Carstvo

16.09.07 Danas

Postoje pisci koji pokušavaju da navedu čitaoce u zabludu, i u tu svrhu im nude tekstove koji se pretvaraju da su nešto što, u stvari, nisu. Ipak, na spisateljsku nesreću, a na sreću čitalaca, tekstovi nisu mrtve stvari koje čovek može da odloži u fioku i zaboravi na njih, već žive svoj život nezavisno i slobodno, uvek spremni da se ponude novom tumačenju.
Primer pokušaja (ne)svesne spisateljske podvale u najnovijoj ovdašnjoj produkciji može se naći u knjizi Daniela Kovača Carstvo. Ono što nam se naizgled nudi povest je o "dogodovštinama" Daniela Danlikova, koja se otvara poglavljima o detinjstvu, nastavlja avanturama iz perioda devedesetih, a zaključuje razmišljanjima o smislu života, upakovanim u otužno-bljutavu parabolu o putovanju, prijateljstvu i prolaznosti.
Ton kojim se pripoveda detinje je naivan, i u tom Kovač verovatno nalazi opravdanje za namerno osiromašenje i banalizovanje jezika pripovedanja. Ova glumljena infantilnost dobija dodatnu potporu u delovima romana koji su napisani na mađarskom i na džanglinglišu (str. 59). Upotreba mađarskog bi se mogla motivacijski opravdati time što je to jezik detinjstva, na kojem Danlikov (ili Bob, kako glasi njegov dečački nadimak) sanja. Međutim, upotreba engleskog u pojedinim pasusima knjige potpuno je nerazumljiva, jer čitalac koji ne govori taj jezik neće dobiti priliku da sazna o čemu Danlikov piše svom prijatelju u Sijetl. Ne kažem da je to prevelika šteta, ali ako je Tolstoj u Ratu i miru mogao svojim čitaocima da ponudi prevod razgovora vođenih na francuskom, onda je i Kovač to mogao da učini. Da postoji jasna namera pisca da se naruga svojim neobrazovanim čitaocima, stvari bi bile mnogo razumljivije. Ovako postoji začuđujući nesklad između glumljene nedoraslosti junaka, i nadmenosti nekog ko govori strane jezike.
Ipak, razrešenje ove zbunjujuće disproporcije između pripovedačke poze i stvarnog pripovednog sadržaja, groteskno se otkriva u delovima teksta u kojima se opisuje boravak Danlikova u vojsci, a posebno njegov doživljaj bojevog gađanja. "Veliki dečak" koji je proputovao pola Srednje i Istočne Evrope, čovek koji je uvek bio rado primljen u društvu i svima zanimljiv, imenom i prezimenom Daniel Danlikov, konačno se dočepao svoje omiljene igračke - puške. Ne mari što je ona bila na Kosovu, što je možda iz nje neko ubijen (pitam se ko, ako se zna da je puška bila u rukama jednog rezerviste, str. 87), što je on veliki protivnik vatrenog oružja (zadužio je pušku sa osećajem mučnine, str. 89), on je ipak uživao. "Kao dete na vašaru" (isto). A tek što dete gađa. Svaki mu metak pogađa metu.
Sećam se naslovne strane jednog od brojeva Vremena iz 1998. godine, na kojoj se prvi put javnosti otkrio nasmejani Vojislav Koštunica. Fotografija je prikazivala sadašnjeg premijera Srbije ozarena lica, sa automatskim oružjem u rukama. Povest o Danielu Danlikovu nosi sličnu poruku, mada je situacija obrnuta. Danlikov, koga pisac prikazuje tako da ga čitalac nikada ne bi povezao sa veštim rukovanjem vatrenim oružjem, naprosto počinje da uživa kad počne rafalno da rešeta metu. Filmski opis mogućeg ubistva drugog ljudskog bića, označenog bezličnim "neprijatelj" (str. 88) pomaže nam da konačno premostimo jaz između pripovedačke poze i prikazane stvarnosti, i da smestimo Danlikova tamo gde pripada - svakako ne među "velike dečake" iz Plavog čuperka Miroslava Antića.
Očigledno je da Daniel Kovač nije uzeo u obzir sve ono što njegov roman nosi u sebi kao moguće čitanje. Lično, verujem da toga nije ni bio svestan. Međutim, tumačenje koje sam ponudio je tu - nespretno zabašureno ispod maske pripovesti o momku zaljubljenom u putovanja, život i Panonsku niziju.
Primer Carstva samo me uverava koliko su tekstovi opasne stvari, u kojima je nemoguće sakriti istinu. Ona uvek nalazi način da izbije na površinu, makar kao odblesak zadovoljnog osmeha na izglačanoj cevi automatske puške.

Vladimir Arsenić

07.09.07 Popboks

U drugom romanu Daniela Kovača, junak Daniel Danilkov ponekad sam, a ponekad u društvu srodnih lutajućih duša sklonih samoizgonu i vlastitim osvajačkim porivima, krstari Rumunijom, Mađarskom, Bugarskom, Moldavijom... Evropom 2
Zoran Janković
U svom literarnom prvencu, romanu Logika pruge, reke i otpada (Beopolis, 2002), Daniel Kovač(Jarboli, Jesenji orkestar) piše i sledeće: „Svet može i da crkne, skroz da se poremeti, ali samo onaj spoljašnji, stvarni, porozni. Onaj smišljeni, odsanjani i stvoreni će uvek tu da stoji i postoji. Sasvim pouzdano.“
Pet godina kasnije, kroz roman Carstvo (Beopolis, avgust 2007), Kovač preispituje lično osvajanje prostora, pokušavajući da razluči može li se kretanjem osvojiti i ono najbitnije – vertikala duhovne promene.
Logika pruge, reke i otpada je predstavljala gotovo sumanut podvig. Iako potiče iz drugog miljea, Kovač je tu mudro odabrao da se potpuno odrekne klasične romaneskne naracije, ne bi li kroz to odricanje stigao do načina kojim se dâ dočarati eteričnost i neopipiljivost subjektivnog doživljaja sveta. I u tome je uspeo. Samo tako.
Logika je potraga za obrisima grada za koji bi autor voleo da postoji ispod grada koji ga okružuje i koji mu daje sve manje povoda za takvu nadu. Osim toga, Kovač se ovde odvažio da kroz suptilni postmoderni mimetizam oda počast Leonidu Šejki i njegovoj slikarskoj trupi Mediala, duhovito se poigravajući sa Šejkinim klasifikatorskim zanosom.
Kovač u ovom uratku baštini nasleđe ekstremističkog literarnog izraza Branimira Šćepanovića i/ili Branislava Glumca, recimo, ignorišući zaplet, karakterizaciju, dramsku gradaciju... Umesto toga, odlučuje se skoro inventarsko nabrajanje viđenog na putu ka svom „smišljenom, odsanjanom i stvorenom“ gradu.
U Carstvu, pak, on svom heteronimu Danielu Danilkovu dodeljuje ulogu osvajača prostora mahom posrnulog, komunističkog, istočnoevropskog carstva. Beležići njegove pohode, on prati i njegove korenske, lične transformacije i mutacije. Roman počinje dosta bezbrižno i u velikoj meri iznenađujuće: na nekih 30-ak stranica izložene su reminiscencije na bezbrižno, vojvođansko detinjstvo koje, mada pojednostavljeno, najviše zbog usredsređenosti na detalj u sebi nosi ponešto od kišovskog tona.
Nastavak priče donosi stil i opsesivne teme prepoznatljive iz prvenca: Danilkov, ponajviše sam, a ponekad u društvu srodnih lutajućih duša sklonih samoizgonu i vlastitim osvajačkim porivima, krstari onim što bi Vojislav Despotov nazvao Evropom 2 - Rumunijom, Mađarskom, Bugarskom, Moldavijom...
Mada u jednoj od retkih fantazmagoričnih epizoda susreće čuvenog osvajača Atilu Hana, cilj putešestvija je prevashodno introspektivna potraga za onim pravim ili nekim drugim Ja.
„Čovek može biti loš, najgori, ali daje svoj biser, jedini koji poseduje i to je njegova veličina. I neće taj biser nikome da okači oko vrata, da mu ga natovari na leđa da mu pukne kičma, da se slomi od težine. Ne hvali se, niti njime kiti zbog svog života. Veliki rizik, ogromna verovatnoća neuspeha, ali je dobitak srazmeran tome. Mada, najčešće neupotrebljiv.“
Pri samom kraju romana, gde se Kovačevo pismo vidljivo zgušnjava, Danilkov, pikarski junak sa greškom, primećuje kako je „sve ovo jedno, veliko pozorište, svaki voz jedna predstava, veoma životna, sa stvarnim i strašnim posledicama. Uprkos svemu, vredi igrati. Stvarnost je tako komandovala i odlučila“.
Carstvo jeste zanimljiv i kod nas nesvakidašnji spoj bildungs-romana i bajkolikog putopisa. Ali, sve i uzimajući u obzir potpuno legitimno pravo autora da promeni rukopis, mora se priznati očito: predstavlja izvestan pad u odnosu na Logiku...; prevashodno zbog repetitivnosti, uvek nezahvalne tehnike prepričavanja i nedostatka opipljivijeg kohezivnog faktora među nekim od iznetih epizoda.
Bilo da se radi o nedovoljno brušenom radu, prokletstvu drugog dela ili usudu onih višestruko darovanih, Kovačev glas, uprkos manjkavostima Carstva, ostaje zanimljiv i disonantan u odnosu na ponudu i svakako vredan buduće pažnje.