Još od svog prvog romana ("Svet je pun oženjenih muškaraca" iz 1968.) Džeki Kolins je stekla titulu "Šarlota Bronte bezobraznih misli", opravdavajući je u narednim ostvarenjima, čija se radnja uglavnom vrtela oko poročnih stanovnika Holivuda, njihovih odnosa, spletki, razvoda, osveta i svega onoga što je Kolinsovu učinilo stalno prisutnom na listama bestselera.Iako često u nemilosti kritike, Džeki Kolins se odaje priznanje na analitičnosti i autentičnosti u prikazivanju skrivenih i neretko amoralnih zbivanja iza kulisa Los Anđelesa i onoga što se naziva industrijom zabave. Ponekad su ovakva priznanja neumerena. Tako je za roman "Američka zvezda" glumac Džo Kvinan izjavio da nije ništa manje do lament nad raspadanjem američke porodice kao takve.Pojedini izvodi iz štampe možda najbolje oslikavaju rad Kolinsove. "Bilo bi lako proglasiti njene knjige bezvrednim", piše Detroit News, "ali ona ima talenat da čitaoca uvuče u krevet holivudskih magnata i natera ga da sanjari o tome pošto pročita knjigu. Namerno ili ne, ona jasno prikazuje ispraznost života onih koji naizgled imaju sve, francuske pudlice i meksičke kućne pomoćnice."Možda najbolji prikaz romana Džeki Kolins daje efektni moto koji je lansirao časopis People: "embarrassing to pick up, impossible to put down."
Trinaest godina Leni Golden nije nogom kročio u Vegas iako je to bio grad njegovog začeća, rođenja i prvih sedamnaest godina života.
Kako je izašao iz aviona, pogledao je unaokolo, omirisao vazduh i duboko uzdahnuo. Grad je i dalje isto mirisao.
Na aerodromu je poslovanje cvetalo usled posete kockara, turista i ljudi iz srednje Amerike koji su dolazili da se zabave. Debeloguzi muškarci gegali su se uz izblajhane gojazne dame u sakoima i pantalonama od poliestera i s lažnim nakitom. Sitna deca su cičala i gunđala. Kurve, u bluzama na bretele i uskim vrućim pantalonicama koje su im isticale prepone, stizale su na posao, poput trgovačkih putnika. Crnomanjasti stranci čvrsto su držali crne kožne aktentašne i, zaudarajući na beli luk, dahtali nad žutokosim ljubavnicama koje su ih pratile.
Džes je došla da ga sačeka. Zapanjujuće zgodna, nešto niža od sto šezdeset centimetara, i dalje je imala nečeg muškobanjastog u sebi, kao i nekada u školi. Uvek je više volela da se druži s dečacima. Posebno s Lenijem. Najbolji su prijatelji još od prvog razreda i ta njihova, u neku ruku neočekivana i platonska veza, opstala je i jačala iz godine u godinu – iako se nisu mnogo viđali od kada se on iz Vegasa preselio u Njujork. Delovali su kao loše spojen par. Leni, visok i mršav, zagasitoplave kose i očiju zelenih kao okean. Kao izduženi Robert Redford, s crtama lica Čevija Čejsa. Džes, sitna i krupnooka, pegava, s narandžastom kosom nalik metli i telom kao s duplerice Plejboja, ali minijaturnim.
Bacila mu se u naručje. „Tako mi je drago što te vidim! Izgledaš fantastično. Za momka koji provodi život zajebavajući se, ne znam kako uspevaš!“
„Hej...“ Podigao ju je u vazduh i zavrteo kao krpenu lutku. „Vidi ko mi kaže!“
Zakikotala se i čvrsto ga zagrlila. „Leni Goldene, ludo te volim. Dobro mi došao.“
„I ja tebe volim, majmunče moje.“
„Nemoj tako da me zoveš!“, vrisnula je. „Sada sam udata. Ozbiljna žena. Imam dete, i tako to. Daj Leni – ophodi se prema meni kao prema dami.“
Prasnuo je u smeh. „Ako si ti dama, ja sam Rakel Velč.“
Zgrabila ga je za ruku. „Imaš sjajne sise!“
Smejući se, krenuli su ka izlazu.
„Pa, kakav je bio let?“, pitala je dok je pokušavala da zgrabi njegov izlizani kofer.
Uzeo ga je pre nje. „Dugačak i dosadan. Da je Bog hteo da letimo, obezbedio bi nam više stjuardesa.“
„’Si udario recku?“, namignula mu je znalački.
„Odgovor – potvrdan.“
„Stvarno?“
„Zar bi’ ja lagao tebe“, napravio je ozbiljno lice.
Nasmejala se. Njen grohot je bio manijački pa su se ljudi okretali i zevali u njih. „Lagao bi ti i papu ako bi mislio da će ti to pomoći da se izvučeš.“
„Eno je...“, rekao je pevušeći.
„Ko? Gde?“ Automatski se okrenula da odmeri njegov plen. Pored njih je spokojno prošla jedna kaluđerica.
„Kazao sam ti da mi se ukus menja“, rekao je ozbiljno.
„Baš smešno!“ Krenula je da ga lupi u stomak.
Pružio je ruku u znak protesta. „Pusti sad to. Upravo sam imao operaciju jezika.“
„A?“
„Sećaš se snimanja šou-programa Lija Brajanta? Ono što sam ti rekao da radim?“
„Da.“
„Isekli su moj četvorominutni nastup i sveli ga na trideset sekundi. Ako prdneš, nećeš uspeti da me čuješ.“
Namrštila se. „Kreteni. Ništa oni ne znaju. U svakom slučaju, sada si se vratio u Vegas. Ovde će tvoja
komičarska veština sve oboriti s nogu.“
„Oh, naravno, u jednom od salona hotela Mađirijano zaista ću izazvati ovacije.“
„To je promena ambijenta. Moglo bi biti da ti baš to treba. Ko zna čemu će to odvesti.“
„’Ajde, Džes. Zvučiš kao moj agent. Malo seri o ovome, malo seri o onome, i pre no što se okreneš dobićeš redovnu tačku u Karsonovom šou-programu.“
„Tvoj takozvani agent je običan njujorški drkadžija.“ Nabrala je nos. „Ti si sjajan komičar. Trebalo bi da ti ja vodim karijeru. Mislim, zar ti nisam ugovorila ovaj nastup?“
„Šta hoćeš – deset procenata?“
Divlje se nasmejala. „Misliš da želim da se odreknem titule najboljeg delioca karata za ajnc u Vegasu? Misliš da sam luda ili tako nešto? Nabij ti tu proviziju tamo gde od sunca ne možeš da pocrniš!“
Prolazili su pored ženskog toaleta. „Čekaj sekund“, rekla je. „Tako sam uzbuđena što te vidim da mi se pripiškilo.“
