Kišni psi

23.07.15

U toj jednoj pesmi, kroz šaku stihova, Tom Vejts uspeva da kaže više nego mnogi prozaisti kroz čitave tomove knjiga, to je naprosto majstorska moć pripovedanja

U novoj knjizi pripovedaka Dejana Stojiljkovića „Kišni psi” („Laguna”) nazvanoj po čuvenom albumu i pesmi Toma Vejtsa, u prepoznatljivom maniru autora, fantastični okvir iskorišćen je za tematizovanje odnosa dobra i zla, života i smrti, stvarnosti i nadstvarnog, čak i književnosti i kvazi-književnosti. Prepoznajemo tu junake Stojiljkovićeve proze: oficira Nemanju Lukića (lik iz romana „Konstantinovo raskršće”), crnorukce, pisca Ivu Andrića, likove vampira, zatim drevne paganske kultove, nad kojima se nadvija apokaliptična atmosfera poslednjih vremena. Pozorišna verzija Stojiljkovićevog romana „Duge noći crne zastave” otvorila je nedavno smederevski pozorišni festival „Teatar u tvrđavi”.
Kako se reči pesama Toma Vejtsa ogledaju u svetovima vaših priča?
Postoji taj „vejtsovski splin” kako ga je definisao Aleksandar Blagojević, prevodilac Vejtsovih pesama na srpski, i on se ogleda u tome da Vejts u većini svojih pesama u stvari pripoveda. Čuvena numera „Downtown Train”, recimo, u stvari je priča o čoveku koji je zaljubljen u devojku koju svake večeri vidi u metrou, on ne zna ko je ona, ne zna joj čak ni ime, ali svejedno, to je predivna minijatura o tankoj lini između stvarnog i mogućeg, života i mašte, o tome kako smo krhka bića koja robuju željama i snovima. Taj tip iz metroa se nikad neće usuditi da priđe ženi koju voli i tu je sva veličina i tragika te nemoguće ljubavi gde on na kraju kaže: „Svi moji snovi obrušavaju se poput kiše...” U toj jednoj pesmi, kroz šaku stihova, Vejts uspeva da kaže više nego mnogi prozaisti kroz čitave tomove knjiga, to je naprosto majstorska moć pripovedanja, i ja sam kroz svoje priče pokušao da uhvatim bar delić tog „splina”. Čitaoci neka presude da li sam uspeo.
Danilo Kiš u vašoj prozi prvi put se pojavljuje kao ubica vampira ili se on zapravo obračunava sa porocima učmale književne čaršije?
Inspiracija za tu priču bila je Kišova borba sa onim delom čaršije koja ga je svojevremeno optužila da je plagijator. On je tu borbu vodio na način koji oličava iskonsku superherojštinu. Naspram sebe je imao masu krvopija, a on sam je bio naoružan znanjem i ironijom oštrom poput samurajskog mača.
Kako ste došli na ideju da jednog našeg poznatog pisca i uglednog kolumnistu prikažete kao studenta?
Čitajući njegove romane. U stvari, primenio sam sličan postupak koji on koristi u svojoj prozi. Tako u Basarinim romanima Dobrica Ćosić levitira nad Beogradom, a u mojoj noveli Basara nosi čvarke gazda Jefti, vampirskom jataku. Cenim da je Dobrica ipak bolje prošao kod Basare, nego što je Basara prošao kod mene.
Kritičari se hrane tuđim stvaralaštvom kao što se vampiri hrane tuđom krvlju. I umesto da tumače književno delo, oni često tumače njegovog autora, trudeći se da se, kao pravi strvinari, ne zagrcnu od sirove džigerice...Druga vrsta su bibliotekari..., kaže vaš junak Kiš. Ako „književni radnici” posao otaljavaju mehanički, kako po vašem mišljenju, može da izgleda osvežena književna scena?
Ne bih znao šta su to tačno „književni radnici”, ali dobar deo radnika u srpskim kulturnim institucijama je uglavnom na ta mesta doveden stranačkom kombinatorikom, pa samim tim i ne čudi da je masa njih nekomepentna i polupismena. Prokrstario sam Srbijom promovišući svoje knjige i nagledao se i naslušao svega i svačega, prosto je neverovatno šta sve obitava po bibliotekama i centrima kulture. Književna scena je već osvežena tako što je u nju na mala vrata ušao tržišni kapitalizam. Nekima se to sviđa, nekima ne. Meni lično odgovara, jer za razliku od većine kolega, živim od prodaje svojih knjiga.
U priči „Kišni psi” Srbija bliske budućnosti je getoizirana vojna huntica, prestonica je iz Beograda premeštena u Niš, dok se u Grčkoj i dalje nalazi helenska opredeljenost da se život nastavi uprkos opštoj apokalipsi. Da li je to vaš omaž Sirizi, onome što su Grci pokušali da obnove u Evropi?
Ta priča je napisana, objavljena i prevedena na grčki mnogo pre nego što se pojavila Siriza, tako da nema nikakvog omaža, samo zdrave prekognicije jednog pisca. Mada, ne moraš biti mnogo pametan da bi shvatio da živimo u predvorju apokalipse. Politika me ne zanima, svejedno mi je ko je na vlasti u Grčkoj, levičari ili liliputanci. To što se njima sad događa je njihov problem, mi bismo trebali da gledamo svoja posla i bavimo se našim problemima. Dao Bog, pa ih imamo napretek.
Mislite li inače da je umetnost stripa unela neophodnu svežinu „u smrad stereotipa, prežvakanih fraza i opštih mesta” naše kulture?
Na zapadu svakako jeste. Neki od najvećih pripovedača današnjice su strip-autori, pomenuću Alana Mura i Bila Votersona, dva autentična genija. Strip je naročito osvežio bezidejnu kinematografiju, tako da sad veliki reditelji, poput Keneta Brane, Kristofera Nolana ili Sema Mendesa, režiraju filmove koji su adaptacije stripova. A ti filmovi nisu puka zabava, nekad je bilo nezamislivo da glumac dobije Oskara za ulogu strip-negativca, kao što je to pošlo za rukom pokojnom Hitu Ledžeru, ali stvari su se promenile. Pogledajte samo Netfliksovu seriju „Dardevil”, to nije tek priča o slepom dečaku koji postaje superheroj i noću mlati kriminalce, to je mračna himna o borbi dobra i zla, gotovo šekspirovska kada je u pitanju postavka radnje, likovi, njihova unutrašnja borba... Kod nas se, ipak, neće ništa promeniti u dogledno vreme jer se strip i dalje doživljava kao treš umetnost sa kioska. Na tome možemo u dobroj meri biti zahvalni dominantnoj zatucanoj struji među srpskim književnim kritičarima i teoretičarima.
Kako vidite život vašeg romana „Duge noći i crne zastave” u pozorištu, posle smederevske premijere, da li su reditelj i glumci opravdali vaša očekivanja?
Od samog početka sam bio svestan da je pozorište drugačiji medij i da će se predstava dosta razlikovati od romana pa nisam imao nerealna očekivanja. I dalje mislim da je veoma teško od jednog takvog epskog, akcionog dela napraviti predstavu. Jednostavno nije pisano tako. Ima izuzetnih glumačkih ostvarenja u predstavi, Vlada Milojević je briljantan kao Milan Toplica, Marjan Todorović je moćno odigrao Bajazita, dok je minijatura Aleksandra Mihailovića koji glumi razočaranog i satrvenog Marka Kraljevića prosto genijalna.
Marina Vulićević

21.11.15 e-novine.com

Zbirka “Kišni psi” Dejana Stojiljkovića predstavlja zvaničnu srpsku književnost u njenoj punoj emanaciji: prepotentnu, polupismenu i nacionalno veoma svesnu. Ona o sebi misli sve najlepše, zatvorena u tržište koje postoji, a ne postoji, uverena da je deo sveta jer ga kopira bez promišljanja, ali samodovoljna u sopstvenoj provincijalnosti. Ako se uskoro paradigma značajno ne promeni, njoj sledi odumiranje koje nažalost neće biti dovoljno brzo
Žanrovska književnost često traži od čitalaca da isključe logiku, odnosno da unapred već prihvate niz konvencija da bi stvoreni svet i narativ koji se odvija u njemu mogli da funkcionišu. Takozvana lepa književnost funkcioniše upravo na principu razbijanja okvira koji su stvorenim svetom zadati, te omogućavanjem uvida da svet ne funkcioniše u crno-belim odnosima. Ovo, naravno, ne znači da ne postoji žanrovska književnost koja nema takve aspiracije i domete, niti da je svako delo koje se ambiciozno smešta u lepu književnost uvek uspešno, ali uvek su mi draži slavni neuspesi, nego igrači na sigurno.
Dejan Stojiljković, „pisac“, objavio je ove godine zbirku „priča“ Kišni psi. Nju čini šest uradaka od kojih je jedno, haj"mo reći „novela“, dok ostalih pet predstavljaju „pripovetke“. Imenice koje se tiču književnosti pišem pod navodnicima jer se zaista radi o neveštom zanatliji koji svoje tekstove (ova imenica ne mora da bude pod navodnicima jer sve što je napisano razumljivim jezikom u određenom logičkom okviru odista predstavlja tekst, odnosno diskurs) štancuje po ugledu na majstore žanra poput Stivena Kinga, Reja Bredberija, Klajva Barkera ili Nila Gejmena, ali se radi o lošoj kopiji, ni nalik pomenutim velikanima. I sve bi to bilo u redu, ne mislim da to ugrožava bilo koga, dapače neka cveta hiljadu tikava u božjoj bašti. U okviru uređene književnosti, Stojiljković bi imao svoje izvesno manje nego više zasluženo mesto među žanrovskim piscima, ali u Srbiji se mešaju frogs and grandmothers (kako reče Draškoviću Vuče) pa je osoba iz Niša tako proglašena za pisca, institucionalizovana kroz nagrade i primljena u udruženja koja tim činom gube na reprezentativnosti. Ponavljam, ništa od toga nije njegova krivica i njemu preostaje samo da uživa u toj simboličkoj moći.
S druge strane, postoji i dobar deo onoga što jeste njegova krivica, a to se isključivo tiče pisanja i proizvodnje, u njegovom slučaju perpetuiranja ideologije tekstom. I jedno i drugo je više nego problematično. O potonjoj je pisano naveliko i naširoko. Najpreciznije je to učinio Rastko Dinić, iako sam se i sam pozabavio tom temom pišući o Konstantinovom raskršću. Spoj loše pročitane lektire i kafanskog obrazovanja (one nadaleko cenjene škole života kojom naši pisci nadomeštaju nedostatak čitanja) daju miksturu kojim su obojeni njegovi stavovi prema prošlosti, drugosti i različitosti, a brane se onim što se naziva zdrav, seljački razum, koji se nekako uvek oseća na brlju, beli luk, krv i tlo. Uvek su zločinci pripadnici određenih etničkih zajednica sa Balkana koje Stojiljkovićevi junaci nazivaju pogrdnim imenima, ili su komunisti. U njegovim pričama svet koji bi bio drugačiji ne može da postoji.
Crno-beli odnosi karakteristika su žanrovskog narativa, ali kod Stojiljkovića su stvari radikalizovane te se može reći da su njegovi narativni obrasci preuzeti iz stripa. Stripovske karakteristike vidljive su i u drugim segmentima ovih tekstova: pojavljivanju istih likova, njihovoj plošnosti, predvidljivoj dramaturgiji, formulaičnostima opisa. Sve to isuviše podseća na devetu umetnost, protiv koje nemam ništa, štaviše volim je, ali postoji problem – strip nije književnost i nije moguće prebaciti njegove izražajne obrasce u literaturu. Može da se pokuša, ali deluje glupo, kao priče Dejana Stojiljkovića. Da ne bude da stvari navodim bez provere, evo tipičnih primera: svi vampiri imaju crveni, purpurni (od)sjaj u očima; noć je uvek mračna i preteća; krv je uvek gusta i lepljiva, iako teče u tankim mlazevima (što je contradictio in adjecto); metal je uvek hladan itd.
Međutim, ima i dalje. Stojiljković je, u najmanju ruku književno nepismen. Na strani 55, na samom početku priče „Mrtve stvari“ (koja je, avaj, poslužila kao uvertira, “nukleus” za roman Kainov ožiljak koji je Stojiljković napisao zajedno sa Kecmanovićem, svojim bratom po oružju, čokanjčetu i književnoj nepismenosti), stoji rečenica: „Ustao je polako, bez žurbe“. Ako neko ustane polako, da li to znači da je ustao u žurbi, pa mora dodatno da se naglašava da ipak nije. U nastavku, nailazimo i na ovaj biser: „...glas muški, gotovo dečački.“ Kakav je to glas koj je istovremeno i muški i dečački? Teško da može da bude i jedno i drugo. Ovakvih primera ima zaista mnogo, na svakoj strani bar poneki. Nelogičnosti koje navodim nisu proizvod samo uredničkih i lektorskih propusta, nego pre svega načina mišljenja koji možda može da funkcioniše u sistemima koji trpe pleonazme i višak informacija, a to svakako nije knjiženost. Problem je što Stojiljković to ne zna. Ali zato može da u priči „Bašta, pepeo, vampiri“ u usta junaka Danila Kiša, stavi frazu bukvalno prevedenu s engleskog da je žena jednog strip crtača „sasvim solidno parče dupeta“. Ovakvo radikalno izneverevanje jezika kao oruđa kojim se književni svet stvara i preoblikuje, davno nisam video. Silno me zanima ko bi tako nešto izgovorio bez ironije. Međutim, ironija kao sredstvo koje ukazuje na stvaralačku samosvest Stojiljkoviću je potpuno strana. Da se razumemo, ona nije moguća u svetu koji je postavljen na jednostavnim odnosima koji ne poznaju sivu zonu između dobra i zla, ali i ta činjenica svedoči o njegovom nepoznavanju prirode književnog teksta.
Pripovetka „Kišni psi“ je, kako nas u pogovoru obaveštava D.S. prevedena na „jezik starih Helena“ koji s novogrčkim ima veze otprlike kao i „solidno parče dupeta“ sa srpskim. Na stranu taština kojom se ova informacija predaje u ruke čitaocima, ali poput ostalih priča u zbirci, osim možda novele „Upitaj mrak“, ni naslovna priča ne poseduje ono što je differentia specifica ovog književnog oblika – promenu. Naracija se kod Stojiljkovića odvija pravolinijski, bez obrta i dinamike koji bi dramaturški doneli nešto neočekivano, a kamoli dubinu. Tome doprinose i plošni likovi poput Đanga, Nemanje Lukića ili Danila Kiša. Jedino je Niški, protagonista novele Upitaj mrak, nešto zaobljeniji lik, ali je zato on najradikalniji kada je u pitanju ideologija.
Zaokružena katastrofalnim prevodom stihova Toma Vejtsa iz pera Aleksandra Blagojevića, zbirka Kišni psi Dejana Stojiljkovića predstavlja zvaničnu srpsku književnost u njenoj punoj emanaciji: prepotentnu, polupismenu i nacionalno veoma svesnu. Ona o sebi misli sve najlepše, zatvorena u tržište koje postoji, a ne postoji, uverena da je deo sveta jer ga kopira bez promišljanja, ali samodovoljna u sopstvenoj provincijalnosti. Ako se uskoro paradigma značajno ne promeni, njoj sledi odumiranje koje nažalost neće biti dovoljno brzo.

Vladimir Arsenić