Kroz tamne krošnje

Izdavač: Dereta
Naslov originala: Morke grener / Nikolai Frobenius

Kroz tamne krošnje tipični je skandinavski triler, koji se čita u jednom dahu. U filmski napetoj atmosferi prepliću se teški i mučni događaji iz prošlosti i sadašnjosti. Da li su neki od nas predodređeni za zločine jer od rođenja nose klicu zla u sebi ili su žrtve sistema i društva, koji od njih prave kriminalce, pitanje je na koje Frobenijusov junak traži odgovor.
Ju Uderman je pisac, čiji novi roman govori o njegovom prijatelju iz detinjstva, Georgu, čudnom dečaku koji je bio fasciniran smrću. Georgova mračna raspoloženja nisu predstavljala prepreku za prijateljstvo, sve dok nije zapalio školu zbog sukoba oko devojke u koju su obojica bili zaljubljeni. Godinama kasnije, nak

on što je saznao da mu je prijatelj umro u irskom zatvoru, Ju odlučuje da progovori o prošlosti.
Knjiga o „dečaku bez duše” pokrenuće talas nemilih događaja za Udermana - njegova ljubavnica je ubijena, brak mu je u krizi, a na telefon stalno pristižu uznemiravajuće poruke.
Neko je unakazio lutke njegove ćerke i ostavio mrtvog psa u dvorištu.
Neko ga posmatra.

Ostali naslovi koji sadrže ključne reči: Norveška književnost
Ostali naslovi iz oblasti: Romani

2015; Broširani povez; latinica; 21 cm; 229 str.; 978-86-7346-978-2;

Savremena norveška književnost

Karl Uve Knausgor „Moja borba“ & Nikolaj Frobenijus „Kroz tamne krošnje“

Sve bismo želeli da pomnije promišljamo, da spoznajemo finese, ali prija i kada stvari funkcionišu u svetlu čistih oprečnosti. A one ponekad i nisu toliko drastične. U to ime, stiže dvojni prikaz srpskih prevoda dvojice vrsnih savremenih norveških literata – Karla Uvea Knausgora i Nikolaja Frobenijusa, predstavnika tamošnje umetničke, odnosno, žanrovske proze.
Prvi deo šestotomne norveške knjiške senzacije Moja borba doživeo je i srpsko izdanje (objavila Booka, s norveškog preveoRadoš Kosović); da podsetimo, reč je o istinski gabaritnom biografskom romanu, kojim Knausgor nastoji da razmrsi klupko svojih omaški i svoje biti. Srećom po čitaoce, Knausgor ovaj boj sa vlastitim zabludama i demonima ne nagoni put jalovog solipsizma, već ovo njegovo štivo (makar na prvom uzorku) biva knjiški potentna i čitalački uzbudljiva mera krajnje iskrenosti. Knausgor ovde traga za zaturenim mirom i vlastitom izneverenom suštinom, nastojeći da u međuprostoru značajnih koordinatnih tačaka sopstvene egzistencije uđe u trag višem smislu i razumevanju sebe samog i sveta koji ga okružuje.
Svaka bitka ovog soja teška je i moguće smrtonosna, a mereći po onome što je čitaocima na kraju pružio, može se reći da Knausgor na kraju zavređuje počasti namenjene pobedniku. Iako povremeno ne izgleda tako, na kraju se ispostavlja da je svaka detaljnost bila svrsishodna i nužna za celinu, a autor ume i hrabro da poentira. Primećuje tako, da se tokom navodnog odrastanja i sazrevanja odvažno i svesno udaljavao od osećaja istinske sreće i prave punoće postojanja (a negde pri sredini nailazimo i na ovu ushićenu opservaciju: Ljudski rod je bio mali, istorija mala, zemaljska kugla mala, pa čak i kosmos, koji je trebalo da je beskrajan, bio je mali. A ja veći od svega.). Moja borba definitivno predstavlja čist zicer za ljubitelje ispovedno i intimistički intoniranih kontemplativnih štiva. Uz primetan pop-kulturni štimung kao važan dodatak.
Sa druge strane Nikolaj Frobenijus, kod nas možda najpoznatiji kao scenarista izvorne filmske Nesanice, u romanu Kroz tamne krošnje odrešito ostaje odan konvencijama kriminalističke i, nazovimo je tako, trilerične proze. Kroz tamne krošnje (objavila Deteta, s norveškog prevela Ratka Krsmanović Isailović) u najvećoj meri ostavlja utisak boljeg rada unutar sve prodornijeg nordic noir talasa u književnom obličju. Sam zaplet se tiče pisca koji u sam osvit izdanja nove knjige biva uvučen u misteriju sa višestruko fatalnim ishodom;Frobenijus ovu postavku nadograđuje čestim osvrtima na sam čin pisanja, te Kroz tamne krošnje biva bogatiji i za taj koristan ukras u vidu fino zauzdanog i zdravog intelektualizma, čiji je cilj da odgonetne misteriju pisanja danas. A za svaku pohvalu je i to što Frobernijus, inače, uz Menkela, u ovoj stvaralačkoj epizodi pokazuje i zavidnu samokntrolu, te Kroz tamne krošnje među svoje adute može da upiše i krajnje konsekventni izraz i misteriju koja se, možda i mimo očekivanja većine, ipak ne izrodi u opsežniju društvenu hroniku.