Letopis Narnije 1: Čarobnjakov sestrić

Glava 1

Pogrešna vrata

Ovo je priča o nečemu što se dogodilo davno, kada ti je deda još bio dete. To je veoma važna priča, jer pokazuje kako je krenula sva ta strka između našeg sveta i zemlje Narnije.
U tim danima gospodin Šerlok Holms još je živeo u Ulici Bejker, a Bastablovi* su tragali za blagom u Luišam Roudu. Da si u to vreme bio dečak, morao bi svaki dan da nosiš krutu itonovsku kragnu,** a škole su uglavnom bile gadnije nego sada. Ali obroci su bili lepši, a što se slatkiša tiče, neću ni da ti pričam koliko su jeftini i dobri bili, jer bi ti samo uzalud pošla voda na usta. E, tih dana u Londonu je živela devojčica po imenu Poli Plamer.
Živela je u dugom nizu kuća koje su sve bile međusobno spojene. Jednog jutra, baš se nalazila u bašti iza kuće kada se neki dečak uspentrao iz susedne bašte i izvirio preko zida. Poli se vrlo iznenadila, jer u toj kući do tada nije bilo nikakve dece, već su tu bili samo gospodin Keterli i gospođica Keterli, brat i sestra, matori neženja i matora devojka koji su tu zajedno živeli. I zato je, puna radoznalosti, digla pogled. Lice nepoznatog dečaka bilo je vrlo musavo. Nije moglo biti musavije sve i da je najpre natrljao šake zemljom, zatim se dobro isplakao, a onda rukama obrisao lice. U stvari, to manje-više i jeste uradio.
„Zdravo“, reče Poli.
„Zdravo“, reče dečak. „Kako se zoveš?“
„Poli“, reče Poli. „A ti?“
„Digori“, reče dečak.
„Čoveče, kakvo smešno ime!“, reče Poli.
„Nije ni upola toliko smešno kao Poli“, reče Digori.
„E, jeste“, reče Poli.
„Ne, nije“, reče Digori.
„Kako god bilo, ja se bar umivam“, reče Poli. „Što ti upravo treba da uradiš; naročito pošto...“, a onda se zaustavila. Htela je da kaže: „Pošto si kmezio“, ali je pomislila da to ne bi bilo pristojno.
„Pa dobro, jesam“, reče Digori mnogo jačim glasom, kao dečak koji je toliko jadan da ne mari ko sve zna da je plakao. „A i ti bi“, produži on, „da si čitav život provela na selu i imala ponija, i reku u dnu bašte, pa da su te onda doveli da živiš u ovakvoj zverskoj rupi.“
„London nije rupa“, reče Poli uvređeno. Ali dečak je bio previše uzbuđen da bi je primećivao, pa je produžio...
„I da ti je tata u Indiji – a ti moraš da dođeš i živiš s tetkom i ujkom koji je lud (ko bi još to voleo?) – i ako je to zato što moraju da ti se staraju o majci – i kad bi ti majka bila bolesna i kad bi htela da – htela da – umre.“ A onda mu je lice dobilo nekako pogrešan oblik, kao što se dešava kada pokušavaš da zadržiš suze.
„Nisam znala. Izvini“, reče Poli smerno. A onda, pošto uglavnom nije znala šta da kaže, a i da bi skrenula Digorijeve misli na veselije teme, upita:
„Da li je gospodin Keterli stvarno lud?“
„Pa, ili je lud“, reče Digori, „ili tu postoji neka druga tajna. Ima kabinet na gornjem spratu, a tetka Leti kaže da tamo nikako ne smem da idem. Pa već i to za početak deluje mutno. A ima tu i još nešto. Kad god ujka pokuša nešto da mi kaže za vreme jela – s njom nikada i ne pokušava da razgovara – ona ga uvek ućutkuje. Kaže: ’Nemoj da sekiraš dečaka, Endru’, ili: ’Sigurna sam da Digori nije raspoložen da sluša o tome’, ili ’Je li, Digori, zar ne bi voleo da izađeš i da se igraš u bašti?’“
„A šta on to pokušava da kaže?“
„Ne znam. Dotle nikad ne uspeva da stigne. Ali ima i još. Jedne noći – bilo je to, u stvari, sinoć – dok sam kretao u krevet, upravo kada sam hteo da prođem kraj podnožja tavanskog stepeništa (a baš i nisam lud za prolascima tuda), siguran sam da sam čuo krik.“
„Možda tamo drži zaključanu svoju ludu ženu.“
„Da, razmišljao sam o tome.“
„Ili možda falsifikuje pare.“
„Ili je moguće da je nekada bio pirat, kao onaj čovek s početka Ostrva s blagom, pa mora da se zauvek krije od starih drugara s broda.“
„Baš uzbudljivo“, reče Poli, „pojma nisam imala da ti je kuća tako zanimljiva.“
„To ti možda misliš da je zanimljiva“, reče Digori. „Ali ne bi ti se dopadalo kada bi morala tamo da spavaš. Kako bi ti bilo da ležiš budna i osluškuješ da li se to čuju ujka Endruovi koraci dok se prikrada hodnikom ka tvojoj sobi? A oči su mu tako jezive!“
Tako su se Poli i Digori upoznali; a pošto je upravo bio početak letnjeg raspusta i nijedno od njih te godine nije išlo na more, sastajali su se gotovo svakog dana.
Njihove avanture počele su uglavnom zahvaljujući tome što je to leto bilo jedno od najvlažnijih i najhladnijih u poslednjih nekoliko godina. To ih je primoralo da se bave kućnim stvarima; možeš slobodno reći – kućnim istraživanjima. Prekrasno je koliko se u velikoj kući, ili u nizu kuća, može istraživati s jednim parčetom sveće. Poli je davno otkrila da ćeš, ukoliko otvoriš određena vratanca na tavanu iznad ostave, naći cisternu i iza nje mračno mesto u koje možeš da se uvučeš ako se malčice pažljivije penješ. To mračno mesto bilo je kao dug tunel sa zidom od cigle s jedne strane i kosim krovom s druge. Kroz krov su se između crepova probijali zračci svetlosti. U tunelu nije bilo poda: moralo se stupati s grede na gredu, a između njih bio je samo sloj maltera. Ko bi na njega nagazio, propao bi pravo kroz tavanicu u donju sobu. Deo ovog tunela, neposredno uz cisternu, Poli je koristila kao krijumčarsku pećinu. Odnela je gore komade starih sanduka, sedišta polomljenih kuhinjskih stolica i razne slične stvari, pa ih je raširila od grede do grede da bi napravila malčice poda. Tu je držala i gvozdenu kasu koja je sadržala različita blaga, zatim priču koju je pisala i obično nekoliko jabuka. Često bi tamo na miru ispila flašicu đumbirovog piva: stare flaše davale su prostoru više sličnosti s krijumčarskom pećinom.
Digoriju se pećina baš dopala (priču mu Poli nije dozvolila da vidi), ali ga je mnogo više zanimalo istraživanje.
„Pazi ovamo“, rekao je. „Dokle ide ovaj tunel? Hoću da kažem, da li se prekida tamo gde se kuća završava?“
„Ne“, reče Poli. „Zidovi ne idu skroz do krova. Nastavlja se. Ne znam dokle.“
„Onda bismo mogli da prođemo duž čitavog niza kuća.“
„Mogli bismo“, reče Poli, „i – o, čoveče!“
„Šta?“
„Mogli bismo da uđemo u druge kuće.“
„Jeste, pa da nas uhapse kao provalnike! Neka, hvala.“
„Nemoj da se praviš tako pametan, radost mu njegovu! Mislila sam na kuću iza tvoje.“
„Šta je s njom?“
„Ama, ta je prazna. Tata kaže da je uvek bila prazna, još otkako smo se doselili ovamo.“
„Pretpostavljam da bi onda trebalo da je pogledamo“, reče Digori. Bio je mnogo uzbuđeniji nego što bi se to zaključilo iz načina na koji je pričao. Jer, razume se, razmišljao je, kao što bi i ti, o svim mogućim razlozima zbog kojih je ta kuća bila toliko dugo prazna. A uzbuđena je bila i Poli. Nijedno nije izgovorilo reč „ukleta“. I oboje su osećali da bi, kad je već pao predlog, bilo kukavički to ne uraditi.
„Hoćemo li odmah da pođemo i pokušamo?“, reče Digori.
„Važi“, reče Poli.
„Nemoj ako ne želiš“, opomenu je Digori.
„Ako si ti za, onda sam i ja“, reče ona.
„Kako ćemo znati da smo u drugoj kući odavde?“
Zaključili su da će morati da odu u ostavu, pa da je izmere tako što će praviti korake dugačke koliko i razmak od grede do grede. To će im dati predstavu o tome koliko greda prolazi kroz sobu. Onda će dodati još jedno četiri koraka za prolaz između dva tavana u Polinoj kući, a zatim za služavkinu spavaću sobu isti broj koraka kao i za ostavu. Tako će dobiti dužinu kuće. Kada budu dvaput prešli to rastojanje, biće nakraj Digorijeve kuće; prva vrata posle toga propustiće ih na tavan napuštene kuće.
„Ali ja uopšte ne mislim da je prazna“, reče Digori.
„A šta ti misliš?“
„Mislim da tamo neko živi u potaji i izlazi samo noću, sa zamračenim fenjerom. Verovatno ćemo otkriti bandu okorelih razbojnika i dobiti nagradu. Tu nešto smrdi; baš bi bila budalaština reći da je kuća bila prazna sve te godine, osim ako ne postoji neka tajna.“
„Tata misli da je najverovatnije kriva kanalizacija“, reče Poli.
„Pih! Odrasli večito smišljaju nezanimljiva objašnjenja“, reče Digori. Sad kada su govorili pri dnevnom svetlu tavana, a ne pri svetlosti sveća u Krijumčarskoj pećini, izgledalo je mnogo manje verovatno da je kuća ukleta.
Kada su izmerili tavan, morali su da uzmu olovku i pozabave se sabiranjem. Najpre su oboje dobili različite rezultate, no čak i kada su im se računi složili, svejedno nisam siguran da su ispravno uradili. Previše su žurili da počnu istraživanje.
„Ne smemo ni da šušnemo“, reče Poli kada su se ponovo popeli iza cisterne. Pošto je reč bila o tako važnom događaju, oboje su poneli po sveću (Poli je u svojoj pećini uvek imala dobru zalihu).
Bilo je vrlo mračno, prašnjavo i puno promaje, a oni su bez reči koračali s grede na gredu, osim kada bi jedno drugom prošaptali: „Sada smo naspram tvog tavana“, ili: „Ovo mora da je na pola puta kroz našu kuću.“ I nijedno dete se nije saplelo, niti su se sveće ugasile, i najzad su stigli tamo gde su s desne strane mogli da vide vratašca na zidu od cigle. Razume se, s njihove strane vrata nije bilo ni zasuna ni kvake, jer vrata su bila napravljena za ulaženje, a ne za izlaženje; ali postojala je reza (kakva se često nalazi iznutra na vratima ormana) i bili su prilično sigurni da će uspeti da je pokrenu.
„Hoću li?“, reče Digori.
„Ako si ti za, onda sam i ja“, reče Poli, baš kao što je rekla i prethodni put. Oboje su osećali da ovo postaje veoma ozbiljno, ali nijedno nije htelo da se povuče. Digori je uz malo muke pokrenuo rezu. Vrata su se otvorila, a iznenadno dnevno svetlo nateralo ih je da zažmirkaju. A onda su, sa silnim zaprepašćenjem, shvatili da ne gledaju u napušteni tavan, već u nameštenu sobu. Ali bar je izgledala prazno. Bila je mrtvački tiha. Polina radoznalost nadvlada njen razum. Ona dunu u sveću i kroči u čudnu sobu, ne praveći šuma ni koliko bi miš.
Po obliku soba je bila, razume se, kao tavan, ali je imala nameštaj kao dnevna soba. Svaki delić zidova bio je pokriven policama, a svaki delić polica bio je pun knjiga. Iza rešetke kamina gorela je vatra (seti se da je te godine leto bilo veoma hladno), a ispred, leđima okrenuta njima, bila je fotelja s visokim naslonom. Između fotelje i Poli, najveći deo središta sobe zauzimao je veliki sto pretrpan svakovrsnim stvarima – štampanim knjigama, onim knjigama u koje se piše, bočicama mastila i perima, pečatnim voskom i jednim mikroskopom. Ali najpre je opazila jarkocrveni poslužavnik na kome su ležali brojni prstenovi. Bili su u parovima – žuti i zeleni zajedno, onda mali razmak, pa zatim još jedan žuti i još jedan zeleni. Nisu bili veći od običnih prstenova, ali nije bilo moguće ne primetiti ih koliko su sijali. Bile su to najdivnije svetlucave stvarčice koje se zamisliti mogu. Da je Poli bila malo mlađa, sigurno bi poželela da neki od njih strpa u usta.
Soba je bila tako tiha da se odmah primećivalo kucanje sata. A ipak, kao što je Poli sada otkrila, nije bila baš potpuno tiha. Čulo se slabo, vrlo, vrlo slabo hujanje. Da su u to vreme bili izmišljeni usisivači, Poli bi pomislila da to negde u daljini neko usisava kuću – na nekoliko soba odatle i nekoliko spratova niže. Ali ton je bio lepši, milozvučniji, samo toliko slabašan da se jedva čuo.
„Sve je u redu – ovde nema nikoga“, reče Poli preko ramena Digoriju. Sada je govorila nešto glasnije od šapata. Digori uđe, a pri tom je žmirkao i izgledao izuzetno prljavo – u stvari, baš kao i Poli.
„Ovo ne valja“, reče on. „Ovo uopšte nije prazna kuća. Bolje da brišemo pre nego što neko naiđe.“
„Šta misliš, šta je ovo?“, upita Poli, prsta uperenog u obojene prstenove.
„O, hajde“, reče Digori. „Što pre...“
Nikada nije dovršio šta je nameravao da kaže jer u tom trenutku nešto se desilo. Fotelja visokog naslona, ona što je stajala ispred kamina, naglo se pomeri i iz nje se podiže – kao đavo što u lutkarskoj predstavi iskače iz vratašaca na podu – zastrašujuće obličje ujka Endrua. Uopšte nisu bili u praznoj kući; bili su u Digorijevoj kući, i to u zabranjenom kabinetu! Oba deteta izustiše: „O-o-oh!“, i shvatiše svoju strašnu grešku. Osetiše da su odmah morali znati da nisu ni približno stigli dovoljno daleko.
Ujka Endru je bio visok i veoma mršav. Imao je izduženo, glatko izbrijano lice sa oštro zašiljenim nosem, izuzetno blistave oči i raščupanu ćubu sede kose.
Digori je bio sasvim zanemeo, jer ujka Endru je izgledao hiljadu puta strašnije nego ikada pre. Poli još nije bila toliko prestrašena, ali uskoro je postala. Jer prvo prvcijato što je ujka Endru uradio bilo je da priđe vratima sobe, zatvori ih i okrene ključ u bravi. Onda se okrenuo, streljajući decu užagrenim očima, i iskezio sve zube.
„Eto!“, reče. „Sada moja budalasta sestra ne može do vas!“
Ovo se jezivo razlikovalo od svega što bi se očekivalo od jedne odrasle osobe. Poli oseti da joj se srce popelo u grlo, pa zajedno s Digorijem krenu unatraške prema vratašcima na koja su ušli. Ujka Endru je bio prebrz za njih. Zaobišao ih je, zaklopio i ta vrata i stao ispred. Onda je protrljao ruke i zapucketao zglavcima prstiju. Imao je veoma duge i divno bele prste.
„Oduševljen sam što vas vidim“, reče on. „Dvoje dece su upravo ono što sam želeo.“
„Molim vas, gospodine Keterli“, reče Poli. „Još malo pa će večera i ja moram da se vratim kući. Hoćete li da nas pustite, molim vas?“
„Ne još“, reče ujka Endru. „Ovo je previše dobra prilika da bih je propustio. Želeo sam dvoje dece. Vidite, ja sam usred velikog ogleda. Isprobao sam ga na zamorčićima i izgleda da deluje. Ali opet, zamorac ne može ništa da ti ispriča. A ti ne možeš da mu objasniš kako da se vrati.“
„Čujte, ujače Endru“, reče Digori, „stvarno je vreme za večeru i svakog časa će početi da nas traže. Morate da nas pustite.“
„Moram?“, reče ujka Endru.
Digori i Poli se zgledaše. Ništa nisu smeli da kažu, ali ti pogledi značili su: „Pa zar ovo nije strašno?“ i „Moramo da mu povlađujemo!“
„Ako nas sada pustite da večeramo“, reče Poli, „možemo da se vratimo posle večere.“
„Ah, ali kako da znam hoćete li?“, reče ujka Endru s lukavim osmejkom. A onda kao da se predomisli.
„Pa dobro“, reče, „ako stvarno morate da idete, onda pretpostavljam da morate. Ne mogu da očekujem da razgovor s matorim tupanom poput mene bude naročito zabavan za dvoje mladih kao što ste vi.“ Zatim uzdahnu i produži: „Pojma nemate koliko sam ponekad usamljen! Ali nema veze. Idite na tu svoju večeru. Ali pre nego što odete, moram nešto da vam poklonim. Ne dešava se svaki dan da u ovom mom otrcanom starom kabinetu vidim devojčicu; naročito, ako smem reći, tako privlačnu mladu damu kao što si ti.“
Poli pomisli kako on možda i nije toliko lud.
„Da li bi volela prsten, dušice?“, reče ujka Endru Poli.
„Mislite na jedan od ovih žutih, ili možda zelenih?“, reče Poli. „Baš lepo!“
„Ne zeleni“, reče ujka Endru. „Bojim se da zelene ne smem da poklanjam. Ali biće mi zadovoljstvo da ti dam bilo koji od ovih žutih, od srca. Dođi i probaj.“
Poli je sad sasvim prevazišla strah i bila je sigurna da stari gospodin nije lud; u svakom slučaju, bilo je nečeg neobično privlačnog u tim blistavim prstenovima. Ona kroči prema poslužavniku.
„Čoveče! Zamisli“, reče. „Ono hujanje ovde postaje jače. Gotovo kao da ga ispuštaju prstenovi.“
„Kakva čudna zamisao, dušice!“, nasmeja se ujka Endru. Smeh je zvučao veoma prirodno, ali Digori na ujakovom licu vide požudan, gotovo pohlepan pogled.
„Poli! Ne budi luda!“, dreknu on „Ne diraj ih!“
Bilo je prekasno. Tačno dok je govorio, Polina ruka poseže da dodirne jedan prsten. I smesta, bez bleska ili nekog šuma, bez bilo kakvog upozorenja, više nije bilo Poli. Digori i njegov ujka bili su sami u sobi.

Glava 2
Digori i njegov ujak

Bilo je to tako naglo i tako jezivo različito od svega što se Digoriju ikada desilo, čak i u noćnim morama, da on ispusti krik. Istog trena, ujka Endruova ruka nađe mu se preko usta. „Ništa od toga!“, siknu on Digoriju u uvo. „Ako počneš da dižeš buku, čuće te majka. A ti znaš kako bi od toga mogla da se potrese.“
Kako je Digori posle pričao, od grozne opakosti takvog udarca gotovo mu se smučilo. Ali, razume se, nije ponovo kriknuo.
„Tako je već bolje“, reče ujka Endru. „Možda nisi mogao da se uzdržiš. Jeste šok kada prvi put vidiš da neko nestane. Pa čak je i mene prodrmalo kada je to sinoć uradio zamorac!“
„Jeste li tada viknuli?“, upita Digori.
„O, to si čuo, je li? Nadam se da me nisi uhodio?“
„Ne, nisam“, reče Digori uvređeno. „Ali šta se desilo sa Poli?“
„Čestitaj mi, dragi dečko“, reče ujka Endru trljajući ruke. „Ogled mi je uspeo. Devojčica je nestala – iščezla – sa ovog sveta.“
„Šta ste joj uradili?“
„Poslao sam je – pa – na jedno drugo mesto.“
„Šta to govorite?“, upita Digori.
Ujka Endru sede i reče: „Pa, ispričaću ti sve o tome. Jesi li ikada čuo za staru gospođu Lefej?“
„Zar ona nije bila neka baba-tetka ili tako nešto?“, reče Digori.
„Ne baš“, reče ujka Endru. „Bila mi je kuma. Eno tamo, na zidu, to je ona.“
Digori pogleda i vide izbledelu fotografiju: prikazivala je lik neke starice sa šeširićem. Sada je mogao da se seti da je fotografiju tog istog lica jednom video u nekoj staroj fioci, kod kuće na selu. Pitao je mamu ko je to, a mama, izgleda, nije želela mnogo da priča na tu temu. To uopšte nije lepo lice, pomisli Digori, mada, razume se, s tim starim fotografijama nikad nisi mogao biti načisto.
„Zar nije – nije li – u vezi s njom bilo nešto zlo, ujka Endru?“, upita on.
„Pa“, zakikota se ujka Endru, „zavisi šta zoveš zlim. Ljudi su vrlo uskogrudi. Pred kraj života svakako je postala vrlo čudna. Stvarno nije pametno postupala. Zbog toga su je i zatvorili.“
„Mislite, u ludnicu?“
„O, ne, ne, ne“, preneraženo će ujka Endru. „Ništa slično! Samo u zatvor.“
„Čoveče!“, reče Digori. „Šta je uradila?“
„Ah, jadnica!“, reče ujka Endru. „Nije se baš najmudrije ponašala. Bilo je tu poprilično različitih stvari. Nema potrebe da u to zalazimo. Uvek je bila veoma dobra prema meni.“
„Ali, slušajte ovamo, kakve sve to ima veze s Poli? Stvarno hoću da mi...“
„Sve u svoje vreme, dečko moj“, reče ujka Endru. „Staru gospođu Lefej pustili su pre nego što je umrla, a ja sam bio jedan od onih zaista retkih kojima je dopuštala da je posećuju tokom njene poslednje bolesti. Počela je da mrzi obične ljude, neposvećene, razumeš. I ja sam takav. Ali ona i ja zanimali smo se za iste stvari. Nekoliko dana uoči smrti, rekla mi je da odem do starog pisaćeg stola u njenoj kući, otvorim tajni pregradak i donesem joj kutijicu koju ću tamo naći. Onog trenutka kada sam podigao tu kutiju, po peckanju u prstima znao sam da u rukama držim neku silnu tajnu. Dala mi ju je i naterala me da obećam da ću, čim bude umrla, spaliti kutiju, neotvorenu, uz određene svečane obrede. To obećanje nisam održao.“
„E pa, dakle, to je baš bilo onako debelo kvarno od vas“, reče Digori.
„Kvarno?“, upita ujka Endru sa zbunjenim izrazom. „Ah, shvatam! Misliš, dečaci treba da drže zadatu reč? Vrlo istinito: baš ispravno i valjano, slažem se, i veoma mi je drago što su te učili da tako postupaš. Ali, razume se, moraš shvatiti da se od pravila te vrste, koliko god bila izvrsna za dečake – i sluge – i žene – pa čak i za ljude uopšte, sigurno ne može očekivati da budu primenljiva na najdublje izučavaoce, velike mislioce i mudrace. Ne, Digori. Ljudi poput mene, koji poseduju skrivenu mudrost, oslobođeni su uobičajenih pravila, baš kao što su lišeni uobičajenih zadovoljstava. Naša je sudba, dečko moj, uzvišena i samotna.“
Kada je to izgovorio, uzdahnuo je i izgledao je tako ozbiljno, plemenito i tajanstveno da je na časak Digori stvarno mislio da je ujak izgovorio nešto baš fino. Ali onda se setio ružnog pogleda na ujkinom licu trenutak pre nego što je Poli nestala, i odjednom je prozreo krupne ujka Endruove reči. „Sve to samo znači“, reče on u sebi, „da misli kako sme da radi šta god mu se prohte da bi dobio šta poželi.“
„Razume se“, reče ujka Endru, „dugo se nisam usuđivao da otvorim kutiju, pošto sam znao da bi mogla sadržati nešto izuzetno opasno. Jer moja kuma jeste bila vrlo izuzetna žena. Zapravo je bila jedan od poslednjih smrtnika u ovoj zemlji koji su u sebi imali vilinske krvi. (Rekla je da su u njeno vreme bile još dve takve osobe. Jedna je bila vojvotkinja, a druga čistačica.) U stvari, Digori, sada pričaš s poslednjim čovekom (možda) koji je stvarno imao vilu za kumu. Eto! To će biti nešto čega ćeš moći da se sećaš kada i sam budeš starac.“
„Kladim se da je bila zla vila“, pomisli Digori, a naglas dodade: „Ali šta je sa Poli?“
„Šta si navalio na to!“, reče ujka Endru. „Kao da je to najbitnije! Prvi mi je zadatak, razume se, bio da proučim samu kutiju. Bila je vrlo drevna. A ja sam već i tada imao dovoljno znanja da shvatim da nije ni grčka, ni staroegipatska, ni vavilonska, ni hetitska, niti kineska. Bila je starija od svih tih naroda. Ah – bio je to veliki dan kada sam najzad otkrio istinu! Kutija je bila atlantiđanska; poticala je sa izgubljenog ostrva Atlantide. To je značilo da je bila vekovima starija od bilo kojeg predmeta iz kamenog doba iskopanog u Evropi. A nije posredi bio ni grub, nesavršen predmet poput njih. Jer i u sam osvit vremena, Atlantida je već bila veliki grad s palatama, hramovima i učenim ljudima.“
On na trenutak zastade kao da očekuje da Digori nešto kaže. Ali Digoriju se sa svakim trenutkom ujka sve manje dopadao i zato nije ništa izgovarao.
„U međuvremenu“, produži ujka Endru, „štošta sam učio na drugi način (to već ne bi valjalo da objašnjavam jednom detetu) o magiji uopšte. To je značilo da sam već imao prilično jasnu predstavu o tome šta bi moglo biti u kutiji. Različitim probama smanjio sam broj mogućnosti. Morao sam da upoznam neke – pa, neke đavolski čudne ljude, i da prođem kroz neka vrlo neprijatna iskustva. Od toga mi je kosa i posedela. Ne postaje se čarobnjak tek tako. Na kraju mi je popustilo zdravlje. Ali sam se oporavio. I najzad sam stvarno znao.“
Iako zaista nije bilo ni najmanje šanse da ih neko prisluškuje, on se naže napred i gotovo prošapta:
„Atlantiđanska kutija sadržala je nešto doneto s drugog sveta kada je naš svet tek otpočinjao.“
„Šta to?“, reče Digori, koji je sada počeo da se zanima i protiv svoje volje.
„Samo prašinu“, reče ujka Endru. „Finu, suvu prašinu. Nema baš mnogo šta da se vidi. Nije baš neka nagrada za ceo život teškog rada, moglo bi se reći. Ah, ali kada sam pogledao tu prašinu (iz petnih žila sam se potrudio da je ne pipnem) i pomislio kako je svako zrnce nekada bilo na drugom svetu – ne mislim time na drugoj planeti, znaš; one su deo našeg sveta i možeš doći do njih ako dovoljno daleko otputuješ – nego stvarno na drugom svetu – u drugoj Prirodi – drugoj vaseljeni – nečemu što ne bi mogao da dosegneš čak ni kada bi zauvek putovao kroz prostor ove naše vaseljene – svetu do koga se može doći samo magijom – pa!“ Tu ujka Endru stade da trlja ruke sve dok mu zglavci nisu zapuckali kao petarde.
„Znao sam“, produži on, „da bi ta prašina mogla da me povuče natrag na mesto odakle je stigla, samo ako bih uspeo da joj dam pravi oblik. Ali teškoća je bila u tome kako joj dati pravi oblik. Svi moji raniji ogledi bili su neuspešni. Isprobavao sam ih na zamorcima. Neki su samo pocrkali. Drugi su eksplodirali kao male bombe...“
„Bio je to onako sočno surov postupak“, reče Digori, koji je svojevremeno i sam imao zamorca.
„Ala ti umeš da skrećeš s teme!“, reče ujka Endru. „Ta stvorenja tome i služe. Lično sam ih kupio. Da vidim – gde sam ono stao? A, da! Najzad sam uspeo da napravim prstenove: žute prstenove. Ali tu je iskrsla nova teškoća. Sada sam bio prilično siguran da će žuti prsten sve stvorove koji ga taknu poslati na ono Drugo Mesto. Ali šta bi mi to vredelo ako ne mogu da ih vratim da mi kažu šta su tamo otkrili?“
„A šta je s njima?“, reče Digori. „U lepom bi sosu bili ako ne bi mogli da se vrate!“
„Ti stalno na sve gledaš s pogrešne tačke gledišta“, reče ujka Endru s nestrpljivim izrazom lica. „Zar ne shvataš da je to bio veliki eksperiment? Čitava svrha slanja nekoga na Drugo Mesto i jeste u tome što želim da otkrijem kako je tamo.“
„Pa što ne odeš onda sam?“
Digori verovatno nikada nije video da se neko toliko iznenadi i uvredi na tako prosto pitanje kao što se to sad dogodilo sa ujka Endruom. „Ja? Ja?“, uskliknuo je ujka. „Dečko mora da je lud! Da čovek mojih godina i u mom zdravstvenom stanju rizikuje šok i sve moguće opasnosti od iznenadnog bacanja u drugu vaseljenu? U životu nisam čuo nešto tako apsurdno! Shvataš li ti šta pričaš? Razmisli malo šta znači drugi svet – mogao bi da se sretneš s bilo čime – bilo čime.“
„A onda si, pretpostavljam, u to poslao Poli“, reče Digori. Obrazi su mu sada goreli od besa. „I samo jedno mogu da ti kažem“, dodade, „iako si mi ujka – poneo si se kao poslednja kukavica kad si poslao devojčicu na mesto kuda se bojiš da odeš sam.“
„Tišina, gospodine!“, reče ujka Endru i tresnu rukom o sto. „Ne dopuštam da sa mnom tako razgovara mali musavi školarac! Ništa ti ne shvataš. Ja sam veliki naučnik, čarobnjak, posvećenik, koji izvodi ogled. Razume se da su mi potrebni ispitanici na kojima ću ga raditi. Duše mi, sledeće ćeš mi reći da je i zamorce trebalo da zamolim za dozvolu pre nego što sam njih upotrebio! Nema te velike mudrosti koja se ne dostiže preko žrtava. Ali smešna je i sama pomisao da ja lično pođem. To je kao da tražiš od generala da se bori kao običan vojnik. Zamisli da poginem, šta bi bilo od mog životnog dela?“
„Oh, ne melji više“, reče Digori. „Hoćeš li da vratiš Poli?“
„Upravo sam hteo da ti kažem, kad si me tako nevaspitano prekinuo“, reče ujka Endru, „da sam najzad našao način za povratak. Zeleni prstenovi privlače te nazad.“
„Ali Poli nema zeleni prsten!“
„Ne“, reče ujka Endru sa okrutnim osmehom.
„Znači da ne može da se vrati“, dreknu Digori. „A to je isto kao da si je ubio!“
„Može da se vrati“, reče ujka Endru, „ukoliko neko drugi pođe za njom s navučenim žutim prstenom, ali da ima pri sebi i dva zelena prstena – jedan da vrati njega, a drugi da vrati nju.“
I sada je, razume se, Digori shvatio u kakvu je klopku upao, pa je piljio u ujka Endrua bez reči, usta širom otvorenih. Obrazi su mu postali veoma bledi.
„Ja se nadam“, reče najzad ujka Endru vrlo snažnim i moćnim glasom, kao kakav savršeni ujka koji je nekoga izdašno počastio i još mu dao valjan savet pride, „nadam se, Digori, da nećeš da se izvlačiš. Bilo bi mi veoma krivo da neko iz naše porodice nema dovoljno časti i viteštva da pođe u pomoć jednoj – ovaj – dami u nevolji.“
„O, umukni!“, reče Digori. „Da ti imaš imalo časti i svega ostalog, lično bi pošao. Ali znam da nećeš. U redu. Vidim da moram da pođem. Ali jesi zver. Biće da si sve već isplanirao – tako da ona iz neznanja ode, pa da ja moram da krenem za njom.“
„Razume se“, reče ujka Endru sa onim svojim odvratnim osmejkom.
„Vrlo dobro. Poći ću. Ali ima nešto što i te kako hoću da kažem, radost mu njegovu. Sve do danas nisam verovao u magiju. Sad vidim da ona postoji. A ako je tako, onda pretpostavljam da su i sve stare bajke manje ili više istinite. A ti si onda naprosto pokvareni, okrutni čarobnjak, kao oni iz priča. Pa, ja nikada nisam pročitao priču u kojoj takvi ljudi nisu platili na kraju, a kladim se da ćeš i ti. I tako ti i treba.“
Od svega što je Digori izgovorio, ovo je bilo prvo što je stvarno pogodilo metu. Ujka Endru se trže i u očima mu se ukaza izraz takvog užasa da ti ga je, kolika god da je bio zver, gotovo moralo biti žao. Ali trenutak kasnije sve je to zagladio, rekavši uz prilično usiljen smeh: „Gle, gle, pa valjda je i prirodno da jedno dete tako nešto pomisli – i još vaspitavano među ženama, kao ti. Bapske priče, a? Ne bih rekao da treba da te brinu opasnosti po mene, Digori. Zar nije bolje da se zabrineš nad opasnostima koje prete tvojoj maloj drugarici? Već je neko vreme nema. Ako Tamo Preko postoje ikakve opasnosti – hm, baš bi bilo šteta stići trenutak prekasno.“
„Mnogo je tebe briga“, gnevno reče Digori. „Ali smučilo mi se ovo blebetanje. Šta treba da radim?“
„Stvarno moraš da naučiš da obuzdavaš tu svoju narav, dečko moj“, reče hladno ujka Endru. „Inače ćeš, kad porasteš, da budeš kao tvoja tetka Leti. E, sad! Obrati pažnju ovamo.“
On ustade, navuče rukavice i priđe poslužavniku na kome su bili prstenovi.
„Oni deluju“, reče, „samo ukoliko ti baš dodirnu kožu. S rukavicama, smem da ih podignem – ovako – i ništa se ne dešava. Kada bi prsten nosio u džepu, ništa se ne bi dogodilo, ali, razume se, morao bi da paziš da ne gurneš ruku u džep i slučajno ga ne dotakneš. Istog trenutka kad pipneš žuti prsten, nestaješ sa ovog sveta. Pošto se nađeš na Drugom Mestu, očekujem – razume se, to još nije isprobano, ali očekujem – da istog trenutka kad pipneš zeleni prsten, nestaješ s tog sveta i ponovo se – očekujem – pojavljuješ u ovom. E, sad! Uzimam ova dva zelena prstena i spuštam ti ih u desni džep. Dobro upamti u koji džep stavljam zelene. Ze-le-ne, deliš na po dva slova. Ze kao zeleno, vidiš, le i ne kao levo ne. Sve po dva slova, po jedno za tebe i jedno za devojčicu. A sad uzmi žuti prsten za sebe. Ja lično bih ga navukao na prst – da sam na tvom mestu. Pretila bi manja opasnost da ga ispustim.“
Digori zamalo da uzme žuti prsten, a onda se iznenada zaustavi.
„Čekaj malo“, reče on. „A šta je s mamom? Recimo da upita gde sam?“
„Što pre pođeš, pre ćeš se i vratiti“, reče ujka Endru veselo.
„Ali ti u stvari i ne znaš da li ću se vratiti.“
Ujka Endru sleže ramenima, ode do vrata, otključa ih, otvori i reče:
„Oh, onda vrlo dobro. Kako god želiš. Idi dole i večeraj. Ostavi devojčicu neka je pojedu divlje zveri ili neka se udavi ili umre od gladi u Svetu Onostran, ili neka se zauvek tamo izgubi, ako ti se tako više dopada. Meni je svejedno. Možda bi bilo bolje da tamo negde pred popodnevni čaj navratiš do gospođe Plamer i objasniš joj da više nikada neće videti kćerku zbog toga što si se plašio da navučeš prsten.“
„Lušu mu njegovu“, reče Digori, „ne da bih voleo da sam dovoljno veliki, pa da te tresnem u glavu!“
Onda je zakopčao jaknu, duboko udahnuo i podigao prsten. I tada je pomislio, kao što je često pomišljao i posle, da i nema ničeg drugog poštenog što bi mogao da učini.

06.08.05 Danas

Augusto Boal pripada latinoameričkom alternativnom teatru, a to je teatar raznolik u svim komponentama, u kome gledaoci nisu u ulozi pasivnih posmatrača, već prosvećena, emancipovane publika. Augusto Boal prešao je interesantan put od stipendiste i doktora hemijskih nauka u SAD, gde se na univerzitetu prvi put upoznaje sa pozorišnim radom. Kad se vratio u Brazil, Boal nastavlja da se bavi pozorištem i to postaje njegova prva profesija. Otkriva u sebi talentovanog pisca, reditelja, glumca, pedagoga, animatora i teoretičara pozorišta. Milena Dragićević Šešić o tome kaže: "Koncept pozorišta potlačenog čoveka Augusta Boala polazi od neophodnosti socijalne akcije i intervencije putem pozorišta kao jednog od mogućih sredstava. Ono tako sintetizuje zahteve i forme političkog pozorišta i pozorišta animacije, jer ne samo što otkriva i ukazuje na osnovne suštinske društvene probleme da bi provociralo otpor, već mu je osnovni cilj da delujući u mikrosredinama pruži tehnike pozorišnog delovanja, onima koji će od njih načiniti instrumente sopstvenog oslobađanja". Forme potlačenog pozorišta su simultana dramaturgija, pozorište-forum, nevidljivo pozorište, a sam Boal ističe da je svrha pozorišta potlačenog i demistifikacija pozorišnog, odnosno stvaralačkog rada, kao i "razbijanje svetlosti pozorišne scene kao oltara pred kojim publika može samo da se klanja". Boal, dakle, deleći u teatru uloge, glavnu ulogu daje i publici, koja kao učesnik stupa na scenu, učestvuje u stvaranju toka dramske radnje - jednom rečju, postaje stvaralac. Suština Boalovog rada jeste spoznaja da je i teatar, kao i svaka kreacija, dvosmeran proces, kao i da polako prolazi vreme kada je sedeti u teatru kao gledalac značilo biti pasivan. Možda teatar i mora pre svega biti akcija i glumaca i gledalaca, da bi pozorište sačuvalo svoju osnovnu svrhu, koju nosi još od antike - da bude očišćenje od zla.
Erlend Lu je norveški pisac, koga je naša čitalačka publika upoznala kada je Geopoetika objavila njegovo sveže i netipično prozno štivo Naivan. Super. Lu (1969) pripada mlađoj generaciji norveške literarne scene, a osim što se bavi pisanjem, radio je u pozorištu, na psihijatrijskoj klinici, pisao književnu kritiku, bio i učitelj, prevodilac poezije... Objavio je i romane Prohujalo sa ženom, L, Činjenice o Finskoj, Dopler, kao i četiri knjige za decu koje je ilustrovao Kim Hiorti. Za kratko vreme, Erlend Lu postao je kultni norveški pisac, a knjige su mu prevedene na više od dvadeset svetskih jezika. Ukoliko su česte junakinje Almodovarovih filmova "žene na rubu nervnog sloma", junaci Luovih romana su muškarci, koji plove iz krize u krizu, kod kojih ima svega ljudskog a najmanje herojskog, i koji odlučuju ne da se bore, već da bojište - napuste. Glavni lik Doplera odlučuje da napusti društvo, porodicu, dom i da ode i živi u šumi, odlučivši se da smisao nađe tamo gde ga je našao i Toro - u samoći, tišini i tihovanju. Spoznavši da moderno doba ne postavlja pred čoveka izbore, već ultimatume, Luov junak napušta civilizaciju, zaključujući da je njegov korak iz sveta "ratni pohod" i da je on "vojnik koji će se boriti do poslednjeg čoveka, protiv briljantnosti, protiv gluposti. Jer napolju je rat. Rat je".
Ako u filozofiju uđemo na sporedan ulaz, možemo očekivati da ćemo i same filozofe zateći bez krutih odora, bez suvišnog prenemaganja. Tako bi trebalo da ih upoznamo kao ljude, kakvi oni jesu: kao obične ljude, a istovremeno i kao veličanstvene i gotovo neumorne pregaoce koji se trude da izađu van okvira pukog ljudskog
Klajv Stepls Luis rođen je u Belfastu 1898. U detinjstvu opčinjavale su ga bajke, mitovi i drevne legende, koje je slušao od dadilje Irkinje. Slika fauna koji nosi pakete i kišobran pod snegom, izronila je u njegovoj mašti još kad je imao šesnaest godina. No, mnogo godina kasnije, kada je već bio profesor univerziteta na Kembridžu, faunu su se pridružili zla kraljica i veličanstveni lav. Oni su postali glavni junaci letopisa o Narniji, čudesnoj zemlji, koju su čitaoci, pre svega oni mlađe generacije, naprečac zavoleli. Završni naslov posvećen Narniji, Poslednja bitka, štampan je 1956. i dobio najveće priznanje za dostignuće u dečjoj književnosti- Karnegijevu nagradu. Od trenutka kad je K. S. Luis stvorio zemlju čuda, Narniju, prošlo je pedeset godina, a preko osamdeset pet miliona čitalaca zakoračilo je u taj svet čudesa, što stanuje iza zadnje strane ormana. Čarobnjakov sestrić samo je jedan od nastavaka knjiga posvećenih Narniji. Krajem 2005. u produkciji studija "Dizni", održaće se svetska premijera fimske verzije ove priče.