Karakterologija Jugoslovena

03.10.09 Danas

Vladimir Dvorniković, čuveni filozof, psiholog, psihoanalitičar, antropolog i književnik, umro je 30. septembra 1956. u Beogradu. Njegov život, lični i profesionalni, bio je bogat, zanimljiv i neobičan. Rođen je 1888. godine u Severinu kao najstarije od jedanaestoro dece. Već u gimnaziji pokazao je svoju veliku intelektualnu obdarenost.
Studije filozofije upisao je u Beču 1906, gde je i doktorirao kod Fridriha Jodla 1911. Kao projugoslovenski orijentisanom studentu oduzeta mu je stipendija Austrougarske monarhije. Godine 1919. postao je docent na Sveučilištu u Zagrebu. Za redovnog profesora postavljen je u proleće 1925. godine, a predavao je do početka 1926, kada je penzionisan. Njegovi kursevi bili su originalni, zanimljivi, savremeni i dobro posećeni. Zbog svoje kreativnosti i originalnosti, Dvorniković je došao u sukob sa sterilnom filozofijom Bazale i zato je sa svojih 38 godina morao da napusti Sveučilište i da ode u penziju!
Na uklanjanje s fakulteta, Dvorniković je reagovao sa dva ogleda: „Tipovi negativizma“ i „Psihopatska demagogija“, u kojima je razobličio mediokritete i vladavinu najgorih. Nastavio je da predaje po Jugoslaviji, ali i po Evropi (Beč, Prag, Cirih). Bio je sjajan besednik i svojim predavanjima je izazivao divljenje i poštovanje. Održao je više od 400 javnih predavanja, a njegova bibliografija knjiga, studija, eseja, kritika i članaka iznosi 472 bibliografske jedinice! Dvorniković je imao obimnu korespondenciju sa mnogim od istaknutih naučnika i filozofa (Vunt, Adler, Gezeman, Jodl i drugi). Početkom 1933. postavljen je na mesto pomoćnika ministra prosvete u vladi Srbije na kojem je bio do jeseni sledeće godine, kada je ponovo penzionisan. Bio je član Srpskog psihoanalitičkog društva, osnovanog 1937. u Beogradu (tu su bili N. Šugar, H. Klajn, N. Popović, V. Matić, M. Đurić i još nekolicina). Pisao je znalački o V. Vuntu, V. Džejmsu, Frojdu, Jungu, Adleru, Ribou, Le Bonu, o geštalt psihologiji itd. Geca Kon ga je novčano pomagao godinama dok je pisao svoje životno delo „Karakterologiju Jugoslovena“. Za vreme Drugog svetskog rata živi povučeno i ne objavljuje. A posle 1945. u novoj Jugoslaviji dela mu nisu ponovo štampana, a i nije mu bilo dopušteno da objavljuje studije. Dvorniković je sve to podnosio sa filozofskim mirom i izdržavao se prodajući svoje akvarele. Umro je 1956. u Beogradu posle operacije kamena u žuči.
Dvornikovićevi pogledi na naš mentalitet, kao i njegove pronicljive analize nekih društvenih pojava, i danas su sveži, aktuelni i podsticajni za razmišljanje. On je i danas, uz Cvijića, najpoznatiji karakterolog našeg naroda. U njegovom slikanju psihološkog portreta našeg naroda izvrsno su istaknute i dobro pogođene naročito neke crte kao što su, recimo, naš herojski, epski duh, sklonost ka humoru i ironiji, ali i duboka, melanholična crta.
Epska poezija nesporno je umetničko delo neprocenjive vrednosti ali je i pravi majdan za psihološko proučavanje karaktera herojskog čoveka. Ali, naš etnopsiholog nije slep i za naličje epskog čoveka, za njegove rđave osobine i izopačenosti. Pored onih opevanih viteških borbi „za krst časni i slobodu zlatnu“, docnije, već degenerisani epski čovek spreman je na borbu ne samo radi osvete Kosova, već i radi pljačke, sujete i obesti radi. „Od ozbiljnih i mrkih kosovskih osvetnika, od nevoljom junaka i branitelja rodilo se pokoljenje koje se izmetnulo u neki l’art pour l’art četovanja i bojovanja, „za obraz i slavu“, za pomen u pesmi (...) Heroizam se pretvara pomalo u pozu i teatralnost, trza u neke hipertrofične i barokne forme...“, kaže Dvorniković u ogledu „Herojski tip i njegove negativnosti“. I upozorava: „Što je nekoć bila vrlina, danas je mana: Mi stojimo tek na pragu presudnih i velikih novih životnih akomodacija“.
Osvetoljubivost i zloba koje „krase“ čoveka ovog podneblja ubrajaju se svakako u neke od postojanih crta karaktera koje su i danas veoma prepoznatljive u neprestanom „ćeranju“. Nije slučajno u našem narodu smišljena poslovica „Vode i zlobe nikada neće nestati“. Koji još narod ima tako karakteristične izraze za motiv (ne)dela učinjenog iz pakosne osvete, pita se Dvorniković. Kod svih naroda bivše Jugoslavije za tu crte karaktera postoje zvučni lokalni izrazi: iz pasjaluka (Bosna), iz pizme (Srbija), za vraga (Dalmacija), iz jala (Hrvatska). O našoj sladostrasnoj osvetoljubivosti, nemilosrdnoj mržnji i destruktivnosti, još najbolje govori ona strašna reč: „Goniću ga dok mu je pepela na ognjištu“.
A u knjizi „Borba ideja“ (1937) iznenađuje svežina Dvornikovićevih zapažanja i aktuelnost njegovih sudova i dijagnoza naših prilika i karaktera. Kao da je naš pronicljivi karakterolog prorok, ili se, možda, našim iluzijama uprkos, na ovim prostorima ništa nije bitno promenilo za poslednjih sedamdesetak godina.
U jednom od eseja iz ove knjige Dvorniković upozorava da su čitavi narodi, naročito u izvesnim kritičnim situacijama i prelaznim periodima, podložni kobnom manipulisanju emocijama i strastima. „Posle velikih katastrofa i poraza, u nevolji, očajanju, ekonomskoj krizi, u sferi straha, nepoverenja i mržnje, u osećanju uniženosti i ugroženosti, narodi postaju najpodesniji za grozničave pokrete i revolucije, kadgod i do kraja besmislene“, socijalnopsihološki lucidno rezonuje ovaj naš naučnik.
U knjizi „Borba ideja“, izuzetno su dobri i savremeni Dvornikovićevi opisi tipova političkih delatnika, kao što su, recimo, „demagog“, „negativac“ i sl. Njegovom psihološkom portretu demagoga plastično naslikanom pre sedam decenija u raspravi „Demagogija i psihopatija“ teško da se danas može nešto dodati. Demogogija je, veli Dvorniković, „otrovna biljka koja buja na tlu polukulturnih demokratija“. On razobličava srž karaktera demagoga. „Demagog pre svega ima oštar njuh za prosečne i najraširenije instinkte gomile. U tome njuhu i veštoj istrajnosti u iskorišćavanju dubokih instinkata gomile stoji sva naročita demagoška „genijalnost“. I drugi znaju za tu instinktivnu podsvest gomile, ali demagog gradi na njoj svesno i metodički. On se obraća na negativne psihičke poluge, na egoizam, zavist, lakomost i mržnju“. Demagog laska primitivnosti, sebičnosti i narcizmu gomile, podstiče je na mržnju i destruktivnost prema onim „drugima“. On ne štedi blistave i zvučne reči, poletne fraze o „slobodi“, „nacionalnom interesu“ i „moralu“ kako bi se dočepao glasova te gomile koju prezire, mada joj se neprestano udvara.
Dvornikovićeva tragična sudbina je da je on više „poznat“ kod šire publike nego što je ozbiljno pročitan. Ironijom sudbine i on, pronicljivi znalac i kritičar našeg mentaliteta, postao je njegovom žrtvom. I posle pola veka od smrti, Dvorniković nije dobio izabrana dela, niti temeljnu monografiju kakvu zaslužuje svojim značajnim doprinosom srpskoj kulturi.

Jugosloveni - ekstremisti
Dvorniković ukazuje i da mentalitet određuje način političkog mišljenja i delanja. Naš čovek u politici se sav strasno predaje jednoj ideji, fanatično se bori za nju neko vreme, a onda smalakše i razočaran, prepusti se političkoj ravnodušnosti. I danas je aktuelno njegovo razmatranje psihološke osnove naše sklonosti političkom ekstremizmu. „Jugoslovenski čovek, po svojim duševnim dispozicijama, politički je ekstremist. Krilatica koje će njega da pokrene ima da bude određena i krajnje zaoštrena, pre svega slična bojnom pokliču, kadra da u njemu oživi i podigne ogorčenog borca. Što god je umereno, kompromisno, racionalizovano, ne može da razigra njegov politički temperament ili uopšte da podstakne njegovo dublje interesovanje“.

Autor: Žarko Trebješanin

01.01.00

Politika 10.03.2000.
Izdavački poduhvat "Prosvete"
Duševna slika nacije
"Karakterologija Jugoslovena" kapitalno delo Vladimira Dvornikovića, poznatog filozofa i antropologa, objavljeno posle šezdeset godina u fototipskom izdanju, uz predgovor Vladete Jerotića
Beogradsko izdavačko preduzeće "Prosveta" je, u ovim trenucima koji spadaju među najteže u našem izdavaštvu, učinilo pravi podvig. Naime, upravo je iz štampe izašlo fototipsko izdanje kapitalnog dela Vladimira Dvornikovića (1888-1956) "Karakterologija Jugoslovena", našeg poznatog filozofa, antropologa i etnopsihologa, koje je još 1939. godine štampao "Kosmos", odnosno izdavačko preduzeće "Geca Kon" A. D. Urednik fototipskog izdanja je Čedomir Mirković, koji je i recenzent, zajedno sa našim istaknutim psihijatrom profesorom Vladetom Jerotićem, istovremeno i piscem vrlo detaljnog pogovora.
"Karakterologija Jugoslovena" je knjiga od blizu hiljadu stranica, i nastala je na osnovu Dvornikovićevih istraživanja koja su trajala gotovo dvadeset godina. U propratnoj reči sam, autor objašnjava da je želeo da ponudi "duševnu sliku nacije" i na pitanje "Kakav smo narod mi Jugosloveni?" pruži, u najmanju ruku, "podstrek za dalji pozitivni stvaralački rad i produbljivanje objektivnog karakterološkog gledanja na naše narodno biće".
Tokom šest decenija, koliko je proteklo od prvog izdanja "Karakterologije Jugoslovena", ovo je delo osporavano i hvaljeno, piše Čedomir Mirković na korici fototipije. Bilo da su Dvornikovićevi sudovi stavljani pod lupu kritičke analize bilo da ih je drugačije osvetlela neumitnost vremena u kojem je i nestala ona Jugoslavija na koju se odnosi naslov knjige, mnoge postavke - od poimanja nacionalnog karaktera preko koncepcije integralnog jugoslovenstva do razumevanja prisustva pojedinih specifičnosti u "jugoslovenskom" mentalnom sklopu - jasno je da se, kako zapisuje Čedomir Mirković, ipak, radi o kapitalnom i izuzetno inspirativnom delu.
Vladeta Jerotić ne krije svoju zadivljenost Dvornikovićevim naučnim radom. Prema njegovom mišljenju "Karakterologija Jugoslovena" daje tačna opažanja, relativno je objektivna i nije mnogo zastarela. Vladimir Dvorniković se u ovoj knjizi, zapisao je Jerotić, iskreno i sa razlozima zalagao za jedinstvo i zajedništvo Jugoslavije. On nije bio zaslepljen idejom jugoslovenstva niti ju je prihvatao nekritički; on je jasno uočavao sve što je različito kod naših naroda. Smatrao je da tih različitosti i treba da bude, ali je strepeo i od njihovog prevlađivanja u mogućem raspadanju "nikada učvršćenog jedinstva jugoslovenskih naroda", mišljenja je Jerotić.
Svojim zaključcima u poglavljima "Karakterologije Jugoslovena" koja se, između ostalog bave i temama kao što su rasna psihologija Jugoslovena, koreni jugoslovenske narodne individualnosti, istorijske transformacije jugoslovenskog narodnog karaktera, temperament i osećajne prirode Jugoslovena, stvaralačka fantazija, volja i aktivnost jugoslovenskog čoveka, etički karakter i državni, nacionalni i politički duh Jugoslovena, Vladimir Dvorniković kao da je svojim kapitalnim delom koje je, zahvaljujući "Prosveti" ponovo među nama, i anticipirao ali i ozbiljno upozorio nove generacije na opasnosti koje donosi budućnost.

A. Cvijić

01.01.00

Politika
27.05.2000.
Antopološko ogledalo
Istorijska sudbina jugoslovenstva
Ponovno čitanje dela Vladimira Dvornikovića iskazuje se danas prvenstveno u potrebi za njegovom naučnom revalorizacijom

U veoma bogatom i značajnom opusu Vladimira Dvornikovića, posebno su relevantna razmatranja posvećena etnopsihologiji, istraživanju mentaliteta i definisanju nacionalnog karaktera. Centralno mesto u tom opusu pripada njegovom najznačajnijem delu "Karakterologija Jugoslovena" koje je nedavno u izdanju beogradske "Prosvete", nakon objavljivanja 1939. i 1990. godine, doživelo i svoje treće izdanje.
Ponovno čitanje ovog dela iskazuje se danas prvenstveno u potrebi za njegovom naučnom revalorizacijom. Uzimajući u obzir etnogenetske, psihološke, socijalne i kulturne činioce, Dvorniković nastoji da ocrta jedinstven nacionalni, kulturni i duhovni identitet Jugoslovena. U traganju za identitetom nove nacije, on će posebno insistirati na hipotetičkim zajedničkim nacionalnim atributima, a prevideti relevantnost stvarnih nacionalnih razlika.
Čitav spektar ocrtanih nacionalnih osobina, kako pozitivnih (prirodna darovitost, izuzetna inteligencija, bistrina, živost i oštrina duha), tako i negativnih (prirodna lenjost, neracionalno ponašanje, odsustvo koncentracije i volje), autor izvodi nekritički iz vrlo različitih izvora i nekritičkim odnosom prema raznorodnoj građi.
Naučne zablude
U senci ovih zajedničkih osobina Jugoslovena, Dvorniković ukazuje i na izvesna nacionalna i verska svojstva koja bi mogla dovesti u pitanje duh zajedništva i razoriti ostvareno nacionalno jedinstvo. Međutim, za naučnu promociju jedinstvenog karakterološkog tipa Jugoslovena, ova svojstva su ostala na margini autorovog projekta čija se neubedljivost ogleda upravo u neadekvatnom sagledavanju etničkih, nacionalnih, verskih, kulturnih i civilizacijskih razlika kao realne prepreke u stvaranju i potvrđivanju novog nacionalnog amalgama.
Koncept o novoj integralnoj nacionalnosti Jugoslovena, Dvorniković je nastojao da učini osnovanim razvijanjem ideje i o njihovim posebnim rasnim osobinama. Iako pojam rasnog ima u njegovom tumačenju prvenstveno rasijalističko značenje kulturne posebnosti i njegove odgovarajuće vrednosti a ne superiornosti u odnosu na pripadnike druge rase ili kulture, on je pojam rasnog zasnivao i na kraniometriji kao svojevrsnoj naučnoj zabludi ondašnjeg vremena.
U svoje životno delo autor "Karakterologije Jugoslovena" je, nesumnjivo, uložio hvale vredan trud u cilju naučnog utemeljenja koncepta jugoslovenske nacije. Pročitana kao jugoslovenstvo, sudbina naroda na ovom prostoru sagledana je u ravni zajedničkih istorijskih, kulturnih i duhovnih karakteristika. Međutim, koncepcija o jedinstvenom karakterološkom tipu Jugoslovena pokazala se posebno nerealnom za narode koji do stvaranja jedinstvene jugoslovenske države nisu ostvarili svoju posebnu nacionalnu, državnu i kulturnu afirmaciju. Jugoslovenstvo je za njih bilo samo transistorijsko sredstvo za ostvarenje svojih nacionalnih interesa i formiranje sopstvenih država.
Imajući u vidu istorijsku sudbinu i krah jugoslovenskog projekta može se jasnije sagledati njegova utopistička dimenzija. Ukoliko je karakter naša sudbina, onda se u jugoslovenstvu on ogleda na zaista paradoksalan način. Iako plemenit u nameri, ovaj istorijski nerealan projekat se pokazao uzrokom najvećeg nacionalnog stradanja srpskog naroda.
Velelepan promašaj
Olako i iskreno prihvatajući ideju jugoslovenskog zajedništva u uslovima kada su je Slovenci i Hrvati uzeli kao prolaznu, transistorijsku kategoriju, Srbi su svoju udaljenost od realnosti kompenzovali sklonošću ka prekoračivanju sopstvenih mogućnosti i preovladavanju epskog modela mišljenja i ponašanja čime su potvrđivali odsustvo kulturnog obrasca i izraženost prelazničkog mentaliteta. Ove odlike su dovele u pitanje nacionalni i politički obrazac, odnosno njegovu dublju socijalnu relevantnost za afirmaciju političke i kulturne zrelosti kolektiva. Ta nezrelost kao bitna karakterna odlika srpskog naroda pokazuje se i kao crta koja ga razlikuje od drugih evropskih naroda koji su merom pragme potvrđivali svoj osećaj za realnost i izbor načina za odbranu i ostvarenje svojih nacionalnih interesa. Iz ocrtane senke ovog karakternog profila, pomalja se njegov vitalitet i potreba za adekvatnim nacionalnim potvrđivanjem.
U tom smislu je i voluminozno Dvornikovićevo delo "Karakterologija Jugoslovena" jedan grandiozan, ali velelepan promašaj. Međutim, ono što se sa stanovišta koncepta konstituisanja i održavanja nacije Jugoslovena pokazalo istorijski neodrživim, dobilo je u pomenutoj knjizi svoju osnovanost u ravni etnopsiholoških razmatranja tradicionalnih kulturnih sadržaja i istraživanja posebnih nacionalnih crta. I upravo rezultati tih razmatranja pokazuju njihovu aktuelnu naučnu i kulturnu vrednost izraženu u ocenama naše epske poezije, tužbalice, sevdalinke, psovke, političkom ponašanju i melanholičnoj crti našeg mentaliteta. Lucidni autorovi uvidi u dubinski aspekt sadržaja ovih tvorevina, saopšteni čitaocu na argumentovan, jasan i ubedljiv način predstavljaju značajan doprinos etnopsihologiji i pouzdanu osnovu daljim naučnim istraživanjima psiholoških sadržaja naših kolektivnih tvorevina.
Bojan JOVANOVIĆ