01.01.00
Vreme
21.06.2001.
Nova proza:
Boja amalgama
Iz nove serije "Reči", u kojoj su objavljene knjige Vuleta Žurića, Mihajla Spasojevića i Nenada Jovanovića, vidi se koliko je neophodno da pripovedanje sve potčini sebi... Grubost telesnog ispoljavnja, ili dočaravanje onoga što je primitivno u neprerađenom obliku ništa ne znače za priču ako ona od njih ne gradi neku bolju i umetnički vredniju simboličku predstavu. Tek onda boja poetičkog amalgama, zvuk valcera i labudova pesma postaju književno vredni
Kako stilizovati stvarnost u savremenoj srpskoj prozi kada je u književnosti, uvek, stvarno samo ono što je umetničko? Razlog da se obnovi ovo prastaro pitanje nije teorijske prirode; teško da se o ovom problemu išta može reći a da to ne zvuči poznato i da se u istoriji mišljenja brzo ne pronađe kako je već upotrebljen sličan ili isti argument. Razlog je sasvim praktičan ? u savremenoj srpskoj prozi suočavanje s iskustvom, životom i stvarnošću budi novo književno nezadovoljstvo, najvidljivije, naravno, kod nekoliko mlađih pisaca.
PRERADA ISKUSTVA: Prvo je časopis Reč, okosnica književnog života na kraju prethodne decenije, drastično promenio profil i književnost iz povlašćenog zabrana umetnosti vratio u vrevu društvenih promena i rasprava, a kada je izgledalo da je ovaj preokret, kao što to najčešće biva, sasvim porazan za književnost i kritiku (u toj vrevi uvek ih lako istisnu grlatije društvene nauke i oni koji pružaju korisnije usluge javnom mnjenju), pojavila se čitava serija knjiga u istoimenoj, novopokrenutoj biblioteci "Reč" kao izdanja Samizdata FreeB92. O odličnom i provokativnom (ipak)romanu Saše Ilića Predosećanje građanskog rata već je bilo reči u jednom od ranijih brojeva Vremena, a sada su odjednom izašle tri zbirke priča koje bi zbog nekih ? ali samo nekih ? odlika možda trebalo da budu zajedno pročitane. Nenad Jovanović je, kao da se oprašta od poezije, napisao porodičnu parapoemu Ujaci kojom otvara zbirku priča Plombe, a Vule Žurić je posle nekoliko uglavnom zapaženih proznih knjiga objavio zbirku priča provokativnog naziva Valceri i snošaji, koja je posle oproštaja od Sarajeva i ratnog iskustva znak daljeg pripovednog susreta sa svetom. Ipak, sudar s iskustvom svakodnevice najdramatičniji je u prvoj knjizi Mihajla Spasojevića, zbirci priča Labudova pesma Faustina Asprilje, utoliko pre što je balkanski pokolj u nedavnim ratovima ovde već simbolički prerađen u slikama klanja svinje, ili ćurke, a nasilje obogaljenih ljudskih bića vraćeno u krug porodice. Prerada iskustva, dakle, uzela je maha na jednom dubljem planu i ostaje samo pitanje hoće li ga površinski efekti i grubosti olakšati ili zaprečiti.
Dok se Jovanović i Spasojević pojavljuju i u zborniku Pseći vek, generacijskom/poetičkom projektu zbog kojeg se uslovno mogu smatrati bliskim, Vule Žurić je upravo u ovom zborniku "jaranski" kritikovan, što omogućuje bolje (poetičko) poređenje. Šta se uz svu neizvesnost onoga što sledi može reći za ova pripovedačka traganja? Očigledan je, pre svega, talenat za priču i pripovedanje. Žurić, recimo, u Valcerima i snošajima, pompezno nazvanoj knjizi inače nepretencioznih pričanja, dokazuje posebno dobar osećaj za male zahvate, u čemu je njegova proza naslednik priče kao "isečka" života. Kratka narativna sekvenca i brz dijalog, lagan stil i mala jezička stilizacija, sve to služi da se težište priče odloži ili prebaci na ono što nije rečeno i time eventualno produbi osnovni plan pripovedanja. Najbolje što bi tu moglo da se dogodi jeste da se priča proširi u pravcu parabole, dakle naknadno bolje opremi značenjem, a osnovna prepreka da se u tome uspe jeste preterana opuštenost. Sudbina Žurićeve proze zavisi od toga hoće li ona pronaći veličinu skrivenu od oka i slučaja, hoće li ono sitno i usputno uspeti da veže za simbolički rad nesvesnog.
ZAMKE JEZIKA: Problem male zapremine smisla vidi se najbolje u tome kako priče ne mogu da izađu na kraj sa pritiskom književnog pamćenja: književni "boršč" na ruske teme u priči "Jedna soba u polutami" taman je počeo nešto da obećava (uprkos Abotu i Kostelu ili Lebovskom), kad dolazi intertekstualna besmislica Burek sa Pinčonom u kojoj su slabo izvedeni pinčonovski motivi potrage i tajnih službi dokrajčeni atletičarskom asocijacijom ? uz Abebe Bikilu kao šifru nema ni parodije ni humora.
Dok Žurić jednog svog junaka ostavi da spava "u mokraći" (str. 66), Mihajlo Spasojević svoga pušta da zahrče "i, malo-pomalo ? mic po mic ? pljuvačka je počela da mu se sliva niz obraz" (str.95). Fiziologija uzima maha toliko da pripovedači, a to važi i za prozu Nenada Jovanovića, imaju potrebu da čitaoca uredno izveštavaju o svakovrsnim telesnim pražnjenjima, što je valjda najniži nivo sudara sa stvarnošću. To je slaba ilustracija čak i priglupe iskrenosti. Pravo pitanje je šta sa "tuđim mislima", "tuđim rečima" (Spasojević, str.122), nazaustavljivim taloženjem kulture bez koje bismo se sveli na animalne potrebe tela. I ono što misle, govore i ćute, osećaju i ne spoznaju junaci uhvaćeno je u zamke jezika i kulture, samo sada ne visoke kulture, u kojoj se ogleda najbolje što je ljudski duh umeo sebi u sudaru sa svetom da predoči, već one niske, koja više nije ni pučka nego se pretvorila u običan prostakluk. No, Zola je svog junaka već ostavljao da se budi u bljuvotini od sopstvenog povraćanja, a ova pražnjenja nisu ni prineti renesansnom repertoaru, ili simbologiji kod Čosera i Rablea, da i ne govorimo o fenomenologiji olakšavanja Džojsove Moli Blum.
Gotovo kao potrebu da pokaže granicu sopstvenog pisanja upravo Mihajlo Spasojević na početku priče Mesto na kom je stajala slika uzima Džojsove Dablince, ili samo Hjustonov film po priči "Mrtvi ", da obeleži najdalju tačku do koje se može pobeći od književnog pamćenja: "pamtiti telom" (str. 91). To ne spasava dijalog sa Tolstojem i Nabokovim o srećnim porodicama koji kao neuspela groteska završava telesnim pražnjenjem (str. 31). Spasojević bi da piše okom, zbog čega film i kamera ostaju ideal, tu je "svima sve jasno" i zato "priče nema" (str. 112). Ipak, Spasojevićeva knjiga završava autopoetički obeleženom pričom Labudova pesma Faustina Asprilje, po kojoj je i knjiga dobila naziv, pokazuje kako takvo pričanje nije u miru samo sa sobom i da se za nečim još uvek traga. Završavajući knjigu "nevoljama oko pisanja" i komentarima te nevolje, i Žurić kao da daje do znanja da je na novim "poetičkim pripremama". Simbolički potencijal Spasojevićeve proze neuporedivo je veći nego što su to "fudbalske metafore", a njima završava i Žurićeva knjiga (čemu će se možda obradovati Vladušić).
SUMNJA: Tamo gde bi trebalo da deluje književno pamćenje, da se bogate kodovi kultura, ostala je rupa koja se kod sve trojice pisaca popunjava muzičkom svakodnevicom načinjenom od starih šlagera i evergrina, folklora i novokomponovanih gluposti, roka i džeza. Ako ostanu na površini ovi paracitati, komentari fudbala i televizijskih emisija ne doprinose ni stvaranju ambijenta ni razvoju priče. Bolje rezultate u tome daju metafore filma jer su sadržajnije, ali ni jedno ni drugo neće otvoriti pravi put do osećanja sve dok priča o ljubavi bude svedena na grotesku. Pozivi na kopuliranje i priprosti dijalozi ne mogu da otklone sumnju kako se u ovoj prozi ipak duboko čezne za nežnošću, a posebno grubost i nasilje u Spasojevićevoj prozi bude brigu ? gde se rađa takva imaginacija? Čega se to njegovi pripovedači oslobađaju? Nije li nužno da priča "probije" ovu opnu da bi stigla do pravog izvorišta simboličkih potreba? Ta poetička "defloracija" oslobodila bi veći smisaoni potencijal i moć dočaravanja koja Spasojevićevoj prozi obezbeđuje uverljivost i podmuklu snagu. Priča deluje kao posttraumatski udarac u pleksus, zato joj je potrebna poetička obratnica, život i eros izgubljene generacije, nešto više i bolje od predočavanja nasilja i zla, perverzije i uskraćene ljubavi. Između Henrija Milera i Hemingveja, Gertrude Stajn i Anais Nin, ogroman je prostor za pripovedačka otkrića. Ovako su prave razmere tragedija kojima Spasojević pokušava da priđe sasvim blizu prepokriveni trivijalnošću.
Prozi Nenada Jovanovića svojstveno je delikatnije podizanje tenzije, suprotstavljanje urbanih scena i analitika porodičnog života, sve bez jakih reči i izraza, sa nekim tihim očajem i nezadovoljstvom za koje ne postoji razrešenje. Teret rastakanja porodice i potrebe da se ona uspostavi prati se iz priče u priču kao skrivena nit koja sve povezuje. Jovanović pri tome zadire i u tabu teme kao što su nasilje nad roditeljem i muška nevinost. Kako priče odmiču, to je potreba za suočavanjem sa pričom, kojom završavaju i Žurićeva i Spasojevićeva knjiga, sve veća. Tibet, Priča o bijelom kruhu, Plombe i Pitanje srca najbolje uspostavljaju ravnotežu simboličkog podteksta i pripovednog izraza, pa je Nenad Jovanović, prema tome, pokazao dobre rezultate i u prozi.
Vidi se i iz nove serije "Reči" koliko je neophodno da pripovedanje sve potčini sebi. Dok je za Hegela ideal da stvarno bude samo ono što je logično, za priču stvarno zaista i jeste samo ono što je ubedljivo ispripovedano. Grubost telesnog ispoljavnja ili dočaravanje onoga što je primitivno u neprerađenom obliku ništa ne znače za priču ako ona od njih ne gradi neku bolju i umetnički vredniju simboličku predstavu. Tek onda boja poetičkog amalgama, zvuk valcera i labudova pesma postaju književno vredni.
Aleksandar Jerkov
01.01.00
Dnevnik
20.03.2002.
NOVE KNJIGE
Sudbine omekšane kurzivom
Mihajlo Spasojević: LABUDOVA PESMA FAUSTINA ASPRILJE; Samizdat B92, Beograd, 2001.
Piše: Svetozar Poštić
Na našu književnu scenu stupio je još jedan prozni pisac koji ne samo da se ne gadi pop (TV pink) kulture, nego u njoj traži inspiraciju, njome se hrani i brani. Kao i većina mladih srpskih (i hrvatskih) autora sa kojima je učestvovao na prošlogodišnjem Festivalu alternativne književnosti u Beogradu, Mihajlo Spasojević ("Sremac", rođen 1974) dokazuje nemerljivi uticaj fudbala, rok-en-rola, seksualne revolucije i američke minimalističke proze na generaciju koja je odrastala sedamdesetih i osamdesetih godina u bivšoj Jugoslaviji. Iako po temama i načinu shvatanja okoline sličan svojim kolegama, Spasojević gradi poetiku drugačiju pre svega po fabulama ispresecanim, nedovršenim (on se šali na račun postmodernizma u svom pripovedanju), ali i bogatoj intertekstualnosti. Mladi Sremac u tekst ugrađuje citate, parafraze, poslovice i klišee kojima smo okruženi. Oni iz teksta ni po čemu osim po kurzivu ne odskaču, šta više, u njega se savršeno uklapaju. Tu su stihovi iz starogradskih i pop pesama - Srem, Srem, Srem, divan je kićeni Srem... Otac i sin. NJih dvojica: jedan prati drugoga...Samo im fali devojka; narodnih bajki - i ja sam tamo bio i vina pio..., živ klan, nedoklan, baba za dedu, deda za repu, pa čak i iz Biblije - zaista, zaista vam kažem... Sličnim šlagvortima kojima je puna svaka od devet priča u ovoj zbirci pisac nam predstavlja svoju široku čitalačku kulturu i sposobnost vešte kompozicije. Jednim jednostavnim potezom u "vordu", koji bez sumnje koristi, prebacujući dobro poznate sintagme u kurziv, Spasojević patetiku pretače u ironiju. Isprepletavši svaku svoju priču klišeima i poznatim citatima, on nas na jedinstven način uverava u sveobuhvatnost kolektivnog jezičkog i etničkog konteksta, ubedljivo ukazuje na filološke izvore ljudskog jednoumlja.
Sve je doživljeno, rečeno, nema više o čemu da se piše osim upravo o tome.
"...kraj je veka, postmoderno doba, novi materijali, čuvanje šuma i čime se sve ne obmanjujemo...Ali izgleda da 21. vek ne znači isto ovde, u DŽibutiju i na Aljasci. Uostalom, Muslimani još uvek nisu stigli ni do polovine ovog milenijuma, koji mi polako pokopavamo naslagama gadosti, đubriva iz kog će procvetati naša budućnos - neizvesnos... Neko sklon filozofiranju napomenuo bi kako su početak, sredina i kraj vremena sadržani u svakom pojedinačnom trenutku i možda bi bio u pravu, ali ko to može znati: krhko je znanje... Postmodernisti ne bi rekli ništa, jer je sve već odavno ispričano. Ali priča teče dalje i pričanju kraja nema..." Pesma nas je održala.
Zanimljiva je tema rata u pričama Mihajla Spasojevića. On je tu, prisutan, svi ga osećaju, ali niko ga ne vidi i niko stvarno u njega ne veruje. Muž treba da se vrati na front ili je tek odatle stigao, prijatelju priča o događaju kada su "čistili Glinu", dete uzima očevu pušku, igra se sa pravom bombom. Roditelji čekaju vesti od sina koji je na ratištu. U Srbiji se kolju samo svinje i ćurke, nikako ljudi. Nikom nije jasno zašto i protiv koga se borimo, pa i taj osećaj dužnosti koji se kod nekih junaka javlja više je izgovor za bekstvo od crvljivog bračnog života. Bračni odnosi kod Spasojevića uvek su impregnirani skrivenom agresijom, netrpeljivošću, latentnim i otvorenim nasiljem koje se prenosi i na decu. Dosada u braku zataškava se pivom i fudbalom. Fudbal je razonoda koja te ne može prevariti, "jedina emisija na televiziji kojoj se ne zna završetak" kako ga je jednom opisao Vudi Alen. Možda samo oni u ložama stadiona znaju kako će se utakmica okončati. Jedino što je bez sumnje izvesno je kraj karijere. Svaki fudbaler ima svoju "labudovu pesmu", a igrač poput Faustina Asprilje predstavlja amblem jedne generacije koja se gorkim osmesima radovala uspesima stranih klubova. Naš fudbal, kao i cela zemlja pregažen ratovima i primitivizmom, nikoga više ne interesuje.
01.01.00
Nin
30.05.2002.
Mihajlo Spasojević Labudova pesma Faustina Asprilje
Turbo-realizam i ljudi bez nade
Adrijana Marčetić
Prva knjiga Mihajla Spasojevića "Labudova pesma Faustina Asprilje" donosi devet kratkih, poetički i sadržinski međusobno veoma sličnih priča. Uz Vuleta Žurića i Nenada Jovanovića, Spasojević pripada najmlađoj generaciji srpskih pisaca koja još uvek traži nov prozni izraz, drukčiji od pripovednih modela koji su u poslednjoj deceniji obeležili domaću prozu - kvaziistorijske fikcije i postmodernističkog eksperimenta. Nalazeći inspiraciju u ikonama savremene globalne kulture - filmu, rok muzici i fudbalu, ovi pisci se okreću aktuelnoj stvarnosti i pribegavaju različitim varijantama neorealizma, parodije i urbanog slenga.
Repertoar Spasojevićevih tema veoma je ograničen i kreće se u krugu prizora iz bračnog i porodičnog života, smeštenih u ambijent današnje svakodnevice, traumatizovane ratom, nasiljem i siromaštvom. Traumatična iskustva naše najnovije istorije odredila su i karakter i sudbinu Spasojevićevih junaka: gubitnika i marginalaca, povratnika s nekog od jugoslovenskih ratišta, moralnih i fizičkih invalida, alkoholičara, televizijskih zavisnika i kućnih tiranina. Oni zlostavljaju i varaju žene, tuku decu, lumpuju u kafanama, upražnjavaju seks bez erotike, gluvare i besposliče po kafićima. Osim tematskog minimalizma, Spasojevićevu prozu odlikuje i minimalizam fabule. U njemu se zbivanje ne razvija sukcesivno, kao složen niz vremenski i uzročno povezanih radnji, već je priča svedena na opis jedne situacije, jednog trenutka - obično dramatičnog i prelomnog - iz života junaka. Izgrađeno gotovo isključivo od dijaloga i naturalističkih opisa, Spasojevićevo pripovedanje poetički je srodno filmskoj tehnici kratkih rezova.
Sama po sebi, minimalistička poetika ne mora predstavljati nikakav nedostatak, pogotovu kada je udružena s nekim drugim književnim kvalitetima: preciznošću stila, humorom, veštinom da se u nekoliko poteza ocrtaju različiti društveni i psihološki tipovi. Ali, u Spasojevićevim pričama to nije slučaj. Ličnosti su uniformisane i svedene na nekoliko banalnih, odavno istrošenih klišea; svi muškarci su "tipični" Balkanci, koljači, siledžije i mačo- primitivci, a žene su ili "plavuše" ili "masne, margarin-domaćice". U jednoj ili najviše dve priče, ovakav način portretisanja ličnosti možda bi se ponekom čitaocu mogao učiniti šarmantnim ili duhovitim, ali neprestano ponavljanje istih obrazaca - udruženo s manje-više istovetnom tematikom - vrlo brzo počinje da deluje zamorno, monotono i, na kraju, nemaštovito.
Utisku monotonije i jednoobraznosti doprinosi i preterano, neselektivno uvođenje citata. Pripovedanje je u svim pričama obilato "prošarano" citatima popularnih, starogradskih i novokomponovanih pesama, uobičajenih fraza, naslova filmova i televizijskih emisija ("s kolena na koleno, s oca na sina, pored znanja-imanja"), narodnih bajki i poslovica, Dučića, Disa, Crnjanskog, pa čak i biblijskih stihova. Ovi citati treba da omoguće pripovedaču da se ironijski distancira od predočenih zbivanja i naruga svojim likovima, proizvodima turbo-folk kulture. Ali, citati se toliko množe, i toliko su heterogeni da se često stiče utisak da je citiranje samo sebi svrha. Da bi bila efektna, upotreba citata mora biti kontekstualno motivisana; kada se čestim ponavljanjem zloupotrebi, vremenom dosadi i počinje da deluje mehanički.
Najzad, Spasojević ponekad sasvim nepotrebno preteruje gomilajući naturalističke detalje. Tako, na primer, na početku priče "Vreme sporta i razonode" čitamo: "Grdosije (od stolova) su godinama upijale krv, mast, sluz i slične izlučevine, računajući uz to i rakiju, pivo, pljuvačku, pa i pišaćku, sve ono čime su majstori koji su na njima radili punili ili praznili svoje telesine." Po meri ukusa koja se u njima ogleda, ovakve rečenice ne samo što nisu ništa suptilnije od tvorevina turbo "poezije", glavne mete pripovedačeve ironije, već ni u pogledu pismenosti i duhovitosti ne odmiču daleko od njih. Ali, najslabija strana Spasojevićevih fizioloških "crtica" sastoji se u tome što se često ne vidi čemu služe: ovakve kakve su, one jednostavno nisu dovoljno efikasne ni kao sredstvo iole produbljenije psihološke analize ni kao oruđe za razobličavanje grotesknih društvenih pojava.
Uprkos svim navedenim primedbama, ipak ne bi bilo tačno reći da Spasojević nema pripovedačkog dara. Naprotiv, njemu povremeno polazi za rukom da uverljivo dočara atmosferu istorijskog i društvenog beznađa u kojem žive njegovi junaci i da, vešto kombinujući banalne dijaloge i minimalističke uvide u unutrašnja preživljavanja junaka, čitaocu sugeriše predstavu o njihovoj bolnoj usamljenosti. Osim nekoliko dužih odlomaka (u pričama "Labudova pesma Faustina Asprilje" i "Liga bez briga"), o tome svedoči i najbolja priča u ovoj knjizi, "Pre kiše". U njoj naturalistički detalji najmanje "štrče" i uspešno se uklapaju u predočeno zbivanje, a ličnosti deluju živo i autentično. Još je važnije što ovde Spasojevićev minimalistički stil dobija dublji, umetnički razlog: on postaje glavno sredstvo pomoću kojeg pisac dočarava otuđenost i moralnu dezorijentisanost protagoniste.
