Ljudi za stolom

Ne bih primetio tog čoveka da se nije tako namrštio. Ne bih sigurno zastao.
Jedna obična scena: čovek farba drvenu palubu malog motornog čamca. Ozbiljnog lica. Ne zastajkujući. Klečeći na kolenima, umače četku u kantu sa farbom i nastavlja sa mazanjem tamo gde je stao. Povremeno obriše lice svojom već uflekanom majicom. I zatim se opet namršti i lice mu se zategne.
I sve se to ponavlja.
I to je zbilja posao.
On iznenada dohvati plastičnu bocu sa vodom i otpije gutljaj. Zatim produži sa farbanjem. Veoma ozbiljno.Podigne glavu i pogleda u nebo. To isto učinim i ja. U ovom času kiša tom čoveku sigurno ne bi odgovarala. Ali nebo je vedro, plavo i bez oblaka. Kiše neće biti. Barem ne na izvesno vreme. Taj tip ponovo umoči četku i na obodu kante ocedi višak farbe.
Uskoro će premazati celu palubu. I odmoriće se. Tada će dobro pogledati posao koji je obavio. To su takve izuzetne stvari. Bog će dati, majstor će biti zadovoljan. Kiša neće padati. I odmoriće se.

18.06.04

Gde je Srđan Valjarević, zašto ništa ne objavljuje, da nije prestao da piše...pitaju se fanovi ovog kultnog beogradskog pripovedača i pesnika. Na sreću, Srđan i dalje neprestano piše i uskoro možemo da očekujemo novi roman i novu poeziju. U međuvremenu, mlada izdavačka kuća ""Skver"", inače poznata kao kafić, priredila nam je poslasticu u vidu reizdanja Valjarevićeve knjige ""Ljudi za stolom"", koja je prvobitno objavljena pre desetak godina. U romanu ""Ljudi za stolom"", Valjarević piše o prijateljstvu, o gradu Amsterdamu, o ljudima na margini, o nemoći i porazu, o lepoti malih stvari, o jednostavnosti... O čemu god da piše, Valjarević u to unosi nekakvu čudnu toplinu, pogotovo kad su u pitanju ljudi. Jer što neko reče ""Ništa čoveku nije korisnije od samog čoveka"".

Kako je došlo do ideje za reizdanje romana""Ljudi za stolom"" i zašto već dugo ništa ne objavljuješ?

Srđan Valjarević: Ideja je bila Ivana Markova koji je otvorio izdavačku kuću a mi se znamo pošto sam ja ovde živeo devet godina, i ja sam oduvek bio tu, oko kafića.

Pišem non-stop ali prosto to objavljivanje i taj posao oko pisanja... ja pisanje doživljavam kao stvarno intimu stvar, ne izgledam kao neki tip kome je sve to intimno, ali jeste stvarno. I onda je meni to glupo, kao ulaziš u posao a pisao si nešto za sebe. I onda mi je u jednom trenutku bilo muka, ne baš muka ali bilo mi je dosta. Inače imam novu knjigu.

Paralelni junaci Srđanovih knjiga i priča su često i različiti gradovi, za to verovatno postoje i određeni razlozi.

Srđan Valjarević: Važno mi je, ja nemam iskustva sa sela. Ne mislim da je to moja sreća, prosto mi se tako desilo. Nije loše imati babu i dedu na selu i živeti na selu. Mislim da to nije loše ali ja nisam imao babu i dedu na selu. I onda, to je ono, nisam išao na selo, išao sam u gradove. A gradovi su mi bili uvek uzbudljivi. Grad mi je uzbudljiv zato što imaš sve u gradu, i voće i povrće i ne moraš ništa da bereš i da kopaš nego imaš sve. Razni gradovi su na različite načine uzbudljivi.

Početkom devedesetih godina, na beogradskoj takozvanoj urbanoj sceni, najviše se očekivalo od Vladimira Arsenijevića i od samog Valjarevića, međutim, oni su vremenom jako retko ili nikako objavljivali svoje nove knjige, a novi mladi pisci su se slabo pojavljivali.

Srđan Valjarević: Uvek postoji to preterano očekivanje. A ja nikad nisam to tako shvatao. Ne možeš ti da deliš prozu ili poeziju ili dramu na urbanu ili ruralnu ili nemam pojma na šta već. Nego da li valja ili ne valja.

Kada je bilo drugo izdanje Džo Frejzera, ja sam tada bio u jednom selu u Vojvodini i živeo sa jednom devojkom i pisao dodatne 24 pesme i onda na kraju izađe u novinama kao ""urbana poezija"" a ja je pisao u selu i još kod neke babe kupovao jaja i boraniju. Kritika ima veze samo kada može da te ojadi ili da kaže ovo je super, a inače nema veze.

I ti ovde u osnovi imaš problem, od toga se ne živi. Živiš od nekog stalnog posla. Od pisanja knjiga se ne živi. Može da živi Milorad Pavić, ali nemam pojma ko još može od toga da živi. Meni nije žao što on može da živi od toga, drago mi je, ali kao mlađi čovek koji piše ne možeš da živiš od toga.

Na koje su sve jezike prevođene tvoje knjige?

Srđan Valjarević: Ono što je zvanično, zvanično objavljeno u inostranstvu je u Švedskoj i Francuskoj. Bilo je nešto i u Njujorku ali po nekim fanzinima, nekim andergraund časopisima.

Da li si imao neke reakcije, da li su ti ljudi pisali?

Srđan Valjarević: Jesu, jesu, uvek, naročito iz Švedske. Čak je u Švedskoj to bila knjiga meseca. Majke mi, ""Džo Frejzer"".

Da li pratiš noviju književnost, koju muziku slušaš ovih dana i da li ideš negde na more?

Srđan Valjarević: Ne, pratim samo stare stvari, ne pratim novu književnost.

Od muzike sad sam u retro fazonu skroz. Otis Reding, crnci, soul, šezdesete godine, to mi je sada super. A provešću leto u Beogradu, volim Beograd, idem na Adu, Savu volim. Je l" to sramota.

Srđan Valjarević je do sada pored pomenute knjige objavio i ""List na korici hleba"", ""Zimski dnevnik"" i ono po čemu je najpoznatiji, zbirku poezije "" Džo Frejzer i 49 pesama"".

Bratislav Nikolić

14.06.04 Glas javnosti

Knjiga koja na bilo koji način korenspondira sa bližom istorijom, naročito kada je o Srbiji reč, može da izgubi na prvobitnom kvalitetu pri reizdanju. Ta je zla sudbina, međutim, mimoišla roman Srđana Valjarevića "Ljudi za stolom".

Ova dijaloška proza objavljena je prvi put 1994. godine sa jasnim, ali ne i pojednostavljenim referencama na društvenu zbilju. Emigrantska priča deset godina kasnije postaje samo priča o promašenosti i pomirenošću sa njom. Dva prijatelja, nekada žestokih beogradskih momaka, sreću se u Amsterdamu i sećaju se nekih boljih godine svog života, bez nade da će stvari postati bolje ("Da li bi se vratio? Da možeš?", "Ne znam, brate. Ovde nemam ništa, a tamo imam još manje"). "Ljudi za stolom" čitaju se kao prvorazredna proza i prava je šteta što od Valjarevića dugo nismo imali prilike da pročitamo nešto novo.

13.05.04 Vreme

Srđan Valjarević,
Ljudi za stolom
SAID Skver,
Beograd, 2004.

Deset godina posle objavljivanja, pojavilo se reizdanje romana beogradskog pripovedača i pesnika Srđana Valjarevića Ljudi za stolom u izdanju male izdavačke kuće Skver. Roman predstavlja rekapitulaciju uspomena dvojice "ortaka iz kraja" koji se devedesetih susreću u Amsterdamu. Izmešteni iz svog grada i zemlje oni pričaju priče o ljudima koje su poznavali i s kojima su živeli dok su bili deo iste, beogradske ekipe. Pripovedač prekida razgovore lirsko-emotivnim slikama grada u kome se zadesio, zadržavajući pogled na sitnim stvarima koje predstavljene samo spolja dobijaju puno značenje i daju potpunu sliku grada. Naizgled pisan bez velikih pripovedačkih ambicija, ovaj roman je priča o ljudima koji su bežeći od rata i mobilizacije retko nalazili bolji život na drugom mestu. Ovo je knjiga o propadanju jedne generacije.


Prince
Musicology
NPG Records, 2004.

Jedna od najvećih zvezda u osamdesetim i čovek koji se samovoljno povukao iz šou-biznisa u devedesetim, odbijajući da bude sluga velikih kompanija, vraća se na svetsku muzičku scenu albumom koji u sebi objedinjuje fank i soul zvuk na najbolji, starinski način. Kao što stoji u naslovu ploče i u naslovu prvog singla, ovo jeste stvar obrazovna, na neki način, uzorna za one koji bi da se bave autentičnim "crnim zvukom". Prins zvuči kao uvek – doterano i savršeno produkciono upakovano, s tim što je danas, u srednjim godinama, više okrenut refleksiji nego zabavi. Trinaest pesama složeno je u savršenu play listu sa potencijalom kako za zabavu tako i za intimnije trenutke. Ovom pločom Prins potvrđuje svoj kultni status u istoriji popularne muzike, nudeći pri tom jednu novu vrstu energije i poziva ljudima da uživaju u malim stvarima.


Klod Lefor
Izumevanje demokratije
"Filip Višnjić", Beograd 2003.
prevod sa francuskog Radoman Kordić

Jedan od najuticajnijih francuskih mislilaca politike Klod Lefor najzad je, zbirkom tekstova u izboru Ivana Vejvode, predstavljen i našoj publici. U vreme kada je francuskom intelektualnom scenom vladala levo naherena misao, Lefor je mislio protiv dominantnih struja i svoju teorijsku inspiraciju nije nalazio u marksizmu, Lenjinu i Mao Cedungu, već u Makijaveliju, radovima Hane Arent i promišljanju pojma političkog. Neopterećeni ideološkim imperativima epohe, Leforovi su tekstovi s lakoćom preživeli kako politička tako i teorijska previranja druge polovine dvadesetog veka. Izbor tekstova koji su sada dostupni našoj publici reprezentativan je uzorak teorijskih napora ovog teoretičara i pokazatelj da je on, uz retke izuzetke poput Pjera Burdijea, iz sociološke perspektive uspeo da se uspne do pojma i snažno obeleži filozofiju politike uvidima bez kojih je, danas, gotovo nepristojno misliti politiku.


Radoman Kordić
Jezičke igre
Filip Višnjić, Beograd 2003.

Svaki roman, svaka pripovetka deo je jezičkih igara, a svaki uspešan roman, ili svaka dobra priča uspeva zato što poštuje stroga pravila igre. Umetnost je, međutim (uz politiku), jedina igra koja se može igrati i sopstvenim pravilima, a da ipak ne upadne u proizvoljnost, ne uruši se i propadne, nego i dalje ostane igra. Analizirajući romane i pripovetke savremenih srpskih pisaca – Radeta Kuzmanovića, Zorana Ćirića, Svetlane Velmar-Janković, Davida Albaharija, Vladimira Arsenijevića, Svetislava Basare, ali i pozivajući se u svom metodološkom postupku na mislioce poput Žaka Lakana, Martina Hajdegera, Žana Bodrijara, Ludviga Vitgenštajna – Radoman Kordić, jedan od svakako najslabije pročitanih teoretičara književnosti na našem jeziku, ispisuje snažno autorski obojenu knjigu koja se po problemskom pristupu, poznavanju izvora i originalnosti perspektive razlikuje od svega što se na aktuelnoj srpskoj književno-teorijskoj sceni može pronaći. Donekle hermetičan stil i niz podrazumevajućih referenci unekoliko otežavaju čitanje njegovih tekstova, ali će čitalac, za uzvrat, biti u prilici da se suoči sa precizno postavljenim problemima i odgovorima s kojima je moguće ne složiti se, ali ih je nemoguće ignorisati.


Žan Ruo
Polja časti
Paideia, Beograd 2003.
prevod sa francuskog Ana Moralić

Žan Ruo se krajem osamdesetih godina na francuskoj književnoj sceni – poznatoj, inače, kao teško prohodnoj – pojavio niotkuda i već svojim prvim romanom Polja časti zaslužio najveće francusko književno priznanje, Gonkurovu nagradu. Dugim, gotovo prustovskim rečenicama, raskošnim stilom, brižljivim opisima, Žan Ruo tka roman-sećanje koji se po strukturi, načinu korišćenja građe i senzibilitetu može uporediti sa Porodičnim cirkusom Danila Kiša. Na pozadini velikog istorijskog događaja (Prvi svetski rat) ocrtavaju se pojedinačne sudbine sa svim onim momentima koje istorija gazi, precrtava, mrvi, prećutkuje i prepušta deci i osetljivima da iz njih stvore onu gipku i nerazorivu materiju sećanja. Prevodilac Ana Moralić je i ovim prevodilačkim poduhvatom, koji se ponekad graničio s nemogućom misijom (Ruova je sintaksa ponekad košmarno složena), pokazala da se s dobrim razlogom nalazi među najboljim prevodiocima s francuskog jezika.


N.E.R.D.
Flay or die,
Virgin rec., 2004.

Oni su Dr Džekil. i Mr. Hajd muzičke industrije. Operišu bitove za sve zvezde aktivne hip-hop/rnb scene (Kelis, Clipse, P Diddy...) i za to koriste ime Neptunes, ostatak vremena sviraju u bendu koji se zove N.E.R.D. Time postaju redak primer u istoriji pop kulture, u kojoj producenti ostaju u mračnoj i dubokoj senci rok zvezda..."You Can"t Be Me, I"m a Rock Star...", kaže frontman Farel Viliams u jednom od singlova... Na novom albumu možete čuti njihovu viziju r"n’r nasleđa. Od Hendrixa do Bon Jovija, i to uz stihove tipa "Your Ass Is The Spaceship I Want To Ride..." Prevedite to, otpevajte uz N.E.R.D. Ovo je jedan od najzabavnijih albuma u ovoj polovini godine, stoga idealan saundtrek za sve kućne i klupske žurke. Ukoliko ništa ne shvatite ozbiljno.