Krf

23.06.12 e-novine.com

Roman Krf je knjiga koja na žalost predstavlja Borivoja Adaševića u slabijem svetlu nego što njegovo književno delovanje zaslužuje. Njegov glas i način pripovedanja u čitaocu mogu da probude simpatije upravo emotivnom neposrednošću adolescenta, ali to nije dovoljno da bi se ugrozilo nešto tako duboko utvrđeno u ovoj kulturi kao što su Krf i čitava mitomanska mašinerija oko njega
Citiranu rečenicu je na srbijanskoj književnoj sceni mogao da napiše samo jedan od njenih poslednjih šturmunddrangista-romantika, pisac čiji su romani zarobljeni u emotivnom sklopu tinejdžera što ima svoje dobre i svoje loše strane, jedan i jedinstveni Borivoje Adašević. Pomenuta rečenica, osim što lepo zvuči, kao da ju je izrekao neki devetnaestovekovni nemački kompozitor, Šubert ili Šuman, mora nešto i da znači, a njeno značenje mora biti uslovljeno i činjenicom da je napisana (ok, ako ne napisana, ono sasvim sigruno objavljena) u Srbiji, 2011. godine. Pri tome, rečenicu u romanu Krf izgovara pripovedač, pisac, godine 2006. godine na ostrvu bremenitom (jedan od omiljenijih prideva našeg pisca) srpskom istorijom, što se može pisati i velikim slovom, Srpskom istorijom. Moram reći da pripovedač nosi isto ime i prezime kao i autor romana, iste je profesije i istih godina, pa se s prvom može pretpostaviti da postoji gotovo podudarna bliskost između pripovedača i podrazumevanog autora – drugim rečima roman ima određene (auto)biografske crte. U svetlu svega ovoga, vratimo se rečenici i pokušajmo iz nje da izvučemo smisao čitajući je u vremenu u kojem je napisana, u vremenu u kojem je larpurlartizam prilično mrtav, a dvadesetovekovna iskustva o kojima intenzivno pišu i Adaševićevi literearni uzori Kiš i Pekić, kao i ona iz poslednjih srpskih odbrambenih ratova kojima je Adašević zajedno sa većinom svojih čitalaca bio svedok još veoma prisutna u svesti, kakav ćemo smisao dakle dobiti ovim kraljevićmarkovskim postupkom cepanja suve drenovine. Dve tri kapi smisla ili njegovo odsustvo jer nismo sofizmu ovakvom vični ili pak nešto treće?
Neko može reći da pogrešno, izvitopereno čitam ovu rečenicu jer odnos prema umetnosti nije jednak onome što se od umetnosti očekuje, ali šta znači disati u umetnosti a ne gušiti se (biti ugušen)!? Šta znači ne tražiti ništa od umetnosti, a dobiti visokoparnu sentencioznost koja odbija da govori zdravorazumski i kritički!? Na koncu, šta znači to kada se u romanu reciklira ćosićevska/jakovljevićevska/dankopopovićevska mitologija, istina u potrazi za jednim uslovnim prevrednovanjem ovog mita, a sve pod ruhom onih kojima je ta mitologija, kao i bilo koja druga, bila apsolutno strana? Konačno, čemu služi ovaj dnevnik s letovanja u središte modernog srpskog nacionalnog bića u kojem gospodare časni pijanci, kraljevi ujedinitelji i požrtvovane žene koje su toliko izmučene da su “o neka je hvala Bogu Ocu Savaotu, nedostojne čak i da ih obeščaste”. (str. 87)? Adaševićev pokušaj prevrednovanja glavnog srpskog mitološkog korpusa – koji je osamdesetih zavladao javnim mnjenjem i kojeg ni dan danas ne uspevamo da se oslobodimo, a prema kojem su se Srbi, kao ratnici-patnici koji su prešli Albaniju, probili Solunski front i nakon toga oslobodili sve Južne Slovene, žrtvovali za Jugoslaviju, da bi na kraju postali njene žrtve – u smislu jednog ženskog čitanja - nikako ne uspeva, pre svega zato što su njegovi ženski likovi bizarnih imena Lena i Nuna (kao da se radi o karikaturi, a ne o književnosti) samo konstrukti pripovedačeve mašte, njegove lirsko-erotske fantazije. Njima nedostaje osnovna uverljivost književnih likova te bi možda mogle da predstavljaju neku vrstu lara ili džinija, kućnih duhova, s kojima je pripovedač u komunikaciji, ali ne više od toga.
Zbog nedostatka uverljivih likova žena, bez obzira na postojanje potresnih priča o ženskom požrtvovanju čija je osnovna i suštinska funkcija da podrže glavnu maskulinu društvenu matricu, odnosno da učvrste temelje mizoginog i ginofobnog establišmenta, po mom mišljenju nije moguće doživeti Krf kao prevrednovanje mita. Naprotiv, čini mi se da ga Adašević svojim ekstatičnim rečenicama i pričama samo podgreva. Čak mu i leksika potpuno odgovara mitomanskoj a lá Politikini feljtoni iz osamdesetih: na strani 109 romana nalazi se tekst u kojem srpska vojska doživljava “golgotu” (reč se pojavljuje dva puta u istom pasusu) “kao u doba apokalipse” (koja, uzgred, dolazi na kraju vremena) dok ih sa albanskih planina napadaju “Arnauti” (reč se pojavljuje dva puta u istom pasusu) “žedni krvi” ili su u pitanju “arnautske horde”. Teško da ovakva leksika može da doprinese preispitivanju dominantne matrice. Ako bismo Krf posmatrali kao neku vrstu Bildungsromana u kojem su agenti obrazovanja odnosno sazrevanja žene i u kojem bi pripovedač trebalo da na izvoru doživi epifaniju, čini se da se događa upravo suprotno. Namesto epifanije/promene nalazi se potvrda, namesto rušenja, nalazi se fortifikacija, namesto obrazovanja, odnosno sazrevanja, nalazi se status quo.
Adaševićevo shvatanje književnosti i umetnosti posledica je pogrešnog čitanja pisaca koje smatra svojim uzorima. On kao da je uspeo da potpuno pobrka ono što se može pročitati kod Kiša, Pekića ili Mirka Kovača sa diskursom kojem se ovi pisci neprekidno podsmevaju i kojeg prepoznaju kao izuzetno opasan. Poglavlje koje bi trebalo da je napisano u “maniru Danila Kiša”, a koji nije Kišov nego Borhesov iz Opšte istorije beščašća ali ga je Kiš, upravo sa svešću o suštinskom beščašću totalitarizma aplicirao, dakle Adaševićeva primena “Kišovog manira” potpuno izvitoperuje osnovnu namenu pseudodokumentarnosti Grobnice. Uopšte uzev kitnjast i preopširan, Adaševićev stil pati od još jednog ključnog nedostatka, a to je odsustvo ironije. On odista pokušava na nekoliko mesta da napravi otklon, da izgradi odstupnicu, ali mu to ne polazi za rukom.
Roman Krf je knjiga koja na žalost predstavlja Borivoja Adaševića u slabijem svetlu nego što njegovo književno delovanje zaslužuje. Njegov glas i način pripovedanja u čitaocu mogu da probude simpatije upravo emotivnom neposrednošću adolescenta, ali to nije dovoljno da bi se ugrozilo nešto tako duboko utvrđeno u ovoj kulturi kao što su Krf i čitava mitomanska mašinerija oko njega.

Vladimir Arsenić