Moj Majkl

06.03.10

Ratovi su neizbežni ali nikad nisu humanitarni. U dvadeset prvom veku glavni problem nije borba Istoka protiv Zapada, hrišćanstva protiv islama. Najvažniji problem je borba između fanatika i ostalog dela čovečanstva – kaže istaknuti izraelski pisac za „Politiku“
Ja pišem rukom i koristim dva nalivpera, sa plavim i crnim mastilom: jedno mi služi za pisanje priča, a drugo da kažem vladi da se nosi dođavola. Ja moram da sanjam i moram da pišem. To je osnovna ljudska potreba. Slušanje i pričanje priča je kao hrana, kao seks– reći će Amos Oz, jedan od najvećih savremenih izraelskih pisaca i dobitnik brojnih međunarodnih priznanja (kao što su „Gete” i „Princ od Asturije”) tokom susreta sa svojim čitaocima u Sijeni, u pozorištu Rinovati, uoči ekskluzivnog razgovora koji smo nedavnovodili za „Politiku”.
Pisac je, na početku, upoznao publiku sa onim delom svog života – od svoje četrnaeste, do 44. godine–koji je proveo u kibucu, „najboljem univerzitetu o ljudskoj prirodi” gde je, veli, naučio sve o onome o čemu piše: o ljubavi, smrti, želji, očajanju... I otkrio da raj nije zaista raj: „Tu je bilo ljubomore, zavisti, ogovaranja, kao, uostalom, svuda. Međutim, u kibucu niko nije bio gladan i niko nije bio sam. Kibuc je Izrael u malom. Izrael nije država, Izrael predstavlja kolekciju argumenata.”
Oz zastupa tezu da Jevreji imaju ambivalentan stav u odnosu na Evropu. Njihova veza sa Starim kontinentom bazira se na konstantnom preplitanju ljubavi i mržnje. „Tridesetih godina prošlog veka,moji dedovi i roditelji nasilno su izbačeni iz Evrope. Ali, to je za njih bila sreća, preživeli su.” Pisac smatra da su jedini Evropljani u tadašnjoj Evropi bili upravo Jevreji, ostali su bili nacionalpatrioti:
„Jevreji se nikada nisu smatrali Poljacima, Rusima... Bili su zaljubljeni u istoriju Evrope, u njenu umetnost. Iznad svega, muziku. Ali zato što su voleli Evropu, proglašeni su kosmopolitima, beskrupuloznim intelektualcima i parazitima... „Moji roditelji su voleli Evropu, ali Evropa nije volela njih. Jaki antisemitizam primorao ih je da je napuste. Oni nisu imali gde da odu: u Kanadi, Švajcarskoj i Australiji nisu ih želeli; Izrael je bio jedino mesto gde su mogli da se usidre. Ranije, u evropskim gradovima postojali su grafiti na kojima je pisalo: ’Jevreji, idite u Palestinu’, a kasnije: ’Jevreji, napustite Palestinu’.”
Za savremeni Izrael Oz kaže da pripada Felinijevom, a ne Bergmanovom filmu. „Ja sam čest gost u kući premijera. On me poziva na kafu ili piće i pita gde je greška. Prisutni se obično dive mom odgovoru, ali ga kasnije ignorišu. Ne možete očekivati da će današnji pisci uspeti više od prorokau prošlosti.”
Na pitanje da li između Amosa Oza pisca i Amosa Oza, političkog aktiviste, ipak postoji zajednički koren, odgovara: „Radoznalost je moja osobina. To je sposobnost da uđeš u tuđe cipele, da se podvučeš pod nečiju kožu, ne zato što vi nekoga volite, nego zato da biste videli svet njegovim očima. To je ono što radim kao romanopisac i politički aktivista. Svakog dana, rano ujutru, pola sata šetam po pustinji, potom popijem kafu i sedam za pisaći sto. Pitam se šta bi uradio on ili ona. Još kao dečak pitao sam se šta drugi misle o nama, zašto nas mrze. Kritikujem palestinske lidere, isto kao i izraelske. Shvatio sam da izraelsko-palestinski konflikt nije sukob dobrih i loših, kao u ružnom holivudskom vesternu. To je tragedija u antičkom smislu. Izrael je izbeglički logor. Palestina takođe. To je sudar dva izbeglička logora. Jedino rešenje je u bolnom kompromisu, ne u šekspirovskom stilu, kada se pozornica napuni mrtvim telima, već u čehovljevskom stilu. Kod Čehova, svi su frustrirani, razočarani, melanholični, ali su živi.”
Konačno, u pozorišnom foajeu, nakon čekanja u redu sa drugim novinarima, stiže i mojih pet minuta. Na neka od pripremljenih pitanja, književnik je, u razgovoru sa publikom, na indirektan način, već odgovorio. Stoga,razgovorza „Politiku” počinjem nadovezujući se na Ozovo prizivanje čehovljevskog rešenja za sukob Palestine i Izraela, na kome, kako je rekao, dugo radi zajedno sa krugom svojih istomišljenika.
Pitam ga,šta „čehovljevsko rešenje” preciznije znači? Da li se ovo rešenje može vezati za ideju za koju se, kao jedan od osnivača pokreta „Mir sada”, već godinama zalaže: dva naroda, dve države?
„Da, to znači stvaranje nezavisne države Palestine i podrazumeva mir sa drugom državom, Izraelom. U težnji da promenim moje sunarodnike, ja radim sa drugim piscima i intelektualcima. Mi se zalažemo za pomirenje i mir.”
Podsećam svog sagovornika da je još 1967, nakon Šestodnevnog rata, napisao članak u kojem osuđuje upotrebu termina ’oslobođena teritorija’, objašnjavajući da teritorije ne mogu biti ’oslobođene’ i da se reč ’oslobođenje’može odnositi samo na ljude, a ne na doline i planine. Petnaest godina kasnije, pišući o izraelskoj invaziji na Liban (1982), naveo je da ga je je zbunio zvanični izraelski termin za taj krvavi rat – ’Mirovna operacija za Galileju’, jer se rat, čak i najpravedniji, ne može nazvati ’mirom’.
U današnje vreme, podsećam ga, u upotrebu ulazi sveži termin: ’humanitarni rat’?
„Ja smatram da rat nije nikada humanitaran. Nijedan rat ne može se nazvati humanitarnim. Neki ratovi su samo neizbežni, ali nikada humanitarni”, kaže Oz lakonski.
Prošle jeseni promovisao je novu „partiju” protiv ultraortodoksnog ponašanja u Izraelu. Da li je to jošuvek aktuelno? Dokle se stiglo sa ovim projektom?
„Jeste. Moje kolege i ja veoma se zalažemo da promovišemo grupu intelektualaca koja se angažuje u borbi protiv fanatizma, svih formi fanatizma.”
U Izraelu ili šire, insistiramo.
„Da, i šire, ali naročito u Izraelu. Ja mislim da u dvadeset prvomveku glavni problem nije borba Istoka protiv Zapada, hrišćanstva protiv islama. Najvažniji problem je borba između fanatika i ostalog dela čovečanstva.”
Podsećam ga da je kao dečak, do četrnaeste godine, živeo u Jerusalimu. U njegovoj autobiografskoj knjizi „Priča o ljubavi i tami” otkrivamo da je, kada je ostajao sam u kući, čitao, sanjao, pisao, precrtavaoi ponovo pisao. Kako je to detinjstvo predodredilo njegovu literarnu sudbinu?
„Kad sam bio mali, Jerusalim je vibrirao od nasilja. Britanci su kontrolisali grad i svake noći se čula pucnjava. Atmosfera je bila strašna. Nismo bili sigurni u našu budućnost. Još kao dečak, shvatio sam kako je lako umreti. Policijski čas je počinjao u sedam sati uveče i mi smočitali i pisali. Međutim, ja tada nisam želeo da postanem pisac, već knjiga: jer ljude možete ubiti kao mrave. I književnika je lako ubiti, dok knjiga, čak i kada se metodično uništava, ipak ima šansu da preživi na polici neke zabačene biblioteke.”
U romanu „Priča o ljubavi i tami” razgolitio je sopstveni život, a u knjizi „Život se rimuje sa smrću”, objavljenoj u Italiji 2008, protagonista je umorni pisac nalik Amosu Ozu. Sve se odigrava tokom jedne sparne letnje noći u Tel Avivu. U ovoj knjizi „mikroskopskoj” sceni seksa posvećeno je deset stranica. Otkud toliko, presudno insistiranje na detalju?
„Smatram da je život pun detalja. Svaki ljudski kontakt je sačinjen od detalja. On nije napravljen od generalizacija niti od izjava. Međutim, to malo znači. Tako, na primer, ako kažem devojci i devojka meni odgovori „ja te volim”, ja to moram da objasnim. Moja priča polazi od detalja, od malih životnih stvari, zato što se život sastoji od malih stvari.”
Poslednja knjiga Amosa Oza, „Scene iz seoskog života”, nakon Izraela, prošle godine je objavljena u Nemačkoj, Francuskoj i Brazilu. U Italiji će se pojaviti u martu.O čemu je reč, pitam na kraju razgovora.
„Moja poslednja knjiga sastoji se od osam priča koje se dešavaju u istom selu. Ličnost iz prve priče se pojavljuje u drugoj, i tako redom. Na kraju ćete upoznati sve ljude iz sela, sva seoska ogovaranja i tajne. Selo je opisano grafički, tako da ćete naučiti kako da idete od jedne do druge kuće. Moja nova knjiga u sebi sažima dva književna roda: priču–ljubavnu priču i roman–brak. To znači da ćete za istu cenu dobiti dve stvari. Lajtmotiv knjige je humor i relativizam. Jer, „humorizam”je vakcina protiv fanatizma i fundamentalizma.”
Pisac nije želeo da otkrije tajnu svog novog rukopisa. Zagonetno se nasmešio, učtivo pozdravio i otišao sa svojom suprugom Nili sa kojom je već pedeset godina u braku.
Samo ona zna šta u budućnosti očekuje čitaoce;jedino gospođa Nili poznaje tajnu Ozovih nalivpera. A nama preostaje da nagađamo da li se radi o eseju uperenom protiv vlade ili, pak, o novoj priči ili romanu, koje književnik obično piše kada nije u miru sa samim sobom: kada je pun sumnji, nerešenih pitanja i sentimentalnih dvoumljenja.
Snežana Simić
---------------------------------------------------------
Porodična mušica na plafonu
Tokom „godina učenja, Amos Oz odlučio je da postane sve ono što njegov otac nije bio: „On je bio intelektualac, a ja sam postao seljak; on je bio naučnik, a ja sam vozio traktor. Moj otac je bio desničar, a ja sam postao socijalista. U jednoj reči, moje celokupno stvaralaštvo se odnosi na porodicu. U dve reči, na nesrećnu porodicu, a ako to treba da izrazim u tri ili više reči, vi biste morali da pročitate sva moja dela. Čitav život posmatrao sam porodice. I sada, kada biste me pitali da li bih više voleo da poletim u astronautskom brodu i vidim udaljene planete ili da postanem mušica na plafonu u nekoj kuhinji, opredelio bih se za mušicu. Rođen sam i odrastao u nesrećnoj porodici. Sada živim u srećnoj porodici, ali još uvek učim. Radim na misteriji koja obavija odnose roditelja i dece, braće i sestara, supružnika. Ukratko, ja sam pisac kamerne muzike.“

27.07.09

Biti sedamdesetogodišnji Izraelac verovatno je biti kao dvestogodišnji Šveđanin. Toliko sam toga video, sve sam video, kaže slavni izraelski pisac


Specijalno za „Politiku”
Amos Oz pomenut je prvi put u novinama „Haarec” oktobra 1961: „Veoma mladi članovi liberalne partije ’Mapaj’ pripremaju objavljivanje političkog nedeljnika. Oni pripadaju grupi koja namerava da formuliše novu ideologiju. Njihova redakcija nalaziće se u Jerusalimu. Urednički tim predstavljaće tri ili četiri člana ove grupe. Kandidat za glavnog urednika budućih novina je gospodin Amos Oz iz kibuca Hulda.”

Sledeći put Oz se pominje vrlo kratko juna 1965. godine povodom izlaska iz štampe njegove prve knjige „Tamo gde šakali zavijaju”: „Zbirka sadrži devet priča uglavnom iz kibuckog života. To je prva knjiga dvadeset petogodišnjeg pisca, rođenog u Jerusalimu 4. maja 1939, gde je diplomirao na Hebrejskom univerzitetu. Sada živi u kibucu Hulda, profesor je u tamošnjoj gimnaziji.”

Sreli smo se pred njegov sedamdeseti rođendan, povodom kojeg je pripremljena proslava. Najobimnija u gradu Aradu u kojem Oz živi već duže vreme, a gde je održan trodnevni festival koji je sadržavao književne, muzičke i druge kulturne događaje u kojima su učestvovali značajni izraelski umetnici.

Kada sam pokazala Ozu novine, objavljene 1961. godine, on ih je pažljivo prelistao, bez reči. Pročitavši najavu rekao je „Stvarno je uzbudljiva. To je bio pravi revolt protiv Davida Ben-Guriona – rušenje idola”.

Kakvi ste bili kao mlad čovek?

Bio sam kibucnik koji noću piše kratke priče. Tu i tamo objavljivao sam političke članke, uglavnom protiv Ben-Guriona, protiv kulta ličnosti i zvaničnih stavova.

Da li ste se nadali da ćete biti prihvaćeni?

Pisao sam, jer sam to morao; počeo sam da pišem kada sam bio dečak. Prvo sam sastavljao plamene patriotske pesme. Kasnije sam počeo da pišem kratke priče. Moja najnovija knjiga „Scene iz seoskog života” zatvara krug, jer se vraćam posle mnogo, mnogo vremena tom neispunjenom prostoru.

Prve priče koje sam napisao objavljene su pod naslovom „Tamo gde šakali zavijaju”. Prvo su se neke od njih pojavile u časopisu „Kešet” Aharona Amira. Te priče bile su neobične jer su se pojavile (pre države) kao priče o zajedničkom životu generacije „Palmaha”. Naišle su na interesovanje u kibucu, ali one nisu opisivale kolektiv; to su bile priče o ekscentričnom i izgubljenom. U svojoj poslednjoj knjizi postavljam danas isto pitanje: „Koga one predstavljaju i odslikavaju?” Rekao sam tada ono što kažem i sada: „Ne predstavljaju i nisu odraz ničega.”

Od Vas se oduvek očekivalo da saopštite nešto o političkoj situaciji.

Vidite, ako pišem o ocu, o majci ili o kćerki koja traži izlaz, neko će reći – otac predstavlja vladu, majka – javnost, kćerka je mlada generacija, a dozvola se odnosi na ekonomsku krizu... Šta ja treba da činim? Moja nova knjiga se manje-više odnosi na Izrael, ali u njoj je pre reč o situaciji čoveka uopšte, nego samo o Izraelcima. Ja sam svestan toga da ljudi u njoj vide izraelsku situaciju jer stanje u Izraelu je tako teško da ga ljudi u svemu vide. Ja ne mogu da kažem ljudima kako da čitaju.Da li se osećate kao da Vam je 70 godina?

Svakako, dugo vremena sam već blizu njih. Biti sedamdesetogodišnji Izraelac verovatno je biti kao dvestogodišnji Šveđanin. Toliko sam toga video, sve sam video. Rođen sam pre države i pamtim vreme stvaranja države, prve dane i godine Izraela. Dobra je to stvar biti Izraelac; težak život, mada po ceni jednog prosečnog veka živiš 200 godina.

Prihvatam svoje godine, jer i ovo doba ima neke prednosti. To su tihe godine. Posmatram stvari mirnije nego što sam to činio kada mi je bilo 20 ili 30 godina.

A izdaju tela i strah od smrti?

Smrti sam se oduvek plašio – to za mene nije nikakva novost. Smrti sam se bojao i kada sam bio mlad.

Živite u Aradu. Kako provodite dan, kako pišete?

Ustajem u pet sati ujutru, svakog dana, zimi i leti, bez zvona za buđenje. Ta mi je navika ostala iz kibuca, ali to je i biološka konstitucija – ja sam ranoranilac. Onda izlazim u pustinju, blizu moje kuće u Aradu, da se malo prošetam, ne dugo, dvadesetak minuta, pola sata, koliko mogu, popijem kada se vratim kafu i gledam u hartiju. U šest sam već za pisaćim stolom i pišem do podne. Popodne nešto pojedem i malo čitam, a onda se vraćam u moj podrum da izbrišem ono što sam ujutru napisao.

Da li se služite kompjuterom?

Pišem uvek perom. Kompjuter mi je blizu, po strani, i kad imam gotovih nekoliko skica, kucam veoma polako sa dva prsta, jer ne znam da kucam slepo. Kucam sam, jer moj rukopis niko ne može da pročita. Ali, uvek pišem perom iz emotivnih razloga, veze između pera, ruke, hartije, onog što škrabam i brišem. To ne možete da radite na kompjuteru.

Šta sada pišete?

Pišem svoju sledeću knjigu, ali nemojte da me pitate o čemu je, jer vam to neću reći.

A da li vi znate o čemu će biti?

Znam šta ću danas raditi, sutra i prekosutra; šta će od toga ispasti na kraju, sada mislim da znam, ali uvek postoje iznenađenja.

Koliko će vremena to trajati?

Kako bih to mogao znati? Nisam nikakav ugovor sa sobom potpisao.

-----------------------------------------------------------

Knjiga zrelog doba

Februara ove godine u Izraelu, Amos Oz objavio je svoju najnoviju zbirku priča pod naslovom „Scene iz seoskog života”. Radnja se događa u izmišljenom selu Tel Ilanu. Knjiga obiluje osećanjem izgubljenosti, sumraka, kraja. Svršetka ljudskih života, mesta, snova o smrti.

To je veoma gorka knjiga o beznadežnosti. Mislite li da to ima neke veze sa Vašim godinama?

Ne verujem da bih takvu knjigu mogao da napišem pre 10 ili 20 godina. Nju je svakako napisala zrela, a ne mlada ličnost, ali to ne govori mnogo, jer ne bi svaki starac napisao takvu knjigu. Uvek se setim Žan-Pol Sartra kada je upitan zašto je bio marksista, a samo u književnosti nije, tamo gde je opisivao svoj lični život, odgovorio je: „Zato što marksizam sadrži vrlo dobro objašnjenje zašto je pesnik Pol Valeri produkt francuske buržoazije, pa je čak i njegov skupoceni nameštaj malograđanski, ali to ne znači da svaki francuski malograđanin može da piše poeziju kao Pol Valeri.” To je pitanje koje mene interesuje; povezivati moju knjigu sa određenim godinama svakako je moguće. Ali, nije dovoljno.

-----------------------------------------------------------

Pamte moj pulover, a ne mene

Oz nikada nije bio samo pisac, već i zgodan muškarac, tipičan Izraelac, sa osmehom u očima i gustom kosom koja mu pada na čelo.

– Mnogo mi znači što ljudi vole ono što pišem; to je stvarno važno i pričinjava mi veliko zadovoljstvo. Ali ako neko u kafani prepozna moje lice zato što me je video na televiziji, on sa TV ekrana pamti samo moj pulover, a ne mene. To je tako. Jednom, kada sam bio u Akru sa porodicom, jedan čovek mi je prišao i rekao: „Ja znam ko ste vi, nemojte mi reći ko ste.” Tako mu ništa nisam kazao, a on je rekao: „Vi ste Alef Bet Jehošua.” Kazao sam mu da nisam. Onda me je upitao: „Sigurni ste?”

Maja Sela

Delovi intervjua objavljenog u listu „Haarec”. Prevod Ane Šomlo sa hebrejskog