u razgovoru za ?Novosti? tumači polemiku koja se iščitavanjem njenog novog romana ?Mrena? povela u javnosti:
- Pretpostavljam da je to zbog bliskosti vremena koje opisujem, vremena još nesagledanog i protumačenog od našeg društva, bar što se tiče naših htenja i posledica tog htenja, ako hoćete i pogrešaka koje ne samo što želimo da zaboravimo već počinjemo i da ih uzdižemo, idealizujemo. Moj roman, je možda ljude podsetio pa ono što hoće da zaborave, a neke samim tim i naljutio. Da bi me omalovažili, kritičari se pozivaju na distancu. Da sačekam sud istorije. Ali, kako da ga sačekam, kada sam zaronjena u ovu sadašnjost, kad me je nešto gonilo da počnem da pišem o njoj ne čekajući tu famoznu distancu...
Kako tumačite izostajanje vašeg romana sa liste za otkup samo zato što je jedan član Komisije stavio veto na vašu knjigu?
- O tom vetu na moju knjigu saznala sam iz novina. Nemam reči! Pre jedno petnaestak godina bila sam član vojvođanske komisije za otkup knjiga. Iščitavala sam ponuđene knjige dva-tri meseca. Na sastancima bismo kao članovi komisije pažljivo razmotrili sva naša pojedinačna mišljenja i zajednički donosili odluku. Veto nije postojao. Uostalom, zar nije veto u estetičkim procenjivanjima nezamisliv? Veto znači zabranu, i obično se vezuje za pravo vladara da stave veto na neke odluke skupštine koje mu nisu u interesu. Veto u komisiji za procenu knjiga je samo korak od inkvizicijskog ?indedž-a librorum prohibitorum...
Mnogi čitaoci u instituciji Forum srpski koji se pominje u romanu, vide Maticu srpsku, a u likovima junaka prepoznaju bivše i sadašnje poslenike ove ustanove. Vi ste se već ogradili od takvih prepoznavanja, ali ipak, kako ih objašnjavate?
- Objašnjavam ih ljudskom potrebom za intrigom. Oni ne čitaju delo zbog samog dela i ne uživaju u književnim junacima ako ih ne povežu sa stvarnim ličnostima. Smatrala bih svojim neuspehom ako moji junaci ne opstaju samo kao književni likovi već crne snage iz konteksta. Ja se ograđujem od svakog poistovećivanja mojih junaka sa stvarnim ličnostima iz prostog razloga što su svi moji likovi deo mene, odraz mog unutarnjeg života i sposobnosti, uživljavanja u nešto što je, u suštini, samo fikcija.
Ipak, zašto mnogi uzimaju vašu knjigu u ruke samo zbog povezivanja sa realnim ličnostima?
- Pa, iz znatiželje, da provere je li stvar onako kako se priča...
Radnja romana je smeštena u vreme pred NATO bombardovanje. Šta vas je motivisalo da se za baš taj period pripovedački opredelite?
- To je period uoči krize i kulminacija krize. Bombardovanje sam doživela kao našu tragediju i katarzu u isto vreme. U mom romanu epilog je sav u samoosvešćivanju junaka, ali to samoosvešćivanje je za nekog lekovito, za nekog porazan gubitak iluzije. A za neke potvrda globalne katastrofe, potvrda skoro utešna.
Kultura i politika ne idu zajedno. Kako taj savez funkcioniše kod vas?
- Opisivati posledice neke politike ne znači i bavljenje politikom. Književno delo mora biti izvan politike. Savez kulture i politike može da postoji u institucijama, ali ne i umetničkim delima, ne ni u književnosti osim ako nije u pitanju neko prigodno, propagandno delo koje se zamaskiralo nekakvom literarnošću. Ja nisam nikada prihvatala takav savez, pogotovo ne apologetski.
Esencija poruke romana je u naslovu. Ne navlačimo li mrenu u sudbinskim situacijama?
- Pa, medicinski gledano katarakta ili mrena je oboljenje očiju sa oštećenjem vida koje nastaje kao posledica zamućenog očnog sočiva. Leči se uglavnom hirurški. U simboličkom smislu mrena za većinu mojih junaka znači neku vrstu zabijanja glave u pesak, u stvari neka vrsta hotimičnog slepila za ono što neće da vide. U mom romanu samo jedna junakinja ima mrenu u medicinskom značenju, ali ona za razliku od ostalih, uprkos tom oboljenju, bolje od drugih sagledava istinu. Većina se ponaša kao da ima mrenu i to baš u odsudnim, sudbinskim situacijama. Ponekad je to možda kob, ali uglavnom je bežanje od stvarnosti.
Da li se slažete sa ocenama da je vaš roman zapravo autentičan portret našeg društva i života?
- Neka drugi o tome prosuđuju.
Kakav odnos imate prema svom novom rukopisu?
- Još je to sveže za mene. Možda i meni treba distanca da bih sagledala svoj roman u pravom svetlu.
ZORICA T. MIRKOVIĆ
