Konstantinovo raskršće

02.08.13

Autor bestselera „Konstantinovo raskršće“ i „Duge noći i crne zastave“, niški književnik Dejan Stojiljković, predao je ovih dana svoj novi rukopis redakciji “Lagune”.
U pitanju je istorijski roman „Znamenje anđela“, smešten u pozne dane Rimske imperije i doba začetka slavnog Vizantijskog carstva, saopštava izdavač. Stojiljković je početkom godine napisao dramski tekst “Konstantin:znamenje anđela”, povodom državne svetkovine upriličene zbog 17 vekova slobodnog ispovedanja hrišćanske vere. Ova drama je postavljena na sceni Narodnog pozorišta u Beogradu, a bila je i u takmičarskom rogramu prošlog Sterijinog pozorja u Novom Sadu.
Tema ovog romana je veliki progon hrišćana pod Dioklecijanom i Galerijem krajem 3. i početkom 4. veka kao i ratovi sa Persijom, britanska osvajanja i građanski rat koji nastupio nakon raspada tetrarhije.Glavni junaci romana su tri rimska vojnika koji će postati hrišćanski sveci – Georgije, Dimitrije i Konstantin.
-Dok sam prikupljao građu i iščitavao izvore, naišao sam na jedan zanimljiv podatak, a to je da su Sveti Đorđe, Sveti Dimitrije i Sveti car Konstantin bili savremenici, kaže Dejan Stojiljković. -I ne samo to. Oni su možda čak služili u istoj legiji, Đorđe kao general, Dimitrije kao tribun, a Konstantin kao mladi konjički oficir. U prvom delu romana opisan je pohod na Persiju u kojem su učestvovala sva trojica, ratovali su u pustinji. Radnja se zatim pomera u Egipat, veliku luku Aleksandriju, a onda čitaoca vodim bukvalno na proputovanje kroz tadašnje Rimsko carstvo, od Nikomedije u Maloj Aziji, preko Naisusa i Singidunuma, Galije, sve do Hadrijanovog zida u Britaniji gde je Konstantin Veliki ratovao sa Piktima.

Autor objašnjava da je roman žanrovski istorijska drama, sa svim velikim motivima i temama književnosti, kao što su rat, ljubav, prijateljstvo, vere, nada... Poseban ’začin’ je hrišćanska mistika, priče o anđelima i starozavetne legende, zatim grčka i rimska mitologija.
-Pretpostavljam da će mnogi misliti da je roman puka adaptacija moje drame ’Konstantin: znamenje anđela’, ali radi se o dva potpuno autonomna dela, navodi Stojiljković.- Drama je nastala na temelju građe za roman i nekoliko segmenata iz njega, dok je ’Znamenje anđela’ jedna drugačija priča. I oni koji su gledali predstavu moći će da čitaju knjigu i imaju potpuno novo iskustvo. Predstava je fokusirana samo na Konstantina, Dimitrije se tamo pojavljuje samo u jednoj sceni, dok Đorđa uopšte nema. Ovde su stvari sasvim drugačije i ta dva lika su potpuno razvijena, a njihova priča ispričana od početka do kraja. S obzirom na to da se radi o dva sveca koji se često slave kod nas,( Sveti Đorđe je, recimo slava moje porodice), verujem da će čitaocima biti zanimljivo da pročitaju sve te detalje iz njihovih biografija, a ima ih dosta.
Znam da su mnogi moji verni čitaci očekivali da brzo napišem nastavak romana ’Duge noći i crne zastave’, ali mislim da treba iskoristiti ovu godinu jubileja da ispričamo šta i ko je sve stajao iza najveće svetske verske revolucije koja je srušila tada najmoćnije carstvo na svetu. Iskoristio sam takođe priliku da se malo poigram, tako da je u ovom romanu objašnjeno kako je u podzemnim lagumima Niša završio mač za kojim tragaju junaci ’Konstantinovog raskršća’. To je jedna mala spona sa mojim prethodnim delom koja će, verujem, biti intrigantna i simpatična čitaocima, zaključuje Stojiljković.
Roman će biti objavljen u prestižnoj Laguninoj ediciji „Meridijan“, čiji je urednik naš ugledni književnik Igor Marojević. “Znamenje anđela” Dejana Stojiljkovića u knjižarama će se pojaviti do Beogradskog sajma knjiga 2013. godine.
R. L.

Tajanstveni znak glavnih junaka

- Naslov romana nije slučajan, objašnjava Dejan Stojiljković. -Znamenje anđela, dva spojena prstena sa krilima, zagonetni znak koji se naizmenično pojavljuje u periodu od trideset godina i isprepletan je sa sudbinama tri glavna junaka. Konstantin, koji za razliku od Đorđa i Dimitrija neće stradati u najvećem progonu hrišćana u istoriji, imaće težak zadatak da odgonetne njegovo značenje. I to će učinitek pred sam kraj života.

07.12.09

Nagrada „Miloš Crnjanski“ uručena mladom piscu Dejanu Stojiljkoviću, uvrstila ga je u društvo drugih laureata značajnih za srpsku književnost, kao što su Borislav Pekić, Dušan Kovačević, Radoslav Petković, Dragan Velikić, Borislav Mihajlović Mihiz, Aleksandar Gatalica, Milena Marković...
Njegov roman „Konstantinovo raskršće“ donosi priču o Nišu poslednjih godina Drugog svetskog rata, začinjenu traganjem za mačem Konstantina Velikog u čije je sečivo po predanju pretočen klin sa Isusovog krsta, pojavom htonskih bića, serijom stravičnih, zagonetnih ubistava i večitim pitanjem o mračnim stranama čovekove ličnosti.
l Srž vaše knjige čini izuzetno komponovana priča, puna brzih, jezgrovitih dijaloga i slika koje se filmično nižu. Koliko je vaše bavljene stripom uticalo na takvu tehniku pisanja?
- Kod pisanja scenarija za strip, osim dijaloga i priče, veoma je bitno crtaču detaljno objasniti kako sve to treba da izgleda. Tako sam ja one najkorisnije zanatske trikove iz stripa jednostavno preneo u prozu, a najbitniji cilj mi je bio da čitalac u svakom trenutku može da zamisli i vizuelizuje ono o čemu pišem. U prozi, baš kao i u stripu ili filmu, može se napraviti usporeni snimak, krupan kadar ili total, vožnja... Sve te stvari sam vremenom naučio od strip majstora koji su dosta uticali na mene, počev od Ticijana Sklavija, tvorca čuvenog Dilana Doga, preko Alana Mura, pa sve do Nila Gejmena, Marka Milara, Vorena Elisa... Mnogi od njih su danas i uspešni romanopisci. Težim tome da moje priče i romani imaju izgled raskošno produciranog holivudskog blokbastera ili odlično nacrtanog stripa. Dinamika je tu takođe veoma bitna, konkretno, nizanje scena u „Raskršću“ najviše podseća na sličan sistem primenjen u seriji „Lost“.
l Priča otkriva i dobro utemeljene likove, iako se na prvi pogled čini da je sama fabula značajnija od njih, a najveći deo zasnovan je na istorijskim ličnostima. Da li je činjenica da junaci nisu čisto fiktivni likovi otežala ili olakšala posao, tj. da li je faktografija smanjivala pripovedni zamah ili nudila izazov za što kvalitetniju nadogradnju?
- Na ovo pitanje se podjednako može odgovoriti i sa da i sa ne. S jedne strane, likovi su bili formirani do određene mere, s druge, neki od njih su, poput Ota fon Fena, nemačkog plemića i komandanta grada, bili potpuna enigma. Nije bilo lako doći do relevantnih informacija o njima tako da sam morao da improvizujem, da sklapam nečiji portret od slagalice nedorečenih i šturih podataka koje sam imao. Najveći izazov mi je bio kreiranje lika Adolfa Hitlera koji se pojavljuje u prologu. Svaka rečenica koju on izgovori u knjizi je stoprocentno autentična, delove njegovih dijaloga sam sklapao od parčića raznih govora i izjava, takođe sam proučio njegov kompletan psihološki profil i stanje u kome se nalazio krajem 1943, kao i istorijsku pozadinu specifičnog trenutka u kome se čitava ta scena dešava, naročito njegov odnos prema Srbiji i Srbima koji je bio daleko od pozitivnog. Opet, fiktivni likovi su takođe morali da budu pažljivo kreirani, kako bi bili dovoljno ubedljivi u odnosu na one koji su istorijske ličnosti.
l Niš u vašoj knjizi mesto je sudara Azije i Evrope, starog i novog, prošlog i budućeg, svetog i profanog, komunista, nacionalista i nacista, ali i fantastike, horora, slovenskog nasleđa i dokumentarnosti. Odakle ideja da se svi ti elementi prepletu i ujedine? Šta je iniciralo takav pristup?
- Sam život u Srbiji i Nišu u poslednjih dvadesetak godina je nametnuo takav pristup temi. Ako se osvrnemo na sve ono što nam se desilo, a šta je moja generacija pogotovo proživela kroz devedesete, vidimo da je koren tog zla koje nas iznova, maltene u nekim pravilnim ciklusima pogađa, upravo u toj šizofrenoj suštini nas kao naroda, pa i samog podneblja na kome živimo. Niš je specifičan upravo zbog toga što fizički otelotvoruje tu dvojakost, on se nalazi na raskrsnici od pamtiveka i sile koje se na njemu susreću i sukobljavaju, i one metafizičke, baš kao i one realne, čine taj sudar transparentnim, daju mu neku mitsku dimenziju, ali istovremeno ga čine i neminovnim, neizbežnim... poput sudbine. I dan-danas je sve tu: neistraženi ostaci antičkog Naisa, katakombe koje presecaju podzemlje grada, Islam-agina džamija u centru, maltene odmah pored sinagoge i na samo nekoliko stotina metara od Saborne crkve, spomenici partizanima i četnicima... A preko svega toga pada gigantska senka Konstantina Velikog, čoveka u kome su se takođe sukobljavale krajnosti, paganizam i hrišćanstvo, dužnost i griža savesti, dobro i zlo.
l U knjizi se nazire i slika srpskog naroda, koja provejava kroz dijaloge i refleksije, kako nemačkih tako i srpskih junaka. Mislite li i vi da je ovo narod koji „ne koristi mudrost za napredovanje“ već za „cenkanje sa smrću“, i da smo zaboravili sve što smo jedni drugima kroz istoriju radili? Ili razumete tu „šizofrenu suštinu Balkana“, prihvatajući je takvom kakva jeste?
- Mi smo generalno veoma zaboravan narod i to se potvrdilo kroz istoriju mnogo puta. Ta zaboravnost je upravo uzrok mnogim lošim stvarima koje su nam se dešavale i koje će nam se dešavati. Srbi će se uvek cenjkati sa smrću jer jednostavno ne umeju drugačije. I ma koliko to cenkanje na kraju bilo pogubno po nas, mi, pokazalo se to već milion puta, i dalje srljamo iz jedne iste greške u drugu, tvrdoglavo odbijajući da priznamo gde smo to pogrešili. Ako je tačno da sve nacije slede svoj karakter, onda se bojim da je to prihvatanje naše šizofrene suštine nešto neminovno, nešto sa čime ćemo morati da se pomirimo jer ne možemo, a možda i ne želimo da se promenimo.

Kosovski mit u duhu Džejmsa Kamerona
- Iskreno se nadam da će se moj novi roman pojaviti u drugoj polovini 2010. godine. Intenzivno radim na njemu, a svemu tome prethodilo je dugo istraživanje. U pitanju je koncept koji sam razvijao skoro deset godina i sad sam konačno na putu da ga pretočim u knjigu. Radi se o priči iz srednjovekovne Srbije, o prvim sukobima Kneza Lazara sa Osmanlijama, a centralno mesto u romanu ima bitka za Pirot iz 1386. godine. Verujem da će čitaocima sve to biti zanimljivo jer će s jedne strane imati poznat istorijski period i junake koji su već duboko urezani u narodno pamćenje a s druge, pristup pisanju, stil, vođenje radnje, prikaz epohe i samih likova će biti nešto što baš nije moglo često da se vidi u našoj književnosti. Zamislite takozvani „Kosovski mit“ pisan perom scenariste serije „Rim“, a u režiji Džejmsa Kamerona ili braće Nolan i imaćete približnu sliku onoga što hoću da uradim. Ovih dana sam prelomio dilemu oko naslova - knjiga će se zvati „Duge noći i crne zastave“ i biće uvodni deo jednog dugog serijala.

Tamara Đuran

28.11.09

Niški pisac Dejan Stojiljković juče primio nagradu „Miloš Crnjanski”, a za „Politiku” kaže da je žiri bio dosta hrabar što je nagradio knjigu u kojoj ima dosta žanrovskih referenci
Dvanaesti dobitnik nagrade „Miloš Crnjanski”, niški pisac Dejan Stojiljković, primio je ovo priznanje juče u Maloj sali Kolarčevog narodnog univerziteta u Beogradu. Ova nagrada, koja se od 1981. godine dodeljuje za prva ostvarenja pisaca u formama kojima se Crnjanski bavio (roman, pripovetka, poezija, drama, memoari, esej, putopis), ovoga puta pripala je Stojiljkovićevom romanu „Konstantinovo raskršće” u izdanju beogradske „Lagune”. Nagrada se sastoji od Povelje, bronzane medalje sa likom Crnjanskog i dve hiljade evra u dinarskoj protivvrednosti.
U svom obraćanju prisutnima, nagrađeni je naveo da mu prva sećanja na Crnjanskog sežu na početak devedesetih, kada mu je otac kupio knjige Crnjanskog kod uličnog prodavca, „iz gepeka”. Tada je bio besan jer je želeo da čita zabavnije žanrovsko štivo, ali je dve-tri godine kasnije, u vreme najteže krize, posegao za knjigom „Dnevnik o Čarnojeviću” i tako upoznao rad jednog od naših najznačajnijih književnika.
Predstavnik žirija, prof. dr Radivoje Mikić i predsednik Zadužbine „Miloš Crnjanski”, prof. dr Milo Lompar, u svojim izlaganjima uporedili su rad Stojiljkovića sa spremnošću Crnjanskog da književnost izlaže takozvanim trivijalnim žanrovima, koju je pokazao u romanu „Kap španske krvi”.
Dejan Stojiljković za „Politiku” kaže da za vreme pisanja nije bio svestan bilo kakve veze svoje knjige sa delima Crnjanskog.
– Tek kada je „Konstantinovo raskršće” bilo završeno, video sam da lik Nemanje Lukića zaista podseća na glavnog protagonistu „Dnevnika o Čarnojeviću”. Kasnije kada sam ponovo pogledao tu knjigu, shvatio sam da ima sličnosti i u opisima ratnih strahota. Crnjanskog sam dosta čitao, i svakako je uticao na moj razvoj.
Osim zbirki priča „Levom stranom druma” i „Low life”, Stojiljković se pre „Konstantinovog raskršća” aktivno bavio stripom, što kao pisac kritičkih tekstova što kao autor. Stripovska poetika, kao i konvencije žanrovske književnosti prisutni su i u njegovom prvom romanu.
– Prolog pod nazivom „Pogled iz beskonačnosti” dobio je ime prema jednoj epizodi stripa Dilan Dog, čiji je scenarista Ticijano Sklavi dosta uticao na mene – otkriva Stojiljković. – Osim od njega, učio sam i od Frenka Milera, Alana Mura, Nila Gejmena i tako dalje. Način na koji sam gradio radnju u svom romanu, smenjivanje scena, dijalozi, opisi, sve to podseća na stripove.
Stojiljković kaže da nikada sebe nije nazivao piscem, ni književnikom. Smatra da su ti pojmovi izvikani i sebe radije karakteriše kao pripovedača – čoveka koji priča priče, i ne bavi se postmodernističkim eksperimentima. Ističe da su na njega ponajviše uticali pisci žanrovske književnosti.
– Svi kažu da je žiri bio dosta hrabar što je dao nagradu jednoj ovakvoj knjizi, gde ima dosta žanrovskih referenci. Neki, čak, kažu da je to čisti horor roman, ali ja sa tim nisam sasvim saglasan. Osim toga, „Konstantinovo raskršće” je bilo bestseler pre nego što je dobilo nagradu, a nagrade se obično ne dodeljuju bestselerima, jer se smatra da su oni niže vrednosti.
Pisac primećuje da u Srbiji postoje kritičari i urednici koji smatraju da žanrovska književnost nikako ne može da bude umetnički vredna.
– Mislim da je to zbog toga što nisu u toku sa aktuelnim dešavanjima na svetskoj sceni. Ako, na primer, na Zapadu kažete da Stiven King nije književnost, ispadate smešni. Međutim, upravo nagrada „Miloš Crnjanski” za ovakav roman može doprineti tome da se razbije ta fama da žanrovski romani navodno nemaju književnu vrednost. Evo, pokazalo se da ipak nije tako, o čemu svedoči sastav žirija koji čine zaista ozbiljni ljudi.

F. Rogović

16.07.09

"Konstantinovo raskršće" (Laguna) donosi na našu književnu scenu jedan neobičan miks istorijskog romana, trilera, horora, misterije... Na prvi pogled to deluje kao praćene aktuelnih svetskih trendova, ali sam roman ima jednu dublju, ozbiljniju, pa i mračniju notu.

Moja knjiga nije pokušaj da se kopira Den Braun ili neki drugi pisac bestselera te vrste. Naprotiv, ona dotiče neke ozbiljne teme kao što su odgovornost pojedinca u ratu, koreni ljudskog zla, istorijske zablude koje su nas dovele ovde gde jesmo, ne samo nas na Balkanu, nego čitavu Evropu koja posle tog velikog rata više nikad nije bila ista i koju je taj veliki sukob na neki način dehumanizovao u mnogim aspektima.

I sam raspon autorskih uticaja potpuno je drugačiji. Od domaćih pisaca ugledao sam se na Selenića, Andrića, Pekića (naročito na "Besnilo"), Crnjanskog, Kiša... Dok su se od inostranih autora uticaji kretali od Margerit Jursenar i Umberta Eka, preko Stivena Kinga, Nila Gejmena i Dena Simonsa pa sve do Frenka Milera ili Ridlija Skota.

Ja nisam jedan od onih pisaca koji vole da sole pamet čitaocu i iznose nekakve velike filozofske teze pred njega. Moj osnovni poriv je da ispričam priču. Zato volim da sebe smatram više pripovedačem u onom anglosaksonskom maniru "storytellera". Zato je i "Konstantinovo rasrkšće" dinamična, brza (najveći deo romana se dešava u tri dana juna 1944.), na momente potresna a na momente mračna priča napisana "prohodnim" stilom sa maltene filmskom naracijom. Želja mi je bila da čitalac u svakom trenutku ima sliku događaja i likova u glavi.

S jedne strane imamo jednog od najvećih rimskih imperatora čiji uticaj na današnju civilizaciju je ogroman, s druge strane tu je okultno lice nacizma i Trećeg Rajha, na kraju, imamo priču o građanskom ratu u Srbiji.

Široj javnosti je malo poznato da je preko dvadeset rimskih imperatora rođeno na tlu Srbije, Konstantin je samo najpoznatiji i njegovo delo i život su nekako najmonumentalnijni i najuticajniji. Čitav njegov život bio je enigma, pa i sama smrt kojoj je prethodilo preobraćenje u hrišćanstvo. Opet, naš odnos prema njemu je paradoksalan, u Jorku postoji predivan spomenik na kome vidimo Konstantina kako drži Mač, dok ni u Nišu niti u celoj Srbiji nema ničeg sličnog. Medijana je zarasla u travu i trnje, carska palata leži zakopana negde ispod Gradskog polja, a Crkva podignuta u njegovu čast ima blindirana crna stakla i metalne venecijanere. Upravo ta enigma koja obavija Konstantina, pa i sam Nais o kome se zna vrlo malo ili ništa, dala mi je dosta prostora da pustim mašti na volju.

Dodatno me je motivisala želja da s jedne strane, razbijem uvreženo mišljenje kako su svi Nemci u Drugom svetskom ratu bili prvljavi i zli nacisti a s druge - da se ovde vodila nekakva narodnooslobodilačka borba. Zato u romanu imamo dva Nemca, dva lica jedne države koju sam ja nazvao Kraljevstvom krvi: jedan je fanatični esesovac šturmbanfirer Hajnrih Kan, psihopata i sadista, a drugi je bavarski plemić Oto Fon Fen, hrišćanin i časni vojnik. Tu su i dva lica tadašnje Srbije, jedno simboliše polupismeni i svirepi partizanski komesar Voja Drainac a drugo ugledni Nišlija Krsman Teofilović, tipičan predstavnik one građanske Srbije koju su ti isti komunisti nakon "oslobođenja" malo nacionalizovali a malo postreljali.

Pojava vampira koji ubija nemačke vojnike i čiji identitet je, pretpostavljam, nešto najšokantije u romanu, jeste ono praiskonsko kod Balkana i predstavlja paganski izazov germanskoj racionalnosti.

Koliko u romanu ima fikcije a koliko istorijskih fakata?

Upravo ono najapsurdnije u romanu nije plod mašte. Bizarne priče o vampirima sam našao u predratnoj štampi, o boravku ljudi iz biroa za istraživanje arijevske prošlosti (SS Anenerbe) u Srbiji sam saznao iz knjige kanadske istoričarke Heder Pringl, odličan izvor bili su memoari Hermana Nojbahera, Hitlerovog izaslanika za Balkan koji pruža nemačko viđenje stvari, šta tek da vam kažem o činjenici kako je tri i po hiljade Nemaca držalo u okupaciji ceo niški region? Ima jedna scena u knjizi gde nemački oficir kaže: "Mi ne vršimo okupacionu nego nadzornu vlast. Nadziremo Srbe dok se međusobno tamane, dok to rade a ne ugrožavaju naše interese, sve je u redu." Splet laguma i katakombi koji presecaju podzemlje Niša i idu kilometrima daleko od grada nije nikakva fikcija, bio sam u jednom od njih i fotografisao ga, i to baš u onom kroz koji je prošlo 20 000 turskih vojnika koji su napali desno krilo Sinđelićevog šanca u Bici na Čegru. A priča o okultnim aspektima nacizma poslednjih godina više je nego aktuelna - i tačna, naročito od kad su Amerikanci otvorili svoje arhive. Mnogima fantaziranje o drevnim Arijevcima, tajnim ritualima i talismanima moći deluje smešno, ali upravo iz toga je proistekla nacistička doktrina krvi i tla. Doktrina koja je bila osnova za ubijanje miliona.

Šta je, u stvari Konstantinovo raskršće?

Sam Niš je Konstantinovo raskršće. Tu i jeste simbolika, velika raskrsnica puteva od praiskona, gde se mešaju Azija i Evropa, hrišćanstvo i islam, moderno i drevno, istorija i legenda, komunizam i nacionalizam, sveto i ukleto, ljudi i zveri.... A s druge strane, postoji i ta simbolika krsta: kukasti krst, hrišanski krst, rimski krst...

Da li će biti nastavka knjige?

Roman je napisan tako da se iz njega vidi da mu je prethodila jedna velika priča. Kako je nastao taj mač za kojim sa istim žarom i beskrupuloznošću tragali nacisti, britanska obaveštajna služba i usamljeni avanturisti vođeni malo pohlepom a malo ludilom? Kako je dospeo u podzemlje Naisa? Da li je taj mač u stvari onaj pravi ili je samo kopija? Kako je povezan sa sudbinom jednog od najvećih vladara u istoriji i zašto ga se ovaj odrekao nakon bitke kod Milvijskog mosta? Još dok sam pisao prvu ruku romana, uporedo istražujući građu, shvatio sam da ostaje neispričana čitava jedna priča čiji bi akter bio upravo Konstantin Veliki od Naisa, tako da bi adekvatno bilo prvo uraditi ono što se na zapadu zove prequel, pa tek razmišljati o eventualnom nastavku.

Vanja Gavrovski

19.02.10 Polja

U nastojanju da ispriča priču koja je vremenski postavljena u vreme kada završetak Drugog svetskog rata postaje izvestan, Dejan Stojiljković je u romanu Konstantinovo raskršće posegao za nekim stvaralačkim mogućnostima koje do sada nisu bile ni često ni mnogo korišćene u pisanju tzv. ratne proze. A to je, najpre, produktivan spoj različitih (pod)vrsta romana, a potom i takva izgradnja slike sveta u njemu u kojoj postaje moguće da se kroz tragička i groteskna pomeranja i akcentovanja dalekosežno uoči kako je „Stara posrnula gospođa Evropa (...) u haosu”.
Unoseći u sadržinski sloj romana brojne pojedinosti koje uverljivo predstavljaju stvarnost jednog vremena – kakve su slike razornog bombardovanja Niša, Dejan Stojiljković je u svom pripovedanju dominantno izgradio onaj njegov ? kcionalni vid u kojem može da se opazi kako ono u znatnoj meri odstupa od mimetičkog koncepta. A to je onaj stvara-lački smer koji povlašćuje sadržaje maštenskog i fantastičnog. Zbog toga ovaj roman na granici žanra i može da se imenuje kao roman tajne.
Tajnu za kojom tragaju i nemački okupatori, kakav je visoki o?cir Vermahta u specijalnoj misiji Hajnrih Kan, ili major Nemanja Lukić – engleski špijun i vampir, predstavlja Mač – du-gački gladijus Konstantina Velikog. A taj mač je, kao jedna od najvećih misterija hrišćanstva, „ključ” kojim se otvaraju vrata drugog sveta. Ovaj se romansijer, dakle, opredelio da iz sasvim posebnog ugla sagleda i predstavi jedan neobični pripovedni predmet. I to tako da u takvoj narativnoj projekciji može da se uoči kako vidljiva stvarnost nije jedina postojeća, kao i da, na tako oblikovanoj podlozi, postaje moguće razumevanje i nekih sasvim konkretnih, složenih istorijskih procesa i događaja.
Vešto gradeći uverljivu sliku okupacijskih prilika kojoj poseban pečat prepoznatljivosti pridodaju različiti likovi-tipovi, ovaj je pisac svojoj romanesknoj priči tako obezbedio neophodan okvir u koji je smeštena realistička dimenzija njegove literarne zamisli. Na taj način on je spretno formirao osnovu na kojoj se odvija izgradnja takve romaneskne priče koja će sadržavati i one neophodne istorijsko-egzistencijalne elemente koji mogu da joj obezbede priliv složenijeg, dubljeg značenja i smisla. Međutim, pripovedni interes ovog pisca intenzivnije je išao za tim da se u ovom romanu misti?katorski izgradi jedna sasvim posebna ravan. To je ona ravan u kojoj se sustiče i spaja ono što je u istoriji i svetu zatajeno i neodgonetljivo, ono što zovemo mističnim. Takva strukturna podela u romanu kazuje da je on, na podlozi situacije u kojoj je u „nesigurnim vremenima” „rat izjednačio sve ljude”, tako oblikovao njegov narativni tok da u njemu, iznad svega, bude apostro?rano ono „drevno zlo koje curi kroz pukotine istorije”, e da bi, u takvom okruženju, ezoterijski i mitološki sadržaji koji ga tako očigledno reprezentuju, u njemu delovali efektno i verovatno.
Zbog toga, kada u okvir priče bude uveden Nemanja Lukić, te paralelno sa njim i stravič-na likvidacija nemačkih vojnika na niškoj železnici, a pogotovo kada se u sve to umeša nastojanje Hajnriha Kana ispred tajne organizacije Anenerbe („nasleđe predaka”) i „Red mr-tvačke glave”, da dođu u posed moćnih okultnih relikvija, postaje sasvim jasno da Dejan Stojiljković oblikuje veoma interesantan, zavodljiv i strukturno i sadržinski vrlo složen roman u kojem se dobro i zlo neprestano ?lmično sudaraju i nadmeću. Zbog depatetizacije tako zaoštrene slike u sveta u romanu pisac se postarao da u njemu motivisano, dosledno i ispotiha, ureduju i neke druge egzistencijalne i ideološko-političke intencije. Njih reprezentuju Oto fon Fen i Svetislav Petrović Nišavac. Jedan od agresivnog arijevca Kana brani poziti-vistička i humanistička dostignuća nemačke kulture, dok drugi lajtmotivski reprezentuje neuništivi tok života na ovom tlu. A same tragične, ubilačke podele i pad vrednosti u gra-đanskom ratu, najslikovitije se uočavaju posredstvom delovanja Krsmana Teo?lovića i Voje Drainca – likova špekulanta i ukoljice. Na taj način se uočava epohalna drama jednog vremena i naroda zatečenog u raljama ubilačkih silnica istorije i politike. Upravo na takvom fonu postaje još očigledniji onaj drugi plan romaneskne priče koji je podstaknut legendom
o naročitoj vrednosti tri klina kojima je Isus Hrist bio prikovan na krst. Jedan od njih je ugra-đen u krunu, drugi u vrh koplja, dok je treći stopljen u sečivo mača. Dolaženje u posed ova tri predmeta obezbeđuje bezgraničnu vlast nad svetom. A radom istorije treći od njih našao se zakopan ispod Niša u kome se „sudaraju Azija i Evropa, novo i staro, prošlo i buduće, sveto i profano, bogato i siromašno, zemlja i kamen, komunisti i nacionalisti, izdajnici i patriote”. I to je osnova ove uzbudljive, misteriozne, romaneskno-?lmične potrage za blagom.
Potraga za Konstantinovim nasleđem u niškim lagumima čini očiglednim nastojanje Hitlerovih jurišnika da prisvoje insignije koje će im omogućiti apsolutnu vlast, ne samo u sferi pragmatske politike nego i u sferi ezoterije. Tu mističku vlast nad svetom koju arijevci priželjkuju, pisac u romanu sižejno aktivira kako bi pristupio naročitoj interpretaciji smisla pojedinih istorijskih događaja. I upravo na toj osnovi izgrađen lik Nemanje Lukića, sa njegovim „vampirskim” radom, deluje veoma upečatljivo i naročito efektno. Kao što se razvijena priča u romanu, u njegovoj završnici, nepretenciozno, logično i fragmentarno, sustiče u nekoliko veoma sugestivnih i simboličkih slika. U jednoj čitalac opaža kakao se u Dunav kod Prahova, na oči bavarskog aristokrate Ota fon Fena, potapa velika nemačka crnomorska ?ota dok u drugoj, u ironijskom obrtu sudbine, arijevca Hajnriha Kana streljaju sa Ciganima. Da bi u oslo-bođenom Nišu paradigmatični junak Nišavac nastavio da, tako tipično naški, traje i radi.
Pored vešto vođene priče, dobro u njoj gradiranih dramskih napona, te veoma upe-čatljive izgradnje galerije prepoznatljivih likova, kao i povremenih efektnih epifanijskih proseva u završnicama pojedinih narativnih celina češće navrhunjenih poentom, ovom uspelom romanu Dejana Stojiljkovića valja prigovoriti ubrzano (pa i pomalo nategnuto) izvođenje njegove završnice. No, i sa tom činjenicom, Konstantinovo raskršće je dobra potvrda jedne izdvojene stvaralačke darovitosti i, svakako, najprijatnije iznenađenje i lep kreativni prinovak ove književne sezone.
Čak i kada zatraje društvena i moralna kriza u nas uvek nekako spontano, iznenađuju-će, opominjuće i spasonosno isturi u prvi plan uspela stvaralačka dela kulture. Ovo je jedno od njih. I ono je, istovremeno, neophodna potvrda trajanja onih zanemarenih, a čini se najvitalnijih, njenih tokova: individualnog, ničim uslovljenog, dara i rada. Kod nas, izgleda, najbolje rezultate uvek postižu oni pisci koji plivaju protiv struje: izdvojeni, tvrdoglavo uporni i sami. Ovo je jedan od njih.
Mileta Aćimović Ivkov

23.01.10 e-novine.com

Čini se da se iza naizgled bezazlenog dela žanrovske književnosti kriju vrlo određene namere za prekrajanje mape moći u književnom ali i u - od nje neodvojivom - ideološkom polju. Zbog toga treba biti oprezan i otvoriti četvore oči, jer upravo u pozivima za deideologizovanje književnosti, indirektnim unutar narativa i direktnim u nebuloznim novinskim tekstovima, leže ambicije onih čija je ideologija prilično okrvavila ruke tokom „veselih devedesetih“
Duboko u čoveku postoji potreba za pričom, to je činjenica poznata iz najdavnijih dana, a dokazano je brojnim eksperimentima rađenim u svrhu kognitivne naratologije da većina ispitanika voli zaokružene priče, one koje imaju formu školskih pismenih zadataka: uvod, razrada, zaključak. Jedini problem u vezi sa ovim nastaje u trenutku kada u klasičnom narativnom modelu treba pronaći književnu vrednost – odnosno onu osobinu koja književnost odvaja i uzdiže iznad običnog teksta. Ruski formalisti su to nazivali literarnost i pokušavali su da do nje dopru najčešće kroz pojam oneobičavanja jer je on primenjiv i na prozu i na poeziju. Ma koliko ovaj pojam bio problematičan i već uveliko izlizan od upotrebe, on i dalje ima funkciju kada je u pitanju vrednovanje načina na koji će se neka priča ispričati, jer novih priča nema i svako ko misli da priča priču koja nikad ranije nije ispričana u potpunoj je zabludi. Ako za primer uzmemo žanrovsku književnost, onda treba videti u kojoj meri je moguće unutar žanra doći do nečeg novog, odnosno koristiti se oneobičavanjem, kada se zna da ova vrsta narativa u ogromnom broju slučajeva funkcioniše prema modelu formulaičkih izraza koji su Peri i Lord istraživali u epskoj poeziji, između ostalih mesta i na brdovitom, povampirenom Balkanu.

Roman Dejana Stojiljkovića Konstantinovo raskršće (Laguna, 2009) - upravo ovenčan nagradom „Miloš Crnjanski“ i užim izborom za Ninovu nagradu za roman godine - žanrovsko je ostvarenje u punom smislu te reči, iako njegov generički narativni okvir nije jedinstven, već nosi u sebi smesu mekog horora, akcije i avanture. Mene je najviše podsetio na X-men serijal, i filmski i stripovski. Odlično je što se unutar srbijanske književnosti definiše neka, kakva-takva, žanrovska scena, mada je njeno pozicioniranje u književnom polju veoma problematično, s obzirom na činjenicu da je pomenuto polje strahovito malo, te ostaje nejasno da li mu žanrovska literatura pripada ili ne, a pošto je ukupna romaneskna produkcija relativno mala, onda se sve ono što se objavi kao roman uzima u obzir za kritičke osvrte i nagrade. U velikim književnostima (mislim na broj govornika jezika na kojem književnost nastaje) postoje specijalizovani časopisi i nagrade, kao i specijalizovana publika kojoj se autori žanrovske književnosti obraćaju. Srbijanska, pa čak i regionalna bhsc književnost, teško da bi mogla da nađe u sebi dovoljno prostora za nezavisno postojanje žanrovske scene i zbog toga imamo problem da se knjiga poput Konstantinovog raskršća mora čitati sa istom pažnjom kao romani Selvedina Avdića, Zvonka Karanovića ili Žarka Komanina (ne ulazeći ovde u vrednosne sudove, koga zanima neka preleti arhivu e-novina) čije su ambicije da se pojave u polju kao „ozbiljni“ romani očigledne. Drugim rečima, da se Konstantinovo raskršće pojavilo u Velikoj Britaniji ili Americi, ono bi zanimalo određenu publiku koja se „pali“ na Stivena Kinga, Indijanu Džonsa i Ligu izuzetnih džentlmena, a publika koja prati nagrade i koja očekuje određen visoki kulturni sadržaj ne bi ga ni primetila, osim možda na nekom paperback štandu u hotelu, na aerodromu ili drugom mestu gde ima turista i putnika koji se dosađuju. Dakle, ukoliko želim da sudim o Konstantinovom raskršću, moram da uzmem u obzir sve to i onda da kažem: to nije književnost o kojoj bi trebalo raspravljati, zna se gde se to kupuje i gde se to čita. A sve je u redu i sve je pet, ako ne želi da ima tu ambiciju. To što mu drugi to nameću nije ni njegova ni njihova „krivica“, već „krivica“ užasno malog obima književnog polja u zemlji Srbiji. Ako, pak, silno želi da njegova knjiga bude takva književnost, onda se gospodin Stojiljković prosto našao u nebranom grožđu.
Drugi problem koji ima žanrovska literatura u malim književnostima jeste odnos sa uzorima. Roman Konstantinovo raskršće počinje sledećom rečenicom: „Noć je mirisala na mašinsko ulje i jeftin duvan.“ Ovo kao da je prepisano iz nekog hardboiled krimića iz dvadesetih godina dvadesetog veka. Verovatno nije, a čak i da jeste, nemam ništa protiv. Ono što smeta jeste činjenica da svaka rečenica koju autor ispisuje kao da je već rečena, a često i viđena s obzirom na gomilu stripovskih i filmskih referenci u priči i zapletu i/ili izgradnji likova. Oseća se ono što sam, citirajući Perija i Lorda, nazvao formulaičkim izrazima. Koriste se, dakle, gotovi modeli čvorišta u zapletu i/ili likova koji postoje na repertoaru žanrovske literature i onda se samo malo promeni kulisa. U slučaju Dejana Stojiljkovića, to je i najbolje odrađen deo posla. Istorijsko i geografsko poznavanje faktografije je veoma važno zarad ubedljivosti, ali kao što rekoh, tu se negde njegovo autorstvo završava. Nije to bolest samo srbijanske žanrovske književnosti, nego svih, ali kod nas, s obzirom na veličinu iste, ovo formulaičko pisanje deluje kao „odraz odraza“.
Da ne propustim priliku da pomenem i jedan naizgled naivan i nekritički istorijski revizionizam kojim se opet komunisti pretvaraju u zlikovce, a nacionalisti i rojalisti u ljude od ugleda i, konačno, nevine žrtve čije stradalništvo treba valjda nešto da nam kaže, da utiče na nas, da nas gane i onda da se i mi tako ganuti uputimo ka prvoj tezgi i kupimo šajkače, kokarde, portrete naših kraljeva, odemo do crkve, krstimo se i ostatak života provedemo skrušeno u smernom pravoslavnom duhu posta, mira, ljubavi i, da citiram jednog divnog Nišliju, „oduševljenih klanja“. Pa dokle, bre, više? Indikativno je kako se, na primer, spajaju X-men i pravoslavlje, odnosno vampiri i skrušenost. Srbija je ovo. Sve je moguće.
Čini se da se iza naizgled bezazlenog dela žanrovske književnosti kriju vrlo određene namere za prekrajanje mape moći u književnom ali i u - od nje neodvojivom - ideološkom polju. Zbog toga treba biti oprezan i otvoriti četvore oči, jer upravo u pozivima za deideologizovanje književnosti, indirektnim unutar narativa i direktnim u nebuloznim novinskim tekstovima, leže ambicije onih čija je ideologija prilično okrvavila ruke tokom „veselih devedesetih“.

Vladimir Arsenić

07.10.09 Popboks

Rakija i krv, vampiri i vukodlaci, četnici i partizani, dobri i loši Nemci, mačevi i pištolji, Konstantin i Hitler, sve to i mnogo, mnogo više u prvom domaćem žanrovskom hitu još od Pekićevog Besnila
Možda i nije loše što ova kritika pomalo kasni, pošto se u međuvremenu desilo nešto jako neobično za domaću žanrovsku književnost. Konstantnovo raskršće je sada jedan bestseler u nastajanju. Kako je do toga došlo ima veze sa promišljenom i očigledno temeljno planiranom promotivnom strategijom čiji je vrhunac svakako aktuelni konkurs za reklamni film na kojem možete osvojiti skuter!
Poznavaocima žanrovske scene na bhsc jezicima je možda poznat primer sličnog, mada ne toliko profesionalan marketinškog pristupa sa romanom Izvršitelji nauma gospodnjeg mladog hrvatskog pisca Zorana Krušvara. Ali sve je to ikebana, džaba sav marketing, ako proizvod nije dobar.
Dobar je.

Smeštajući radnju usred Drugog svetskog rata, u Niš koji neočekivano, postaje centar zbivanja veoma zamršene priče i velikih interesa, Stojiljković naizgled prati trend pseudoistorijskog romana isprepletanog sa fantastičnim, u ovom slučaju natprirodnim i horor motivima. Ali, ambicije su veće od toga. Bilo bi neodgovorno od srpskog pisca da ne iskoristi element naboja socijalno-nacionalnog ludila koji je u svojoj najčistijoj i ogoljenoj formi postojao upravo u vreme nepriznatog građanskog rata koji je podrcrtavao nemačku okupaciju Jugoslavije i Srbije. Zato i čudovište koje komada nemačke vojnike, ali i komunističke bandite, nosi u sebi duh katarze, ventila na koji izbija sirova bezumna sila, oslobođena u haosu što vlada, da bi se surovo obračunala sa onima koji predstavljaju uzrok tog haosa.
Naizgled trpajući jedno preko drugog sve i svašta, od Biroa za istraživanje arijevske prošlosti Trećeg Rajha – Anenerbe do Britanske obaveštajne službe, od misterioznih četničkih majora i baba vračara do tihih tragedija palanačke visoke klase koja izumire, a sve to u potmulom ehu bitke kod Milvijskog mosta i Konstantina velikog, koji, samo naizgled zaboravljen baca i dalje titansku senku na ceo svoj rodni kraj, Medijanu i Nais, odnosno Niš, Stojiljković žonglira sa možda samo jednom ili dve lopte više nego što bi trebalo, i ostaje nam samo ona otrcana primedba na ovakav tip dela: da bi bilo još bolje samo da je bar malo duže.
Očigledan lokalpatriota, Stojiljković odvaja pozamašne pasaže da bi sa jakom notom nostalgije opisivao Niš kakvog više nema, u onim poslednjim trenucima njegovog postojanja u relativnom miru srca oluje, završnice rata koji će svoj krešendo doživeti u bezumnim savezničkim bombardovanjima da bi, odmah zatim usledile komunističke čistke i otimačine. Ravnopravno i sa veoma preciznom faktografijom su predstavljeni karakteristični gradski likovi, građevine tj. ponajviše kafane, i (ah!) gurmanluci koji će vas izazvati na spontano noćno haranje frižidera.
Naročita pažnja je posvećena rakiji, koja je, u njenim mnogobrojnim inkarnacijama, lajtmotiv skoro svakog poglavlja.
U romanu podjedanko zaokupljenom lavirintom ljudske psihe koliko i onim koji se grana ispod Niša, misterioznijim i većim od svoje mlađe braće pod Kalemegdanom i Petrovaradinom, Stojiljković uspeva i da izneveri i premaši naša očekivanja. Mač koji krasi korice knjige je naposletku, tek mekgafin koji pokreće radnju, a tajna koju krije Konstantnovo raskršće zaseca mnogo dublje od njegovog sečiva, u samu srž čoveka i zla koje čeka da mu neko proseče put napolje.

Pavle Zelić

28.09.09

I u Srbiji se napokon pojavila knjiga koja bi se najpre mogla označiti kao hibridna pojava - žanrovska beletristika. Ova pomalo rogobatna definicija romana sa dvostrukim pretenzijama – mejnstrem i žanrovske književnosti, bez trunke kolebanja bi se mogla pripisati novom romanu Dejana Stojiljkovića, Konstantinovo raskršće.
Nije da se do sada nije tako pisalo u Srbiji jer imamo čitav opus Mirjane Djurdjević koja svoju angažovanu prozu smešta u okvire humorističkog krimi romana, ili zapaženi horor roman o najmladjoj generaciji Beogradjana dvojice autora, Željka Obrenovića i Aleksandra Ilića, Psiho, kao I izvrsnu knjigu Mirjane Novaković, Strah I njegov sluga. Na ovaj poslednji, Stojiljković se nadovezuje kako žanrom horora, tako I pokušajem da se o istorijska zbivanja sagledaju iz savremenije prespektive.
Konstantinovo raskršće je roman pisan po modelima filma, stripa ali I najveštijih vodećih krimi autorskih romana/filmova, gde se poglavlja/epizode montiraju kao kratke sekvence prekinute na najzanimljivijim mestima u trenutcima kada čitalac/gledalac saznaje samo po jednu informaciju kapnutu na pipetu. Likovi su uprkos tome što su gradjeni tipski I sa brojim prepoznavanjima iz već pročitanih/odgledanih dela, brojni I dolaze iz veoma različitih okruženja – čitav dijapazon Nišlija od predratnog gazde-trgovca nesrećno oženjenog do harmonikaša i kartaroša, kockara i prevaranta. Od dostojanstvenog nemačkog plemića, oficira Vermahta, do četničkog majora, predratnog lekara i gospodina. Od arheologa, folksdojčera, surovog ss-ovca do crnoberzijanca i njegove sestre, proročice, ruske ciganke. Domaći kritičari su već uočili da se Stojiljković poziva na čitav niz poznatih pisaca i dela Bore Stankovića, Andrića, Crnjanskog, Pekića, Selenića kao I stranih - od Filipa K.Dika do Stivena Kinga. Ovom spisku treba dodati i rodonačelnike domaćeg horora Milovana Glišića, Dragutina Ilića, Momčila Nastasijevića... I svi ti uskovitlani likovi u vrtlogu II sv.rata rade ono što bi i inače u smutnim vremenima – neki pokušavaju da prežive, neki da sačuvaju osnovno ljudsko dostojanstvo, neki da se izbore za što više moći, bogatstva, vlasti ili da se domognu što većeg parčeta kolača za sebe. Neki pak, nastavljaju samo svoje davnašnje muke i probleme koje bi ionako razrešavali čak i da rata nema.
Dva su ključna diskursa koja ove likove povezuju: s jedne strane realistička priča o Drugom svetskom ratu na ovim prostorima, s druge strane potraga za Konstantinovim mačem, trećim predmetom mističnog trojstva kome pripadaju i Sveti Gral i Longinovo koplje. Realistički okvir poenitra rečenica “ ... kada smo ih okupirali, Srbi su se podelili u tabore I počeli da se ubijaju. Kakva nacija je sposobna da čini takve stvari? ”.
Akcenat je stavljen na borbu izmedju partizana i četnika koja se u romanu simbolički širi na sva srpska neslaganja i sukobljavanja, na hronični nedostatak sloge i poslovično korišćenje najgorih vremena po narod da se medjusobna trvenja zaoštre do razmera bratoubilačkog rata i medjusobnog krvavog satiranja. . Drugi diskurs pripada žanrovskim krimi i horor romanima i njime dominira motiv potrage za mističnim predmetom moći koju osujećuju njegovi drevni čuvari, u srpskom okruženju pravilno odabrani kao vampiri, bića inicijalno nastala u mitologiji ovih prostora. Vampiri kao metafora lokalnog zla koje se bori protiv još većeg, belosvetskog zla, ostaje, medjutim, možda i najslabija tačka ovog inače zanimljivo zamišljenog i vešto vodjenog romana. Konačni saspens u vidu velikog razrešenja koja je Stojiljković na mikroplanovima pojedinačnih poglavlja maestralno vodio, na kraju izostaje i okončava u relativno, sa stanovišta žanra, mlakom nabrajanju pojedinačnih sudbina koje se razrešavaju u doduše relevantnom realističkom, ali možda i previše očekivanom kodu. Ne baš uvek dosledan u svojim nastojanjima da sve konce koje je povukao i zadrži u rukama ili barem raspetlja, Stojiljkovićev roman se ipak do kraja čita sa velikom napetošću, a njegovi glavni aduti su i u tome što se ponovo pokreće jedna priča koja ima simbolički potencijal poredjenja sa savremenim, ali nažalost za Srbiju izgleda i svevremenim trenutkom večnih medjusobne nesloge koja obavezno prerasta u krvavo satiranje i civilizacijski neshvatljivu potrebu da u kriznim vremenima nestane svake humanosti i potrebe za sabijanjem redova i konkretizovanjem nacionalnih, zajedničkih ciljeva na uštrb nagona za grabljenjem vlasti, moći, bogatstva. Iako nedovoljno podvučeno i izvučeno u prvi plan, Vampirski karakter kao da metaforično poprima nacionalne odlike medjusobnog ispijanja krvi svoga bližnjeg. Tako poznato, od Glišićevog prvog srpskog vampira, Save Savanovića do današnjih vampira, utgenutih u najmodernija odela, kojima kravate skrivaju neke davnašnje otiske zuba na vratu.

Jasmina Vrbavac
Vavilon

01.08.09 Politika

U romanu Dejana Stojiljkovića Konstantinovo raskršće sudaraju se teme ideoloških sukoba četnika i partizana, arijevske opsesije rasnom čistotom i intimnog grizodušja zbog grehova iz prošlosti, nemačka preciznost i orijentalni hedonizam. Blesak Konstantinovog mača i vampirskih zuba meša se sa mirisom „čukane” šnicle i zaplanjskog sira
Šta bi bila zajednička opsesija austrijske princeze iz osamnaestog veka, majora esesovca, oficira srpske kraljevske vojske i Lucifera lično? Sem što su junaci nove srpske proze, oni su i istražitelji mračnog, zloslutnog prostora između realnosti i fantazije – oni tragaju za vampirima.
Koristeći kao putokaze tako različite pisce kao što su Stiven King i Borislav Pekić, Slobodan Selenić i Filip K. Dik, srpski pisci „nulte dekade” uspevaju da stvore nemogućeg mešanca – žanrovsku beletristiku. Roman Strah i njegov sluga Mirjane Novaković dobija nakon (magičnih?) devet godina naslednika u liku Dejana Stojiljkovića i delu Konstantinovo raskršće (Laguna, 2009). Nije dovoljno reći da ove knjige povezuje slična žanrovska matrica, fascinacija popularnom kulturom i zanatsko umeće – a nije dovoljno ni potegnuti argument vampira kao krunski.
Tema vampira kretala se oduvek između košmara i utopije: s jedne strane je strah od hibridne egzistencije koja nije ni život ni smrt – sa druge je nada da se baš u tom prostoru može uspostaviti alternativna moć obespravljenih, potlačenih i zaboravljenih. Romani i priče o vampirima, kao i sva dela u žanru horora, svoj adut imaju u predvidljivoj, gotovo ritualnoj formi: pisac se oslanja na prepoznatljive zaplete, ponovljive likove, postojanu ikonografiju i stvara delo utemeljeno na konsenzusu fantazije i opsesije, na nasilju koje neretko ima funkciju pročišćenja. Horor romani parodiraju katarzu tako što čitaoca prepuštaju strahu i šoku, nudeći mu istovremeno pročišćenje od šokova i strahova slične vrste.
Pročišćenje, međutim, može imati i političku konotaciju. Generacija pisaca, još uvek neopažena, tiha i uporna poput utvare, zanima se za paraistorijsku i utopijsku tematiku sa nadom da možda može reprogramirati davne političke nepravde. Na njihov tretman natprirodnog utiče iskustvo ideoloških i nacionalnih previranja koje je rezultiralo raspadom identiteta. Zato će horor tematika u novijoj srpskoj književnosti obavezno imati politički predznak: utvare i duhovi nisu samo ostaci sećanja, nego i podsetnici na nepravde. U romanu Mirjane Novaković Strah i njegov sluga vampir je metafora i lažni trag u isti mah: princeza i satana kreću u potragu za vampirima, krijući svoje motive i razloge za tu poteru. Jasno je samo da su fantastično i natprirodno paravan iza kog delaju politika, ideologija i teorija zavere.
U romanu Dejana Stojiljkovića Konstantinovo raskršće u jezovitoj priči o vampirima u Nišu sudaraju se teme ideoloških sukoba četnika i partizana, arijevske opsesije rasnom čistotom i intimnog grizodušja zbog grehova iz prošlosti; sudaraju se nemačka preciznost i orijentalni hedonizam. Blesak Konstantinovog mača i vampirskih zuba meša se sa mirisom „čukane”šnicle i zaplanjskog sira; na pozornici od krvi i rakije lomataju se različiti modeli srpskog književnog junaka – tužni i gospodstveni četnički major i lokalni kockar zgubidan; dostojanstveni gazda i bahata komunjara; principijelni bavarski plemić Oto fon Fen i opaki esesovac Hajnrih Kan.
U prvim kritičkim tekstovima već je uočeno Stojiljkovićevo „citiranje” Borislava Stankovića i Slobodana Selenića. Jeza se u pravilnim intervalima smenjuje sa melanholijom uzajmljenom od ova dva pisca: osećamo žal za građanskom finoćom, žal za redom vrednosti koji se u smutnim vremenima ne može odbraniti ni od jedne fele oslobodilaca koji nadiru u talasima. U Konstantinovom raskršću citatnost je ponajviše na plećima gazde Krsmana Teofilovića i majora Nemanje Lukića: prvi je trpeljiv i stamen čovek za koga je brak više od dužnosti a manje od ljubavi, dok ovog drugog proganja sablasni zvuk klavira i zagonetna smrt mlade i lepe supruge.
Stojiljković roman vodi sigurnom rukom sveznajućeg pripovedača koji vešto kreira atmosferu nespokoja i neizvesnosti, igra se sa čitaočevim strahovima i očekivanjima. Precizno rezana poglavlja slažu se u višeslojnu priču o oslobodiocima i izdajnicima, o istoriji tajni i tajnama istorije. Motiv pročišćujućeg nasilja je i metaforičan: iskonsko zlo, tajanstvena zver koja kasapi vojnike i razbojnike, samo preslikava užase nacističkih streljanja i četničkih klanja, a potom i razaranje savezničkih bombardovanja. Izvestan omaž Dušku Kovačeviću je i lik lokalnog oriđinala: roman počinje i zaključuje Nišavac, harmonikaš, kockar i pijanac koji će nadživeti sve režime. Konstantinov mač za kojim se usrdno traga završiće kao Poovo ukradeno pismo – skriven pred očima nesavesne rulje koja ne ume da gleda. Stojiljkovićev vešt spoj drevnog nasleđa i lokalnog hororkolorita mogao bi da stavi Niš na mapu svetskog provoda, možda i da ga učini srpskim Nju Orleansom.
Kako,pak,stvari stoje u drugim književnostima? Dok su poetički različite autorke kao što su Amerikanka Popi Zi Brajt i Britanka Sara Voters vampire i „sile u vazduhu” iskoristile kao potku za priču o seksualnoj različitosti, nobelovka Toni Morison duha upotrebljava kao metaforu nevoljnog sećanja na smrt. Njen roman Voljena zasniva se na iskustvu odbegle robinje Margaret Garner koja je, pokušavajući da izmakne poteri, u beznađu i očajanju ubila svoju kćer, želeći da je poštedi patnje i života nedostojnog čoveka. Morisonova u ovom delu artikuliše ona mučna iskustva koja izostaju iz ispovesti robova; njeno fikcionalno preispisivanje istorije ima ambiciju ne samo da osnaži žensku figuru nego i da stvori nove jezičke potencijale za artikulaciju traume ropstva.
U središtu romana je čedomorka Seta kojoj se mrtva kćer Voljena vraća u vidu sablasti, lepe devojke čiji će postupci potpuno poremetiti njen porodični i emotivni život. Voljena je ambivalentni simbol nemogućnosti ostalih junaka da ispričaju svoje muke i traume, da svoj život pretoče u artikulisanu naraciju; na alegorijskom planu ona predstavlja povratak svega što je potisnuto, prećutano i sakriveno u ličnoj i kolektivnoj istoriji. Pojavljujući se najpre u vidu razorne energije i nevidljive sile koja razbija stvari po kući ili nasrće na ljude i životinje, duh ubijene dvogodišnje devojčice potom preuzima lik mlade lepotice koja uzurpira najbolji krevet i najlepši tanjir, nekontrolisano proždire slatkiše, čime bunt i agresivno nezadovoljstvo poretkom dobija ime i oblik. Žudnja za slatkim pretvara se u metaforični kanibalizam i alternativnu naraciju o istoriji ropstva i istoriji šećera – upravo je šećer bio glavni proizvod sa plantaža na kojima su robovi naporno radili. Strasna želja za slatkišima nije samo maska ogorčenosti napuštenog deteta već i metafora za žudnju Afroamerikanaca za mentalnim preporodom. Prisustvo afričkog belo društvo vidi kao pretnju, i na ono što vidi kao zlo odgovara zlom.
Da parafraziramo Dejana Stojiljkovića: rat, ropstvo i patnje mogu se približiti kraju, ali to nije važno, jer zlo često ostane ovde.