Kuće

01.01.00

Vreme
08.02.2001.
Knjige
Post-YU weltschmertz
Velimir Curgus Kazimir: Kuce (Samizdat FreeB92, Beograd 2000)
Ako bih poceo ovaj prikaz skromnim obaveštenjem kako je Velimir Curgus Kazimir, književnik beogradski, ovih dana ponudio publici zbirku konradovski "antipolitickih" eseja o uzrocima, manifestacijama i posledicama Godina Raspada, rizikovao bih panicnu samoodbrambenu reakciju publikuma: "oh ne, ne još jedna knjiga o ratu, raspadu zemlje, mrskom Režimu i svemu što uz to ide! Ko ce to više da izdrži!" Hm, polako, nema razloga za brigu: covek koji je onomad napisao "Partizanske zen-price" svakako nije još jedan Gnjavator S Misijom; Kazimirova esejistika nalik je njegovoj neobicnoj, hibridnoj prozi u najmanju ruku utoliko što vešto izmice vaskolikim konvencijama, ne dopuštajuci citaocu da zadrema u toploj kupki isuviše dobro poznatog. Nije li to puna kapa za pocetak?
Kuce/Houses su dvojezicna (srpsko-engleska) zbirka koja se sastoji od šest esejistickih celina, na ukupno stotinak stranica (po jeziku). Uvodni, naslovni tekst svojedobno je osvojio trecu nagradu za esej na konkursu Lettre International; radi se o visoko metaforicnoj esejistickoj prozi sastavljenoj od niza asocijativno, naizgled ponekad cak proizvoljno povezanih fragmenata, koja kroz figuru Kuce i njenog rastakanja govori o jednoj zemlji koje više nema, no bez uobicajenog pirovanja nad njenim lešom ili ništa manje uobicajenog i posve neproduktivnog nostalgicnog nagvaždanja. Pisac se prepušta opisivanju osecanja sopstvene nestvarnosti (Brandis) u jednom "tranzitnom", ni tamo ni ovamo ambijentu, uranjajuci kroz autobiografske i porodicne pasaže u weltschmertz tipicnog "post-YU bastarda" - te pojave koja tako nervira nacionalisticki um jer povazdan komplikuje stvari - koji kao da je izgubio tlo pod nogama: "Nema sumnje da još živim u dve kuce. U jednoj koja je srušena i raseljena i u novoj koja još deluje kao nešto privremeno. U srušenoj i raseljenoj kuci, naravno, živim samo kroz secanje i uspomene. U novoj kuci najviše me održavaju bes i nada. Bes zbog rušenja stare kuce i nada da ce se jednog dana nova kuca pretvoriti u nešto normalno i pristojno."
U "Pukotini u zidu", Curgus razmatra neizbežna pitanja istorijskog secanja i licnih/porodicnih trauma izazvanih podmuklim dejstvom Istorije na nezašticenu ljudsku celjad: o novim ratovima koji su spektakularno reaktivirali strahove i predrasude onih prethodnih, što im je, uostalom, i bila svrha, ali takode i o svima onima - ostvarenim u upecatljivim likovima majke i bliskog rodaka - o "malim ljudima" koji su se uspešnije i trezvenije od mnogih uglednih mislilaca oduprli talasu laboratorijski proizvedene netrpeljivosti i osvetnickom zovu namerno izgrebanih krasti na starim ranama; Kazimirovo esejisticko kazivanje o fantazmu kolektivne krivice, tj. o relativnoj i ogranicenoj upotrebljivosti takvih "odlikaških" shema na stvarne prilike i stvarne ljude najefektnije je upravo onda kada pisac pušta svoje junake, koje doziva u secanje, da sami svojim životima po(t)kažu onu za mnoge tako izludujucu složenost stvari na ovom potkontinentu. "Tamo i nazad" je slikovita prica o (bar se iz današnje postperspektive tako cini) apoteozi jednog dugogodišnjeg trpljenja zla; ispricana u nizu nepretenciozno nanizanih slika sa putovanja za Novi Sad i natrag tokom NATO bombardovanja i nedugo nakon njega, ova storija ni po cemu bitnom ne pripada "(anti)NATO ciklusu": njene su teme sama destrukcija i krotkost s kojom su je ovdašnji ljudi (pre)dugo podnosili, no takode i žilavost tihe i bregoronive "podunavske civilizacije", koja je ipak nadživela i ovu istorijsku pošast... U eseju "Deca Evrope" Curgus se rezignirano suprotstavlja raširenoj "progresistickoj" predrasudi kako su "kulturni i obrazovani ljudi" nužno lišeni predrasuda i nezainteresovani za sudelovanje u niskim strastima epohe; navodeci primere uglednih ovdašnjih pisaca koji se nisu mnogo femkali da se odazovu pasiji slavljenja Kolektiva i primecujuci da nacionalizam u kulturi "udružuje i mobiliše malogradane", Curgus navodi kako je upravo "elitna kultura" neretko bivala pribežištem najgoreg populistickog kica, koji je u haosu devedesetih tercirao nadirucim armadama: "Svuda gde je, bar na trenutak, u prvi plan izbio nacionalizam razmahao se malogradanski kulturni koncept - operete, recitali, scene iz slavne nacionalne prošlosti, površni hiperrealizam..." Tekst "Tito/Vanzemaljac" u svom je zakljucnom delu intrigantan pogled na naslede jednog "voljenog tiranina", a njegov je jedini "receptivni" nedostatak, osobito u prvom delu, što je isuviše vidljivo da je prvobitno pisan za stranu publiku, pa je preopterecen podacima koji su ovde predobro poznati i objašnjenjima koja ovde nisu neophodna. Završni tekst, koeljovskog naslova Na obali reke života sedeo sam i jeo govna, podsetice Kazimirove citaoce na njegove stare, ironicno-igrive proze o "životnim radostima i teškocama", i sasvim ce dobro poentirati jednu nekonvencionalnu, pametno koncipiranu knjigu. Uostalom, da prostite, šta može bolje od eseja o jedenju govana da posluži kao ona arhetipska, žanr-slika jedne (valjda) upravo minule epohe?!
Teofil Pancic

01.01.00

Danas Vikend
20.01.2001.
Eseji Velimira Curkusa Kazimira
U izdanju SamizdatFreeB92 upravo je izasla iz stampe knjiga eseja "Kuce" Velimira Curgusa Kazimira. Rec je o sest eseja, objavljena u dvojezicnom izdanju - na srpskom i na engleskom jeziku, koji se po prvi put pojavljuju na nasem jeziku. Esej "Kuce" je izasao krajem 1999. godine u berlinskom izdanju Lettre International kao trecenagradjeni esej na velikom medjunarodnom konkursu, izmedju 2500 eseja iz celog sveta. Zajednicka tema ovih eseja su dogadjaji i osecanja koji su obelezili zivote ljudi na ovim prostorima poslednjih desetak godina. Mogucnost da se o pitanjima istine, odgovornosti, krivice i zrtve pocne otvoreno razmisljati i raspravljati podjednako su bitni za razumevanje ove knjige kao i melanholicni duh i licni knjizevni pecat autora. Na engleski su eseje preveli Ljiljana Nikolic i Steve Egnju.

01.01.00

Glas javnosti
25.03.2001.
Velimir Curguz Kazimir: ?Kuce? eseji
Esej ?Kuce" sastavljen je od šest naizgled nezavisnih celina, pocev od prvog ?Kuce", metafore za zavicaj koji je, umesto da bude gradilište, ruševina sa pukotinom u zidu, koja posle onoga što se desilo na Balkanu nije ni prostor na kome dominira senka ?gospodice Uspomene". Gorki eseji koji su objavljeni i na engleskom jeziku paralelno, a i na nemackom u casopisu ?Lettre International", kao trecenagradeni na konkursu za esej ovog casopisa, razmišljanje su o krivici, kolektivnoj i individualnoj, o kvarljivosti i lakomosti necega što smo podrazumevali pod recju ?intelektualci", o nacionalizmu, odgovornosti za rat, o pepelu posle rata...