Letnji dan do podne

11.06.10

NOVOM dramom “PR - potpuno rasulo” Nebojša Romčević zaokružuje svoju pozorišnu trilogiju: dok se “Laki komad” bavio devedesetim godinama, “Paradoks” vrućim petooktobarskim događajima, “PR” je priča o prvoj deceniji novog milenijuma. Predstava će premijerno biti izvedena početkom jula na sceni “Vuk Karadžić” (režija Egon Savin), a u podeli su Boris Isaković, Dušanka Stojanović, Predrag Ejdus, Branko Cvejić i Maša Dakić. U međuvremenu, dramski pisac i profesor FDU napisao je i prvi roman “Letnji dan do podne”, u izdanju “Profila”. Romčevićev smeh i podsmeh, nepogrešivo markira savremene događaje i pojave, ali za razliku od nekih drugih autora svoga doba - nije zlurad. Utoliko i lekovitiji za sve svoje “konzumente”...
* U kom smislu se “PR” oslanja na vaš prethodni tekst?
- “Paradoks” je direktna referenca na konkretan politički događaj, a “PR” na stanje: na nešto što ne dozvoljava promenu ili za nju ne postoji želja. Ovo je priča o marketingu kao stvaranju suštine, koje zapravo nema - imidž je sve. A sve iz potrebe da se pogodi ukus publike ili biračkog tela, odnosno šta će ona hteti sutra. To nije samo “specijalitet” Srbije. U SAD pobeđuje fotogeničniji, a ne ubedljiviji kandidat!
* U stvaranju imidža mediji i te kako imaju svoju ulogu?
- Ovde je, pre svega, bitna priča o odsustvu suštine. Koji političar pobeđuje? Onaj koji je najrazumljiviji, najbliži mejn strimu, političkoj “Evroviziji”. Zato političari moraju da budu višestruke ličnosti: građani s građanima, pijanci s pijancima, ludaci s ludacima. Moj junak u komadu igra basket s dokoličarima (jer su i oni važna ciljna grupa), deli kompjutere, otvara i zatvara škole, dodvorava se i Crkvi i nevladinim organizacijama. Ipak, “PR” je više intimna drama nego politička satira. Junaci se zovu kao u “Paradoksu”. Samo su malo stariji, a dobili su i kćer u međuvremenu...
* Ko je naš “ciljni” političar?
- Ne tražimo mi lidera i nekog boljeg od nas, već onog ko nam je najsličniji. A taj treba da bude heterogena ličnost - čas depresivan, čas euforičan. Pogledajte današnji mejn strim, u muzici, na primer. Ledi Gaga i slični. Sve je to susret mediokriteta. Uostalom, čak i pametan političar mora da glumi budalu jer će ga, u protivnom, optužiti za akademizam. Posle 430 godina od Turaka, danas više pijemo kafu i pušimo od njih. Naučili smo od kapitalizma da je profit najvažniji, a od medija kako se “mesi” javno mnjenje. Ali, ni javno mnjenje više nije homogena kategorija. Zbog toga se i vrše ispitivanja. Zapravo, ono se ponaša kao petarda: razletelo se u svim pravcima. Zato ni žena političkog kandidata u mom komadu ne može da bude jedinstvena ličnost. Već ujutru majka, po podne kurva, a uveče transvestit. Takav im je i enterijer - danas je građanski salon, sutra u “haj tek” fazonu. Potpuna šizofrenija.
*Sve je marketing?
- Bez njega se apsolutno ne može. Lično, za mnoge političare sam čuo da su privatno sjajni, šarmantni, duhoviti, ali kad se upali kamera pretvore se u - imidž. I to onaj koji im je propisala neka marketinška agencija. Ona određuje kada da upere prstom, kad da spuste pogled, zagledaju se u kameru. Zna se koja kravata ide uz koju priliku, uz
kakvu se vest “slaže” i kakve šalje znake. Kao trenirani majmunčići.
* I dokle tako?
- Tako će i ostati. Biračko telo se izjednačilo s publikom, nevažno je da li neko voli da gleda “Farmu”, predsednika, ili nekog pevača. Živimo u paralelnoj stvarnosti. Da jedino postoji ono što se nudi u medijima, već je postalo “leš“ rečenica. Čovek mora da se odrekne identiteta, ideala, čak i obrazovanja da bi napravio karijeru! Jer, treba da izgledate kao luzer, a ne kao dobitnik. Ako ste jaki individualci, toga se morate odreći.
* Ovih dana u medijima se puno govori o psovkama i uvredama u jednom rijaliti programu, ali time ne oskudevaju ni druge emisije, pa ni skupštinska zasedanja?
- Činjenica je da to prolazi, da ljudi žele da gledaju. Nije problem u onima koji psuju nego u onima koji to vole da čuju. Ali, nije tako samo u Srbiji. Stanje paralelne stvarnosti se forsira u medijskom prostoru, iz potrebe za snažnim nadražajima. Na drugoj strani, nema te osobe koja će ceo dijalog Romea i Julije da odsluša do kraja! Dosadno im je. Dešava nam se uprosečavanje na globalnom nivou, pretvaranje srednje klase u konzumenta... U jednoj komuni kao što je školsko odeljenje, na primer, ne možete slušati ništa drugo već ono što i ostala deca slušaju.
* Posledice vidimo, a šta su uzroci?
- Obrazovno raslojavanje pogubnije je nego socijalno. Svuda u svetu je ozbiljna kriza školstva. Uska specijalizacija vas čini ekspertom u jednoj oblasti, ali vam uskraćuje uvid u opšta znanja koja vas vode u bolje razumevanje stvari. Taj imperativ efikasnosti je važniji od sreće. Više i nemamo kapacitete da sebe učinimo srećnim već zadovoljnim. Važne su sitne dohvatne stvari, ono što se može kupiti, opipati, pojesti. Teško da za ovakvu situaciju postoji krivac. Reč je o toku civilizacije koja vodi simplifikaciji. A suština ne bi trebalo da bude u količini činjenica koja će se deci utrpati, nego u humanoj slici sveta koju će steći...
* Predajete istoriju pozorišta i drame, kuda ide naš teatar?
- Zavisi od tipa finansiranja. Dotirana imaju veću slobodu i manju odgovornost, ali uvek ispunjavaju neku vrstu političkog zadatka. Komercijalna, pak, kod nas teško uspevaju i to je gotovo neodrživ koncept. Verujem, ipak, da će paralelno postojati i ubuduće. Naša umetnost nije komercijalizovana u smislu da izlazi u susret publici, po svaku cenu. Ali nije ni elitistička, jer želi podršku te iste publike kojoj ne izlazi u susret. Za dobro pozorište potrebna je veoma loša politička situacija. A mi smo trenutno u “nebitnoj” političkoj situaciji, pa su pozorište i društvo u nekoj vrsti ignorisanja. Imamo celu jednu dobru generaciju žena pisaca, koje su uzele primat na sceni. Ipak, pisac ne čini pozorište već ono pravi pisca. Potrebno je da se u nekoj tački nađu sa publikom. Šta će biti u budućnosti? Večna tema otuđenosti i eksperimenti na formalnom planu. Malo je društveno relevantnih tema, jer kategorije društva ne možemo odrediti konsenzusom. Veoma je raslojeno.
* Jeste li zadovoljni prvim romanom?
- Bilo mi je divno dok sam ga pisao, mada ne verujem da ću skoro napisati drugi. U “Letnjem danu do podne” ima puno humora. Njegova struktura trebalo je da posluži kao oblast metafizike: namera je bila da uz pomoć kockica koje čine banalni događaji, dođem do cilja koji bi bio ideja o svrsishodnosti svega što se dešava. Te svrsishodnosti nismo svesni, činjenice da naše živote određuju ljudi koje ne znamo i obrnuto. Reč je o interakciji na višem nivou. Želeo sam da koristeći stereotipno i prepoznatljivo, napravim sliku koja nije stereotipna i prepoznatljiva. To što je duhovit, roman je već deklasiralo. Kao da pričate o devojci s manom - lepa je, ali ima kraću nogu. Humor se smatra nižim oblikom izražavanja, pogotovo u manjoj književnosti kakva je srpska. Ovde postoji glad za “značajnim”, “velikim”, “grandioznim”, uz pretpostavku da značajno obitava samo u grandioznom! Reč je o večnom tradicionalizmu i odsustvu samopouzdanja.
* Vaš pogled na komediju?
- Pre svega, treba da bude reaktivna i subverzivna. Živi uglavnom u trenutku kada je nastala. Zato je malo njih preživelo svoje vreme...

Vukica STRUGAR

08.03.10

Teško je danas sačuvati standardne vrednosti porodice, „zapinjemo” tamo gde muškarac i žena pokušavaju da sačuvaju svoje pozicije iz 19. veka, kaže Nebojša Romčević

Poznati dramski pisac, televizijski i filmski scenarista, i univerzitetski profesor Nebojša Romčević napisao je svoj prvi roman „Letnji dan do podne”, koji se upravo pojavio u izdanju „Profil knjige”. To je svojevrsna „injekcija optimizma”, urnebesno dinamična i smešna priča o ljudskim naravima i svakodnevnim komičnim situacijama, u koje ljudi upadaju usled zabluda, inata, ponosa ili proste gluposti. Više životnih tokova ukršta se do usijanja, i na kraju se sve razrešava nekim čudom ili slučajnošću. Već se vode pregovori o snimanju filma po ovoj priči. Međutim, pisac već u uvodu kaže: „Ljudi tako provode život čekajući, svečano odeveni i sa buketom u ruci, pojavu Veličanstvenog, sve prezirući siroto Trivijalno, ali oni ne znaju da Značajno i Važno nikada ne stižu u pratnji fanfara...”
Obično se u šali progovara o vrlo ozbiljnom stvarima, da li je to i Vaš postupak u ovom inače vrlo komičnom romanu?
Komika je najjače intelektualno sredstvo koje čoveku stoji na raspolaganju. Međutim, ono što je najlepše u humoru, duhovitosti, jeste to što oslobađa od straha. Strah izaziva osećanje da se ono što se nama događa nikome nije desilo, a humor upravo pokazuje da su naši problemi slični problemima miliona drugih ljudi, i samim tim zaslužuju da budu skinuti sa pijedestala tragičnog. Inače se u humoru najbolje snalazim, a disciplinovao sam se da izjave koje zvuče ozbiljno uvek stavim pod znake navoda, upravo zbog toga što mislim da najozbiljnije stvari zapravo zvuče neozbiljno, i zbog toga što veću informativnu vrednost imaju upravo one reči koje se ne izgovaraju sa određenom namerom. U mom slučaju i samo pisanje romana jedno je prekrasno kreativno oslobođenje, u odnosu na rad omeđen scenom, borbu sa ekonomskim ograničenjima, probleme režije.
Zbog čega ste odmah razgraničili trivijalno i uzvišeno?
Želeo sam na početku da skrenem pažnju na to da se moja knjiga ne bavi uzvišenim stvarima po sebi, da u njoj neće biti tolstojevske težine, već pre kišovske razigranosti, kao i to da je vrlo teško odvojiti uzvišeno od trivijalnog. Zapravo i jedno i drugo su sociološke kategorije, pre nego estetske. Jedna epoha nešto proglasi uzvišenim, druga to isto označi kao trivijalno. Uzmite samo pojam nacije...U knjizi nisam želeo da pametujem, već da stvorim romanesknu konstrukciju koja će sobom sugerisati odgovor. Bilo mi je naročito zanimljivo pitanje postojanja Boga, na koje ja ne znam odgovor, ali ipak ostaje znak pitanja o tome zašto se mnogo stvari događa na tako podudaran i složen način, koji se ne može nazvati slučajnošću.
U središtu Vaše priče je porodica kojoj dajete šansu da „preživi život”. Kako vidite porodice našeg okruženja?
Jedan od likova kaže da je porodica zločinačko udruženje u najboljim namerama, i u romanu čitav niz likova, i ne znajući, spasava jednu porodicu koja je trebalo da nestane. Ljudi su mnogo povezaniji nego što mogu o tome i da sanjaju, i delovanje jednog čoveka ima čitav niz pozitivnih i negativnih posledica, i to po sasvim nepoznate ljude. Verujem u porodicu, ali ne u onu koja ne prolazi kroz mene. Porodica nije ideja o kojoj svi misle isto, već o kojoj misle zajedno, to je poduhvat u koji se ulazi svim srcem. Vrlo je teško danas sačuvati standardne vrednosti porodice, „zapinjemo” tamo gde muškarac i žena pokušavaju da sačuvaju svoje pozicije iz 19. veka. Ljudi mogu čitav život da provedu zajedno u vernosti, a da ipak ne budu srećni. Najčešće usled nedostatka merila, govorimo o ekonomskom stanju porodice kao meri njene uspešnosti. Ipak, ne postoji auto koji se prodaje uz sreću, nema kuće koja ima ugrađeno dobro raspoloženje. Svaka porodica mora da pronađe sopstveni sistem vrednosti.
Nasmejali ste se i potrebi stalnog „zvocanja”, vajkanja, pesimizmu...
Za mene je to zanimljiv psihološki i sociološki fenomen: kada kod nas uđete u neko društvo i želite da saopštite neku lepu vest, nećete imati verne slušaoce. Međutim, svi će vas napregnuto slušati ako saopštavate nešto vrlo tužno. Kod nas je jedna od glavnih izreka: da ne čuje zlo. To je strah od sreće, strah od ispunjenja i stalni utisak da „zlo vreba iza ćoška”. Možda je to razlog života u stalnom grču. Kada se nešto dobro desi, kao da čekamo iza ugla da se potvrdi naše pesimistično raspoloženje prema bilo čemu, od sporta do svakodnevnog života. Međutim, nije potrebna velika mentalna snaga da bi čovek bio pesimista, mnogo veće herojstvo je biti pozitivan i verovati u ono svetlo na kraju tunela, verovati u ljude, ma kako to bilo teško. Pesimizam je intelektualna lenjost, jer lakše je u svemu videti zlo. Naravno, u kontaktu sa državom nemate šta da očekujete. Država jeste korumpirana, i neko ko radi o glavi sopstvenom stanovništvu. Državi ne verujem ništa...
Mladi ljudi koji danas stasavaju su oni koji treba da promene stvari. Kako im to dozvoliti, kako im omogućiti da budu uspešni?
Grci su imali izraz da čovek uspeva uprkos sopstvenom narodu. Palanačka duša živi svuda, čovek se plaši promena, čitavog života želi da ide utabanim stazama. Ljudi koji pronalaze nove puteve su pod ozbiljnom sumnjom – da li žele da sruše temelje naših života. A oni su zapravo šuplji, i padu skloni. Najveći problem našeg palanačkog duha je netolerantnost, i ono „svako ko se ne slaže sa mnom ili je lopov, ili je izdajnik”. Tu vidim najveću kočnicu, upravo u unutrašnjoj duhovnoj transformaciji. Zapravo, nemamo način da pređemo u svet tolerancije, i to je vrlo težak put: priznati drugima pravo na postojanje. Put ka otvorenosti uma očigledno ne vodi nas ni kroz kulturu, niti kroz sistem školstva, ni kroz religiju. Možda je vreme jedini put promene za neurotične međuljudske odnose. Najveći problem ove zemlje je vaspitno-obrazovni sistem, zbog toga što u stvari stvaramo iste nas, a u nekim stvarima i gore od nas. Suština je što ne znamo kakve ljude želimo za budućnost, i sada je poslednji trenutak da to saznamo. Kada uđemo u Evropsku uniju, niko nam neće dati „recept”, već će nam nametnuti i druge stvari, kao što su nam nametnuli Bolonjsku konvenciju, koja je u stvari pucanje u koleno obrazovnom sistemu...
Kada je reč o promenama, kakvu tu ulogu ima naša intelektualna elita?

Bilo bi smešno intelektualcima pridavati značaj koji oni nemaju. Najčešće nisu uz vlast, a ukoliko to i postanu, onda prestaju da budu intelektualci. Umesto da čekaju da se država okrene naglavačke kako bi ih shvatila, intelektualci će morati da budu ti koji će da posegnu za televizijom i novinskim kolumnama. Ne može se živeti u kabinetima, a publici prići kao ravnopravnom sagovorniku. Najvažnije je da vas čuje što više ljudi, a ne da vas čuju istomišljenici.
Marina Vulićević

28.05.10 e-novine.com

Jelena i Snežana su odlično uspeli humoristički likovi zrelih žena u bračnoj krizi i njihovi portreti, u odnosu na njihove muževe koji deluju kao izrezane fotografije u prirodnoj veličini, imaju višeslojnost i višedimenzionalnost. Još kad im se doda lik Milke, pra-Žene kao oličenja moći pred kojim libidalna muška energija mora da poklekne i podvije rep, Letnji dan do podne predstavlja pravi pravcati trijumf žena. Međutim, sve ostalo jeste na nivou prepoznatljivog i provereno smešnog, što nužno nije loše, ali poziva na uravnilovku, zataškavanje i suzbijanje svega što je potencijalno podrivalačko i subverzivno
U dvadesetom veku roman je svakako pobedio, a čini se da se ovaj trend nastavlja i u prvoj deceniji našeg stoleća. Zbog čega je roman trenutno ubedljivo najvažniji književni žanr - i to u tolikoj meri da se čak i ljudi koji su uspešni u nekoj drugoj formi, okušavaju u njemu gotovo obavezno? Odgovor leži verovatno u onome što je o romanu govorio Bahtin. Jedinstvo u mnogoglasnosti i mnogosmislenosti (heteroglosija) kao i prilika da se ispriča ubedljiva priča, svakako su razlozi zbog kojih se ova rastegljiva forma toliko traži da su izdavači danas, posebno u Srbiji, gotovo u potpunosti odustali od svega drugog. U današnje vreme u književnosti je dopušteno i moguće sve, ali u romanu autor ima dovoljno prostora da svoje ideje razradi do najsitnijih detalja. Omogućena mu je sloboda koju žanrovske konvencije u drami, poeziji, pa i u kraćim proznim formama ne dozvoljavaju, ma koliko labave bile. Na koncu, dozvoljeno mu je čak i da brlja, da miksuje i remiksuje in vivo, a da pri tome nikome ne polaže račune.
Letnji dan do podne (Profil, Beograd, 2010) Nebojše Romčevića, poznatog beogradskog dramskog pisca i scenariste, njegov je prvi roman. Odmah bih želeo da naglasim da se radi o veoma raspisanom rukopisu, o čoveku koji iza sebe ima iskustvo pozorišnog, televizijskog i filmskog teksta i da se, bez obzira šta mi mislili o pinkulturi i njenim serijama, radi o veoma dobrom humorističkom štivu koje zna da nasmeje i da bude duhovito i na drugu i treću loptu (ili to ja samo sporije kapiram?!). Zaplet je zamišljen jednostavno: pred našim očima odvijaju se dve porodično-ljubavne drame, u kojima muževi varaju žene. Ove tragikomedije prepliću se na nekoliko nivoa, a naposletku se ukrste u finalu koje će, kao i svaki humoristički roman, opravdati status quo, odnosno povratiti poremećenu ravnotežu stvorenog sveta i odnosa u njemu. Roman je odlično sekvencionisan, dijalozi su napisani vešto i ubedljivo, autorski komentari u kojima se sveznajući i svemogući pripovedač pojavljuje kao glas razuma i/ili hor iz starogrčke drame, duhoviti su, česte intertekstualne igre takođe imaju svoju svrhu, da se podsmehnu i likovima i čitaocu... U pitanju je naizgled lako štivo koje u sebi na momente donosi pristojnu porciju gorke ironije i čak ozbiljnih i teških uvida u ljudsku psihu, ređe i društvenu zbilju. Ovo je posebno naglašeno oštrim rezom kojim se knjiga završava. Naime, narativ se prekida u trenutku kada se samo jedna drama rešila u potpunosti i to ona u kojoj je nasilje bilo nešto bezopasnije. Druga drama, koja prati Jelenu i Marka i u kojoj je zamalo došlo do gubitka života, ali i do ozbiljnog sukoba sa zakonom, ostala je nezavršena, nasuprot žanrovskim pravilima i očekivanjima. Ovaj neprirodni kraj, čini mi se, upravo pokušava da ukaže na proces nastanka umetničkog dela i samim tim njegovu udaljenost od stvarnosti. Drugim rečima, on na određeni način poziva roman i čitaoca na odgovornost, odnosno preispituje žanrovsku strukturu i dovodi u pitanje njenu moć da sebi potčini svaki segment u romanu.

Pitanje je, naravno, koliko u tome uspeva, jer žanr humorističkog romana, kako pokazuju neki teoretičari (Cristina Larkin Gali?anes, na primer), podrazumeva pakt između autora i čitaoca, kojim se od potonjeg očekuje da ne postavlja previše pitanja, jer ona mogu da naruše krhku strukturu baziranu pre svega na uzajamnom poverenju. Ovo se posebno ogleda u tome što je Romčević, poput većine humorističkih pisaca, u velikoj meri okrenuo glavu od potencijalno ozbiljnijih problema i bacio se na analizu psihološkiih motivacija, ne uzimajući u obzir i određene društvene okolnosti koje bi mogle delovati u svetu koji je osmislio. Takođe, humoristički roman bavi se tipičnim i društveno prihvatljivim, a nikako individualnim i nečim što predstavlja odstupanje od norme. Jedino što je Romčeviću pošlo za rukom u tom smislu, i to je izveo zaista na maestralan način, jeste činjenica da su u oba paralelna zapleta žene glavni likovi. Jelena i Snežana su odlično uspeli humoristički likovi zrelih žena u bračnoj krizi i njihovi portreti, u odnosu na njihove muževe koji deluju kao izrezane fotografije u prirodnoj veličini, imaju višeslojnost i višedimenzionalnost. Još kad im se doda lik Milke, pra-Žene kao oličenja moći pred kojim libidalna muška energija mora da poklekne i podvije rep, Letnji dan do podne predstavlja pravi pravcati trijumf žena. Međutim, sve ostalo jeste na nivou prepoznatljivog i provereno smešnog, što nužno nije loše, ali poziva na uravnilovku, zataškavanje i suzbijanje svega što je potencijalno podrivalačko i subverzivno.
Čitalac će se na kraju Romčevićevog romana naći u dilemi je li on zaista pokušao da ukaže na disproporcionalnost sveta i teksta, i tako da skrene pažnju sa fikcionalnosti na realnost ili je, pak, u pitanju greška u poštovanju žanrovskih pravila koja ne zahteva metafizičko objašnjenje, već prosto pokušava da zabašuri sve ono što bi moralo da se rešava još narednih stotinjak stranica. Ma šta od ovog bilo istina, ispostavilo se da se Romčević sasvim dobro snašao u ulozi romanopisca i da je, neopterećen televizijskim kontekstom i „odličnom“ glumom, režijom i produkcijom koju nudi pinkultura, uspeo da napiše duhovit i zanimljiv roman koji može da se meri sa trenutno najplodinijim humorističkim piscem sa ex-Yu prostora – Antom Tomićem.

Vladimir Arsenić