"Sat i po kasnije Saliven je i dalje vodio istovar italijanskog teretnjaka kada je spazio crni Ford kako prilazi doku. Usredsredio je pogled na trojicu snažno razvijenih ljudi koji su izašli iz kola i krenuli ka njemu.
?Ti vodiš dok?? upita ga jedan. Plava kosa bila mu je uredno pocešljana unazad, sa uskog cela. Imao je velike, hladne plave oci i tanke usne koje su se krivile u zao osmeh kada je govorio.
?Ko ste vi? Šta hocete?? upita Džimi, iznerviran zbog prekida.
?Ja sam Vili?, stiže odgovor.
Zdepast, visok 172 centimetra i težak osamdeset pet kilograma, Vili ?Dva Noža? Altijeri je cuvao tajnu gde je sahranjeno tridesetak leševa. Nijedan nije bio na groblju. Poslednja pocivališta bila su im u travu zarasli tehnicki tuneli, plitki grobovi iskopani na brzinu duž ivicnjaka autoputeva ili pod asfaltom izlivenim za nove puteve. Vili je bio jedan od najstrašnijih ubica bruklinskog podzemlja.
Vili Altijeri je svoj nastup izvodio pomocu dva celicna seciva, ne kraca od petnaest centimetara. Nosio ih je u kožnim kanijama pricvršcenim za pojas tankim kožnim kaišem. Noževi su bili deo Vilijevog tela koliko i bilo koji od njegovih vitalnih organa. Altijeri nije mogao da funkcioniše bez noževa; osecao se neprirodno kada ih nije osecao na sebi. Nosio ih je i kada spava.
Dešavalo se da je Vili morao da se odvoji od jednog od svojih noževa, kada bi, nehotice ili hotimice, zario oštricu toliko duboko u svoju žrtvu da ne bi mogao da je izvuce. Njegova tehnika je umnogome uticala na visok procenat zamena njegovih alatki. Vili je uvek ubadao u srce ili u pluca, ali bi retko bio zadovoljan da jednostavno zabode nož i izvuce ga. Imao je neodoljivu potrebu da okrene oštricu dok je nož još uvek u rani, jer ga je narocito oduševljavao užasni bol koji je njegovoj žrtvi nanosio taj dodatni pokret rucnog zgloba. Ali taj postupak je cesto ostavljao nož zaboden u rebra, tako da nikakvim naporom nije mogao da ga izvuce. Tada bi Vili morao da pokopa žrtvu sa nožem zabodenim u telo.
Samo je jednom, pricalo se, Vili izgubio oba noža izvršavajuci zadatak za bandu Crne ruke. To je bilo kada je uklonio Marija ?Masnu Loptu? Pinjatorea, jednog od clanova bande. To je bio poseban posao, jer se sumnjalo da je Pinjatore otkucavao bandu da spase sopstvenu kožu.
Detektivi iz bruklinske jedinice u ulici Batler su ga uhvatili za volanom ukradenog kamiona punog ?Fiskovih? automobilskih guma sa belim prstenom koje su bile isporucene na Glavni dok ?Buš? radi otpreme u Englesku. Kaucija od smešnih 500 dolara uz koju je Marija pustio na slobodu sudija Tomas Gibson bila je znak da je Masna Lopta poceo da otkucava službi Okružnog tužioca za okrug Kings. Nijedan pljackaš uhvacen na delu poput Pinjatorea nikad nije pušten tokom saslušanja za manje od 10.000. Ali to nije bio jedini znak da je Masna Lopta možda postao taster.
Jednog popodneva jedan od ljudi Frenkija Jejla, Džo ?Kocka? Espozito, koji je vodio knjige za bandu, spazio je Pinjatorea kako izlazi iz lifta zgrade Okružnog suda u centru Bruklina. Bilo je samo jedno mesto koje je, po Kockinom mišljenju, Pinjatore mogao da poseti u toj zgradi: ured okružnog tužioca. Možda i dvorana Velike porote.
Mario Pinjatore je odmah postao poseban kandidat za cast koju je Altijeri udeljivao tako profesionalno ? da nestane. Ovo uklanjanje moralo je da posluži kao primer svim ostalim clanovima Mafije. Zato je Vili od njega napravio specijalnu predstavu. Ne samo da je zario oba noža u rebra Masnoj Lopti i okrenuo ih, nego je uveo novu, ritualnu crtu, odlomivši drške dok su oštrice još bile zabodene u Marija. Drške su poklonjene Frenkiju Jejlu kao znak secanja na to znamenito pogubljenje.
Jejl je drške pricvrstio na sjajnu tablu od mahagonija zakošenih ivica, tako da je izgledala poput plakete. Tabla je okacena na zid Jejlove kancelarije u garaži na uglu Cetvrte avenije i Druge ulice, u delu kvarta poznatom kao ?Crvena Kuka?. Zlatna plocica koju je izgravirao lokalni zlatar nosila je jednostavnu, ali znacajnu poruku svima koji bi došli u Jejlovu kancelariju, poslom ili privatno:
ZA SECANJE NA MASNU LOPTU Zlatar koji je ovo ugravirao, naravno besplatno, bio je Robert Korn, cija se radnja nalazila istocno od ulice Kolumbija, izmedu ulica Prezident i Junion, u centru Bruklina. Na plocniku ispred njegove radnje, uz sam ivicnjak, stajao je gotovo pet metara visok casovnik od livenog gvožda, koji je više od pola veka predstavljao orijentir i znamenitost.
Ispod tog sata su clanovi bandi organizovanog kriminala držali svoje javne sastanke na kojima su odredivali ?ciljeve? ili druge zadatke koje je trebalo obaviti u poslovima reketa, krijumcarenja alkohola i ostalim nezakonitim radnjama kojima se Mafija bavila. Mnoge od bucnih, besnih epizoda nasilja Mafije zamislili su ili isplanirali njeni mozgovi stojeci ispod tog casovnika.
Ti prljavi žabari iz Crne Ruke
Ponedeljak, 5. januar 1920, bio je hladan zimski dan.
Vetar je duvao brzinom od 40 kilometara na sat. Olovnosivo nebo pretilo je da prospe prvi veliki sneg.
Na bruklinskom doku grupe radnika užurbano su nosile sanduke i bale, tovarile brodove koji su se spremali u inostrane luke, istovarivale robu koja je stigla preko Atlantika.
DOK 2. Novi znak tek što je bio postavljen na dugačko, usko, pravougaono skladište koje se nadnosilo nad reku Ist sa početka ulice Furmen. Vedra crvena slova na beloj pozadini objavljivala su da je vlasnik Kompanija za utovar i istovar “Gouanus”, ponosna firma koja je obavljala poslove na bruklinskim dokovima već više od pedeset godina.
“Gouanus je upravo proširio svoje poslovanje na dokovima preuzevši skladište na doku br. 2. Novi predradnik, Džimi Saliven, bio je čudovišan čovek sa ogromnim mišicama prekrivenim jeftinim tetovažama bombi koje eksplodiraju – uspomenama na paklene dane koje je proveo kao prašinar u rovovima na Marni i u šumama Beloa tokom Prvog svetskog rata. Ovaj posao je dobio jer je dobro radio za Kompaniju kao doker još od 1902. Kada se pre dve godine vratio iz rata, “Gouanusu” je bio potreban čvrst čovek da potera radnike na novom doku. Džimi je bio pravi čovek za njih. Već prvih dana na poslu Saliven je pokazao ko je šef. Njegove debele, ispucale usne i žmirkave oči nikad se nisu smešile. Njegovo ravno lice i nos izudaran u nebrojenim tučama na doku prenosili su poruku ljudstvu: ne kačite se sa mnom.
U četrdesetosmoj godini, Džimi Saliven je znao šta mora da se uradi na pristaništu. Poštovanje koje je iznudio od dokera činilo je da bude pravi čovek da vodi dok br. 2.
Jedna od njegovih dužnosti nadzornika bila je da plati sedmičnu “zaštitu” sakupljačima Bele ruke, bande Denija Mihena. To je sprečavalo potpunu pljačku tereta iz skladišta kompanije i branilo njihove kamione pune robe od otimanja.
Ono malo kompanija koje su odbile da potpadnu pod Mihenovu ruku sada su plaćale visoku cenu. Iz njihovih skladišta stalno je nestajao teret, a njihovi kamioni noću su postajali plen pljačkaša.
Džimiju Salivenu se njegov posao dopadao, osim kada je morao da preda sedmičnu kovertu Mihenovim ubicama. Iako to nije bio njegov novac, Džimi je smatrao da to nije u redu. Tako je mislio i njegov šef, Džon O’Hara, predsednik Kompanije “Gouanus”. Džimijeva nadzornička plata iznosila je lepih 150 dolara nedeljno, pedeset odsto više nego što je dobijao kao lučki radnik. Na neki način, dakle, ucena koju je O’Hara plaćao bandi Bele ruke, dolazila je iz Salivenovog džepa – i džepova ostalih radnika.
Džimi nikada nije pokazao šta misli o Mihenovim predstavnicima. Obično ih je dočekivao u svojoj kancelariji u skladištu – i uvek se trudio da završi s njima što pre, čim bi im predao kovertu sa 1500 dolara u gotovom koju je O’Hara slao rano ujutru svakog ponedeljka.
Ćaskanje je, ako ga je uopšte bilo, skraćivano onoliko koliko je Džimiju to uspevalo. Želeo je da zgrabi Ernija “Mršavog” Šija i Volija “Žmirka” Volša, Mihenove redovne sakupljače, i da ih smrvi golim rukama. Često se pitao kako su se dve takve kržljave barabe uklopile u organizaciju sa takvim strašnim ugledom kao što je Mihenova organizovana banda.
Ši je dobio nadimak iz očiglednih razloga – bio je visok metar i osamdeset pet centimetara, a težak pedesetak kilograma. Izgledao je čak i mršavije; visoke jagodice i upali obrazi davali su mu izgled nekoga ko redovno izvlači benzin iz rezervoara i pije ga.
Džimi Saliven bi se zakleo da nikada ni za trenutak nije video oči Volija Volša. Volšovo mršavo, bledo lice nije se mnogo razlikovalo od Šiovog. Ali, imao je jednu karakterističnu osobinu: očne jabučice mu se nikada nisu videle. Čak i u Salivenovoj tmurnoj kancelariji, čija sijalica od četrdeset vati ne bi naterala ni šišmiša da trepne, Volš je žmirkao kao da mu u oči bije podnevno sunce.
Bilo je jedanaest sati pre podne tog ponedeljka, 5. januara 1920, kada su Ši i Volš stigli na dok br. 2. Saliven je stajao na sanduku sa verskim gipsanim kopijama pariske statue svetog Antonija, upravo istovarenom sa broda koji je stigao iz Milana.
Dok je izvikivao naredbe dokerima vodeći brzi istovar tereta iz brodskih štiva, krajičkom oka je uhvatio crni “la sal” koji se zaustavljao ispred vrata njegove kancelarije.
“Dobro, samo nastavite”, viknuo je. Skočio je sa sanduka i uleteo u kancelariju ispred Šia i Volša. Saliven se uvek trudio da sedi za stolom kada je dočekivao Mihenove sakupljače. To mu je davalo osećaj nadmoćnosti.
“Zdravo, Džime”, pozdravi ga Ši kada je ušao u kancelariju.
“Aha”, promrsi Saliven otvarajući srednju fioku svog stola.
Ćutke je pružio Šiju kovertu sa 1500 dolara – u novčanicama od 100 dolara.
“Ne treba da brojim”, reče Ši, a tanke usne mu se izviše do ušiju u prijateljskom osmehu. “Suma je uvek tačna.”
Saliven nije sumnjao da Ši i Volš znaju da nijedan od njih ne vredi ni upola koliko on, kao i da bi bez pištolja koje su nosili bili nule. Bio bi u stanju da polomi ovu dvojicu propalica golim rukama, sa sve njihovim pucama. Ali nije nameravao da odstupi od svog načina i stvori nevolje sa predstavnicima bande Bele ruke; to bi za kompaniju bilo pogubno.
“To je to, a... momci?” reče Džimi. Ustao je sa stolice.
“Aha, to je to”, ponovi Volš. “Vidimo se sledeće nedelje, važi?”
“Važi”, reče Saliven hladno dok je izlazio iz kancelarije.
Sat i po kasnije Saliven je i dalje vodio istovar italijanskog teretnjaka kada je spazio crni Ford kako prilazi doku. Usredsredio je pogled na trojicu snažno razvijenih ljudi koji su izašli iz kola i krenuli ka njemu.
“Ti vodiš dok?” upita ga jedan. Plava kosa bila mu je uredno počešljana unazad, sa uskog čela. Imao je velike, hladne plave oči i tanke usne koje su se krivile u zao osmeh kada je govorio.
“Ko ste vi? Šta hoćete?” upita Džimi, iznerviran zbog prekida.
“Ja sam Vili”, stiže odgovor.
Zdepast, visok 172 centimetra i težak osamdeset pet kilograma, Vili “Dva Noža” Altijeri je čuvao tajnu gde je sahranjeno tridesetak leševa. Nijedan nije bio na groblju. Poslednja počivališta bila su im u travu zarasli tehnički tuneli, plitki grobovi iskopani na brzinu duž ivičnjaka autoputeva ili pod asfaltom izlivenim za nove puteve. Vili je bio jedan od najstrašnijih ubica bruklinskog podzemlja.
Vili Altijeri je svoj nastup izvodio pomoću dva čelična sečiva, ne kraća od petnaest centimetara. Nosio ih je u kožnim kanijama pričvršćenim za pojas tankim kožnim kaišem. Noževi su bili deo Vilijevog tela koliko i bilo koji od njegovih vitalnih organa. Altijeri nije mogao da funkcioniše bez noževa; osećao se neprirodno kada ih nije osećao na sebi. Nosio ih je i kada spava.
Dešavalo se da je Vili morao da se odvoji od jednog od svojih noževa, kada bi, nehotice ili hotimice, zario oštricu toliko duboko u svoju žrtvu da ne bi mogao da je izvuče. Njegova tehnika je umnogome uticala na visok procenat zamena njegovih alatki. Vili je uvek ubadao u srce ili u pluća, ali bi retko bio zadovoljan da jednostavno zabode nož i izvuče ga. Imao je neodoljivu potrebu da okrene oštricu dok je nož još uvek u rani, jer ga je naročito oduševljavao užasni bol koji je njegovoj žrtvi nanosio taj dodatni pokret ručnog zgloba. Ali taj postupak je često ostavljao nož zaboden u rebra, tako da nikakvim naporom nije mogao da ga izvuče. Tada bi Vili morao da pokopa žrtvu sa nožem zabodenim u telo.
Samo je jednom, pričalo se, Vili izgubio oba noža izvršavajući zadatak za bandu Crne ruke. To je bilo kada je uklonio Marija “Masnu Loptu” Pinjatorea, jednog od članova bande. To je bio poseban posao, jer se sumnjalo da je Pinjatore otkucavao bandu da spase sopstvenu kožu.
Detektivi iz bruklinske jedinice u ulici Batler su ga uhvatili za volanom ukradenog kamiona punog “Fiskovih” automobilskih guma sa belim prstenom koje su bile isporučene na Glavni dok “Buš” radi otpreme u Englesku. Kaucija od smešnih 500 dolara uz koju je Marija pustio na slobodu sudija Tomas Gibson bila je znak da je Masna Lopta počeo da otkucava službi Okružnog tužioca za okrug Kings. Nijedan pljačkaš uhvaćen na delu poput Pinjatorea nikad nije pušten tokom saslušanja za manje od 10.000. Ali to nije bio jedini znak da je Masna Lopta možda postao taster.
