Mamac

06.04.14 Danas

Jedan od prigovora onome što krajnje široko zovemo postmodernističkom književnošću jeste da je ona - kako zbog svog dekonstruktivističkog svetonazora, tako i zbog svojih čisto formalnih odlika - isuviše artificijelna i isuviše okrenuta sebi kao tekstu.

Naprosto, postmodernistička književnost nema interes za velike narative i ono što oni nose sa sobom; nema više snažnog centra, velike ideje, boga, jasne ideologije, pojedinca, sveta, ničega više nema po sebi i sve tek postoji u nekakvim diskurzivnim okvirima. Hladno je to i nesigurno polje, stvarnosti se množe, nestaju jedna u drugoj, prepliću se i obesmišljavaju, raspadaju se modeli i žanrovi, a velike priče propadaju zajedno sa predstavama o velikom, ovako ili onako skladno objašnjivom, svetu.
Iako je svet postmodernističke književnosti takav kakav jeste, iako je David Albahari bez sumnje pisac koji deluje u tim okvirima, kada bih morao da iskoristim jedan epitet kojom bih opisao njegov roman "Mamac", iskoristio bih možda najpre termin - nežan. Kako sad to "nežan"? Niti je reč o terminu koji spada u književno-teorijski pojmovnik, a čak se i u labavijim okvirima novinskih recenzija taj pojam retko sreće. Kako, onda, biti nežan u ova šugava postmoderna vremena?
David Albahari ovom knjigom uspeva da uradi ono što na prvi, površan pogled deluje nemoguće - iako je njegov glavni lik/pripovedač razapet između istorije i književnosti, porodice i politike, nostalgije i egzila, a ponajviše između stvarnosti i teksta, te je u tom smislu bačen u goreopisani postmoderni svet, Albahari uspeva da suptilno izgradu vrlo "ljudsku" priču, u na dobar način staromodnom smislu te reči. Fabula je jednostavna - pripovedač (koga po nekim autobiografskim referencama, možemo uslovno čitati i kao autorov alter-ego) sedi u svojoj kući u Kanadi i, stacioniran u egzilskom postživotu, preslušava magnetofonske trake na kojima su snimljeni razgovori koje je vodio sa svojom majkom pre nego što je umrla. Osim ove dve ravni, slušanja traka i razgovora sa majkom, postoji i treća na koju pripovedač često referira, a koja se tiče razgovora koje je pripovedač vodio sa izvesnim Donaldom, piscem iz Kanade kome izlaže svoj plan da na osnovu razgovora sa tih traka napiše priču o svojoj majci.
Ceo roman je ispisan u jednom pasusu, a autor stilski perfektno vodi priču, džezerski improvizujući kroz tekst varira ove tri ravni koje se prepliću, nastaju i nestaju jedna u drugoj. Međutim, kanal kojim teče narativ vrlo je jasan, te uprkos stilskoj razigranosti, tekst nijednog trenutka ne pokazuje simptome neartikulisanosti i teleološke nepreciznosti. Naprotiv, pripovedač čitaoca vodi za ruku sve vreme, kao kroz nekakav muzej u kome se prepliću privatne istorije i velika istorija beščašća. U tom muzeju sa jedne strane je pripovedačeva majka, koja sa sobom nosi stvarnost, porodične priče, istoriju (a u jugoslovenskim okvirima krvavi potencijal istorije je povišen, te ovde dobijamo i storije o Jevrejima za vreme II svetskog rata, ali i priče o pripovedačevoj nemogućnosti da prihvati raspad svoje zemlje i, sledstveno tome, raspad svog jezika), a sa druge strane je Donald, koji simbolički predstavlja tekst kao prostor novog rađanja, novog početka, prevazilaženja traume i otklona u odnosu na stvarnost. Pripovedač spaja ove dve tačke, kroz njega se reflektuje onaj pomenuti nežni odnos prema majci, kao i prema zemlji koja se raspala, ali kroz njega se reflektuje i problem pisanja i nastanka književnog dela. Stvarno je neverovatna veština kojom Albahari uspeva da, u isto vreme, ispriča mnoštvo malih priča, da ispiše odu toj nesavršenoj tvorevini porodice, zbunjene i izgubljene u privatnim i istorijskim kovitlacima i da, opet, uspe da problematizuje apstraktan problem kao što je odnos zbilje i teksta. To mogu samo stvarno veliki pisci, a roman "Mamac" je remek-delo jednog upravo takvog pisca.

Bojan Marjanović

01.01.00

Rec
decembar 1996

POETIKA PRICE, POETIKA ISTORIJE

Kada i gde staviti tacku? Ili, kada je prica ispricana? Pravo na odgovor sadrzano je podjednako u citaocu, piscu, ali i kriticaru. Za prvoga, mozda kada zatvori korice i prepise par sentenci koje ce potom ispisivati u prigodnim posvetama. Za autora, kada belina papira prestane da bude mrska, kada vise ne bude sumnje koja potrazuje ponovni pokusaj. Za kriticara, ili mozda, malo mekanije, povlascenog citaoca, verovatno nikada. To znaci, tumacenjem, prepricavanjem, zauvek biti suprotstavljen autoru ciji je jezik fikcija, i pricama cije vam znanje zauvek ostaje nedostupno. Pisuci o drugima, ponovo se pise samo o sebi. Ali, ako je sve samo ponavljanje, odakle onda poceti? "Odakle da pocnem", prva je recenica koju ce cuti junak Albaharijevog romana, sa stare magnetofonske trake na kojoj je ostao zapisan glas njegove majke. U ovom, na prvi pogled ovestalom zacetku pripovedanja, krije se radikalna nemogucnost svakog pricanja koje zamire u onom mestu gde se nerazlucivo spajaju pocetak i kraj. Pa ipak, iako je svako pripovedanje uzaludno ili bolje reci netacno, fikcijsko, jer ne moze da se zacne na mestu pocetka, ipak su price, ili makar pokusaji prica neophodni, buduci da jedino one garantuju postojanje sveta. Bez njih, svet se pretvara u ono na sta asocira zvuk koji se dobije kada se pukne prstima.

Novi Albaharijev roman pokusaj je da se nanovo isprica jedna neispriciva prica. Njene tematske koordinate, uslovno receno, objedinjuju krajnju tacku autorovog porodicnog ciklusa, romana Cink, gde se autoritet junakovog pripovedanja hrani autoritetom oceve smrti, i romana Snezni covek, gde iza pricanja stoji apatridstvo, svojevrsno praznjenje jezika u kome rec domovina, mada jos postoji kao spoj glasova, biva isisana u kovitlacu probudjene istorije.

Junak Mamca, kao i junak Cinka, pokusace da isprica pricu. Ovoga puta njegova tema bice majka, a cin pricanja dodatno otezan izvesnim metakarakterom moguceg pripovedanja. U stvari, ono sto mu se nudi jeste da zauzme poziciju povlascenog slusaoca jednog pripovedanja koje struji preko kolutova starog magnetofona. Prica majke o samoj sebi, o zelji da se ukoreni, sto nije samo puka fraza u kontekstu vetrovitosti istorije, za slusaoca ima oblik hamletovske misolovke, buduci da cinjenicnost istorije ne zauzima samo polje trake i majcinog pripovedanja, vec i prostor oko junaka. Sastaviti pricu o majci, znaci, tako, pisati o sebi, ponoviti zapis sa trake i najzad, dokazati zivotvornost istorije.

Ispricati pricu za junaka znaci pretvoriti traku u album sa predratnim slikama clanova prve porodice njegove majke, za koji se mora reci, da bi se stavila tacka i zivot poceo iznova, da je samo skup fotografija koje ce uskoro pozuteti. Tako i magnetofonska traka jeste album sa skupljenim istorijskim cinjenicam a koje traze tacku - ratovi, dobrovoljno izgnanstvo, rec kuca kao oznacujuci bez oznacenog, gubici: majka, ali i maternji jezik koji u anonimnom gradu na severnoamerickom kontinentu zvuci potpuno istorijski. Staviti tacku, zavrsiti pricu, poslati traku nazad za Beograd, kako to u jednom trenutku pada na pamet junaku, znaci, uz svu apsurdnost takvog pokusaja, pokusati ispricati pricu kako bi cinjenicu neminovno pretvorio u fikciju, odredivsi joj pocetak i kraj, kao sto se to cini u udzbenicima istorije, gde se u svojim fosilnim ostacima ta "uciteljica zivota" ponovo pretvara u pricu. Junak ce taj svoj poduhvat prekida, novog ukorenjivanja, morati uciniti na drugom jeziku "uz pomoc recnika, naravno" i novih poetickih pravila primerenih tom novom jeziku: prica mora imati svoj pocetak i kraj. Tako pisanje za junaka postaje test inicijacije, masovnog brisanja, odnosno reprogramiranja, ucenja pisanja od koga zavisi buducnost. Objedinjavajuci tematske okvire pripovedanja iz Cinka i sneznog coveka, Albahari nije upao u zamku automatskog spajanja fabula. Princip izgradnje Mamca je uvelicano staklo, lupa, akcija zumiranja koja liku majke, analogiji oca iz Cinka, dodaje istorijsku podlogu, dok anonimni lik profesora politickih nauka iz Sneznog coveka pretvara u pisca Donalda, prosirujuci plan dodira izmedju junaka i novog sveta i na pitanja knjizevne poetike. Ovo bogacenje likova oko junaka-pripovedaca ukazuje na razvijanje "realisticnih" tendencija u autorovoj poetici koje se ticu ravnopravnijeg tretiranja konkretne determinisanosti junaka u vremenu i prostoru. Ako je Cink jos uvek bila prica o prici, Mamac vise ne moze da sacuva nevinost vanvremenskog kruzenja jezika u pokusaju da se prica isprica. Otuda i ne cudi sto Albaharijevi autopoeticki stavovi, raskalasno razasuti po stranicama knjige (na radost kriticara i zalost nestrpljivijih citalaca), potpuno menjaju jezicki registar. Kada u Cinku junak ponovi: "Pisanje je ponavljanje kao sto je bezbroj puta receno", onda taj iskaz jos uvek pretenduje na postmodernisticku tekstualnu samorefleksiju, ali kada se u Mamcu on pretvori u univerzalni iskaz: "zivot nije promena, zivot je ponavljanje", onda se tu poetika pisanja i "poetika" istorije sjedinjuju. Poeticki princip postaje membrana koja u pisanje neminovno interpolira i istoriju. U tom proboju probudjenog istorijskog, Albaharijeva poeticka nacela, nazalost, samo dobijaju na uverljivosti.

Gubitak poeticke ekskluzivnosti na racun istorije, naravno, jos vise onemogucava da prica dobije jasnije konture, "glavu i rep" kako bi to rekao Donald, poeticki antipod junaka, neko ko "zna da pise". Sada to vise nije pripovedanje o pokojnom ocu, cije zenice mame junaka upravo onim znanjem sto ce ostati vecna prepreka izmedju oca i price o ocu - znanjem smrti, vec se pretvara u prepricavanje price koju pripoveda majka. Medjutim, cak i to prepricavanje koje bi, usled podloge koju cini majcin iskaz, trebalo da bude blize tzv. stvarnosti, rasprskava se, u ceonom sudaru sa ozivljenim istorijskim, u niz paralelnih stvarnosti. U tom smislu albaharijevsko pretvaranje price o drugome u pricu o sebi, koja u tom odvojstvu izmedju subjekta/objekta vise ne moze da bude ispricana, dozivljava potpuni klimaks. Prica sa trake nije vise nicija prica, ili bolje reci svacija je, i zato moze da bude samo "istorija, hronika, licna sudbina i poeticko naklapanje", kako se o svojoj prici izjasnjava i junak Mamca.

Nemogucnost poistovecivanja price i stvarnosti za Albaharija, dakako, nije samo uslovljena probudjenoscu istorijskog, vec i prazninama u jeziku. Tema jezika, ili kob jezika kao nesavrsenog ali i nezamenjivog medija knjizevnosti, ostaje tako trajno ishodiste ovog autora. Stvarnost, bez obzira na razlicite poetike, ostaje neoznaciva zbog belih prostora u jeziku. Ili, bolje reci, upravo jezicka praznina obesmisljava svaki pokusaj homogenog pripovedanja. Otuda nije cudo sto se poeticke alternative u roman ukljucuju upravo kada treba popuniti jednu jezicku prazninu. Kako naime nazvati piskanje nepodmazanih kolutova magnetofona koji se cuju uz reprodukciju prazne trake? Ovaj, naoko nebitni problem "oznacavanja" stvarnosti ukazace zasto rec "tisina" kojom se u prvi mah sluzi junak romana mora sadrzati navodnike. Donald ce sugerisati poredjenje "cijukanje misa iza ormara", a nama preostaje da mekotu tog misijeg zvuka zamislimo kao zvuk reci cink. To donaldovsko uplitanje na fonu jezika, ukazace da tamo gde stvarnost izmice oznacavalackim mocima jezika nikakva poeticka nacela ne mogu pretendovati na koherenciju i totalitet. zanrovska izmesanost junakovog imaginarnog teksta (ali dakako i Mamca) otuda je plod fakticke nesigurnosti koja se zacinje u samom temelju pripovedanja - jeziku.

Glas majke sa magnetofonske trake, kao pokusaj radikalnog preslikavanja "stvarnosti", ne uspeva da izbegne navodnike ciju je upotrebu, za ovu rec, preporucivao rusko-americki pisac, Albahariju, inace, ne bas nepoznat. Jer "stvarnost" se, kako to uspesno pokazuje autor Mamca, ne nalazi samo iza glasa majke, nego i u "praznini" trake, kaslju, kuckanju casa, pucketanju parketa.

Ova oznacavalacka zbrka sa trake, ciji idealni citac nije cak ni sam junak-slusalac (pa stoga ona moze biti samo fikcija ili "stvarno" sa navodnicima), uvodi nas u problem recepcije znakovlja razasutog unutar poslednjeg Albaharijevog romana. Na putu majka - junak/sin - Donald, glas sa magnetofonske trake pretvara se u splet junakovih iskaza o majci, ali i o sebi, sto se na kraju ovog pseudokomunikacionog lanca, u liku Donalda, pretvara u mnostvo motiva koje treba ispravno zanrovski rasporediti (u dramu, pricu, a nesto i u pesmu), ili u ono sto je smrt svake knjizevnosti: prepisivanje sentenci u blokcic. Ova ironicnost u prikazu recepcije jednog "pokusaja price", dozivece svoj groteskni oblik kada ukaze na disproporciju oznacenog i oznacavajuceg, na geografske karte. U Mamcu one se citaju kao Rorsahove mrlje, dok im je vrednost iskljucivo razmenska (200 kanadskih dolara), ali ne i saznajna. Za Albaharija one postaju simbol nemogucnosti bilo kakvog ispravnog oznacavanja stvarnosti, semioloska vavilonija koja onemogucava i znanje i osecaj, ali i simbol neumitnog ponavljanja u kojoj se topi svaka konacnost. Kvalitet Mamca je otuda u radikalnom prizivanju receptora: Donalda ili Kineskinje koja prodaje karte, kako bi se dokazalo fakticko nerazumevanje bilo kakvog znakovlja.

Poeticki i tematski koherentan, Mamac briljantno spaja dve teme: putovanje kao odlazak, i smrt, kao nestanak porodice. Albaharijevo znanje pisanja - oba tematska plana vesto cuva od moguce pateticnosti. Eventualna poeticka neinventivnost ostaje u skladu sa tematikom romana, postajuci, nazalost, vrlo opravdana. Pa ipak, ostanemo li dosledni tom ponavljanju kao poetici price i zivota, neminovno je - ovde pomenute Albaharijeve romane, kao i oba tematska plana sklopljena u Mamcu - povezati sa jednim drugim porodicnim ciklusom, ili sa seobama koje, u cudnoj igri istorije i knjizevnosti, pocinju, istovremeno, i u Rimu i na obalama Crnog mora, a zavrsavaju sa one strane Lamansa. Te moguce komparacije, zasigurno vise nisu samo prica o Donaldu.

SLOBODAN VLADUSIC