Logika reke, pruge i otpada

29.04.03 NIN

Na jednom poznatom mestu Traganja za izgubljenim vremenom pripovedac Marsel kaže da umetnik koji želi da ga priznaju kao originalnog stvaraoca mora predoceni svet da ucini teško prepoznatljivim. Dela u kojima je sve “prozirno”, u kojima se “sve lako vidi” nisu u stanju da zaokupe citaoca, da mu otvore put u drukciji doživljaj stvarnosti. Predocavajuci dobro poznatu stvarnost iz nekog neobicnog ugla, “menjajuci odnose medu stvarima”, originalni umetnici stvaraju jedan nov, dotad nepostojeci kvalitet ili, kako bi Prust rekao, jednu “novu lepotu”.
Prvi roman Daniela Kovaca, “Logika reke, pruge i otpada”, po mnogo cemu je knjiga ove vrste; u njemu ništa nije ni prozirno ni lako prepoznatljivo. Sastavljen od desetak labavo povezanih epizoda, Kovacev roman ne uklapa se u konvencionalne predstave o mogucnostima i granicama romanesknog žanra. Tekstu nedostaje kontinuirano izlaganje fabule, dosledno razvijen zaplet i jasno profilisani karakteri. Prica se grana u nekoliko tokova, vodena naizgled slucajnim asocijacijama pripovedaca, a izlaganje se svodi na gotovo neprekidno opisivanje i nabrajanje predmeta koji ulaze u pripovedacev vidokrug. Uobicajenom prepoznavanju “odnosa medu stvarima” ne doprinosi ni nacin na koji Kovac uoblicava glavne junake svoje price. “Klipani u pudingu”, Daniel Danlikov, Bilbo Blah i Milenko Momcilo nisu “živi” ljudi, nosioci prepoznatljivih psihickih osobina, vec “asamblaži”, fantasticno-groteskne figure kojima se ne zna “ni velicina, ni oblik, a neko bi dodao, ni agregatno stanje”. “Zbunjenost je tim veca” što neki od njih, na primer Milenko Momcilo, ponekad imaju dva tela, to jest “nisu jedan vec dvojica”: “Teško ga je i zamisliti”, kaže pripovedac, “ali je sigurno da je i on, poput Danlikova, bio visok i tanak. Cinilo se da, dok hoda, ide ispred ili pored sebe, malo napred, a malo iza. Odlucno i snebivljivo.”
Nasuprot dehumanizovanim, nestvarnim junacima, u Kovacevom romanu “živi” i “stvarni” su predmeti i sam gradski ambijent. Biste i statue iz Studentskog parka poseduju individualizovane karaktere, razgovaraju, prisluškuju prolaznike, silaze s postamenata i obilaze grad. Stecci iz Etnografskog muzeja pretrcavaju ulicu da bi se pridružili Velikoj paradi, fasade zgrada se “tope, odronjavaju i sitne u prah, dok u isto vreme, tkivo grada, kao da je živi organizam, obnavlja i stvara nove fasade, nova zdanja na mestima starih”. U kraju pored reke, pruge i otpada “sve se pomešalo”, ljudi i predmeti, život i san, stvarnost i mašta, izmenili su uloge. Spoljašnji svet je izgubio cvrste obrise i izgled stvarnog, privid je postao “stvarniji” od stvarnosti.
S ovom, kalderonovskom temom u Kovacevom romanu spaja se prica o odrastanju. Kraj pored reke, pruge i otpada je mitska zemlja detinjstva, nekad istinsko a sad više imaginarno utocište “klipana iz pudinga”. U želji da “razumeju pojave naizgled nemoguce za razumevanje”, decaci sve cešce napuštaju prugu i penju se uz padinu koja vodi u “varoš”, odnosno u stvarni svet odraslih. U stvarnoj topografiji Beograda, kraj pored reke, pruge i otpada predstavlja Dorcol, padina je Višnjiceva ulica, a grad pocinje na Studentskom trgu. Iako verno predocen i detaljno opisan, Beograd u Kovacevom romanu ima prvenstveno simbolicnu funkciju. On oznacava granicnu tacku, “magicno” mesto na kojem se spajaju “Zapad i Orijent”, novo i staro, velegrad i palanka.
Kao opozicija mitskoj zemlji detinjstva, grad predstavlja pretnju detinjoj nevinosti, slobodnoj igri mašte i radoznalosti duha. Opozicija izmedu dva suprotstavljena sveta ni do kraja romana nije sasvim razrešena. Roman se završava Bilbovim simbolicnim begom iz grada, u sigurno utocište kraj reke, pruge i otpada, ali pripovedac istovremeno melanholicno nagoveštava da se ono što je jednom izgubljeno više ne može u potpunosti povratiti. Ovakav kraj romana kao da nagoveštava i jedan zreliji, obuhvatniji doživljaj sveta koji dobrim delom nedostaje Kovacevom romanu, suviše sklonom da istakne u prvi plan bezazlen, adolescentski šarm i neobavezno poigravanje s konvencijama.
Ali, na mnogim mestima - a narocito u epizodama “Višnjiceva ulica”, “Razgovori u parku” i “Velika parada” - Kovacev talenat neosporno cini da zaboravimo na ove nedostatke. Zahvaljujuci maštovitosti i autenticnosti doživljaja, “Logika reke, pruge i otpada” je proza koja predstavlja znatno više od eksperimentisanja radi samog eksperimenta.

ADRIJANA MARCETIC

01.01.00

Nin
26.12.2002.

Roman po stanovniku

Ako je prošle godine, suočen s rekordnom romanesknom produkcijom od 115 naslova, čitalac mogao pomisliti da je proizvodnja romana u srpskoj književnosti dosegla najvišu tačku i da će polako početi da opada, grdno se prevario. I ove godine ubedljivo najjači utisak o srpskoj prozi je sam broj objavljenih knjiga. Sledeći logiku jednog od ovogodišnjih ?vlasnika? sopstvenog romana, po kojoj je ?valjda pravedno da svaki čovek ima svoj roman?, domaći izdavači su do sredine decembra već objavili 135 primeraka ovog žanra, a do kraja godine verovatno će ih biti još petnaestak. U 2002. društveni proizvod u Srbiji je porastao za 4 odsto, ali je zato proizvodnja romana u srpskoj književnosti porasla za čitavih 30 odsto. Nastave li romanopisci ovim udarničkim tempom, za pet godina proizvodiće 548 romana godišnje, a za deset 2028. Sve obećava da će ovde, u nekoj ne tako dalekoj budućnosti, po rečima onog istog ?vlasnika? romana, izlaziti ?matematički gledano jedan roman po stanovniku na kugli zemaljskoj u datom trenutku?.
Ali, suprotno onome čemu nas je učio dijalektički materijalizam, u književnosti kvantitet ne prelazi sam od sebe u kvalitet. Štaviše, i kvantitet i kvalitet naše romaneskne produkcije samo pokazuju da izdavači, s retkim izuzecima, romanu pristupaju raširenih ruku, bez iole ozbiljnijih kriterija, računajući tu i elementarnu pismenost. Kao i prethodnih godina, ovaj utisak donekle popravljaju nove knjige priča. Njih je u 2002. objavljeno dvadesetak, približno sedam puta manje nego romana, ali su zato njihovi autori, u celini posmatrano, pokazali više talenta, veštine i inovativnosti od svojih kolega romanopisaca. U naš izbor deset najboljih proznih knjiga u 2002, sastavljen po azbučnom redu, bez žanrovskih i vrednosnih prioriteta, uneli smo tri zbirke priča: ?Zrno zrnu? Mirjane Pavlović, ?Bližnje? Gorana Petrovića i ?Malu Aziju i priče o bolu? Miroslava Toholja.
Nasuprot mnoštvu priča i romana s tematikom iz naše najnovije istorije, u pričama Mirjane Pavlović prepoznatljiva socijalna tematika dočarana je iz ?pomerenog?, grotesknog ugla. Ostavimo li po strani povremenu želju za eksperimentom radi samog eksperimenta, njoj u najboljim ostvarenjima ove knjige polazi za rukom da, poigravajući se apsurdom i fantastikom, istrgne predočena zbivanja iz banalnosti svakodnevne faktografije. I Goran Petrović u ?Bližnjima? nije odoleo čarima naše savremene istorije. Ne napuštajući svoju već prepoznatljivu antitradicionalističku poetiku, on je iskoračio u aktuelnu stvarnost i pokušao da je dočara postmodernističkim sredstvima. Rezultat je efektna i originalna kombinacija čiji su najveći kvaliteti prečišćenost stila i lakoća u vođenju priče. Veština u vladanju različitim pripovednim tehnikama najizrazitije je obeležje Toholjeve proze. Gotovo svaka priča drukčija je po osnovnom narativnom postupku, a raznovrsnost formi kreće se od ?tradicionalne? lirsko-psihološke proze, preko pripovedne stilizacije dnevničkih zabeležaka, do postmodernističkog poigravanja s intertekstom. Lirska sugestivnost Toholjevog kazivanja, bogatstvo jezika i dubina psihološkog uvida u nekim slučajevima (?Poslednja verzija?, ?Kolac?) dali su rezultat izuzetne vrednosti.
Kao i prethodnih godina, i u 2002. roman je uglavnom imao istorijski i dokumentaran karakter. Kroz priču o mladoj Austrijanki koja se u predvečerje Drugog svetskog rata zatiče u Vojvodini, u službi bogate jevrejske porodice, Ivan Ivanji u ?Guvernanti? bavi se sudbinom Jevreja, Srba i Nemaca u poslednjih pola veka naše istorije. Guvernantin život, lišen ljubavi, prijateljstva i sreće još jedna je metafora ljudskog stradanja u politički i istorijski burnim vremenima. U autobiografskom romanu ?Sunčanik?, Ljubiša Jovanović oživljava junake svoje prethodne knjige, ?Kovčeg za vreme?. ?Sunčanik? je fiktivna hronika Sejača, malog moravskog sela, alegorijskog hronotopa srpskog duhovno-istorijskog ambijenta. Izraženo osećanje za groteskno, fantastično i apsurdno, kao i raskošan pripovedački i jezički dar čine Jovanovića potpuno samosvojnom pojavom u savremenoj srpskoj književnosti. Da je ?Sunčanik? za stotinak strana kraći, utisak o celini knjige bio bi još povoljniji.
Junak ?Šekspirovog klijenta? Miloša Latinovića je beogradski reditelj koji u gradiću ?na dnu iščezlog mora? postavlja Šekspirovu ?Buru?. Bežeći od surove srpske stvarnosti iz poslednjih ratnih godina, Latinovićev junak u trivijalnosti provincijske svakodnevice nalazi romantično utočište u kojem, razmišljajući o umetnosti, traga za višim smislom života. Inteligentno i nepretenciozno napisana, s pronicljivošću koja je retka u našoj prozi, Latinovićeva knjiga jedna je od najuspelijih transpozicija naše najnovije istorije u fikcionalni tekst visokih literarnih kvaliteta. ?Knez Miškin u Belom Valjevu?, roman Radovana Belog Markovića, u poetičkom i stilskom smislu predstavlja nastavak Markovićeve ?lajkovačke trilogije?. Duhovita pripovedna mistifikacija i razigran burleskni jezik glavna su sredstva pomoću kojih se u romanu dočarava atmosfera straha i neizvesnosti u Valjevu, pred početak Drugog svetskog rata.
U naš izbor uvrstili smo i tri debitantska romana. ?Logika reke, pruge i otpada? Daniela Kovača i ?Soba za jedan krevet? Zlatka Pakovića eksperimentišu s romanesknim konvencijama i tradicionalnim, ali i postmodernim strategijama pripovedanja. U Kovačevom romanu težište eksperimenta počiva na ironičnoj destrukciji fabule; pripovedanje o događajima zamenjeno je gotovo neprekidnim opisivanjem. Eksperiment Zlatka Pakovića nešto je drukčije postavljen i zasniva se na povezivanju različitih formi književnog kazivanja u zaokruženu tematsku celinu. I prvi roman Nenada Teofilovića, ?Klopka?, može se čitati kao vrsta eksperimenta. Polazeći od jednog žanrovskog stereotipa - kriminalističkog romana - Teofiloviću polazi za rukom da prevaziđe njegova ograničenja, ispriča uzbudljivu priču i uverljivo dočara preobražaj svog glavnog junaka.

1. Ivan Ivanji, ?Guvernanta?, Stubovi kulture
2. Ljubiša Jovanović, ?Sunčanik?, Narodna knjiga
3. Daniel Kovač, ?Logika reke, pruge i otpada?, Beopolis
4. Miloš Latinović, ?Šekspirov klijent?, Stilos
5. Radovan Beli Marković, ?Knez Miškin u Belom Valjevu?, Narodna knjiga
6. Mirjana Pavlović, ?Zrno zrnu?, Narodna knjiga
7. Zlatko Paković, ?Soba za jedan krevet?, Otkrovenje
8. Goran Petrović, ?Bližnji?, Narodna knjiga
9. Nenad Teofilović, ?Klopka?, autor
10. Miroslav Toholj, ?Mala Azija i priče o bolu?, Glas srpski

ADRIJANA MARČETIĆ

01.01.00

Glas-javnosti
22.01.2003.

Daniel Kovač o "Logici reke, pruge i otpada", svom romanu prvencu koji je ušao u uži izbor za NIN-ovu nagradu
Verovati u čarolije

Sreća je da za ovu knjigu nisam morao gotovo ništa da izmislim. Veliki deo, mnogo veći nego što bi bilo ko sa strane mogao i da zamisli, stvaran je.
Neke je iznenadilo što je Daniel Kovač, onaj Daniel iz "Jarbola", napisao roman, dok je njega zateklo što je "Logika reke, pruge i otpada" (Beopolis) ušla u uži izbor za NIN-ovu nagradu za najbolji roman u protekloj godini.

Na unutrašnjim crnim koricama izdanja, belim slovima piše (sve malo): "daniel kovač je rođen u pančevu poslednjeg dana meseca januara 1974. godine (srećan uskoro rođendan! - LJ. P.). elektroinženjer. objavljivao tekstove u "jack mackerel magazine" iz sijetla - sad."

Roman je pisan po sećanjima, iako je "zanimljivo i opominjuće koliko vremenom sećanja slabe i sklona su promenama". Glavni junaci su klipani u pudingu: Daniel Danlikov, Bilbo Blah i Milenko Momčilo. Čitanje počinje penjanjem uz Višnjićevu ulicu, tj. "kuću", na čijem "krovu" se nalazi Grad. To je priča o odrastanju, o utiscima, slikama, o jednom muzeju, rasprodajama... I nije sve pisano po sećanjima, nešto je i dokumentovano.

Jedan od uspelijih delova "Razgovori u parku"...
- Poglavlje je inspirisano stvarnim nestankom biste Simeona Roksandića iz Kalemegdanskog parka, što je objavljeno u "Politici", kao i beleškom iz sveske D. Danlikova, gde je opisan ceo razgovor koji biste vode. Misteriozna je podudarnost da se jedna toliko nemoguća stvar dogodi, i prosto nisam mogao da ostanem ravnodušan.

Zašto su odeljci u kojima se prikazuju slike, koje svaki čovek, doduše više ili manje, pamti iz nekog svog prošlog, kao drugog života, nazvani "Rasprodaja"?
- Budući da nijedan od tih veličanstvenih događaja nije uopšte zabeležen, verovatno zbog manjka interesovanja, onda takvi događaji završe, gde - na rasprodaji! Tu im pada cena pa postaju nešto jeftiniji i pristupačniji. Pa opet, da nije moje knjige, ni tada ih verovatno niko ne bi želeo.

U "Logici..." se kaže da priča, uopšte, nema verodostojnost, ali da, u njoj, ipak ima i nešto istine, da je ona "sumnjiv dokument". To je samo jedan od primera kako je u ovom romanu tretiran isprepleten odnos stvarno-nestvarno. Kojoj od ovih kategorija možemo verovati?
- U knjizi piše da su sećanja očevidaca taj kvarljivi dokument. Sreća je da za ovu knjigu nisam morao skoro ništa da izmislim. Veliki deo, mnogo veći nego što bi bilo ko sa strane mogao i da zamisli, stvaran je. To što je život, bar za neke ljude, imao elemente čarolije, to je već druga stvar. Samo naravno, potrebno je verovati u čarolije i imati smisla za njih.

LJ. P.

01.01.00

Vreme
27.02.2003.

Intervju - Daniel Kovač, inženjer, pisac i gitarista:
Vodič za upotrebu grada

"Trenutno ne postoji bilo kakav referentni sistem koji bih uvažavao tokom onoga što radim, tako da mi preostaje ono što je jedino važno ? čista potreba da se bavim onim što me zanima"

Štura beleška na koricama Logike reke, pruge i otpada (Beopolis, 2002) ne govori mnogo o Danielu Kovaču. Rođen u Pančevu, elektroinženjer, objavljivao tekstove u jednom američkom magazinu. No, čini se da je to sasvim dovoljno za prvi susret. Ko želi, Daniela Kovača može sasvim pristojno upoznati tokom čitanja ove kratke knjige, jer je Logika... neka vrsta duhovne autobiografije, jedna od mogućih priča o odrastanju. Koga ne zanima književnost, a golica ga neobična logika, delić te atmosfere može osetiti u muzici sastava Jarboli, gde Daniel svira gitaru.

"VREME": Šta god Jarboli činili da ne postanu popularni i koliko god Logika reke, pruge i otpada bila nesvakidašnja knjiga, muzika koju svirate sve se više sluša, dok se tvoj književni prvenac našao u užem izboru za Ninovu nagradu. Čini se da neko ne može da ostane autsajder, koliko god to želelo?

DANIEL KOVAČ: Nije stvar u mojoj želji da budem autsajder, već u tome što pokušavam da sagledam šta je moguće uraditi, a šta ne. Realno, od nekakve inventivne muzike kakvu stvaraju Jarboli nemoguće je živeti, ne samo ovde, već i u društvima gde ima dosta para, a moja knjiga je daleko od toga da bi svaka domaćica želela da je pročita, dakle, mrka kapa i od pisanja. Zbog toga sam odustao od pokušaja da budem cenjen i prihvaćen od strane nekakvog mejnstrima, jer to su ionako uglavnom ljudi slabog karaktera, tako da ne zaslužuju da razmišljam o njima. Naprosto, trenutno ne postoji bilo kakav referentni sistem koji bih uvažavao tokom onoga što radim, tako da mi preostaje ono što je jedino važno ? čista potreba da se bavim onim što me zaista zanima.

Popularnost je neobična stvar. Nemam utisak da se Jarboli sve više slušaju. Mislim da je vrhunac popularnosti grupe prošao pre par godina. Srećom, grupa Jarboli ne živi od popularnosti, već zato što nam se i dalje čini da ima smisla to što radimo, a da je to i dalje bitno za neke ljude koji vole da nas čuju. Naši koncerti još su mali spektakli koji nam pričinjavaju veliku radost. Lepo je videti ljude koji plešu, skaču i pevaju pesme sa nama. Te pesme stvarno nisu škrte ? svaka ima neki svoj smisao i značaj. Ako za dvadesetak godina neko bude istraživao ono što se dešavalo na ovim prostorima na osnovu popularne muzike naći će gomilu nesuvislih komadića, ali će pesme Jarbola ostati rečiti dokumenti svog vremena.

Što se pisanja tiče, ulazak u uži izbor za Ninovu nagradu bio mi je višestruko neobičan. To je nešto što uopšte nisam očekivao, pa je knjiga koju sam maltene privatno napisao, postala opšta stvar. Nadam se da se neću uobraziti zbog toga, tako da neću pisati zato da bih objavljivao knjige, već samo ako budem imao stvarnog razloga za to. Sve u svemu, to je malo ohrabrenje za mene. U svakom slučaju bilo mi je zanimljivo da su književni kritičari mnogo pažljivije pročitali knjigu, nego što su muzički recenzenti preslušali muziku Jarbola.

Da li ti nešto znači ta vrsta "tapšanja po ramenu", bilo da je reč o pohvalama ploča ili podrškama onih koji vrednuju književna dela?

Pohvale su kao povetarac. Pomiluju obraz, a posle toga... Sve pohvale prijaju, ali zadovoljstvo brzo prodje. Da mogu da živim od pohvala, one bi imale više smisla. Na primer, da od pozitivne kritike platim kiriju i komunalije. Ovako, neke od njih mi daju malo podstreka i kao da kažu, u redu je, nastavi.

Mada Jarboli postoje već deset godina, čini se da ovaj bend mnogo više duguje Logici... nego tvoja knjiga radu u grupi. Koliko je trebalo vremena da se upozna i opiše duh dela Dorćola, koji je možda jedini "junak" tvog romana?

Na Dorćolu sam proveo dvadeset godina, puno ga istražio, voleo i živeo tamo. Ipak, nije samo bitan kraj u kome živiš. Važno je da se u pravo vreme nađeš sa pravim ljudima. Mislim da sam imao sreće, jer sam se družio ne samo s verovatno najkreativnijim, već i najautentičnijim ljudima u Beogradu, pa i izvan njega. Tu ne mislim samo na članove grupe Jarboli ? Nemanju, Borisa i Žolta koji su svaki za sebe velika priča nego i na, na primer, Snežanu Skoko, Miloša Tomića, Nenada Mikalačkog i Miloša Kukurića sa kojima sam se puno družio. Bez ljudi nema ni duha. Poželeo sam da nešto od toga sačuvam, pa mi se pitanja tipa ? "zbog čega ovo radim?", nisu ni javljala kada sam prionuo na posao. Više mi se postavljalo pitanje kako.

Samu knjigu pisao sam tri godine. Kada sam imao snage i vremena. A morao sam da se dovoljno oslobodim i pronadjem neka rešenja za koje nisam imao model u knjigama koje sam do sada pročitao, što nije bilo lako. Srećom, pošto sam inženjer, imam iskustva u rešavanju neočekivanih problema, što mi je dosta pomoglo.

Zašto se među znamenitostima Beograda nikada ne pominje nešto poput pruge i otpada, skrivenih i tajnih delova grada, već se uglavnom ističu građevine i mesta koje mogu zainteresovati samo krajnje konvencionalnog posmatrača?

Vrednost Beograda leži u metafizici granice. Orijent i Evropa. To je ono što ga čini magičnim i što najviše volim kod tog grada. Često sam govorio da sam napisao neku vrstu vodiča za upotrebu grada, doduše pomalo nekonvencionalnu. Valjda će čitalac shvatiti da grad i ono što je u njemu nije nikakav bauk, već da je sve potpuno upotrebljivo.

Duh svakog grada leži u nekim malo skrivenijim mestima od onih koja su najumivenija i najuočljiva. Sa svakim gradom je tako. Ako čovek vežba i ako ga to zanima, lako će u svakom gradu prepoznati takva mesta. Sporedne ulice, zabačeni lokali, obale reka. To savremene turiste, naravno, ne zanima, jer to je obično prljavije i sumnjivije od onog što očekuju. Za mene je to prepuno života i zanimljivosti. Bez komfora, a sa puno priča. Upoznao sam na raznim putovanjima vrlo interesantne ljude i to baš na perifernim mestima. A takva mesta i ne treba da budu reklamirana, jer su ujedno filter za dobre i zanimljive karaktere.

Izleti junaka romana Daniela Danlikova, Bilba Blaha i Milenka Momčila uz Višnjićevu do centra, često otkrivaju i ne baš prijatno naličje jednog velikog grada. Da li se Beograd još uvek nalazi u tom u raskoraku između velegrada i palanke?

Beograd je specifičan. On će uvek biti i jedno i drugo ? palanka i velegrad. Mislim da je to dobro za grad, može sasvim da se opusti u svojoj malogradjanštini. To je jedan lokalni stav, mnogo zdraviji od simulacije svetskog megapolisa. U Beogradu se slabo ceni ono što je baš beogradsko. A čak i danas ovde postoje izvori takvog duha sa kojim teško mogu da se nose i metropole na koje se Beograd ugleda. U svakom slučaju, uz Bukurešt, Beograd je stotinama kilometara unaokolo najinteresantniji grad. Ali, oprez. Ne treba biti ni zaslepljen gradom, jer se u njegovoj bliskoj okolini nalaze mnoge čudesne stvari koje se gube, ukoliko budu tek tako zanemarene zarad takozvanog urbanog. Zapanjujuće je koliko Beogradjani malo znaju o svom okruženju. Imao sam sreće da proputujem ovom državom više puta uzduž i popreko. Skoro u svakom mestu imam prijatelje i poznanike, dobre ljude. Tek sam posle tih putovanja uspeo sam da upoznam Beograd na pravi način.

Čini se da je poetika ličnog koja umnogome određuje knjigu Logika reke, pruge i otpada, neka vrsta utočišta od ideologija koje su poslednjih godina preplavile ovaj prostor?

Ako neko želi da živi kao čovek ne bi trebalo da beži od bilo čega, niti da uzmiče u ono lično. Naravno, treba da sačuva taj svet u sebi, ali da ga koristi umereno. Sa ostalim, tom surovom svakodnevicom, valja se tući svakodnevno, to ne treba izbegavati. Prosto, većina tih stvari, od politike i televizije do umetnosti i kulture, izvor je besmisla, apsurda, pa i humora. Šteta je propuštati takve stvari. Čisto da se bude u kondiciji. Sa ironijom, ali bez cinizma.

U čemu se sastoji čarolija odrastanja? Koliko posveta dečaštvu i jednom iščezlom vremenu, koja je jasno vidljiva u romanu, kompenzuje tvoje bavljenje elektrotehnikom, jednom krajnje egzaktnom disciplinom?

Laici su oduševljeni tehnikom i misle da je to nešto preterano veliko. Ja sam programirao računare još u drugom razredu osnovne škole, a završio sam i tehnički fakultet, pa se ne oduševljavam toliko stvarima koje poznajem i svakodnevno koristim. Sa druge strane, volim svoje škole, jer je to bilo tehničko obrazovanje gde se uvek vrednovao tačan rezultat. To niko nije mogao da ospori. Nije bilo subjektivnog procenjivanja koje je često nepravedno. Ili znaš ili ne znaš. Ili jesi ili nisi. Veoma jasna stvar. Ni nalik politici. Da nema tog iskustva sigurno bih se sasvim pogubio.

Pri pisanju Logike, upravo mi je taj inženjerski pristup pomogao da budem inventivan, ali i da ne pokušavam da pravim nešto pretenciozno i nečitljivo. Bitna je stvar što se trudim da dovršim sve što sam započeo. Moguće je da sam sa ovom knjigom završio jedan period u životu, tako da sam sada slobodan za nešto novo i potpuno drugačije.

Slobodan Kostić