Kepec

17.05.03 Politika

Ranih šezdesetih godina prošlog veka, kada se intelektualni svet u našoj kulturi, u trenutku osvojenih odredenih sloboda opijao Sartrom, Kamijem i idejama egzistencijalizma, a kao izvornik svih tih ideja poceo groznicavo da se prevodi Seren Kjerkegor, a u sklopu svega tog dogadanja virtuozni Bulgakov dobijao nove poklonike, neko je, mudar, bez narocite pompe preveo novelu Pera Lagerkvista (švedskog nobelovca) o milionima mrtvih koji ocajni od sopstvenih ispovesti cemernog života krecu da traže Gospoda i da mu postave sva pitanja smisla. Bio je to sudbonosan susret i korisna opomena da dokoni Bog nije baš svu pamet i talenat ostavio samo u Francuskoj.

U pokrenutoj i vrednoj i preko potrebnoj ediciji "Antologija svetske književnosti", ciji je urednik Vasa Pavkovic, Narodna knjiga je, po malo neocekivano (naš pocetni i pogrešni utisak), uvrstila izuzetnu knjigu "Baraba" Pera Lagerkvista. Na srecu, ovaj dubok i misaon pisac, ponovo je naišao na dobru recepciju, pa je izdavac dobio jasno ohrabrenje, cini nam se, da nastavi sa novim susretom naše kulture sa Lagerkvistom. Vec u narednom kolu "Antologije", dobili smo, u prevodu Nade Jacimovic, remek delo svetske književnosti, Lagerkvistovog "Kepeca".

Poruga jednog kepeca

Možda povratak Pera Lagerkvista u našu kulturu nece imati onaj potresni povratak Hermana Hesea, koji je ponovo (osamdesetih godina prošlog veka), na srecu, do masovnosti zavodio narocito mladi intelektualni svet, ali ce, bez sumnje, književnom iskustvu i našem cemernom poimanju svetske književne baštine otvoriti nove "prolaze" i spoznaje. Jer, još nedavno, jedan od naših mladih stvaralaca, koji je opsednut velikim, sažimajucim pregledima sveopšteg stanja i znanja, govoreci, ponovo i ponovo, o pogocima i promašajima "Nobelove nagrade", pominjuci onu obaveznu, vec otužnu floskulu kako nagradu nije dobio veliki Tolstoj (a grofu je prvom nudena i on ju je mirno odbio, pa su onda išli da pitaju Anatola Fransa), navodeci spisak velikih promašaja velikog, misterioznog žirija, naš autor veli da je "Nobela", pored mnogih minornih, dobio i neki Lagerkvist.

Ne hajuci za trenutne propovedi trenutnih teoreticara, Per Lagerkvist ce, drsko do sablaznog, za junaka svoga dela uzeti kepeca u službi srednjovekovnog kralja. Cineci time maestralni otklon od ljudi, jer ce kepec s pocetka romana reci da ne pripada ljudima, da su kepeci neka posebna vrsta, kroz usta neceg "neljudskog" sasuce savremenom svetu u lice sve njegove poroke, gadosti, licemerja, brutalnosti, uživanja u krvi i ratu, strast za ubijanjem, saopštice duboko ironijsku a smislenu porugu o religioznosti cesto teško odvojivu od licemernog, pokazace koliko su rituali sahrana, smrti i oplakivanja samo u funkciji društvenih igara, opet licemerja i puki instrument u rukama graditelja iluzija i obmana.

Porazno po nas je što Kepec sve to govori bez trunke patosa, ali i bez zazora. Njegovo zgražanje i cak otvoreno gadenje nad ljudima, s pocetka nas malo žacne i zacudi, da bi nas do kraja knjige uveo u duboku potrebu da promišljamo sve što je ljudsko, terajuci nas time do odredenog procišcenja i složenijih samospoznaja.

Vešto poigravanje

Veliki pisac, poigravajuci se, krajnje jednostavno i nenasilno, uvešce u pricu misticnu licnost, Velikog majstora, kraljevog intimusa Bernarda (citaj Leonarda, Leonarda da Vincija), koji za kralja opsednutog ratom, pravi neverovatne mašine i instrumente, koji slika i nikako ne uspeva da dovrši veliku sliku "Poslednje vecere". Slika i kraljevu ženu, koju Kepec naziva kurvom i bludnicom. Kad ona umre u histeriji samokažnjavanja pred raspecem, Bernardo uspeva da, gledajuci njeno mrtvo lice, ponovo naslika njen cudesan portret sa misticnim smeškom. Narod je gleda kao Bogorodicu i izlaže sliku u crkvi, a ona neuspela slika bludnice i beštije stoji u dvoru kao omiljeni portret kralja. Ali, to je samo fina, prateca, jedva primetna nit koja tece kroz roman ispovesti jednog kepeca.

Da velikim delima vreme teško može nauditi, pokazuje i "Kepec" Pera Lagerkvista. Ovaj roman skoro porazno anticipira naš savremeni svet. Bilo bi tako lekovito da se mnogi naši pisci koji prepricavaju samo ono što je lokalno i kriticari koji te knjige proglašavaju knjigama godine i godina, mirno nadnesu nad snagom i nacinom pisanja Pera Lagerkvista, njegovom funkcionalnom recenicom, prividnom jednostavnošcu koja se s lakocom penje do najuniverzalnijeg, konacno, pišcevom spremnošcu da kaže "sve", bez zazora i onog glupavog straha epigonske svesti pred savremenim sudom.

Ratko ADAMOVIC