Malterego - Knjiga prva: Rubikova stolica

08.01.13 Popboks

Drugi roman Marka Šelića donosi žanrovsku mešavinu, razmišljanja o stanju u srpskom društvu, reference na popularnu kulturu i, što je i najvažnije, zanimljivu priču koja podstiče na dalje čitanje

Đorđe Bajić

Marko Šelić, poklonicima hip-hopa poznatiji kao Marčelo, gaji ozbiljne književne ambicije i ne skriva da mu je pisanje važnije od muzike (pogledajte video intervju u drugom delu teksta). Posle debitantskog romana Zajedno sami (Popboksova nagrada publike za najbolju knjigu 2008. godine), Šelić je krajem prošle godine ispisao novo poglavlje u svom književnom opusu. Već posle samo nekoliko pročitanih stranica drugog romana, postaje jasno da je mladi autor pisanju pristupio sa puno poleta, ponudivši jedno ambiciozno i nekonvencionalno koncipirano delo.
Šelić svoju priču ispreda gotovo isključivo uz pomoć dijaloga i tek ponekim prstohvatom unutrašnjih monologa glavnog junaka Lea, frontmena popularne grupe Tanatos. Piščeva odluka da roman bude svojevrsna kompilacija Leovih razgovora sa ostalim likovima je mač sa dve oštirce. Šelić se uspešno igra sa rečima, dijalozi su uglavnom dobro napisani, prirodni su i duhoviti (mada ponekad i samodovoljni, previše udaljeni od glavnog toka priče). Nažalost, (gotovo) potpuno odsustvo opisa do izvesne mere krnji postojeći potencijal i romanu sa vremena na vreme zafale pogodnosti klasične naracije. To je doneke prevaziđeno zanimljivim „dodacima“. Naime, čitaocima je pružena prilika da zavire u Opsenarijum, rukom pisan „dnevnik uvreda“ u kojem se Leo, uz pomoć svog demonskog (M)alterega, obračunava sa svima koji su mu iz ovog ili onog razloga stali na žulj. Ovi delovi sadrže snažan horor naboj i dobro se uklapaju u početnu krimi postavku (mentalno nestabilni Leo nije siguran da li je umešan u smrt tabloidne novinarke koja ga je ražestila neposredno pre nego što će biti ubijena). Pored stranica Opsenarijuma, u romanu se mogu pronaći i isečci iz (žute) štampe i nekoliko neodoljivo grotesknih ilustracija Ivice Stevanovića (zaduženog i za dizajn korica). Mozaička ili - još preciznije - kolažna struktura i često preplitanje vremenskih tokova otežavaju probijanje kroz tekst (ping-pong sadašnjosti i prošlosti je naročito izražen u drugoj polovini), ali će pažljivi čitaoci, kada sklope sve delove slagalice, biti nagrađenim kompleksnom i intrigantnom pričom – ili barem njenim početkom pošto je Rubikova stolica zapravo prvi deo trilogije.
Kao što je već primetio pisac/kritičar Pavle Zelić, Malterego: Rubikova stolica po konceptu podseća na epizodu Dilana Doga – pre svega po načinu na koji autor, po oprobanom receptu Dilanovog „tate“ Tizijana Sclavija, prisvaja i varira već postojeće horor motive (primetne su, između ostalog, posvete mangi Death Note i Kingovom romanu Tamna polovina). Imajući u vidu da radi kao urednik u izdavačkoj kući Veseli četvrtak koja na srpskom tržištu objavljuje avanture Dilana Doga, Šelić odlično poznaje ovog italijanskog strip junaka i ne čudi što je u svoj roman upleo Sclavijevu poetiku. Ljubav prema stripovima (Šelić, na primer, roman ne deli da glave ili poglavlja – već na epizode) i poznavanje istih nije jedini autobiografski momenat u Malteregu. Leo je modeliran, reklo bi se, po uzoru na samog autora. Koliko Šelića zaista ima u Leu znaju pisac i njegov najuži krug, ali su neke paralele lako uočljive svima koji, pa makar i površno, poznaju Šelićev životni put i stavove koje iznosi u kolumnama i intervjuima.
Neosporno, roman je mogao biti pitkiji i dinamičniji da se na njemu urednički ozbiljnije poradilo: da je, na primer, ublažena moralizatorska crta i/ili odstranjeni suvišni dijalozi/ponavljanja, ali i u svom trenutnom obliku predstavlja sasvim zadovoljavajuće čitalačko iskustvo i budi zanimanje za nastavak. Posebno su intrigantni i psiholiško uverljivo iznijansirani delovi o problemima koje Leo ima sa psihotičnim obožavacem Jasminom Kanovićem, ali kako je ovaj narativni luk zatvoren na kraju prve knjige, biće zanimljivo videti u kom će pravcu Šelić dalje voditi priču. Intriga u vezi sa Opsenarijumom je i dalje u igri, a svi su izgledi da će u nastavku aktivniji udeo u događajima dobiti likovi uvedeni u prvom delu (pre svega: članovi Tanatosa, zatim Leova devojka Anita i njegov biseksualni prijatelj Maks). Imajući u vidu da horor/triler delovi posebno dobro funkcionišu, ne bi bilo loše da se Šelić u nastavcima još doslednije opredeli za žanrovski ključ, ali sve opcije su još uvek otvorene.

24.12.12 Večernje novosti

U manje-više večitoj borbi dobra i zla, za koju ima mesta i na rubovima i u samom središtu tzv. književne scene, nikada nije jasno koja će sila prevladati. Ta stara i ne preterano ubedljiva slika može da oživi na različite načine i u književnim delima - kada se na kraju Edž Ponta Andrić odluči za život i to saopšti samome Bogu, ili kada na kraju Dnevnika o Čarnojeviću junak zna da će pogledati u nebo, utehu svoju. Ili kada “Đavoli dolaze” sa Miodragom Bulatovićem, a sam Hrist umakne sa raspeća u Pekićevom “Vremenu čuda”. Nadu da sa čovekom još nije gotovo u vrlo čudnom tipografskom spektaklu od pararomana, prvom delu najavljene trilogije “Malterego”, Marko Šelić je poverio upravo citatu iz Pekića. Horizont humanosti potrebno je obnoviti i nakon brutalnog obračuna u kojem je junak bejzbol palicom utukao nekog agenta zla i nasilja koji je prodro u njegov muzički svet i nastoji da ga sruši. Ali oko ove tanke linije koja ima neku crtu filmske napetosti u pretnji, proganjanju i obračunu, sve se rasulo. Reklo bi se po modelu prekratkih rezova savremenog spota u kojem valja zadovoljiti gledaoca koji tek nekoliko sekundi može da prati i vizuelnu naraciju, nekmoli nešto drugo. Kako tu svest valja hraniti stalnim jakim nadražajima, ova knjiga se raspala, postoje samo ostaci tekstova. Svaki od njih je dobio svoju vizuelnost, prvo tipografskim manipulacijama, onda slikama rukopisa, zatim mistifikacijama kolaža iz štampe, napokon krizom teksta koji se ukršta i preklapa do granice nečitljivosti i napokon crnim listovima koji treba da upiju ostatak svega onoga što nije rečeno. Ako čitalac još uvek nije uspeo da zadovolji prenadražene nerve, eto i nekoliko horor sličica, kao podsećanja na neki bed trip od života.
U takvom ambijentu koji opovrgava i priču i pripovedanje nadmeću se trivijalnosti iz života i praznih razgovora članova nekog benda sa mestimično lepo oblikovanim pasažima, duhovitim i takoreći književnim na jedan starinski način, onaj koji bi ovaj kritičar mnogo bolje razumeo i mnogo više umeo da ceni. Sa jedne strane je, dakle, svet potkulture i popularne kulture uz raspravu o medijskoj prezentaciji i odjeke smrti popularne voditeljke, sa druge strane je svet čovekove osećajnosti i njenog književnog oblikovanja.
O smrti voditeljke napisao je Vladimir Tasić veoma dobar roman “Stakleni zid” pa se “Rubikovom stolicom” Marka Šelića nastavljaju dijalog i spor između učenih plodova postmoderne i kontrakulturnih poricanja i nasleđivanja takvog prosedea. Šelić, međutim, sa dobrim razlogom nastoji da ne pređe granicu posle koje polemički odnos postaje pamflet. Oblici poništavanja priče i pričanja postavljaju teška ograničenja onome što se može reći i oblikovati.
Marko Šelić, poznati mladi muzičar Marčelo, možda zna šta đavo pevuši kad ne uživa u Majklu Džeksonu, Madoni i Ledi Gagi. Ipak bi morao da vodi računa o tome da đavo sve čita i da ga tipografsko opsenarstvo ne može zavarati, naprotiv. Uostalom, ko je čitao “Majstora i Margaritu” zna kakva je Volandova predstava. U onoj meri u kojoj se pisac udalji od puke ništavnosti, za njega još ima nade. Jer se trivijalnostima može ispuniti svaka pentalogija, ali se ne da napraviti književno vredna trilogija. Pobeći od trivijalnosti, to znači spasiti dušu za koju se bori ovaj mladi pisac.