01.01.00
Politika
05.10.2002.
Pisci i stvarnost
Nema ćutanja pred užasom
Nadin Gordimer iznova postavlja uvek aktuelno pitanje: mogu li književnici, umetnici uopšte, da ostanu ravnodušni prema masovnim ubistvima širom sveta
Poznata južnoafrička književnica bele puti dobitnica Nobelove nagrade i drugih značajnih priznanja, potpredsednica međunarodnog PEN-a Nadin Gordimer, u opširnom tekstu posvećenom odnosu savremenih pisaca prema kataklizmičnim događajima, postavlja večno aktuelno pitanje: mogu li književnici, i uopšte, umetnici da ostanu ravnodušni prema masovnim ubistvima širom sveta, koja se događaju pred njihovim očima?
Odgovor Nadin Gordimer ne može se sažeti u nekoliko lapidarnih rečenica ili pasusa jer duboko promišljeno, navodeći primere ponašanja pisaca iz dalje i bliže prošlosti, obrazlaže tezu da je nemoralno biti svedok katastrofa kao što su teroristički napadi i, pri tom, o takvim događanjima ne ostaviti dela, pisana bilo u kojo formi.
Pisac, prema mišljenju južnoafričke književnice, ne može ostati ravnodušan i ne bi smelo da svoj dar, maštu i erudiciju posveti radu i stvaralaštvu inspirisanim unutarnjim emocijama i impulsima, bez bilo kakve veze sa stvarnošću. Ta realnost je užasavajuća upravo danas, na početku 21. stoleća.
Stradanja nedužnih
Nadin Gordimer duboko uznemiruje pitanje na koje nema odgovor: da li su pisci ispunili svoju moralnu i umetničku obavezu stvarajući dela-svedočanstva tragedija, kakve su se događale pre i posle 11. septembra 2001? Istorija pamti mnoga književna svedočanstva o holokaustu, Hirošimi, Vijetnamu. Da li će naši savremenici ostati ravnodušni na ovu, ničim optimistički obeleženu, epohu?
"Divim se velikim delima Prima Levija koji je snažno ispoljio kreativnost i lični duh, pišući o danas već zaboravljenom hororu, nacističkim logorima i stradanjima miliona ljudi. Zar on ne može da bude i nama, sadašnjim piscima, najbolji primer i uzor? Zar užasne tragedije koje su zadesile Hirošimu i Nagasaki ne predstavljaju događaje prema kojima se ukoliko još ima humanosti ne može ostati indiferentan. I 11. septembar bio je užas koji je, nažalost, obeležio početak trećeg milenijuma... ? beleži Nadin Gordimer u tekstu objavljenom u rimskoj "Republici".
Nadin Gordimer postavlja suštinska pitanja. "Kuda vode sve masovnija ubistva na koja se teroristi odlučuju? Kad će se naslutiti kraj stradanjima nedužnih i ko će moći da prekine globalnu tragediju?" I, mudro, upozorava svoje kolege da "pisci od kredibiliteta, nezavisni i časni, ne bi smeli u stvaralaštvu da zaobiđu ove i slične teme". U tom kontekstu, navodi i reči Milana Kundere: "Za romanopisce, jedna istorijska epoha predstavlja antropološku laboratoriju u kojoj neizbežno moraju da postave suštinsko pitanje o događajima čiji su svedoci".
Obrazlažući svoju tezu o obavezama savremenih pisaca da ne ostanu nemi, gluvi i slepi pred opštim tragedijama, Nadin Gordimer piše: "Kad nema zapitanosti, do prave istine je nemoguće doći. Književnost, razumljivo, ne može dati odgovore na sva istorijski značajna pitanja, ali ona, na svoj način, mora to da zabeleži umetničkim pristupom i autentičnim stilom i estetikom. Danas, više nego ikad oseća se potreba da se definiše i razobliči suština terorizma, jer se nova tehnologija informisanja, hvaljena kao najveće dostignuće, pokazala neuspešnom".
Pikasova lekcija
Svesna da mnogi književnici strahuju od gubitka autentične slobode pisanja ukoliko se posvete literarnom svedočenju užasa koji se nadvio nad sve zemlje sveta, čak i nad velike sile, donedavno nedodirljive, Nadin Gordimer podseća na Pikasa, kao jednog od onih velikih umetnika koji su se svojim delima odužili svetu, dokazujući da oni moraju biti stvaraoci-posmatrači i svedoci epohe kojoj pripadaju. Citirajući Pikasov oštar odgovor umetnicima koji su ga, svojevremeno, zasuli kritikama Nadin Gordimer uverava da je obaveza svakog stvaraoca da bude aktivni učesnik i svedok svog vremena, i da piše u skladu sa svojim umetničkim kredom i doživljajem viđenog.
"Šta mislite ko je umetnik? Glupak koji ima samo oči slikara, uši muzičara, liru što osluškuje njegovo srce poete? Umetnik je, istovremeno, i političar, uvek radoznao u vezi sa onim što se događa u svetu, da prati zbivanja, bilo da su lepa ili ružna, slatka ili gorka. On ne može da izbegne sopstveno reagovanje na događaje, i to svojim delima", replicirao je Pikaso kritičarima povodom svoje potresne "Gernike".
Interpretirajući izjavu niza pisaca o tome da se stvaraoci ne mogu povlačiti pred nesrećama, Nadin Gordimer izvodi zanimljiv zaključak: "Nemoguće je predati se sopstvenim emocijama i porivima umetnika koji stvara van realnosti i u kojoj ljudi ginu, gladuju i umiru pred nasrtajem sile protiv koje je sve složenije boriti se".
Za ovu ženu-pisca nisu bitne forme, niti stil kojima će umetnik izraziti i ovekovečiti svoje tumačenje događaja, što tako flagrantno i surovo pogađaju ceo svet, ljude svih rasa. Ona opisuje kako je i sama, kao dete, bila svedok teških patnji crnačkog stanovništva za vreme aparthejda u Južnoj Africi, iako rođena u porodici roditelja povlašćene klase. Pošto su je kasnije optuživali da je pisac "literature svedočenja", da piše o događajima u vremenu i na mestu u kojem je živela bila je primorana da pronađe novi, sopstveni stil kako bi sačuvala čast i ugled pisca. To, zapravo, treba shvatiti kao primer da dela koja svedoče neće biti umetnički manje vredna samo zato što opisuju stvarnost.
Olga VASILJEVIĆ
