Rođen u Beogradu 1967. Prvo se početkom (2006) godine u knjižarama pojavio ""Dnevnik druge zime"" za koji je Valjarević dobio dve nagrade ( nagrada za jedan od 10 najboljih romana u jugoistočnoj Evropi u ovoj godini i skoro ustanovljena nagrada ""Biljana Jovanović"" koju dodeljuje Srpsko književno društvo). U proleće je izašao roman ""Komo"" (priča o boravku na obali istoimenog jezera u Italiji), a ovih dana stiže reizdanje zbirke ""Džo Frejzer i 49 (+24) pesama"". Kada su mnogi mislili da je Valjarević samo ""nikad prežaljeni"" talentovani pisac mlađe generacije, posle određenih zdravstvenih problema...Valjarević se potpuno oporavio, uzdigao iznad svega što mu se događalo... i piše punom parom. ""Dnevnik druge zime"" i "" Komo"" se fantastično prodaju, a nema sumnje i da će "" Džo Frejzer ..."" takođe sjajno proći, jer je po toj zbirci pesama Valjarević i najpoznatiji . Knjiga je objavljena prvi put ’92-e godine, potom izlazi reizdanje 96" godine, uz dodatak: dvadeset i četiri potpuno novih pesama. Prevođena na švedski, francuski i engleski jezik, ova zbirka već jako dugo ne može da se pronađe apsolutno nigde u Beogradu. Samizdat B92 se potrudio da to promeni i kultna zbirka pesama će ponovo biti dostupna krajem septembra. Pored već pomenutih knjiga, u Valjarevićevom opusu se nalaze i romani ""List na korici hleba"", ""Ljudi za stolom"" i ""Zimski dnevnik"". Već godinama objavljuje svoje priče u raznim časopisima i dnevnim novinama, a trenutno piše za ""Playboy"" magazin. Iako mu smeta da ga nazivaju urbanim piscem, Valjarevića je književna kritika do sada najčešće tako karakterisala. Gradovi, ulice, sopstvena neprilagođenost, uživanje u jednostavnosti i malim stvarima, stalne su teme njegovih knjiga. Posmatra svet oko sebe, preispituje se i sve to beleži.Glavni junak je skoro uvek on sam, bez foliranja i želje da svoja razmišljanja i emocije sakrije od bilo koga.
Ne bih primetio tog čoveka da se nije tako namrštio. Ne bih sigurno zastao.
Jedna obična scena: čovek farba drvenu palubu malog motornog čamca. Ozbiljnog lica. Ne zastajkujući. Klečeći na kolenima, umače četku u kantu sa farbom i nastavlja sa mazanjem tamo gde je stao. Povremeno obriše lice svojom već uflekanom majicom. I zatim se opet namršti i lice mu se zategne.
I sve se to ponavlja.
I to je zbilja posao.
On iznenada dohvati plastičnu bocu sa vodom i otpije gutljaj. Zatim produži sa farbanjem. Veoma ozbiljno.Podigne glavu i pogleda u nebo. To isto učinim i ja. U ovom času kiša tom čoveku sigurno ne bi odgovarala. Ali nebo je vedro, plavo i bez oblaka. Kiše neće biti. Barem ne na izvesno vreme. Taj tip ponovo umoči četku i na obodu kante ocedi višak farbe.
Uskoro će premazati celu palubu. I odmoriće se. Tada će dobro pogledati posao koji je obavio. To su takve izuzetne stvari. Bog će dati, majstor će biti zadovoljan. Kiša neće padati. I odmoriće se.
