Keltska priča

13.05.09 Koraci

Kada je u petom veku pre naše ere Heraklit objavio (da bi porazio pesnike) učenje o kosmičkom značaju suprotnosti nije ni slutio pojavu dostojnih učenika čiji će ogledi biti mnogo više od proste književne koincidencije.

Heraklita je mučilo neznanje pesnika. „Budalast pesnik moli se da prestane borba zato što ne zna dublji smisao borbe“ – jadao se Heraklit oslonjen na nepobitnu istinu da se bez suprotnosti polova ne bi na svetu rodilo nijedno stvorenje.

Oholost i zavist, dve odvratne strasti, nemaju u ljudskom sastavu strašnijeg neprijatelja od finog i pronicljivog ukusa. Svi ukusi su relativni u odnosu na onaj apsolutni koga predstavlja umetničko stvaranje. Važno je da stvaranja bude čak i onda kada poziv na kreativni čin predstavlja tek jedno od mnogih bezopasnih uzbuđenja.

Žan Pol Sartr nije imao dileme ni strahove pred trenucima visokoizgrađene svesti za potrebom otkrivanja: „Sve to odista nije novo; ta bezopasna uzbuđenja nisam nikad odbijao; naprotiv. Da bismo ih osetili, dovoljno je da budemo sasvim malo sami, upravo onoliko koliko je dovoljno da bismo se u pravom trenutku ratosiljali verovatnoće.”

Visokoizgrađena svest potrebe za otkrivanjem drugačijih mirisa od onih koje monotona i oveštala percepcija baštini u svakodnevnom umiljavanju raciju i posledicama, donosi sobom, katkad, sintezu i individualnog i univerzalnog i konačnog.

Sazdana na takvim temeljima, poetika Aleksandra Novakovića u svom najnovijem romanu Keltska priča dopire do najtamnijih zakutaka intelektualne težnje da se osvetli nepoznato, humanizuje imaginativno, da se ponudi onaj analitički momenat koji je predmet istorije i mitova.

Novakovićev poetički zamah doseže do jezika drevnosti. A u takvim jezicima iznenađenja se prihvataju kao najsrdačniji oblik dobrodošlice. Škotski gelski jezik je takav, naizgled, mrk i namćorast ali sa prvim pokazivanjem raskoši vrlo ubedljivo i iskreno uverava da je kupovina povratne karte čin koji pripada isceliteljskim moćima.

Isprva, bezimeni dvadesetrogodišnji honorarni beogradski novinar brzosagorevajućih sportskih žurnala još u avionu, visoko iznad zemlje, u prvim trenucima očevidnog i drastičnog menjanja života, u potpunosti dozrelo ali tiho objavljuje, i sebi i silnoj množini nepoznatih ljudi, da u Edinburg nije stigao ni zbog posla, ni zbog turizma, ni zbog zadovoljstva i (tako eliminiše strah) ne zbog svoje nabusite prirode – već zbog brzog shvatanja da se realnost onostranog može nalaziti i na mestima u koje nije uputno zalaziti. Potraga za Angusom, keltskim Bogom ljubavi nameće i specifično snalaženje u novim okolnostima kako honorarnog novinara, tako i pisca i čitaoca. Naslovi pasaža (u kojima se skriva i razotkriva Angus), kroz Gelik i vešto udenutu hiperaktivnu tekstualnu vizuelizaciju radnje čitaocu nameću i postavljaju vrlo jednostavno pitanje: Da li je jezicima potreban pasoš onoliko koliko je ljudima potrebno razumevanje?

Jaki impulsi višeslojnog narativnog obrasca još jednom, po ko zna koji put do sada, pokazuju izuzetnu umešnost Aleksandra Novakovića u gradnji priče koja umnogome liči na dobro uređen auto-put sa logično postavljenim sadržajima na svim važnijim deoniocama. Dramaturška, istoričarska i književnička matrica piščeve hrabrosti u istraživanju i eksperimentisanju daruje čitaocu već dobro ustanovljen proizvod iz Novakovićeve radionice: „filmičan” roman, jezgrovite dijaloge, brzu dramaturgiju, značajne edukativne darove u svetlu sagledavanja sveukupnog istraživačkog pristupa stvaranju romana.

Do polovine romana Keltska priča glavni junak je sasvim običan beogradski honorarni novinar voljan da u novoj sredini potisne iz sebe težak balkanski teret, da ponovo osvoji vedrost, a gde treba i bezrazložni optimizam. Takva postavka glavnog junaka može se tumačiti i Novakovićevim stabilno građenim stilskim figurama raznorodnih puteva na kojima se borbom sa suprotnostima stvara ime a zadobija poverenje. I upravo u takvoj egzisteniji glavnog junaka Novaković jednim izbrušenim i usklađenim demijurškim nadahnućem umrežava misaonu melodiku sadašnjeg vremena sa bipolarnim paradigmama keltske mitologije, Angusom i nordijskim Lokijem.

Postupni pripovedački proces donosi pred čitaoce dobro otisnute pečate Edinburga – grada u kome, možda, nema onoliko energije koliko u Njujorku, niti neba koliko u Rimu – ali koji vitalnom ozbiljnošću prema utvrdama kulture, umetnosti i tradicije šarmira, osvežava, a najtvrdokornije putnike s lakoćom vraća k sebi.

Novaković, već pomenutom filmičnošću i brzom dramaturgijom donosi cele slike (ali i proseve iz mnogo šireg kadra) – ljudi (božje dece u kuli vavilonskoj) – Jurija iz Kazanja, Džeka iz Arkanzasa, Žorža, Irme iz „Nodriskbladeta”, ljubomornog Jona te starog Nikole Orsinija, ulica- Dundalk Road-a, St. Leonard`s Street-a, Montague street-a, Clerk Street-a, zbijenih kuća iz tridesetih godina dvadesetog veka, otvaranja prozora na malim radničkim stanovima, prvih jutarnjih autobusa, crvenih telefonskih govornica i nezaobilaznih pabova i, naravno, točenja alkohola i protoke hedonizma.

Autentična i nepredvidiva romaneskna struktura začeta na temeljima snažne imaginativnosti u romanu Keltska priča ne deluje u praznom već u jednom istorijski konkretnom svetu. Ne polazi od istrugane voštane table, od ničega, već od tradicije koja mu pruža novo intrigantno okruženje. Pisac Keltske priče prerasta tradiciju svoje sredine, stvara i obrazuje sasvim novu i poosobljenu tradiciju. A i kada se pobuni protiv tradicije sredine, sopstvene ili tuđe, on svesrdno učestvuje tom svojom pobunom. Odmereno umetnuta antiidealistička estetika ispoljava naglašenu naklonost prema kulturi prošlosti i uspeva, što nije uobičajeno, da se indentifikuje sa strašću prema umetnosti.

Preoblikovanje mladog sportskog novinara u Velizara Ćirića, na iscrpljujućem putu do Angusa, dočekuje niko drugi do slovenski paganski bog Perun ali ni njegova poslovična malicioznost, sitničavost i iskompleksiranost i optužba da je, zapravo, Velizar zagazio u njegova paganska posla ne sprečavaju Velizara da nastavi potragu za Angusom a da Peruna ostavi za sobom kao jednu od prolaznih stanica na proputovanju. Doduše, Velizaru Ćiriću je zasigurno bilo lakše uŠkotskoj nego što bi mu bilo, recimo, u Indiji u čijem panteonu ima trista trideset miliona bogova. A onda se na stepeništu kod redakcije „Scotsmana” susreće se sa Angusom. Ali tek u jednom pasusu kasnije, ispod stoletnog hrasta u parku započinje barokni dijaloški spektakl u kome Velizar ubrzanim krošeima Angusa dovodi do ruba ringa. Ti krošei su doboko ispovedni, oljuđeni i upotrebljeni samo zbog jednog pitanja: gde je tu čovek? Angus, u vidu odgovora, Velizaru nudi presek bespomoćnog bogovskog skupa u Hejlendsima, u nacionalnom parku Trossahs, u močvarama zapadne Irske i na vrhovima velških planina. Besmrtni i mladoliki, bez nekadašnje moći, sa samo ponekim preostalim trikom. Hrana za bogove postade uteha za ljude. Velizar, na samom rubu ringa, pošteno oznojen demantuje Angusovu tvrdnju da je preveliki skeptik za jednog ljubitelja mitova i legendi. I kao poslednji Velizarov udarac koji ponajviše liči na beznadežno milovanje idiotskih glava poverava mu da se ne bori ni za slavu ni za moć, već za ljubav i jedino za ljubav i parafrazira: „Za onu ljubav koju nijedan čovek ne gubi a da ne izgubi pritom svoj život. Tako bar stoji u škotskoj deklaraciji nezavisnosti iz Arbrota iz 1320. godine.“

Verovanje u bogove i poštovanje koje bi, po pravilu, trebali da imaju dolazi u raskorak onda kada Angus postaje obična nasilnička dripčina koja otima dvesta funti ionako gologuznom balkanskom novinaru. Šta mu ostaje posle toga do da studiozno posmatra Škote u kafanama, u pretrčavanju ulica na crveno svetlo na semaforu. Da posmatra gorštačke devojke kako transirano tresu pozamašnim grudima onako kako to rade raspojasane Srpkinje u Guči. Valasova deca, Karađorđeva deca, izgubljena deca sveta.

Angusovu potištenost i konfuziju uzrokovala je snaga, moć i drskost zlog nordijskog boga Lokija... dilera, tajnog savetnika za medije Sadama Huseina, Slobodana Miloševića, Bila Klintona i oba Buša. Uselio se u Edinburg na vikinškom drakaru i možda baš on najbolje dokazuje da je Edinburg vikinški, koliko je i keltski, i koliko je piktski i koliko je rimski i koliko je britanski. Filozofija neprekidnog proticanja i neizbežnog menjanja, preoblikovanja i poništavanja doživljava kulminaciju u, gotovo, epskom prikazu Lokijevog ubistva Angusa, krvoliptanja i čerečenja a krešendo hepi enda pojačan je, do krajnjih granica, u pravovremenoj prisebnosti Velizara Ćirića koji izvlači pištolj iz Lokijeve futrole i odstranjuje kriminogeni element, kako sa lica zemlje tako i iz statistike zločina.

I pisac i čitalac će se, kao po dogovoru, naći u pitanju: I šta sad?

„Otpešačiće do Maddock Halls-a, okupati se, otići do obližnjeg dragstora, kupiti flašu uisce beatha, vode života poznatije kao viski. Piće do jutra, a onda će zaspati kao pijani novinar. Probudiće se kao slobodan čovek.“

Umeće kretanja duha od zagonetke do odgovora, od slike predstavljene mašti do duhovne istine nameće nam se u lako prihvatljivim oblicima, u dopadljivosti, u skrivenom ponosu na postojanje lucidnosti – institucionalizovane u kolektivitetu a iskazane kroz individualnost.

Kao što baklja sjajnije gori kad je u pokretu, tako se i osećanja veselo rasplamsavaju kada je misao aktivna.

Nakon iščitavanja Keltske priče, romana za koga je autor Aleksandar Novaković dobio nagradu „Mali Nemo” zapaljena baklja u pokretu učiniće da se bolje i jasnije vidi da je svet bez knjiga – svet divljaka.

Čedomir Ljubičić